DUHOVNE BESEDE

 
ČETRDESET TREĆA BESEDA
O NAPREDOVANJU ČOVEKA HRIŠĆANINA, ČIJA SVA SILA ZAVISE OD SRCA, A ŠTO SE OVDE OPISUJE U RAZNIM PRIMERIMA
 
Kao što se vatrom pale mnoge svetiljke i plamteće sveće, i kao što se sve sveće i svetiljke pale i svetle onim što je po prirodi jedno isto, tako se i hrišćani rasplamsavaju i svetle po prirodi jednim istim božanskim plamenom Sina Božijeg. I oni u svojim srcima imaju upaljene sveće i, budući još na zemlji, svetle pred Njim slično Njemu Samom, jer je rečeno: Toga radi pomaza Te Bog Tvoj jelejem radovanja (Ps. 44; 8). On je zbog toga i nazvan Hristom (Mesijom, Pomazanikom), da bismo i mi, budući pomazani tim istim jelejem kakvim je pomazan i On, postali pomazanici i bili, da tako kažemo, jednoprirodni i jednog tela sa Njim, kao što kaže apostol: I Onaj Koji osvećuje i oni koji se osvećuju, svi su od jednoga (Jev. 2; 11).
Zato se hrišćani delimično upodobljuju svetiljkama koje u sebi imaju jelej, odnosno plodove pravde. Ako njihove svetiljke nisu upaljene svetiljkom Božanstva, oni su onda ništa. Gospod je bio upaljena svetiljka, po Duhu Božanstva, Koji je suštinski obitavao u Njemu i rasplamsavao Njegovo srce po čovečijoj prirodi. Slično staroj vreći napunjenoj biserima, i hrišćani su dužni da po spoljašnjem čoveku budu smireni i prezreni, dok u sebi, u unutrašnjem čoveku, imaju skupoceni biser. Drugi se porede sa okrečenim grobovima: spolja su uređeni i ukrašeni, ali su iznutra puni mrtvih kostiju, jakog smrada i nečistih duhova, mrtvi su pred Bogom i prekriveni svakom sramotom, nečistotom i protivničkom tamom.
Apostol kaže da se dete, dok je još malo, nalazi pod starateljstvom i upraviteljima (Gal. 4; 2), nečistim duhovima. Ovi duhovi neće da dete odraste, jer će u protivnom, kada postane zreo čovek, početi da proniče u svoja domaća dela i da gospodari nad njima. Hrišćanin je obavezan da se uvek seća Boga, jer je napisano: Ljubi Gospoda Boga svojega od sveg srca svojega (5. Mojs. 6; 5), odnosno, ne samo kada stupaš u dom molitve, nego i kada si na putu, i kada govoriš, i kada okušaš hranu, sećaj se Boga i čuvaj ljubav i privrženost prema Njemu. On je rekao: „Gde je tvoj um, tamo je i blago tvoje“ (v. Mt. 6; 21). Ono, za šta je privezano čovekovo srce, i čemu ga privlači želja, i jeste njegov bog. Ako srce svagda želi Boga, onda je Bog Gospodar njegovog srca. Čak i onaj koji se odrekao sveta i postao nestjažateljan, bezdoman i isposnik, može da bude privezan za samoga sebe ili za svetovne stvari, ili za roditeljsku ljubav. Ono, pak, za šta je privezano njegovo srce i ono što porobljuje njegov um, i jeste njegov bog. Ispostavlja se da je on na široka vrata izašao iz sveta, ali da na mala vrata ulazi i pada u svet. Kao što iverje, bačeno u vatru, ne može da se suprotstavi sili ognja, nego istog trenutka sagoreva, tako i demoni, kada hoće da napadnu čoveka, udostojenog darova Duha, bivaju spaljeni i istrebljeni božanskom vatrenom silom, ali samo ako je sam čovek svagda privezan za Gospoda i ako je na Njega položio uzdanje i nadu. I ako su demoni čvrsti kao kamene gore, oni se plamenom, tj. molitvom, spaljuju kao da su vosak. Duši, međutim, predstoji velika borba i bitka sa njima. Tamo su reke zmija i lavlje čeljusti, i oganj koji pali dušu. Kao što onaj koji se usavršio u zlu, budući opijen obmanom, bilo da ubija ili čini preljubu, ne zna za granicu u rđavim delima, tako su i hrišćani, kršteni Svetim Duhom, neiskusni u zlu. Oni, međutim, koji istovremeno i imaju blagodat i još su privezani za greh, žive pod strahom i idu opasnim putem [kolebljivosti].
Iako ih prati povoljan vetar i mirno more, trgovci koji plove morem obuzeti su strahom sve dok ne stignu u pristanište. Oni strahuju da će se iznenada podići protivan vetar, da će se more ustalasati i da će njihova lađa biti izložena opasnosti. Tako se dešava i sa hrišćanima: iako osećaju dah ugodnog vetra Svetoga Duha, još uvek strahuju da će naići i dunuti vetar protivničke sile i da će možda u njihovim dušama podići neku pometnju i talasanje. Zato je potrebna velika usrdnost da bi se ušlo u pristanište počinka, u savršeni mir, u večni život i večnu nasladu, u grad svetih, u nebeski Jerusalim, u Crkvu prvorodnih (Jev. 12; 23). Onaj, pak, koji još nije prešao one stepene, ima mnogo razloga da strahuje da će mu protivnička sila, u vreme ovog prelaska, pripremiti neki pad.
Žena, koja je začela u utrobi, unutar sebe nosi svoje dete u tami i, da tako kažemo, na nečistom mestu. Kada se najzad dogodi da dete, u odgovarajuće vreme, izađe iz utrobe, ona vidi da se za nebo, zemlju i sunce pojavila nova tvar, kakvajoš nikad nije viđena. Istog trenutka, rođaci i prijatelji uzimaju novorođenče u svoje naručje. Ako se, pak, zbog nekog poremećaja dogodi da dete umre u utrobi, neophodno je da za to određeni lekari pribegnu oštrom oruđu. Dete tada prelazi iz smrti u smrt, iz tame u tamu. Sada sve ovo primeni i na ono duhovno. Oni koji su u sebe primili seme Božanstva nevidljivo ga nose u sebi i, usled greha koji u njima živi, kriju ga na tamnim mestima i strašnim mestima. Ako se, pak, ograde i sačuvaju seme, u određeno vreme rađaju ga javno da bi ih najzad, prilikom njihovog razlučenja sa telom, anđeli i svi višnji zborovi primili radosnog lica. Ako, pak, onaj koji je prihvatio na sebe oružje Hristovo da bi se odvažno borio, u jednom trenutku oslabi, ubrzo će se predati neprijateljima a onda će, prilikom razlučenja sa telom, iz tame koja ga sada obuzima poći u drugu, još strašniju tamu i propast.
Zamisli vrt u kojem se nalazi plodno drveće i ostalo, miomirisno bilje; čitav ovaj vrt je prekrasno obrađen i ukrašen, a radi zaštite, umesto ograde, opkoljen je malim zidom. Zamisli sada da pored vrta protiče i brza reka. Ako voda, makar i lagano, udara o zid, ona će naškoditi njegovom temelju, naći će sebi prolaz a zatim postepeno sasvim podlokati temelje. Zatim će ući u vrt i tu polomiti i iskoreniti sve biljke, uništiće sav trud i vrt učiniti besplodnim. Tako se događa i sa ljudskim srcem. Postoje u njemu prekrasne pomisli, ali se srcu neprestano približavaju i bujice greha, spremne da ga sruše i odvuku na svoju stranu. I ako je um makar donekle nepromišljen, ako se preda nečistim pomislima, duhovi obmane već su tamo pronašli sebi pašnjake, provalili i porušili sve krasote, poništili sve dobre pomisli i opustošili dušu.
Oko je malo u poređenju sa svim ostalim telesnim delovima; zenica, međutim, iako je mala, predstavlja najvažniji sasud, jer u jednom trenutku može da vidi nebo, zvezde, sunce, mesec, gradove i ostale stvari, i svi vidljivi predmeti podjednako se izobražavaju i živopišu u maloj zenici oka. To isto predstavlja i um za srce. Samo srce je mali sasud, ali tamo postoje zmije, lavovi i otrovne zveri, tamo su sve riznice poroka, tamo su neravni i strmi putevi, tamo su provalije. Tamo su, međutim, i Bog i anđeli, tamo je život i Carstvo, tamo je svetlost i apostoli, tamo su riznice blagodati, tamo je sve. Kao što se magla rasprostire po čitavoj vaseljeni i čovek ne vidi čoveka, tako, od vremena prestupa, tama ovoga veka leži na čitavoj tvorevini, na vasceloj ljudskoj prirodi. Zbog toga ljudi, pokriveni ovom tamom, žive u noći i na strašnim mestima. Kao što u nekoj kući ima mnogo dima, tako se i greh, sa njegovim nečistim pomislima i nebrojeno mnoštvo demona prikradaju u pomisli srca i tamo zasedaju.
Kada se u svetu dogodi da objave rat, učeni ljudi i velikaši, strahujući od smrti, ne odlaze u borbu, nego ostaju kod kuće. U rat tada pozivaju siromahe i neuke; događa se da oni izvojuju pobedu nad neprijateljima i da ih proteraju sa granice. Zbog toga od cara dobijaju nagrade i vence, počasti i dostojanstva, dok oni velikaši ostaju iza njih. Tako se događa i u duhovnom. Kada neuki prvi put čuju reč, sa pravdoljubivim pomislima izvršavaju je na delu i primaju od Boga duhovnu blagodat. Međutim, mudri i oni koji se do pojedinosti udubljuju u reči izbegavaju bitku i ne napreduju, nego ostaju iza onih koji su učestvovali u borbi i pobedili.
Vetrovi koji snažno duvaju pokreću svu tvar u podnebesju i stvaraju veliku buku. Tako i demonska sila pokreće i nosi pomisao, koleba dubine srca i priklanja ga svojoj volji, rasejavajući pomisli da bi njoj služile. Kao što poreznici sede u tesnim prolazima gde zaustavljaju i muče prolaznike, tako i demoni posmatraju i zadržavaju duše, i ako se duše nisu potpuno očistile, onda im, prilikom ishoda iz tela, nije dopušteno da stupe u nebeske obitelji i da stanu pred svog Gospodara, nego ih survavaju vazdušni demoni. Oni, pak, koji su još u telu, uz trud i veliki napor još mogu da zadobiju blagodat sa nebesa, od Gospoda; i oni će, zajedno sa onima koji su zbog vrlinskog života već dostigli počinak, otići kod Gospoda, kao što je On Sam obećao: Gde sam Ja, onde će i sluga Moj biti (Jn. 12; 26) i u beskonačne vekove će carevati sa Ocem, i Sinom, i Svetim Duhom, sada i svagda, i u vekove vekova! Amin.