NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
PETA BESEDA
VELIKA JE RAZLIKA MEĐU HRIŠĆANIMA I LJUDIMA OVOGA SVETA: JEDNI, IMAJUĆI U SEBI DUHA SVETA, U SRCU I U UMU SVEZANI SU ZEMALJSKIM OKOVIMA, DOK DRUGI ŽELE LJUBAV NEBESKOG OCA I JEDINO NJEGA IMAJU ZA PREDMET SVOJIH ŽELJA
 
Hrišćani imaju drugačiji svet, svoj način života, i um, i reči i svoje poslove; drugačiji su i način života, i um, i reči, i delatnost ljudi ovoga sveta. Drugo su – hrišćani, a drugo – svetoljupci, i među jednima i drugima postoji veliko rastojanje. Žitelji zemlje, čeda ovoga veka, upodobljuju se pšenici kojaje prosuta u sito ove zemlje i bivaju vejani među kolebivim pomislima ovoga sveta, uz neprestanu uzburkanost zemaljskih dela, želja i složenih veštastvenih pojmova. Satana potresa duše i sitom, tj. zemaljskim delima, veje sav grešni ljudski rod. Od vremena pada, otkako je Adam prestupio zapovest i potčinio se nečastivom knezu koji je zagospodario nad njim, ovaj neprestanim varljivim i pomućenim pomislima sve sinove ovoga veka veje i dovodi u sukob u zemaljskom situ.
Kao što pšenica u sejačevom situ neprestano biva udarana i izbacivana i neprestano se obrće u situ, tako i knez zla zemaljskim delima obremenjuje sve ljude, koleba ih i dovodi u pometnju i brigu, prisiljava ih da se spotiču ispraznim pomislima, mrskim željama, zemaljskim i mirjanskim vezama, neprestano porobljavajući, pomućujući i loveći sav Adamov grešni rod. I Gospod je apostolima predskazao buduću pobunu nečastivoga protiv njih: Evo vas iska satana da vas vije kao pšenicu: a Ja se molih Ocu Mojemu, da ne prestane vera vaša (Lk. 22; 31-32). Ova reč i odluka, kojuje Tvorac jasno izgovorio Kainu: uzdisaćeš i drhtaćeš, sa strepnjom ćeš biti na zemlji (v. 1. Mojs. 4; 12), tajno služi kao obrazac i podobije za sve grešnike, jer je rod Adamov, prestupivši zapovest i postavši grešan, tajno primio na sebe ovo podobije. Ljudi bivaju pokolebani nepostojanim pomislima strepnje, straha, svake pometnje, željama i raznolikim zadovoljstvima svake vrste. Knez ovoga sveta potresa svaku dušu koja se nije rodila od Boga i, kao pšenicu koja se neprestano okreće u situ, na razne načine uznemirava ljudske pomisli, dovodeći sve do kolebanja i loveći ih svetovnim obmanama, telesnim zadovoljstvima, strepnjama i pometnjama.
Pokazujući da oni što slede obmane i htenja nečastivoga na sebi nose podobije Kainovog zla, Gospod je, razobličujući ih, rekao: Ženje oca vašeš hoćete da činite; on beše čovekoubica od početka i ne stojiu istini (Jn. 8; 44). I zato, sav Adamov grešni rod tajno na sebi nosi onu osudu: uzdisaćete i drhtaćete, i strepićete u situ zemlje zbog satane koji će vas u njemu vejati. Kao što se od Adama ceo ljudski rod proširio po zemlji, tako je i jedna strasna nečistota pronikla u ceo grešni ljudski rod, i knez zla je u stanju da sve veje nepostojanim, veštastvenim, ispraznim i uzburkanim [metežnim] pomislima. I kao što jedan vetar može da pokoleba i pokrene sve biljke i semena, i kao što se jedna noćna tama rasprostire nad celom vaseljenom, tako i knez zla, budući neka duhovna tama greha i smrti, nekim skrivenim i surovim vetrom obuzima i okreće sav ljudski rod na zemlji; on nepostojanim pomislima i ovozemaljskim željama lovi ljudska srca, a tamom neznanja, zaslepljenosti i zaborava ispunjava svaku dušu koja se nije rodila odozgo i koja se mišlju i umom nije preselila u drugi vek, prema onome što je rečeno: Naše življenje je na nebesima (Fil. 3,20).
Time se istinski hrišćani razlikuju od vascelog ljudskog roda; kao što smo već rekli, velika je razdaljina između hrišćana i ostalih ljudi. Budući da su um i misao hrišćana svagda obuzeti razmišljanjem o nebeskom, jer po zajednici i pričasnosti Svetoga Duha sozercavaju večna dobra, i budući da su rođeni odozgo, od Boga, oni su se u stvarnosti i sili udostojili da postanu čeda Božija; mnogim i dugotrajnim podvizima i trudom dostigli su postojanost, čvrstinu, nepomućenost i spokoj, i njih ne rasejavaju i ne uznemiruju nepostojane i isprazne pomisli. I samim tim oni su iznad sveta, jer njihov um i duševno umovanje obitavaju u miru Hristovom i u ljubavi Duha, kao što je i Gospod, rasuđujući o takvima, rekao da su oni iz smrti prešli u život (Jn.5;24). Razlikovanje [međusobno] hrišćana ne sastoji se, dakle, u spoljašnjem izgledu ili u vidljivom obličju, kao što mnogi misle da je u tome sva razlika i da se i sami hrišćani međusobno razlikuju spoljašnjim vidom i oblikom. I oni se, umom i mislima, upodobljuju svetu: i oni, kao i svi ostali ljudi, imaju isto kolebanje i nesređenost pomisli, isto neverje, pometnju, zbunjenost, strepnju. Iako se od sveta razlikuju spoljašnjim izgledom i mišljenjem a takođe i nekim spoljašnjim postupcima, oni su [mnogi hrišćani], međutim, u srcu i umu svezani zemaljskim okovima, u svojim srcima nisu zadobili spokojstvo od Boga i nebeski duhovni mir, jer nisu tražili i nisu poverovali da će ih Bog toga udostojiti.
Nova tvar, hrišćanin, razlikuje se od svih ljudi u svetu obnavljanjem uma, umirenjem pomisli, ljubavlju i nebeskom privrženošću Gospodu. Dolazak Gospodnji dogodio se upravo zbog toga da bi se oni, koji su uistinu poverovali u Gospoda, udostojili ovih duhovnih blaga. Hrišćanima pripada i slava, i lepota, i nebesko neizrecivo bogatstvo koje se zadobija trudom, znojem, ispitivanjima, mnogim podvizima i jedino uz Božiju blagodat. Svaki čovek želi da gleda lice zemaljskog cara. Ma ko da dođe u carski grad, poželi da makar baci pogled na njegovu lepotu, ili na raskoš odeće, ili na velelepnost porfire, la krasotu raznolikih bisera, na lepotu dijademe, na skupocenost njegovih carskih obeležja. Jedino oni koji duhovno žive ne cene mnogo sve ovo, jer su iskustveno upoznali drugačiju, nebesku i netelesnu slavu, jer su ranjeni drugačijom, neizrecivom lepotom i imaju udeo u drugačijem bogatstvu; oni žive po u nutrašnjemu čoveku, pričasni su drugačijem Duhu. Međutim, ljudi ovoga sveta, koji u sebi imaju duha sveta, silno žele da vide zemaljskog cara, a posebno u svoj njegovoj velelepnosti i slavi. Ukoliko sudbina cara svojim vidljivim veličanstvom nadvisuje sudbinu svakog drugog čoveka, utoliko je za svakoga i slavno i poželjno makar i samo da ga vidi. Zbog toga svako sam za sebe govori: „O, kad bi i meni neko dao ovu slavu, ovu velelepnost, ove ukrase!“ Tako on veliča sebi sličnog čoveka, zemaljskog i na sličan način ostrašćenog i smrtnog, ali čoveka koji privremenim veličanstvom i privremenom slavom pobuđuje njegove želje.
Ako, pak, telesni ljudi toliko čeznu za slavom zemaljskog cara, onda se ljudi, na koje je kapnula ona rosa Duha božanskog života, ranivši im srce božanskom ljubavlju prema nebeskom Caru-Hristu, utoliko više privezuju za onu lepotu, za neizrecivu slavu, za nepropadljivu velelepnost, za nezamislivo bogatstvo istinskog i večnog Car-Hrista. Oni bivaju zarobljeni čežnjom i ljubavlju, potpuno se ustremljujući ka Hristu, i žele da dobiju ona neizreciva blaga koja sozercavaju duhom; oni zbog toga ništavnima smatraju svaku zemaljsku lepotu, slavu, velelepnost i čast, kao i bogatstvo careva i kneževa, pošto su ranjeni božanstvenom lepotom i u njihove duše kapnuo je život nebeske besmrtnosti. Zbog toga i žele jedino ljubav nebeskog Cara, imajući, sa velikom čežnjom, jedino Njega pred očima. Oni se radi Njega odrešuju od svake mirjanske ljubavi i udaljuju od svih zemaljskih okova, kako bi im bilo moguće da ovu jednu želju imaju svagda u srcima, ne mešajući je ni sa čim drugim.
Malo je, međutim, onih koji su sa dobrim početkom sjedinili i dobar kraj, bez spoticanja došli do cilja, koji imaju samo ljubav prema Bogu i od svega su se odrešili. Mnogi osete umilenje, mnogi postaju pričasnici nebeske blagodati, bivaju ranjeni nebeskom ljubavlju; međutim, ne izdržavši različite borbe, podvige, trud i iskušenja nečastivoga sa kojima se susreću na putu – a budući da svako ima želju da ljubi nešto u ovom svetu i ne odriče se potpuno svoje ljubavi, vraćajući se raznolikim i različitim svetovnim željama – usled slabosti i nerada ili usled bojažljivosti svoje sopstvene volje, ili zbog ljubavi prema nečemu zemaljskom, ostali su u svetu i prepustili se njegovim ponorima. Oni, koji uistinu nameravaju da do kraja provedu dobar život, uz onu nebesku ljubav ne smeju u sebe dobrovoljno prihvatati, niti sa njom mešati nikakvu drugu ljubav i privrženosti, da time ne bi postavili prepreke duhovnom, vratili se nazad i na kraju bili lišeni života. Kao što su Božija obećanja velika, neizreciva i neopisiva, tako su nam potrebni vera, nada, trud, veliki podvizi i dugotrajno ispitivanje. Nisu zanemarljiva ona dobra, za koja se nada da će ih dobiti čovek kada poželi nebesko Carstvo: on želi da sa Hristom caruje u beskonačne vekove; zar onda neće odlučiti da tokom kratkog vremena ovog života, sve do same smrti, sa usrdnošću trpi borbe, trud i iskušenja? Gospod kaže: Ako hoće ko za Mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, svakodnevno se radujući, i za Mnom ide (Mt. 16,24) i Ako neko dođe Meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti Mojučenik (Lk. 14,26). Mnogi među ljudima, iako nameravaju da zadobiju Carstvo i žele da naslede večni život, ne odriču se življenja po sopstvenim željama i nastavljaju da slede ove želje ili, bolje rečeno, da slede onoga koji je u njih zasejao ispraznost; ne odrekavši se sebe, oni hoće da naslede večni život, a to je nemoguće.
Istinita je reč Gospodnja. Bez spoticanja koračaju oni koji su se, prema zapovesti Gospodnjoj, potpuno odrekli sebe, omrznuli sve svetovne želje, veze, razonode, zadovoljstva i zanimanja i pred očima imaju jedino Gospoda, želeći da tvore Njegove zapovesti. I zato po sopstvenoj volji zastranjuje svaki, ukoliko uistinu nije hteo da zadobije Carstvo i da se odrekne sebe, tako da pored one ljubavi ljubi i još nešto, naslađuje se zadovoljstvima ili željama ovoga veka i nema celovitu ljubav prema Gospodu, koliko je ovo moguće slobodnoj volji i htenju.
Sve ćeš to razumeti iz ovog jednog primera.
Svaki čovek ponekad, ispravno rasuđuje i zna da je nepotrebno ono što želi da učini, ali kako ima ljubav prema tome i ne odriče se ove ljubavi, dozvoljava da bude pobeđen. Na početku, u njegovom srcu odvija se bitka i borba, zatim sledi ravnoteža i priklanjanje, i prevaga čas ljubavi prema Bogu, čas ljubavi prema svetu. Čovek tada počinje da rasuđuje, hoće li započeti svađu i raspravu sa bratom. On sam u sebi govori: „Reći ću mu; ne, neću mu reći. Razgovaraću s njim; ne, neću razgovarati“. On se seća Boga, ali misli i na svoju slavu i ne odriče se sebe. Ako, pak, ljubav i naklonost prema svetu donekle odnesu prevagu na terazijama srca, nečista pomisao je istog trenutka spremna da pokrene i usta. Nakon toga um, kao zapetom strelom, jezikom pogađa bližnjega iznutra, i radi očuvanja svoje slave i bez ikakvog prisiljavanja volje, izbacuje strele nedoličnih reči. Zatim nastavlja da ranjava bližnjeg nedoličnim rečima, dok se greh ne razlije po udovima. Ponekad ove udove, koji se prepiru ustima, rđava želja dovede do udaraca i rana a ponekad dosegne čak i do ubistva i smrti. Pogledaj čime je sve započelo i kakav je kraj dobila ljubav prema svetovnoj slavi, koja je prema čovekovoj sopstvenoj volji prevagnula na terazijama srca! Budući da se čovek nije odrekao sebe i da ljubi nešto u svetu, odatle potiču sve ove nedoličnosti.
Na isti način razmišljaj o svakom grehu i rđavom poduhvatu; porok obmanjuje i priklanja volju uma ka svetovnim željama, obmanama i telesnim zadovoljstvima. Tako se priprema svako poročno delo, preljubništvo i krađa, koristoljublje i pijanstvo, srebroljublje i slavoljublje, ljubomora i vlastoljublje i svako poročno delo. Ponekad se ona dela, koja izgledaju kao dobra, izvršavaju radi slave i ljudske pohvale; ovo je pred Bogom ravno nepravdi, krađi i ostalim grehovima, jer je rečeno: Bog razasu kosti čovekougodnika (Ps. 52; 7). I u onim delima koja izgledaju kao dobra, nečastivi vidi priliku za sebe; on je veoma raznolik i lažljiv u svetovnim željama. Zbog neke zemaljske i telesne ljubavi, kojom se čovek svezuje po sopstvenoj volji, greh lovi čoveka i ona se za njega pretvara u lance, okove i teško breme, koje ga potapa i davi u rđavom veku, ne dopuštajući mu da sabere snagu i da se vrati Bogu. Ono što čovek zavoli u svetu, to obremenjuje njegov um, zadobija vlast nad njim i ne dozvoljava mu da sabere snagu. Od toga zavisi i ravnoteža, i priklanjanje, i prevaga poroka; time se ispituje ceo ljudski rod, ispituju se svi hrišćani, bilo da žive u gradovima ili u planinama, ili u obiteljima, ili u poljima, ili na pustinjskim mestima, zato što čovek, kojega zarobi njegova sopstvena volja, počinje nešto da ljubi; njegova ljubav se nečim vezuje i već nije u potpunosti ustremljena ka Bogu. Na primer, neko je zavoleo imanje, a neko – zlato i srebro, neko stomakougađanje i telesne želje, neko – učenu svetovnu mudrost radi ljudske slave; neko zavoli vlast, a neko – slavu i ljudske počasti, neko – gnev i ozlojeđenost (on to voli samo zbog toga što se brzo prepušta strasti); neki voli nedolične sukobe, neko ljubomoru; neko po čitav dan provodi u rasejanosti i zadovoljstvima; neko se zavarava praznim pomislima, a neko radi ljudske slave voli da bude učitelj zakona; neko se naslađuje lenčarenjem i neradom; neko je privezan za odeću i krpe, neko se prepušta zemaljskim brigama; neko voli san, ili šale, ili psovanje [skvernoslovlje]. Ono čime je neko privezan za svet, bilo da je malo ili veliko, to ga i zadržava i ne dozvoljava mu da sabere snagu. Čovek ljubi onu strast sa kojom se ne bori svim silama, ona mu gospodari i obremenjuje ga, ona za njega znači okove i prepreku za njegov um da se obrati ka Bogu, da Mu ugodi i da, posluživši jedino Njemu, postane potreban Carstvu i zadobije večni život.
Duša koja uistinu stremi ka Gospodu, u potpunosti rasprostire svoju ljubav prema Njemu i, koliko joj snaga dopušta, privezuje se za Njega svojom slobodnom voljom. U tome dobija pomoć blagodati, odriče se same sebe i ne sledi htenja svog uma, jer se on, usled zla koje je nerazlučivo od nas i koje nas obmanjuje, i on sam povodi za zlom. Nasuprot tome, ona se potpuno predaje reči Gospodnjoj, odrešuje se od svih vidljivih okova, koliko je ovo moguće za volju, i potpuno se predaje Gospodu. U tom slučaju, ona će biti u stanju da podnese borbu, napore i nedaće. Naime, u onome što duša ljubi, ona nalazi i pomoć i breme. Ako ljubi nešto u svetu, onda upravo to za čoveka postaje breme i okovi koji ga vuku dole i ne dopuštaju mu da ushodi gore, ka Bogu. Ako, pak, ljubi Gospoda i Njegove zapovesti, onda u tome nalazi i pomoć i olakšanje: usled toga što neokrnjeno čuva svoju ljubav prema Gospodu, za njega svg zapovesti Gospodnje bivaju lake, ovo čoveka pogružava u dobro ili, bolje rečeno, olakšava mu i čini da mu ne bude teška nijedna bitka i nedaća; on Božijom silom ruši svet i sile poroka koje su bacile mrežu na dušu u svetu i koje je na pučini sveta obavijaju mrežom svih mogućih želja. Na taj način, čim duša zavoli Gospoda – biva istrgnuta iz onih mreža svojom sopstvenom verom i velikom usrdnošću; ona istovremeno dobija i pomoć odozgo i tako postaje dostojna večnog Carstva. Ako je uistinu po svojoj sopstvenoj volji i uz pomoć Gospodnju zavolela ovo Carstvo, neće biti lišena večnog života.
Da bismo jasnije na samom delu dokazali kako mnogi propadaju po svojoj sopstvenoj volji, tonu u more i bivaju odvedeni u ropstvo – zamisli da gori neka kuća. Jedan, koji namerava da se spase, čim je doznao za požar beži napolje i, napustivši sve i odlučivši da se pobrine samo za svoj život, spasava se; drugi, koji namerava da sa sobom uzme neke kućne stvari ili nešto drugo, ušao je u kuću da bi to prikupio, i dok je sakupljao, plamen je ovladao kućom, tako daje i njega zahvatio i spalio. Vidiš li da je ovaj čovek po svojoj sopstvenoj volji i iz ljubavi, odnosno, zavolevši nešto više od sebe, nastradao u plamenu? Slično ovome, neki plove morem i bivaju zahvaćeni visokim talasima. Jedan skida svu odeću i baca se u vodu, nameravajući jedino da spase samoga sebe: događa se da on, nošen talasima i ničim neobremenjen osim brigom o svom životu i plivajući povrh talasa, nalazi mogućnost da izađe iz uzburkanog mora; drugi, međutim, koji namerava da spase nešto od svoje odeće, pomisli da će i sa njom, ako je ponese sa sobom, moći da pliva i da izađe iz mora; međutim, odeća koju je uzeo samo ga je opteretila i potopila u morsku dubinu. Prema tome, on je nastradao, jer se radi male koristi nije pobrinuo da ostane živ. Primećuješ li da je on po svojoj sopstvenoj volji postao žrtva smrti? Zamisli i to, da je stigla vest o [najezdi] inoplemenika. Jedan se, čim je to čuo, dao u bekstvo, nimalo ne oklevajući i bez ičega pošavši na put; drugi je, ne verujući da dolaze neprijatelji ili u želji da sa sobom ponese i nešto od svojih stvari, takvom odlukom odugovlačio sa bekstvom i gle, neprijatelji su došli, zarobili ga i kao zarobljenika odveli u tuđu zemlju, prisilivši ga da tamo živi u ropstvu. Vidiš li da je i on po svojoj sopstvenoj volji, usled svog nemara, usled nedostatka odlučnosti i zbog ljubavi prema nekim stvarima,odveden u ropstvo?
Slično tome događa se i onima koji ne slede zapovesti Gospodnje, koji se nisu odrekli samih sebe i nisu zavoleli jedino Gospoda, nego su se dobrovoljno svezali zemaljskim okovima; kada dođe večni oganj, oni se, kao zarobljenici ili, tačnije rečeno, kao okovani u odnosu na dobra dela i pogruženi u ljubav prema svetu, utapaju u gorkom moru zla i propadaju u tuđinskom ropstvu, odnosno kao zatočenici nečistih duhova. Ako, pak želiš da o ispravnosti savršene ljubavi prema Gospodu doznaš iz svetih i bogonadahnutih Pisama, pogledaj kako se Jov odrekao svega što je imao – i dece, i imanja, i stoke, i slugu, i ostalog bogatstva; on je, da tako kažemo, svukavši sve, pobegao i spasao se, ostavljajući i bacivši satani i samu odeću; nijednom rečju nije izgovorio hulu, ni srcem, ni ustima nije uznegodovao pred Gospodom; naprotiv, blagosiljao je Gospoda, govoreći: Gospod dade, Gospod uze, kako je Gospod blagovoleo, tako je i bilo, neka je blagosloveno ime Gospodnje (Jov 1; 21). Za njega su mislili da je mnogo stekao, ali se, nakon što ga je Gospod ispitao, pokazalo da nije stekao ništa, osim jedinog Boga. Slično se dogodilo i sa Avraamom: kada mu je Gospod zapovedio da ide iz zemlje svoje i od roda svojega, i iz doma oca svojega (1. Mojs. 12; 1), on je, da tako kažemo, istog časa svukao sve svoje; otadžbinu, zemlju, rođake i roditelje, i sledio je reč Gospodnju. Zatim je, pored mnogih ispitivanja i iskušenja koja su mu se događala – i kada mu je bila uzeta žena i kada je živeo i trpeo uvrede u tuđoj zemlji – u svim tim okolnostima dokazao da jedino Boga ljubi iznad svega. Najzad, kada je po obećanju i nakon mnogo godina, već imao jedinorodnog i toliko željenog sina, Bog je od njega zatražio da bude spreman da on sam toga sina prinese na žrtvu. Avraam se tada svukao i uistinu odrekao samoga sebe. Ovim žrtvoprinošenjem jedinorodnog on je dokazao da ne ljubi ništa drugo, osim Boga. Ako je s takvom spremnošću dao sina, onda bi utoliko pre napustio i ostala svoja bogatstva ili bi ihu jednom trenutku podelio siromasima – i to bi učinio sa svom spremnošću i svom usrdnošću. Uviđaš li sada ispravnost savršene i svojevoljne ljubavi prema Gospodu?
Tako i oni, što žele da budu sanaslednici ovih pravednika, ne bi trebalo da ljube ništa osim Boga; tako će se, kada budu ispitivani, pokazati kao korisni i opitni, i videće se da su savršeno očuvali svoju ljubav prema Gospodu. Samo će oni, koji su svagda po svojoj sopstvenoj volji ljubili jedino Boga i koji su se odrešili od svake svetovne ljubavi, biti u stanju da podvig izvrše do kraja. Pokazalo se, međutim, da je sasvim malo ljudi koji bi prihvatili takvu ljubav, odvratili se od svih svetovnih zadovoljstava i želja i odvažno pretrpeli pobune i iskušenja nečastivoga. Da li zato što mnogi, pri prelasku reke, bivaju privučeni vodama, nema mnogo ni onih što uspešno prelaze ove mutne reke svih vrsta svetovnih želja i različitih iskušenja od zlih duhova? Da li zato, što mnoge lađe, skrivajući se u moru, bivaju potopljene talasima, nema mnogo onih koji će preplivati i ovu pučinu, i hodati po talasima, i stići u mirnu luku? Zbog toga je svagda potrebna velika vera, dugotrpljenje, borba, istrajnost, trud, glad i žeđ za svakim dobrom, hitrost, nepokolebivost, rasuđivanje, razboritost. Mnogo je ljudi koji bi želeli da se bez truda, bez podviga i bez prolivanja znoja udostoje Carstva, ali ovo je nemoguće.
U svetu se događa da neki dolaze kod bogatog čoveka da bi kod njega radili u vreme žetve ili nekog drugog posla i na taj način dobili ono što je njima samima potrebno za prehranu; neki od njih budu lenji i nemarni, ne trude se kao drugi i ne rade kako bi trebalo; ne trudeći se i ne umarajući se dok su u domu bogatoga, hteli bi, međutim da, kao da su već sve učinili, dobiju platu podjednako kao i oni koji su se trudili trpeljivo i gotovo svim svojim snagama. Isto tako i mi, kada čitamo Pisma, ili kada čitamo o tome kako je neki pravednik ugodio Bogu, kako je postao prijatelj i sabesednik Božiji, ili, pak čitamo o svim Ocima i kako su postali prijatelji i naslednici Božiji, koliko su nedaća pretrpeli, koliko su postradali radi Boga, koliko su odvažnih dela i podviga izvršili, tada ih veličamo i hteli bismo da se udostojimo istih takvih darova i dostojanstva; mi bismo rado želeli da dobijemo one slavne darove, ali da na stranu odložimo njihov trud, podvige, nedaće i stradanja; usrdno želimo da steknemo one počasti i dostojanstvo koje su oni dobili od Boga, ali ne prihvatamo na sebe njihovo iscrpljivanje, trud i podvige. Kažem ti da sve to želi i priželjkuje svaki čovek: i bludnici, i carinici, i nepravedni ljudi hteli bi da dobiju Carstvo na lak način, bez truda i podviga. Upravo zbog toga na putu i postoje iskušenja, mnoga ispitivanja, nedaće, borbe i prolivanje znoja, kako bi se jasno pokazali oni koji uistinu i svom svojom voljom, svim silama pa čak i do smrti ljube jedino Gospoda, tako da, zbog te ljubavi prema Njemu, nema više ničega što bi poželeli. Oni zbog toga pravedno ulaze u nebesko Carstvo, odrekavši se, po reči Gospodnjoj, i samih sebe, i zavolevši jedino Gospoda više i od sopstvenog disanja; zbog ove svoje uzvišene ljubavi, biće i nagrađeni uzvišenim nebeskim darovima.
U nedaćama, u stradanjima, u trpljenju i u veri skrivena su obećanja i slava, i ustrojavanje nebeskih dobara, kao što je plod skriven u pšeničnom zrnu, bačenom u zemlju, ili u drvetu koje se kalemi posredstvom zasecanja ili oštećenja. Tada se pokazuju oni koji imaju veličanstvenu odeću, i slavu, i višestruke plodove, kao što i apostol kaže: Kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo nebesko (Dela ap. 14; 22), dok Gospod kaže: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21; 19) i: u svetu ćete imati žalost (Jn. 16; 33). Potrebni su trud, revnost, trezvenost, velika budnost, hitrina i nepokolebivost u prozbama koje upućujemo Gospodu, da bismo se izbavili od želje za nečim zemaljskim, da bismo izbegli zamke i mreže naslada, pometenost sveta i pobunjenost nečistih duhova, i da bismo pouzdano doznali s kakvom su trezvenošću i ustređ mljenošću vere i ljubavi sveti još ovde zadobijali nebesko blago, odnosno duhovnu silu koja je u njihovim dušama bila zalog Carstva. Rasuđujući o ovom nebeskom blagu, tj. o blagodati Duha, opisujući veličinu nedaća i istovremeno pokazujući šta bi svaki trebalo ovde da traži i šta bi trebalo da zadobije, blaženi apostol Pavle kaže: Znamo, ako se naša zemaljska kuća, telesni šator, razruši, imamo zdanje od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima (2. Kor. 5; 1).
Zato je svaki dužan da se podvizava i da se trudi da napredovanjem u svim vrlinama zadobije ovu kuću, kao i da veruje da se ona zadobija ovde.
Ako se razruši naša telesna kuća, mi nemamo drugu kuću u kojoj bi obitavala naša duša: tako da se, kako je rečeno, i obučeni, naš ne nađemo (2. Kor.5; 3), odnosno, da ne budemo lišeni zajednice i sjedinjenja sa Svetim Duhom, u Kojem jedino i može da otpočine verna duša. Zbog toga se oni, koji su sa svom stvarnošću i silom hrišćani, čvrsto nadaju i raduju da će, ishodeći iz ovog tela, imati onu nerukotvorenu kuću, a ta kuća je sila Duha koja obitava u njima. Ako se i razruši telesna kuća – oni se toga ne plaše, jer imaju nebesku, duhovnu kuću, i onu nepropadljivu slavu koja će u dan vaskrsenja podići i proslaviti i telesnu kuću, kao što kaže apostol:
Onaj Koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim Koji živi u vama (Rim. 8; 11), da se i život Isusov javi u smrtnome telu našem (2. Kor. 4; 11) i da bi život progutao, kao što je rečeno, ono što je smrtno (5; 4).
Zato se potrudimo da verom i vrlinskim životom još ovde zadobijemo ovu odeću da se, obučeni u telo, ne bismo pokazali kao nagi, jer u tom slučaju u onaj dan ništa neće proslaviti naše telo. U kojoj se meri svaki udostoji da verom i revnošću postane pričasnik Svetoga Duha, u toj istoj meri će, u onaj dan, biti proslavljeno i njegovo telo. Ono što je duša sada sabrala u svoju unutrašnju riznicu, tada će se otkriti i pokazati izvan tela. Kada prođe zima i kada drveće zagreje nevidljiva sila sunca i vetra, ono, slično odeći, stvara i iznosi iz sebe lišće, cveće i plodove dok, istovremeno, iz unutrašnjih dubina zemlje izlazi poljsko cveće i njime se pokrivaju i oblače i zemlja i trava, slično onim krinovima o kojima je Gospod rekao: ni Solomon se u svoj slavi svojoj ne obuče kao jedan od njih (Mt. 6; 29). Sve ovo služi kao primer, obličje i podobije hrišćanina u dan vaskrsenja.
Za sve bogoljubive duše, za sve istinske hrišćane, postoji prvi mesec ksantik, koji se naziva i april; to je vreme vaskrsenja. U onaj dan, silom Sunca pravde izvešće se slava Svetoga Duha, koja sobom pokriva i oblači tela svetih, i to je ona ista slava koju su oni imali skrivenu u dušama. Ono što duša sada ima u sebi, to će se tada projaviti u telu. Ovaj mesec je, kažem, prvi mesec u godini (2. Mojs. 12,2); on donosi radost vasceloj tvorevini; otvarajući zemlju, oblači u odeću obnaženo drveće; on donosi radost svim životinjama; on među svima širi veselje; on je za hrišćane prvi mesec, ksantik, vreme vaskrsenja, u kojem će njihova tela biti proslavljena neizrecivom svetlošću, odnosno silom Duha, a ona je već sada skrivena u njima. Ona će im tada biti i odeća, i hrana, i piće, i radost, i veselje, i mir, i odelo, i večni život. Udostojivši se već sada da u sebe prime Duh Božanstva, On će tada za njih postati njihova lepota svetlosti i nebeska krasota.
Koliko bi, dakle, svaki od nas trebalo da veruje, da se podvizava, da se trudi da u svakom pogledu živi vrlinski i da sa nadom i velikim trpljenjem očekuje da se već sada udostoji da unutar svoje duše primi silu sa nebesa i slavu Svetoga Duha, kako bi tada, nakon propadanja tela, imali ono što će nas obući i oživeti? Da se, kao što je rečeno, i obučeni, nagi ne nađemo (2. Kor. 5; z) i oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim Koji živi u vama (Rim. 8; 11). Blaženi Mojsej bio je u onoj slavi Duha koja je pokrivala njegovo lice tako da nijedan čovek nije mogao da ga gleda; on nam je pokazao primer kako će prilikom vaskrsenja pravednih tela svetih biti proslavljena onom slavom, koje duše svetih i vernih bivaju udostojene još ovde, da je poseduju unutar sebe, u unutrašnjem čoveku, jer je rečeno: Svi mi koji otkrivenim licem, odnosno unutrašnjim čovekom, odražavamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u taj isti lik iz slave u slavu (2. Kor. 3; 18). Onaj isti Mojsej, kao što je napisano, četrdeset dana i četrdeset noći hleba nije jeo ni vodu nije pio (2. Mojs. 34; 28); telesnoj prirodi bi bilo nemoguće da provede toliko vremena bez hleba, kada se ne bi prisajedinila drugačijoj, duhovnoj hrani; duše svetih se Duhom još sada nevidljivo prisajedinjuju takvoj hrani.
Blaženi Mojsej nam je u dva vida pokazao kakvu će slavu svetlosti i kakvo umno naslađivanje Duha imati istinski hrišćani prilikom vaskrsenja; oni već sada bivaju udostojeni ovih tajni, i ovo će se tada pokazati i na njihovim telima. Kao što je već rečeno, kao što sveti već sada u svojim dušama imaju slavu, tako će se i njihova obnažena tela pokriti i obući i biće vazneti na nebesa. Tada ćemo već i telom i dušom otpočinuti sa Gospodom u Carstvu. Stvorivši Adama, Bog mu nije načinio telesna krila kao pticama, ali mu je priugotovio krila Svetoga Duha, ona krila koja će mu dati o vaskrsenju, da bi ga podigla i uznela tamo gde je Duhu ugodno. Duše svetih, čiji umovi lebde ka nebeskom mudrovanju, bivaju udostojene da još sada dobiju ova krila. Hrišćani, naime, imaju drugačiji svet, drugačiju trpezu, drugačiju odeću, drugačiju nasladu, drugačiju zajednicu, drugačiji način razmišljanja, zbog čega su oni i bolji od svih ljudi. Oni su još sada udostojeni da silu svega toga prime unutar svoje duše posredstvom Svetoga Duha; zbog toga će se o vaskrsenju i njihova tela udostojiti onih večnih duhovnih dobara i biće pričasni onoj slavi koju su još ovde iskustveno upoznale njihove duše.
Zbog toga je svaki od nas dužan da se podvizava i da se trudi, brižljivo se vežbajući u svim vrlinama, dužan je da veruje i da traži od Gospoda, da bi unutrašnji čovek već sada postao pričasnik one slave i da bi duša imala zajednicu u onoj svetosti Duha i da bi najzad, očistivši se od nečistote poroka, prilikom vaskrsenja imali u šta da obučemo naša vaskrsnuta naga tela, da bismo imali čime da prikrijemo njihovu sramotu, čime da ih oživimo i u vekove uspokojimo u nebeskom Carstvu. Prema Svetim Pismima, Hristos će doći sa nebesa i vaskrsnuće sva plemena Adamova, sve koji su se od veka upokojili i podeliće ih na dva dela; one, koji budu imali Njegovo sopstveno znamenje, odnosno pečat Duha, proglasiće za Svoje i postaviti sa Svoje desne strane, jer kaže: Ovce Moje slušaju Moj glas (Jn. 10,27) i Poznajem Svoje, i Moje Mene poznaju (Jn. 10; 14). Tada će se njihova tela, zbog svojih dobrih dela, obući u božansku slavu, pa će i oni sami biti ispunjeni onom duhovnom slavom, kakvu su već sada imali u dušama. Budući na taj način proslavljeni božanskom svetlošću i uzneti na nebesa u sretanje Gospodu u vazduhu, prema onome što je napisano, tako ćemo svagda sa Gospodom biti (1. Sol. 4; 17), s Njime carujući u beskonačne vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *