NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
ČETRDESET ČETVRTA BESEDA
O TOME KAKVU PROMENU I KAKVO OBNAVLJANJE U ČOVEKU HRIŠĆANINU IZVRŠAVA HRISTOS, KOJI ISCELJUJE DUŠEVNE STRASTI I BOLESTI
 
Ko pristupa Bogu i zaista želi da bude Hristov sledbenik, mora pristupiti sa ciljem da se promeni, da izmeni svoje pređašnje stanje i ponašanje, da se pokaže kao bolji i kao čovek koji nije zadržao ništa od onoga što je bilo svojstveno starom čoveku, jer je rečeno: Ko je u Hristu, nova je tvar (2. Kor. 5; 17). Naš Gospod Isus Hristos je upravo zbog toga i došao da bi izmenio, preobrazio i obnovio prirodu i ovu dušu, koju su usled prestupa srušile strasti; On je došao da je ponovo stvori, sjedinivši je sa Svojim sopstvenim božanskim Duhom. On je došao da one, koji veruju u Njega učini novim umom, novom dušom, novim očima, novim sluhom, novim duhovnim jezikom, jednom rečju, da ih učini novim ljudima ili novim mehovima, pomazavši ih svetlošću Svoga znanja da bi u njih ulio novo vino, odnosno Svoga Duha. Rečeno je, naime, da se novo vino mora uliti u nove mehove (v. Mt. 9; 17).
Kada je neprijatelj ugrabio čoveka koji mu se potčinio, on ga je za sebe učinio novim: opkolio ga je škodljivim strastima, pomazao ga je duhom greha, ulio je u njega vino svakog bezakonja i rđavog učenja. Tako je i Gospod, izbavivši čoveka od neprijatelja, učinio čoveka novim, pomazao ga Svojim Duhom i ulio u njega vino života, novo učenje Duha. Onaj Koji je pet hlebova pretvorio u mnoštvo hlebova, Koji je magarici, po prirodi beslovesnoj, podario glas, bludnicu okrenuo ka celomudrenosti, učinio da vatra, koja po prirodi spaljuje, orosi mladiće bačene u peć, Koji je zbog Danila ukrotio prirodu divljih zveri, tj. lavova, Taj, Svetim i blagim Duhom obećanja, može i dušu koja je opustela i podivljala od greha, da pretvori u Svoju blagost, krotkost i mir.
Kao što pastir može da izleči šugavu ovcu i da je sačuva od vukova, tako je i jedini istiniti Pastir, Hristos, došavši među ljude, zabludelu i krastama prekrivenu ovcu, tj. čoveka mogao da isceli od grehovne nečistote i kuge i da je vrati Sebi. Pređašnji sveštenici, leviti i učitelji nisu mogli da izleče dušu prinošenjem darova i žrtava ili škropljenjem krvlju; oni nisu bili sposobni da iscele čak ni same sebe, jer su i oni sami bili obavijeni slabošću: Nije moguće, kaže apostol, da krv junaca i jaraca spere gehe (Jev. 10; 4). Pokazujući nemoć tadašnjih lekara, Gospod je rekao: Svakako ćete mi reći ovu poslovicu: Lekaru, izleči se sam (Lk. 4;23). Time je hteo da kaže: „Ja nisam takav kao oni, koji su nesposobni da izleče same sebe; Ja sam istiniti Lekar i dobri Pastir; Ja sam dušu položio za ovce, i mogu da iscelim svaku duševnu nemoć i bolest; Ja sam neporočna ovca koja se jednom prinosi na žrtvu, i mogu da izlečim one koji Mi pristupaju.“ Jedino Gospod može da podari duši istinsko iscelenje, jer je rečeno: Gle, Janje Božije, Koje uzima na Se grehe sveta (Jn. 1; 29), odnosno, grehe duše koja je poverovala u Njega i koja Ga ljubi od sveg srca.
Dobar pastir, dakle, leči ovcu prekrivenu krastama, dok ovca ovcu ne može da izleči. I ako ne bude izlečena slovesna ovca – čovek, neće ući u nebesku Crkvu Gospodnju. Tako se i u Zakonu govori kao pod senkom i u vidu praobraza [praslike]. Ovo nam tumači Duh, obznanjujući o gubavom i o onom koji ima telesni nedostatak. Tamo je rečeno: neka gubavi i onaj koji ima telesni nedostatak ne ulazi u crkvu Gospodnju (v. z. Mojs. 21; 17 – 23). Gubavome je, međutim, propisano da ode kod sveštenika [jereja] i da ga zamoli da dođe u njegov šator, da položi ruke na gubu, na mesto označeno dodirivanjem gube, i da ga tako izleči (v. z. Mojs. 13). Slično ovome i Hristos, istinski Arhijerej budućih dobara, snishodeći ka dušama ogubavelim od duhovne gube, ulazi u njihov telesni šator, gde leči i isceljuje strasti. Duša tada već može da uđe u nebesku Crkvu svetih, istinskog Izrailja. Nijedna duša, koja na sebi nosi grehovnu gubu strasti, ako ne pristupi istinskom Arhijereju i ako je On još sada ne izleči, neće ući u dom svetih, u nebesku Crkvu. Budući da je neporočna i čista, ova Crkva zahteva i neporočne i čiste duše, jer je rečeno: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt. 5; 8).
Ona duša, koja istinski veruje u Hrista, mora iz sadašnjeg, poročnog, preći u drugačije, dobro stanje, i svoju sadašnju, uniženu prirodu izmeniti u drugačiju, božanstvenu, mora je učiniti novom prirodom, uz sadejstvo sile Svetoga Duha; ona tada može da postane korisna za nebesko Carstvo. Ovo možemo da dostignemo jedino mi, koji verujemo, uistinu Ga ljubimo, i ispunjavamo sve Njegove svete zapovesti. Ako je, u vreme Jeliseja, drvo, koje je po prirodi lako na vodi, budući bačeno u vodu iznelo odatle gvožđe [sekiru] koje je po prirodi teško, onda će utoliko pre Gospod još ovde poslati Svog lakog, pokretljivog, blagog Duha; Njime će dušu, pogruženu u vode zla, olakšati, okriliti i uzneti u nebeske visine, preobrazivši i promenivši njenu sopstvenu prirodu.
U vidljivom svetu, niko nije u stanju da sam od sebe prepliva ili pređe more, ukoliko nema laku i pokretljivu lađu, načinjenu od drveta, tako da se može kretati po vodi. Ako nema lađe, onaj koji krene po moru sigurno će potonuti i propasti. Tako je i duši nemoguće da sama od sebe pređe, nadvlada i prepliva gorko more greha, neprohodni bezdan nečistih sila i mračnih strasti, ukoliko u sebe ne primi pokretljivog, nebeskog, lakokrilog Duha Hristovog, koji gazi i pobeđuje svako zlo. Ona će kroz Njega biti u stanju da, idući pravo, stupi u nebesku luku počinka, u grad Carstva. Oni, međutim, koji plove na lađi, vodu za piće ne uzimaju iz mora, niti od njega uzimaju odeću i hranu, nego ih spolja donose na lađu. Tako ni hrišćanske duše nebesku hranu i duhovnu odeću ne primaju iz ovoga sveta, nego odozgo, sa nebesa, i time žive na lađi blagog i živototvornog Duha, prolazeći pored protivnih, nečistih sila poglavarstava i vlasti. I kao što su sve lađe na kojima ljudi mogu da preplivaju gorko more načinjene od jednog, drvenog veštastva [materije, tvari], tako i hrišćanske duše, ukrepljujući se jednim Božanstvom nebeske svetlosti i različitim darovima jednoga Duha, prelaze preko vascelog mora zla.
Lađi je, međutim, za dobru plovidbu, potreban kormilar, kao i umeren i povoljan vetar. U vernoj duši, sve ovo jeste Gospod. On duši daje silu da prepliva surove talase zla, uz strašno nevreme i olujne nalete vetrova greha. On Sam kroti talase, onako kako to samo On zna, i čini to sa silom, brzinom i umećem. Bez nebeskog Kormilara, Hrista, nikome nije moguće da pređe zlo more mračnih sila i uzburkane talase gorkih iskušenja, jer je rečeno: Uzdižu se do nebesa i silaze do bezdana (Ps. 106; 26). Sva veština upravljanja lađom, vođenja bitke, izdržavanja iskušenja – poznata je Onome Koji je hodao po uzburkanim talasima, jer je rečeno: I Sam budući kušan, može pomoći onima koji bivaju kušani (Jev. 2; 18).
Zbog toga bi trebalo da naše duše iz sadašnjeg pređu u drugačije stanje, da se priroda promeni u božanstvenu, da se od stare učini nova, odnosno od nedolične i neverne – dobra, časna i verna. Na taj način će doći do dobrog ustrojstva i biti korisna za nebesko Carstvo. Govoreći o svojoj promeni i o tome kako ga je Gospod ulovio, blaženi Pavle piše sledeće: Stremim ne bih li dostigao, kao što mene dostiže Hristos (Fil. 3; 12). Kako ga je Bog ulovio? Kada pobunjenik nekoga zarobi, on ga odvodi kod sebe a zatim istiniti car zarobi samog pobunjenika. Tako se dogodilo i Pavlu: dok je u njemu delovao pobunjenički duh greha, on je progonio i pljačkao Crkvu; pošto je tako postupao usled neznanja, ne da bi se protivio Bogu nego da bi se, navodno, podvizavao za istinu, Gospod ga nije prezreo, nego ga je ulovio. Nebeski i istiniti Car, Koji ga je neizrecivo obasjao, udostojio da čuje Njegov glas i udario po licu kao roba, podario muje slobodu. Vidiš li Gospodnju dobrotu i to da duše, privezane za porok i surove, Gospod u jednom trenutku može da izmeni i da im podari Svoju blagost i mir?
Sve je moguće za Boga, kao što se dogodilo i sa razbojnikom; u jednom trenutku on je, preobražen verom, bio uveden u raj. Gospod je zbog toga i došao da bi promenio naše duše, da bi ih presazdao i učinio pričasnima božanskoj prirodi (kao što je i napisano, v. 2 Pt. 1,4), da bi u našu dušu položio dušu nebesku, božanskog Duha, koji će nas rukovoditi ka svakoj vrlini, da bismo mogli da živimo večnim životom. Zbog toga smo obavezni da svim srcem verujemo u Njegova neizreciva obećanja, jer je veran Onaj Koji je obećao. Na nama je da ljubimo Gospoda, da se svim silama trudimo da napredujemo u svim vrlinama, da neumorno i neprestano tražimo, da bismo celovito i savršeno primili obećanje Njegovog Duha i da bi naše duše oživele dok smo još u telu. Ako duša, zbog svoje velike vere i molitava, još u ovom svetu ne primi u sebe svetinju Duha i ako ne postane pričasna božanskoj prirodi, sjedinjujući se sa blagodaću, uz čiju pomoć može neporočno i čisto da ispuni svaku zapovest, ona neće biti dostojna nebeskog Carstva. Ono dobro, koje je neko stekao ovde, u onaj dan će za njega značiti život, po blagodati Oca i Sina, i Svetoga Duha, u vekove. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *