NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
ČETVRTA BESEDA
DA BI SE HRIŠĆANI UDOSTOJILI NEBESKIH POHVALA OD BOGA I ANĐELA, MORAJU BRIŽLJIVO I PAŽLJIVO VODITI BORBU U ARENI OVOGA SVETA
 
Onaj ko želi da sa velikom usrdnošću u savršenstvu vodi hrišćanski život, pre svega je obavezan da se svim silama pobrine o umnosti i razboritosti duše, da bi zadobio sposobnost pouzdanog razlikovanja dobrog i lošeg, i da bi u svakom slučaju razaznavao šta je stupilo u čistu prirodu a što joj nije svojstveno, da bi živeo ispravno i bez spoticanja; tako ćemo, koristeći se razumom kao okom, biti sposobni da se ne sjedinimo i ne saglasimo sa nagovorima poroka, usled čega bismo, udostojivši se božanstvenog dara, postali dostojni Gospoda. Uzećemo primer iz vidljivoga, jer postoji sličnost između tela i duše, između telesnog i duševnog, vidljivog i skrivenog.
Telo za svog putovođu ima oko koje vidi i celokupno telo vodi odgovarajućim putem. Zamisli da neko prolazi kroz šumovita mesta, obrasla trnjem i blatnjava, gde i vatra pregrađuje put i gde su zabodeni mačevi, gde su strmine i mnoge vode. Ako je putnik snalažljiv, oprezan i neustrašiv, onda će, imajući oko za putovođu, sa velikom pažnjom prolaziti kroz ova teška mesta, pridržavajući svoj hiton [svoju odeću] i rukama i nogama, da ga ne bi pocepao među drvećem i trnjem, da je ne bi zaprljao blatom ili rasekao mačevima. Oko, koje služi kao svetlost za čitavo telo, pokazuje mu (telu) put da se ne bi srušilo na strminama, da ne bi potonulo u vodama i da ne bi pretrpelo nikakvu štetu na bilo kom teško prohodnom mestu. Tako će snalažljivi i mudri putnik, najbrižljivije prikupivši svoju odeću i upravljajući se ukazivanjem oka, i sebe sačuvati nepovređenim, i hiton koji je obukao nezapaljenim i neisečenim. Ako, pak, kroz slična mesta prolazi nemaran i lenj, nehatan, nesnalažljiv i neradan čovek, onda će se njegov hiton, razvejavši se tamo i amo (jer putniku nedostaje odlučnost da svim silama prikupi svoju odeću), pokidati o trnje i granje, ili će izgoreti od vatre, ili će biti isečen pobodenim mačevima, ili će se, pak, zaprljati blatom; jednom rečju, njegov prekrasni i novi hiton uskoro će biti uništen usled njegove nepažnje, nemara i lenjosti. Osim toga, ako putnik ne bude obraćao punu i dužnu pažnju na ukazivanja oka, i sam će upasti u jamu ili će potonuti u vodama.
Slično se događa i sa dušom, koja na sebi, kao prekrasan hiton, nosi odeću tela i ima u sebi razum koji usmerava vascelu dušu i telo, a koja takođe prolazi šumovitim i trnovitim putevima života, kroz blato, vatru i strmine, tj. kroz požude, naslade i ostale nedoličnosti ovoga veka. Ona je dužna da svagda sa trezvenošću, odvažnošću, usrdnošću i pažnjom suzdržava i čuva samu sebe. Da se na šumovitim i trnovitim mestima ovoga sveta telesni hiton ne bi poderao usled briga, užurbanosti i zemaljskih razonoda, da ne bi izgoreo od plamena požuda, duša, koja je u njega odevena, odvraća oko da ne gleda zlo, a takođe odvraća i uho, da ne bi slušalo klevete, zauzdava jezik od ispraznih razgovora, a ruke i noge od rđavih poslova. To se događa zato što je duši data volja da odvraća telesne udove i da im ne dopusti da pristupe rđavim prizorima, slušanju nečega lošeg i sramnog i (izgovaranju) nedoličnih reči ili, pak, da pristupe svetovnim i rđavim poslovima.
Duša se i sama odvraća od rđavih lutanja, čuvajući srce, da njegove pomisli ne bi kružile po ovome svetu. Podvizavajući se na ovaj način, upotrebljavajući svu usrdnost i u svakom slučaju i sa velikom pažnjom uzdržavajući telesne udove od zla, telesni hiton će se sačuvati nepocepanim, neopaljenim i nezaprljanim. I ona sama (duša) će znanjem, promišljenošću i razboritošću svoje volje, a najviše silom Gospodnjom, biti sačuvana ukoliko se, srazmerno svojim snagama, bude uzdržavala i odvraćala od svake svetovne požude, a za to će i od Gospoda dobiti pomoć da bi se uistinu sačuvala od nabrojanog zla. Gospod, naime, čim vidi da se neko odvažno odvraća od žitejskih [ovosvetskih] naslada, od veštastvenih razonoda i briga, od zemaljskih okova i od kruženja ispraznih pomisli, daje takvome Svoju blagodatnu pomoć i nepogrešivo čuva onu dušu koja prekrasno izvršava svoj prolazak kroz sadašnji zlobni vek. Na taj način duša biva udostojena nebeskih pohvala od Boga i od anđela, jer je, koliko je to bilo moguće, prekrasno sačuvala sebe i hiton svoga tela, odvraćajući se od svake svetovne požude i, budući potpomognuta od Boga, prekrasno je izvršila svoj prelazak preko arene ovoga sveta.
Ako neko usled nerada i nebrige nepažljivo prolazi kroz ovaj život, i ako se, po svojoj sopstvenoj volji, ne odvraća od svake svetovne požude i ako sa najvećom žudnjom ne traži jedino Gospoda, onda će se hiton njenog tela pocepati o trnje i drveće ovoga života, biće opaljen plamenom požude i oskrnaviće se nečistotom naslada. Usled toga, na dan suda duša će pokazati da nema odvažnosti, jer nije bila sposobna da svoju odeću sačuva neoskrnavljenom, nego ju je iskvarila među obmanama ovoga veka. Zbog toga će ova duša biti izbačena iz Carstva. Šta bi inače mogao da učini Bog sa onima koji se po svojoj sopstvenoj volji prepuštaju svetu, obmanjuju se njegovim nasladama ili lutaju i kruže po veštastvenom [materijalnom]? On Svoju pomoć daje onome ko se odvraća od veštastvenih naslada i od pređašnjih navika i, umesto toga, napreže se da svoju misao svagda ustremi ka Gospodu, odričući se samoga sebe i tražeći jedino Gospoda. I Bog čuva onoga koji je, u šipražju ovoga sveta, u svakom slučaju oprezan pred zamkama i mrežama i ko gradi spasenje svoje sa strahom i trepetom (Fil. 2; 12), ko sa najvećom opreznošću zaobilazi zamke, mreže i požude ovoga veka, tražeći Gospodnju pomoć i, po milosti Gospodnjoj, nadajući se da će se spasti blagodaću.
Pet mudrih devojaka je bdelo, požurivši da se udalje od onoga što je uobičajeno za njihovu prirodu; uzevši ulje [jelej] u sasude svoga srca, tj. blagodat Duha koja se daje sa nebesa, mogle su da uđu sa Ženikom u nebesku ložnicu. Pet ludih devojaka je, međutim, ostalo pri onome što je svojstveno njihovoj prirodi; one nisu bdele, niti su se potrudile da, dok su još bile u telu, uzmu u svoje sasude jelej radosti (Ps. 44; 8), nego su se usled nerada, nemara, bezbrižnosti, neznanja ili nadmenosti zbog svoje pravednosti, predale nekoj vrsti sna; zbog toga im nije dopušteno da uđu u ložnicu Carstva, jer nisu ugodile nebeskom Ženiku. Budući svezane svetovnim okovima ili bilo kakvom zemaljskom ljubavlju, one nisu svu svoju ljubav i odanost posvetile nebeskom Ženiku i nisu sa sobom donele jelej. Međutim, one duše, koje su tražile ono što je neobično za [palu] prirodu, tj. [tražile su] svetinju Duha, svom svojom ljubavlju privezane su za Gospoda, sa Njim koračaju i od svega se odvraćaju, ustremivši ka Njemu molitve i pomisli; zbog toga su i bile udostojene da prime jelej nebeske blagodati, posle čega bez spoticanja mogu da nastave svoj prolazak (kroz arenu ovog života), u svemu potpuno ugađajući duhovnom Ženiku. Naprotiv, kod onih duša koje ostaju u svojoj prirodi, koje svojim pomislima gmižu po zemlji i na zemlju pomišljaju, i sam um ima svoje obitavalište na zemlji. One o samima sebi misle da pripadaju Ženiku i ukrašene su telesnim opravdanjima; međutim, kako nisu primile jelej radosti, nisu se preporodile Duhom Gospodnjim.
Ukoliko u sebe prime blagodat sa visina i svetinju Duha, pet razumnih duševnih čula uistinu bivaju pet mudrih devojaka, koje su sa nebesa primile blagodatnu mudrost. Ako ostanu samo pri svojoj prirodi, onda postaju lude i ispostavlja se da su čeda ovoga sveta, jer nisu svukle svetovnog duha, iako za same sebe, usled nekih pretpostavki i na osnovu spoljašnjosti, misle da su Ženikove neveste. Kao što duše, koje su se u celini privezale za Gospoda, svojom pomišlju obitavaju u Njemu, Njemu uznose svoje molitve, sa Njim idu i žude za ljubavlju Gospodnjom, tako i suprotno ovome – duše koje su se predale ljubavi prema svetu i koje žele da svoje življenje imaju na zemlji, tamo odlaze i tamo obitavaju svojom mišlju, tamo živi njihov um. One zato ne obraćaju pažnju na dobro mudrovanje duha, kao na nešto strano našoj prirodi (a pod tim podrazumevam nebesku blagodat) što mora da se spoji i sjedini sa našom prirodom da bismo sa Gospodom mogli da stupimo u nebesku ložnicu Carstva i da zadobijemo večno spasenje.
Usled neposlušnosti prvog čoveka, primili smo u sebe ono što je strano našoj [od Boga datoj] prirodi, a to su štetne strasti koje smo navikom i dugotrajnim prisvajanjem počeli da smatramo za deo naše prirode. I opet nam onim, što je strano našoj [sada već paloj] prirodi, tj. nebeskim darom Duha, predstoji da proteramo iz sebe ovo što je strano i da vaspostavimo svoju prvobitnu čistotu. I ako sada sa mnogim moljenjem, prozbama, verom, molitvom i odvraćanjem od sveta ne primimo u svoju prirodu, oskrnavljenu porokom, onu nebesku ljubav Duha, ako se ne privežemo za ljubav, odnosno za Gospoda, i ako ne bude (naša priroda) osveštana onom ljubavlju Duha, i ako do kraja ne ostanemo nepokolebivi, izvršavajući sa najvećom preciznošću zapovesti Gospodnje, nećemo zadobiti nebesko Carstvo.
Želeo bih da, srazmerno svojim silama, izgovorim neku oštroumnu i duboku besedu, i zato razborito slušajte. Bezgranični, nedostupni i nestvoreni Bog, usled Svoje bezgranične i nedokučive dobrote, ovaplotio je Sebe i, da tako kažemo, kao da se umanjio u Svojoj nepristupačnoj slavi, da bi se sjedinio sa Svojom vidljivom tvorevinom, a ovde mislim na duše svetih i anđela, da bi one mogle da budu pričasne životu Božanstva. Svaka tvar – i anđeo, i duša, i demon, po svojoj sopstvenoj prirodi je telo, tako da, iako su oni istančani, u svojoj suštini, i po svojim karakterističnim obeležjima, saglasno istančanosti svoje prirode, jesu istančana tela, dok je naše telo po svojoj suštini grubo. Tako se i duša, budući istančana, obukla u oko kojim gleda, i u uho kojim sluša, a slično tome i u jezik kojim govori, i u ruku; jednom rečju, obukavši se u čitavo telo i njegove delove, duša se sjedinjuje sa telom, usled čega i izvršava sva žitejska [životna] dela.
Na sličan način se i bezgranični i nepojmljivi Bog, usled Svoje dobrote, umanjio i obukao u udove ovoga tela, pokrivši njime Svoju nepristupačnu slavu. Usled snishođenja i čovekoljublja, On je, preobražavajući se, ovaplotio Sebe, sjedinio se i primio svete, bogougodne i verne duše, budući s njima, prema Pavlovim rečima, jedan Duh (1. Kor. 6; 17) ili, tako da kažemo, duša uz dušu, ipostas uz ipostas, dostojna Boga i Bogu ugodna. Takva duša može da živi u obnovljenju i da oseti besmrtni život, postavši pričasnica nepropadljive slave. On je, naime, i ovu vidljivu tvar priveo iz nebića [nepostojanja] u biće u nekoj velikoj raznolikosti i sa mnoštvom razlika, i ona nije ni postojala dok nije privedena u biće [postojanje]. On je hteo, i bez napora je iz ničega stvorio gruba i čvrsta suštastva, na primer, planine, drveće (vidiš li kakva je čvrstina njihove prirode!), zatim ona srednja – vode, zapovedivši da se iz voda rode ptice, i najzad, ona još istančanija – vatru i vetrove, pa čak i ona koja su, po svojoj istančanosti, nevidljiva za telesno oko.
Kako je bezgranično i neizrecivo umeće mnogolike Božije premudrosti iz ničega stvorilo i gruba, i istančana i meka tela, koja su nastala Božijom voljom, onda utoliko pre Sam Sušti, kako hoće i čim hoće, usled Svoje neiskazane i neopisive dobrote menja, umanjuje i upodobljuje Sebe svetim i dostojnim vernim dušama, prima čovečije telo da bi, srazmerno njihovoj mogućnosti da prime, Nevidljivi za njih postao vidljiv, i da bi Neopipljivi, srazmerno prirodi duševne istančanosti, bio opipljiv, i da bi duše osetile Njegovu blagost i sladost, da bi se iskustveno nasladile svetlošću neizrecive naslade. Kada hoće, On je oganj koji spaljuje svaku nedoličnu i nama tuđu duševnu strast, jer je rečeno: Bog je naš oganj koji spaljuje(Jev. 12; 29). Kada On hoće, On biva i neizrecivo i neiskazano spokojstvo, da bi se duša uspokojila spokojem Božanstva. Kada, pak, tako hoće, On biva radost i mir, čuvajući i zagrevajući [topleći] dušu.
Ukoliko, pak, na radost i veselje umnoj tvorevini, hoće da se upodobi nekoj od tvari, na primer, Jerusalimu, gradu svetlosti ili gori, nebeskom Sionu, On sve može, kako je Njemu ugodno, prema onome što je rečeno: Pristupili ste Gori Sionskoj i Gradu Bo1a živoš, Jerusalimu nebeskome, mirijadama anđela (Jev. 12; 22). Njemu ništa nije teško i sve Mu je lako, preobražavajući se u šta god hoće radi duša Njega dostojnih i vernih. Neka se čovek samo potrudi da Mu postane prijatan i ugodan, i iskustvom će osetno videti nebeska dobra, neizrecivu nasladu, bezgranično bogatstvo Božanstva i ono što u istinskom smislu oko ne vide i uho ne ču i u srce čoveku ne dođe (1. Kor. 2; 9), videće Duha Gospodnjeg koji je postao spokojstvo, radost, naslada i večni život dostojnih duša. Osim toga, Gospod Sebe ovaploćuje i u hranu i u piće, kao što je napisano u Jevanđelju: Kojede od ovoGa hleba, živeće vavek (Jn. 6; 51), da bi neopisivo uspokojio dušu i ispunio je duhovnim veseljem, jer kaže: Ja sam Hleb života (Jn. 6; 35). Na sličan način, On Sebe ovaploćuje i u piće nebeskog potoka, kao što i kaže: Koji pije od vode koju ćumuJa dati neće ožedneti doveka, neGo voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život večni (Ji. 4; 14), i svi, rečeno je, isto piće duhovno piše (1. Kor. 10; 4).
Na taj način, kako je Sam blagovoleo i kako je bilo korisno, On se javio svakome od Svetih Otaca, drugačije Avraamu, drugačije Isaku, drugačije Jakovu, drugačije Noju, Danilu, Davidu, Solomonu, Isaiji i svakome od svetih proroka, dru gačije Iliji, a drugačije Mojseju. Ja mislim da je Mojsej za sve vreme onog četrdesetodnevnog posta na gori, pristupao onoj duhovnoj trpezi i njome se tešio i naslađivao. I zato se, kako je On Sam blagovoleo, javljao svakome od svetih, da bi ih uspokojio, spasao i priveo u poznanje Božije, jer je sve što On hoće za Njega lako – i da umanji Sebe, kako je Njemu ugodno, i da se ovaploti, i da se preobrazi, učinivši Sebe vidljivim za one koji Ga ljube po Svojoj velikoj i neopisivoj ljubavi, javljajući se dostojnima – srazmerno snagama svakoga – u nepristupačnoj slavi svetlosti. Duša, koja se sa velikom željom i očekivanjem, sa verom i ljubavlju udostojila da u sebe primi onu višnju silu – nebesku ljubav Duha, već u sebi ima nebeski plamen besmrtnog života i ona se uistinu udaljuje od svake svetovne ljubavi, oslobađa se od svakog okova poroka.
Gvožđe, olovo, zlato ili srebro, položeni u vatru, usled sile vatrene toplote gube svoju osobinu čvrstine i pretvaraju se u meka veštastva sve dok su u plamenu, usled čega se rastapaju i menjaju svoju prirodnu čvrstinu. Tako se događa i sa dušom koja se odrekla sveta i zavolela jedino Gospoda sa velikim srdačnim traganjem, u trudu i podvigu, neprestano Ga očekujući sa nadom i verom. Ona u sebe prima onaj nebeski plamen Božanstva i ljubavi Duha i tada se zaista razdrešuje od svake svetovne ljubavi, oslobađa se od svake škodljivosti strasti, menjajući svoju [poslepadnu] prirodnu osobinu i svoju grehovnu okorelost; ona sve smatra za suvišno, i jedino se u nebeskom Ženiku, Kojega je prihvatila, uspokojava plamenom i neiskazanom ljubavlju prema Njemu.
Kažem ti da će se i od najvoljenije braće, koju ima pred očima, duša, da tako kažemo, odvratiti, ukoliko se zaustavi na toj ljubavi, jer je njen život i spokoj – tajanstvena i neizreciva zajednica sa nebeskim Carem. Ljubav prema telesnoj zajednici čini da se čovek odvoji i od oca, i od majke, i od braće, tako da i sve što se njih tiče postaje strano čovekovom umu. Ako ih čovek i ljubi, ljubi ih kao stranac, budući da je sva njegova naklonost okrenuta ka onoj sa kojom živi, kao što je rečeno: Toga radi ostaviće čovek oca svojega i mater i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo (Ef. 5; 31). Ako, dakle, telesna ljubav tako odvaja od svake druge ljubavi, koliko će se onda oni, koji su se udostojili da stupe u zajednicu sa onim nebeskim i željenim Svetim Duhom, odrešiti od svake ljubavi prema svetu, i sve će im se činiti suvišnim, jer su nadvladani nebeskom željom i najtešnje zavise od nje; tamo su njihove želje, tamo su njihove pomisli, tamo oni žive, tamo odlazi njihova misao, tamo svagda obitava njihov um, nadvladan božanskom i nebeskom ljubavlju i duhovnom čežnjom.
Posle toga, ljubljena braćo, kada nam predstoje tolika dobra i kada je toliko obećanja koja nam je obznanio Gospod, udaljimo od sebe sve teškoće, odvratimo se od svake ljubavi prema svetu i posvetimo se traganju i čežnji za onim jedinim blagom, da bismo dospeli u takvo stanje, da zadobijemo tu neizrecivu ljubav Duha, za koju nam je blaženi Pavle savetovao da joj pohitamo, govoreći: Držite se ljubavi (1. Kor. 14; 1), da bi nam bilo moguće da se, posle svoje okorelosti, izmenimo desnicom Višnjega i da budemo ranjeni ljubavlju božanskog Duha, da dospemo u krotkost i duhovni spokoj. Gospod sa velikim milosrđem čovekoljubivo brine o nama čim se u potpunosti obratimo k Njemu, istrgnuvši iz sebe sve što je tome protivno. Čak i ako se mi, usled svog velikog neznanja, nezrelosti i poroka ukorenjenih u nama i odvraćamo od života, i ako samima sebi postavljamo mnoštvo prepreka i ne želimo da se uistinu pokajemo, On je dugotrpeljiv prema nama i pokazuje nam veliko milosrđe, čim mi, obrativši se, pristupimo k Njemu i prosvetlimo našeg unutrašnjeg čoveka, da se naša lica ne bi postidela na dan suda.
Ako nam ovo izgleda teško – usled surovosti vrlinskih podviga ili, bolje rečeno, usled nagovora i saveta protivnika – Gospod je i dalje milosrdan i dugotrpeljiv, očekujući naše obraćanje, i ako grešimo, On to podnosi, očekujući naše pokajanje; ako padamo, ne stidi se da nas ponovo prihvati, kao što je i rekao prorok: Ko padne, ne ustaje li? Ko zađe, ne vraća li se (Jerem. 8; 4)? Mi, pak, čim se razbudimo, zadobivši dobru misao, neposredno pohitajmo da se obratimo Njemu tražeći Njegovu pomoć, a On je spreman da nas spase, jer, srazmerno našim snagama, očekuje da naša dobra volja, koja potiče od vere i usrdnosti, bude plameno ustremljena ka Njemu, i svaki napredak On sam stvara u nama. I zato ljubljeni, postarajmo se da kao čeda Božija, svukavši svako predubeđenje, nerad i lenjost, postanemo odvažni i spremni da koračamo Njegovim tragovima; ne odlažimo to iz dana u dan, na šta nas navodi porok, jer ne znamo kada ćemo izaći iz tela. Velika su i neizreciva obećanja data hrišćanima, tako velika da se sa verom i bogatstvom same duše ne mogu uporediti ni sva slava i lepote neba i zemlje, ni svi ostali njihovi ukrasi i raznolikosti, i bogatstvo, i krasota, i naslađivanje vidljivim.
Prema tome, pored takvih podsticaja i obećanja Gospodnjih, kako da ne poželimo da u celini pristupimo Gospodu i da Mu posvetimo same sebe, povrh svega ostalog, tako što ćemo se, prema Jevanđelju, odreći i svoje duše i zavoleti jedino Njega, ne ljubeći pri tom ništa drugo? Eto, sve nam je to darovano, ali i kakva još slava pored toga! Koliko je bilo Gospodnjih promišljanja o nama u vreme Otaca i Proroka! Koliko nam je obećanjaobznanjeno! Koliko podsticaja! Koliko je bilo Gospodnje milosrđe prema nama od samog početka! Najzad, u vreme Svog dolaska, On je neizrecivu dobrotu prema nama pokazao i Svojim raspećem da bi nas, kada se obratimo, vratio u život. Mi se, međutim, još ne rastajemo sa svojom samovoljom, sa ljubavlju prema svetu, sa rđavim predubeđenjima i navikama, i posredstvom toga pokazujemo se kao maloverni, pa čak i kao neverni! I pored svega toga, Gospod ostaje milostiv prema nama, nevidljivo nas čuvajući i uspokojavajući, do kraja nas ne prepuštajući, prema našim grehovima, poroku i svetovnim zabludama, ne dopuštajući nam, po Svojoj velikoj blagosti i dugotrpljenju, da propadnemo, budno motreći hoćemo li se jednom obratiti k Njemu.
Plašim se, međutim, da će se na nama koji živimo tako što sve zanemarujemo i rukovodimo se predrasudama, vremenom ispuniti apostolska izreka, odnosno: Prezireš bogatstvo Njegove dobrote i krotkosti i dugotrpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi (Rim. 2; 4)? Ukoliko, pored Njegove dobrote, dugotrpljenja i krotkosti, umnožimo broj grehova, i svojim neradom i nipodaštavanjem pripremimo sebi najtežu osudu, na nama će se ispuniti apostolske reči: Svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga (Rim. 2; 5). Velika je i neopisiva dobrota Božija, neizrecivo je Božije dugotrpljenje prema ljudskom rodu, samo ukoliko poželimo da se probudimo i ako se potrudimo da se u potpunosti okrenemo Bogu, da bi nam bilo moguće da zadobijemo spasenje.
Ako, pak, želiš da poznaš Božije dugotrpljenje i veliki dobrotu Božiju, tome možemo da se naučimo iz bogonadahnutih Pisama. Pogledaj Izrailjce, od kojih potiču Oci; njima su bila data obećanja, njihovo je bogosluženje i zavet, od njih je Hristos po telu (v. Rim. 9; 4-5). Koliko su oni grešili? Koliko su se puta odvraćali? Bog ih, međutim, na kraju nije ostavio, nego ih je, radi njihove koristi, na kratko vreme prepuštao kaznama, želeći da patnjom umekša njihova otvrdla srca. On im se obraćao, budio ih, slao im proroke. Koliko je vremena bio dugotrpeljiv prema njima, kada su grešili i žalostili Ga? One koji bi se preobratili prihvatao je sa radošću, a kada bi ponovo otpali, nije ih napuštao, nego ih je kroz proroke pozivao da se opet preobrate. I mada su mnogo puta otpadali od Njega i ponovo Mu se vraćali, On ih je svaki put blagonaklono susretao i čovekoljubivo prihvatao, dok najzad nisu pali u veliki greh i položili ruke na svog sopstvenog Gospodara Kojega su, prema predanju Otaca i svetih proroka, očekivali kao svog Iskupitelja i Spasitelja, Cara i Proroka. Međutim, kada je On došao, nisu Ga prihvatili; naprotiv, izložili su Ga velikim porugama i najzad, na krstu, predali Ga smrtnoj kazni. Ovim velikim ogorčenjem i prekomernim prestupom, njihovi preumnoženi grehovi dostigli su svoju punoću. Stoga su na kraju bili ostavljeni, jer se od njih udaljio Sveti Duh, kada se pocepala zavesa. Zato je i njihov hram bio predat neznabošcima, bio srušen i pretvoren u pustoš, prema odluci Gospodnjoj da neće ostati ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti (Mt. 24; 2). Na taj način su konačno bili predati neznabošcima i razvejani po čitavoj zemlji, postavši tada zarobljenici careva, i beše im zapoveđeno da se više ne vraćaju u svoju zemlju.
Tako i sada, milostivi i blagi Bog prema svakome pokazuje Svoje dugotrpljenje. Iako mnogo puta od svakoga vidi ogorčenja, On ćuti i očekuje hoće li se čovek vremenom prenuti i promeniti, da Ga više ne ogorčuje, a sa velikom ljubavlju i radošću prihvata svakoga koji se obratio od greha, jer ovako kaže: Radost biva zbog jednoga grešnika koji se kaje (Lk. 15; 10) i nije volja Oca vašega nebeskoga da propadne jedan od ovih malih (Mt. 18; 14), najmanjih. Međutim, kada neko – i pored velikog dugotrpljenja i milosrđa Božijeg prema njemu, kada ga Bog ne predaje kazni zbog svakog grehovnog spoticanja, tajnog ili javnog, nego, videvši ga, ćuti i kao da očekuje pokajanje – sam dospe do velikog nehata, počne da dodaje greh na greh, da pridružuje jedan nemar drugome i da na jednom pregrešenju zida drugo ispunjavajući meru grehova, on najzad pada u takav greh iz kojega ne može da ispliva, nego pada i, prepustivši se nečastivome, na kraju propada.
Tako se dogodilo i Sodomljanima. Oni su mnogo grešili i nisu se kajali, da bi na kraju nečistom pomišlju prema anđelima, poželevši da sa njima počine muželoštvo, pali u tako dubok greh da više nije bilo mesta pokajanju; na kraju su bili odbačeni, jer su ispunili, pa čak i prevršili meru grehova. Zbog toga su, prema Božijem sudu, bili spaljeni ognjem. Isto se događalo i u Nojevo vreme; mnogo puta razgnevivši Boga i ne pokajavši se zbog toga, došli su do takvih grehova da su iskvarili celu zemlju. Tako se događalo i sa Egipćanima, koji su mnogo vređali Boga i grešili protiv Njegovog naroda. Bog na njih nije slao kazne koje će ih na kraju istrebiti, nego samo one koje će im biti pouka, da bi ih podstakle na preobraćanje i pokajanje. On im je zadavao lake udarce, projavljujući Svoje dugotrpljenje i očekujući njihovo pokajanje. Oni su se, međutim, pošto su mnogo sagrešili pred Božijim narodom, čas obraćali, čas kajali zbog toga, a onda su, utvrdivši svoju rđavu samovolju u drevnoj nepobožnosti, opteretili narod Božiji teškim radovima. Najzad, kada je Bog posredstvom Mojseja uz mnoštvo čuda izveo Svoj narod iz Egipta, oni su (Egipćani) počinili veliki greh i pošli u poteru za narodom Božijim. Stoga ih je Božiji sud na kraju istrebio, pogubio i potopio u vodama, pokazavši ih nedostojnima vidljivog života.
Kao što smo ranije već rekli, i Izrailjci su se na sličan način više puta spoticali i grešili, ubijajući proroke Božije i vršeći mnoga druga rđava dela, dok je Bog za to vreme ćutao i bio dugotrpeljiv, očekujući njihovo pokajanje. Najzad su se toliko spotakli da su se srušili i više nisu ustali, jer su položili ruke na veličanstvo Gospodara. Zato su, budući ostavljeni od Boga, na kraju bili odbačeni. Oduzeti su im i proroštva, i sveštenstvo, i bogosluženje, i sve je to dato neznabošcima koji su poverovali, kao što kaže Gospod: Od vas će se uzeti Carstvo Božije i daće se narodu koji donosi plodove njegove (Mt. 21; 43). Sve do tog vremena, Bog ih je podnosio, nije prekidao Svoje dugotrpljenje, niti je prestajao da bude milosrdan prema njima. Međutim, budući da su ispunili, pa čak i prepunili meru greha kada su svoje ruke položili na veličanstvo Gospodara, Bog ih je naposletku napustio.
Opširno smo, ljubljeni, izlagali ove misli, preuzete iz Pisma, potvrđujući time da bi trebalo da se, što je moguće pre, obratimo i da pohitamo Gospodu. On je milostiv prema nama i očekuje da se potpuno udaljimo od svakoga zla i svakog rđavog predubeđenja, i one koji se obrate prihvata sa velikom radošću. Opširno smo govorili o tome da iz dana u dan ne bi narastao naš nemar i da se ne bi umnožavali naši grehopadi, da ne bismo kroz to privukli na sebe gnev Božiji. Zato se potrudimo da, obrativši se iskrenim srcem, pristupimo Bogu. Budući da je očajanje nagovor zlobe i lukavstva, ne očajavajte zbog svog spasenja sećajući se pređašnjih sagrešenja, koji čoveka vode ka očajanju, nemaru i bezbrižnosti upravo zbog toga da čovek, obrativši se i pristupivši Gospodu po velikoj Gospodnjoj milosti prema ljudskom rodu, ipak ne zadobije spasenje.
Ako nam se učini neostvarivim i nemogućim da se odvratimo od mnoštva grehova koji su odlučno ovladali nama (a takva misao, kao što smo rekli, jeste nagovor zlobe i služi kao prepreka za naše spasenje), onda se setimo i nemojmo zanemariti da je Gospod, došavši među nas po Svojoj dobroti, podario vid slepima, da je isceljivao oduzete, da je lečio svaku bolest, da je vaskrsavao mrtve koje su već dotakli truležnost i raspadanje, da je otvarao sluh gluvima, da je iz jednog čoveka isterao legion demona i onome, koji je došao do takvog stepena đavoimanosti, vratio zdrav razum. On će, dakle, utoliko pre dušu, koja se Njemu obraća i od Njega traži milost, kojoj je potrebna Njegova pomoć, i obratiti, i privesti u celomudrenost bestrašća, i dovesti do svake vrline, i do obnavljanja uma; podariće joj zdravlje, prosvetljenost misli, mir u pomislima, i od slepila, gluvoće i mrtvila neverja, neznanja i odsustva straha Božijeg uzvešće je do celomudrenosti vrline i čistote srca. Onaj Koji je stvorio telo, stvorio je i dušu; i kao što je, obitavajući na zemlji, prema Svojoj dobroti svima koji su Mu pristupali i od Njega tražili pomoć i iscelenje, kao dobri i jedini Iscelitelj izobilno darovao ono što je potrebno, tako će postupiti i u onom duhovnom.
Ako je On bio tako milosrdan prema telima, kojima je opet sledilo da umru i da se raspadnu, i svakome, šta je ko tražio, tako i činio sa spremnošću i dobrotom, onda će utoliko pre duši, koja je besmrtna, neuništiva i nepropadljiva, a koja je pala u bolest neznanja, poroka, neverja, u odsustvo straha Božijeg i u druge grešne strasti, ali koja ipak pristupa Gospodu i od Njega traži pomoć, gleda na Njegovo milosrđe i želi da od Njega primi blagodat Duha radi svog izbavljenja i oslobođenja od svake strasti, On veoma hitro i spremno podariti isceljujuće izbavljenje, jer je rekao da će Otac nebeski utoliko pre odbraniti izabranike Svoje koji Mu vapiju dan i noć, i ponovo dodao: Kažem vam da će ihubrzo odbraniti (v. Lk. 18:7-8). Na drugom mestu nas savetuje: Ištite, i daće vam se… jer svaki koji ište prima, i koji traži nalazi, i koji kuca otvoriće mu se (Mt. 7; 7-8). U nastavku, pak, kaže: Koliko će više Otac vaš nebeski dati Duha Svetoga onima koji ištu od Njega, jer ako i ne ustane da mu dade zato što mu je prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba (Lk. 11; 13,8).
On nas je, pak, posredstvom svega toga ubeđivao da nepokolebivo, neprestano i neumorno tražimo Njegovo blagodatno zastupanje, jer je On došao radi grešnika – da bi se obratili k Njemu i da bi iscelio one koji u Njega veruju. Nama je potrebno samo da se, koliko je u našoj moći, udaljimo od rđavih predubeđenja, da omrznemo svoja zla dela i svetovne obmane, da se odvratimo od rđavih i ispraznih pomisli i da se svagda, koliko god to možemo, privezujemo za Njega. On je spreman da nam ukaže Svoju pomoć, jer je veoma milosrdan i oživotvorava, jer isceljuje neizlečive strasti i izbavlja one koji Ga prizivaju i Njemu se obraćaju, onima koji se po sopstvenoj volji i bez prinude, srazmerno svojim snagama udaljuju od svake svetovne ljubavi, odvajaju um od zemlje i ka Njemu upravljaju svoje želje i prozbe. Dostojna Njegove pomoći postaje ona duša koja sve smatra suvišnim, koju ništa na svetu ne čini spokojnom i radi svog spokojstva čezne samo za jednim, odnosno, da otpočine i da se obraduje Njegovom dobrotom. I zato, kada zbog takve vere primi nebeske darove – da po blagodati nesumnjivo umiri svoju želju, da na doličan i odgovarajući način posluži Svetome Duhu svakoga dana napredujući u dobru, ne udaljujući se od puta pravednosti i do kraja budući nenaklonjena poroku, ne združujući se sa njim i ničim ne vređajući blagodat – ona biva udostojena večnoga spasenja sa svima svetima, kojeje podražavala živeći u svetu kao njihova sapričasnica i saputnica. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *