NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
ČETRDESET SEDMA BESEDA
ALEGORIJSKO TUMAČENJE ONOGA ŠTO JE BILO POD ZAKONOM
 
Slava koju je Mojsej imao na licu, bila je praslika istinske slave. Kao što tamo Judejci nisu mogli da gledaju Mojsejevo lice, tako se događa i sada: kada ovu slavu svetlosti hrišćani prime u svoje duše, tama, koja ne podnosi blistanje ove svetlosti, biva oslepljena i daje se u bekstvo. Judejci su, međutim, svojim obrezanjem, pokazivali da su oni – Božiji narod. Ovde, pak, narod Božiji izabrani (Tit 2; 14) prima unutar svoga srca znamenje obrezanja, pošto nebeski mač obrezuje suvišak uma, odnosno nečisti okrajak greha. Oni su imali krštenje koje osvećuje telo, a mi imamo krštenje Duhom Svetim i ognjem, jer je ovo propovedao Jovan: On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem (Mt. 3; 11).
Tamo je postojala spoljašnja i unutrašnja skinija: Ulažahu sveštenici svagda u prvi deo skinije, da vrše službu Božiju, a u drugi jednom u godini sam prvosveštenik, ne bez krvi, koju prinosi za sebe i za narodne grehe iz neznanja. Ovim Duh Sveti pokazuje da još nije otvoren putu Svetinju dokle god prva skinija stoji (Jev. 9; 6-8). Ovde su oni koji su se udostojili da uđu u nerukotvorenu skiniju, gde kao preteča za nas uđe Hristos (Jev. 6; 20). U Zakonu je svešteniku bilo propisano da uzme dva goluba – jednoga da zakolje, a živoga da poškropi njegovom krvlju i da ga pusti da slobodno odleti. Ovaj postupak je predstavljao praobraz [prasliku] i senku istine, jer je Hristos zaklan, a Njegova krv, koja nasje poškropila, dala nam je krila Svetoga Duha, kako bismo nesmetano uzletali u vazduh Božanstva.
Judejcima je bio dat zakon zapisan na kamenim tablicama, a nama su dati duhovni zakoni, ispisani na telesnim tablicama srca, jer je rečeno: Daću im Zakon Svoj i na srcima njihovim napisaću ga, i u misli njihove ću Ga napisati (Jerem. 31; 33). Sve je to, međutim, bilo privremeno i predviđeno da se ukine; sada se uistinu sve izvršava u unutrašnjem noveku, jer je zavet unutra, jednom rečju; Sve ovo njima se događalo za primer, sve su to bili praobrazi, a napisa se za pouku nama (1. Kor. 10,11). Bog je Avraamu predskazao budućnost: Znaj zacelo da će seme tvoje biti došljaci u zemlji tuđoj, da će joj služiti, i ona će ih mučiti četiri stotine godina (1. Mojs. 15,13). Ovo je takođe bilo obličje senke. Narod je uistinu bio preseljen, robovao je Egipćanima i mučio se radeći sa blatom i ciglama. Faraon je nad Izrailjcima postavio nadzornike i doušnike, kako bi svoje delo izvršavali po nužnosti. Kada su, pak, sinovi Izrailjevi u svojim patnjama zavapili pred Bogom, On ih je posetio posredstvom Mojseja i mnošm kaznama pogodio Egipćane. U mesecu cvetova – nakon što je prošla zimska hladnoća i tek što se pojavilo ugodno proleće – On ih je izveo iz Egipta.
Bog je Mojseju zapovedio da uzme jagnje bez nedostatka, da ga zakolje i da njegovom krvlju pomaže pragove i vrata, kako ih ne bi dotakli oni što su ubijali egipatske prvence. Anđeli, koji su radi toga bili poslati, izdaleka su ugledali znak krvi i udaljavali se odatle, ulazeći u kuće koje nisu imale taj znak i ubijajući svakog prvenca. Osim toga, zapovedio im je da iz svakog doma uzmu kvasac, a da zaklano jagnje jedu sa gorkim zeljem i beskvasnim hlebom. Trebalo je da Izrailjci jedu opasanih bedara, obuvši čizme na noge i noseći štap u ruci. Na taj način, bilo je brižljivo zapoveđeno da Pasha Gospodnja bude pojedena do večeri i da se jagnjetu ne lome kosti.
Izveo ih je sa mnoštvom srebra i zlata i zapovedio svakome da od svoga suseda, Egipćanina, uzme srebrne i zlatne posude. Iz Egipta su izašli onda, kad su Egipćani sahranjivali svoje prvence. Jedni su se radovali zbog izbavljenja od teškog ropstva, a drugi [Egipćani] su plakali i tugovali zbog pogibije dece. Zbog toga Mojsej kaže: „To je noć o kojoj je Bog obećao da će nas tada izbaviti“. Sve je ovo tajna duše, izbavljene Hristovim dolaskom. Naime, reč „Izrailj“ tumači se kao „um koji sozercava Boga“, i on se oslobađa od robovanja tami, od egipatskih duhova.
Budući da je čovek usled svoje neposlušnosti umro strašnom duševnom smrću i primio prokletstvo za prokletstvom – trnje i korov rađaće ti zemlja (1. Mojs. 3; 18) i: Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega (1. Mojs. 4; 12), na zemlji njegovog srca rodili su i uzrasli trnje i korov. Neprijatelji su mu prevarom oteli slavu i obukli ga u stid. Bila je ukradena njegova svetlost i on je obučen u tamu. Ubili su njegovu dušu, razvejali i rasparčali njegove pomisli, svukli su njegov um sa visine i čovek – Izrailj, postao je rob istinskog faraona; on je nad čovekom postavio nadzornike i doušnike – nečiste duhove, koji prisiljavaju čoveka da, hteo – ne hteo, tvori njihova rđava dela i da slaže blato i cigle. Udaljivši čoveka od nebeskog načina razmišljanja, spustili su ga do rđavih, veštastvenih [materijalnih], zemaljskih i blatnjavih dela, do ispraznih reči, pomisli i rasuđivanja, jer je duša, nakon što je pala sa svoje visine, susrela čovekonenavidno carstvo i surove kneževe koji je primoravaju da im podiže grehovne gradove poroka.
Ako, pak, duša uzdahne i zavapi ka Bogu, On će joj nisposlati duhovnog Mojseja koji je izbavlja iz egipatskog ropstva. Neka, međutim, pre toga jeca i uzdiše, i tada će videti početak izbavljenja. Ona izbavljenje dobija u mesecu novih cvetova, u vreme proleća, kada iz duševne njive mogu da izrastu prekrasni i rascvetali izdanci pravde, i to nakon što je prošla surova zima pomračenog neznanja i velike oslepljenosti – posledica sramnih dela i grehova. Bog, međutim, tada zapoveda da se iz svakog doma izbaci sav stari kvasac i da se, koliko je moguće, odbace dela i mudrovanja starog iskvarenog čoveka, nečiste pomisli i nečista umovanja.
Mora se zaklati i na žrtvu prineti jagnje čijom će se krvlju pomazati vrata, jer je zaklan Hristos, istinito, blago i neporočno Jagnje, i Njegovom krvlju pomazani su pragovi srca, kako bi Hristova krv, prolivena na krstu, za dušu bila život i izbavljenje, a za Egipćane, tj. za demone, plač i smrt.
I zaista, krv neporočnog Jagnjeta za njih znači plač, a za dušu radost i veselje. Zatim je, posle pomazanja, Bog zapovedio da se do večeri pojede jagnje i beskvasni hlebovi sa gorkim zeljem, i da pri tom Izrailjci opasaju bedra, obuju čizme i u ruke uzmu štapove. Naime, ako duša ne bude, srazmerno svojim mogućnostima, blagovremeno pripremljena dobrim delima, neće joj biti dopušteno da okusi Jagnje. Međutim, ako je jagnje slatko i beskvasni hlebovi ukusni, onda je zelje gorko i oporo, jer duša sa velikom gorčinom i žalošću okuša Jagnje i dobre hlebove, žalosteći se zbog greha koji u njoj živi.
Zapoveđeno je da se jagnje pojede do večeri, jer večernje vreme čini sredinu između svetlosti i tame. Tako se i duša pred ovo izbavljenje nalazi između svetlosti i tame, jer je uz nju tada sila Božija i ne dopušta tami da uđe u dušu i da je proguta. Mojsej je tada rekao: ovo je noć obećanja Božijeg; tako da je Hristos, kada Mu je u sinagogi data knjiga, prema onome što je napisano, pomenuo ovo kao prijatnu Jodinu Gospodnju i dan izbavljenja (Lk. 4; 18). Tamo je noć osvete, ovde dan izbavljenja. I to je pravedno, jer je tamo sve bilo samo obličje i senka istine, kojim se tajanstveno, u praobrazima [praslikama], nagoveštavalo istinsko spasenje duše koja je bila zaključana u tami, svezana i skrivena u jami preispodnje, zatvorena bakarnim vratima, tako da nije mogla da se oslobodi bez izbavljenja posredstvom Hrista.
Bog, dakle, izvodi dušu iz Egipta i iz egipatskog ropstva, i u vreme izlaska ubija egipatske prvence, jer neki deo sile istinskog faraona već pada. Egipćani kroz plač jecaju, ožalošćeni spasenjem zarobljenika. Bog zapoveda da se od Egipćana uzmu zlatne i srebrne posude i da se zatim izađe iz Egipta, zato što duša, izlazeći iz tame, uzima sa sobom srebrne i zlatne posude, odnosno, svoje sopstvene dobre pomisli, sedmostruko rasplamsane; Bog dopušta da budu upotrebljene za služenje Njemu i otpočiva u njima. Demoni, koji su nekada bili susedi duše, rasejavali su njene pomisli, gospodarili nad njima i rasipali ih. Blažena je duša koja se oslobodila tame, i teško duši koja ne uzdiše i ne vapi Onome Koji može da je izbavi od onih teških i surovih nadzornika!
Kada su sinovi Izrailjevi proslavili Pashu, krenuli su na put. Napreduje ona duša koja je primila život Svetoga Duha, okusila Jagnje, pomazala se Njegovom krvlju i hrani se istinskim hlebom – živom rečju. Plameni stub i stub od oblaka idu ispred Izrailjaca i čuvaju ih: Duh Sveti ukrepljuje hrišćane, podržavajući i rukovodeći dušu ka osećanju [ka razvijenom duhovnom čulu]. Kada su faraon i Egipćani doznali da je narod pobegao i da su lišeni Izrailjevog rada, usudili su se da, i nakoi ubijanja prvenaca, krenu za njima. Faraon je bez oklevanja upregao svoje kočije i sa celim narodom pohitao da ih istrebi; i kada je već bio spreman da upadne među njih, oblak se našao u sredini, zadržavajući i pomračujući jedne a ozarujući i štiteći druge. Da ne bih, prepričavajući ovu povest, produžio besedu, sam u ovom pronađi ono što se može primeniti na duhovno.
Čim duša pobegne od Egipćana, pristupa sila Božija i pomaže joj, rukovodi je na putu ka istini. Duhovni faraon, car grehovne tame, zna da se duša udaljuje od njega, da beži iz njegovog carstva, istrgnuvši pomisli koje je on još odavno obuzeo > i koje su bile njegovo nasleđe; surovi, međutim, pretpostavlja i nada se da će se duša opet vratiti njemu. Pošto je iz ubijanja prvenaca i otimanja pomisli zaključio da duša potpuno izmiče njegovoj vlasti, ustremljuje se sa još većom žestinom, jer se plaši da, ako duša utekne, više neće moći da se nađe nijedan izvršilac njegove volje i dela. On zbog toga progoni dušu nedaćama, iskušenjima i nevidljivim borbama. Duša se negde iskušava, negde se ispituje, a negde treba da se pokaže njena ljubav prema Onome Koji ju je izveo iz Egipta, jer se ona radi toga predaje ispitivanjima i iskušenjima svake vrste.
Duša primećuje da je neprijateljska sila spremna da je napadne i pogubi, ali da nema snage za to, jer između nje i egipatskih duhova stoji Gospod. Primećuje takođe i more tuge, žalosti i očajanja, ali nema snage niti da ide nazad, gde vidi spremne neprijatelje, niti da krene napred, jer je strah od smrti i strašne i različite nedaće primoravaju da pred sobom vidi smrt. Zato se duša ne uzda u sebe, jer zbog mnoštva nečastivih koji je okružuju nosi u sebi smrtnu presudu. Kada, pak, Bog vidi da duša pada zbog smrtnog straha i da je neprijatelj spreman da je proguta, daje joj malu pomoć i snishodi do duše, ispitujući je da li je čvrsta u veri i ima li ljubav prema Njemu. Bog je, naime, odredio da takav bude put koji vodi u život – sa nedaćama i teskobom, sa mnogim ispitivanjima i najgorčim iskušenjima. Ako duša još ovde, u neizmernoj žalosti [zbog grehova] i imajući pored očima smrt, okonča ovaj put, tada će već „rukom krepkom i mišicom visokom“, ozarenjem Svetoga Duha, srušiti silu tame, zaobići strašna mesta i preći more tame i sveproždirućeg ognja.
Ovakve su duševne tajne, i one se uistinu izvršavaju u čoveku koji se trudi da uđe u obećanje života, koji je [čovek] izbavljen iz carstva smrti, koji je primio zalog od Boga i pričastan je Svetome Duhu. Duša, koja se spasla od svojih neprijatelja, Božijom silom prešla gorko more i videla kako pred njenim očima propadaju njeni neprijatelji kojima je ranije služila, raduje se neizrecivom radošću, proslavljena je, biva utešena od Boga i otpočiva u Gospodu. Tada Duh, Kojega je ona primila u sebe, peva novu pesmu Bogu s timpanom, odnosno sa telom, i sa guslama, odnosno sa dušom, na njenim slovesnim strunama, najistančanijim pomislima, sa plektrumom [trzalicom] Božije blagodati, i uznosi pohvale Živototvorcu Hristu. I kao što vazduh, prolazeći kroz frulu, ispušta zvuk, tako i Sveti Duh u čistom srcu svetih i duhonosnih ljudi peva pesme i himne i moli se Bogu: „Slava Onome što je dušu spasao od faraonovog ropstva, Koji ju je učinio Svojim prestolom, domom, hramom i čistom nevestom, Koji je uvodi u Carstvo večnog života dok je ona još u ovom svetu!“
U vreme Zakona, na žrtvu su prinošene beslovesne životinje, i ako nisu bile zaklane, prinošenje nije bilo ugodno. Sada, pak, ako se ne zakolje greh, prinošenje nijeugodno Bogu i nije istinito. Narod je došao u Meru, gde se nalazio izvor čija je voda bila gorka i nepogodna za piće. Bog je stoga zapovedio sumnjičavom Mojseju da u gorku vodu baci drvo; čim je drvo bačeno, voda je postala slatka i, izgubivši gorčinu, postala je pogodna da je pije narod Božiji. Podjednako gorka biva i duša koja pije zmijsko vino, koja se upodobila gorkoj zmijskoj prirodi i postala grešna. Iz tog razloga Bog polaže drvo života u najgorči izvor srca i duša postaje slatka, odbacivši svoju gorčinu i sjedinivši se sa Duhom Hristovim. Kada na taj način postane korisna, počinje da služi svom Gospodaru, pošto je postala duhonosno telo. Slava Onome Koji našu gorčinu pretvara u sladost i dobrotu duha! Teško onome u kojega nije položeno drvo života! On ne može zadobiti nikakvu dobru promenu.
Mojsejev štap pojavljivao se u dva vida: neprijateljima je izgledao kao zmija koja ih ujeda i ubija, a Izrailjcima kao palica na koju su se oslanjali. Tako i istinsko, krsno drvo, odnosno Hristos, za neprijatelje, duhove zlobe, znači smrt, a za naše duše – to je palica, pouzdani oslonac i život u kojem duša otpočiva. U svemu pređašnjem, nalazili su se praobrazi i senke ovih istinitih stvari. Starozavetno bogosluženje bilo je senka i praobraz [praslika] sadašnjeg bogosluženja. I obrezanje, i skinija, i kivot, i krčag, i manna, i sveštenstvo, i tamjan, i obredno pranje i, uopšteno, sve što je postojalo kod Izrailjaca i u Mojsejevom zakonu ili kod proroka – postojalo je radi ove duše, koja je stvorena prema liku Božijem, ali je pala u jaram ropstva i u carstvo gorke tame.
I upravo je sa njom Bog hteo da stupi u zajednicu, nju je pripremio za Svoju carsku nevestu, nju je očistio od skverne i oprao od crnila i od njene sramote, učinio je svetlom, oživeo iz mrtvih, iscelio od poniženja i, prekrativši neprijateljstvo, pomirio se sa njom. Budući tvorevina, ona se priprema da bude nevesta Carevog Sina. Bog je prihvata i postepeno menja Svojom sopstvenom silom dok ne uzraste do Njegovog sopstvenog uzrasta, dok je ne učini prostranijom i ne uzvisi do bezgraničnog i neizmernog uzrastanja, dok je ne učini neporočnom i Njega dostojnom nevestom. On je najpre rađa kod Sebe, i On Sam je uzgaja dok ne primi savršenu meru ljubavi prema Njemu zato što On Sam, budući savršen Ženik, i nju kao savršenu nevestu prima u svetu, tajanstvenu i čistu zajednicu braka, i tada ona caruje sa Njim u beskonačne vekove. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *