NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
TRIDESET SEDMA BESEDA
O RAJU I DUHOVNOM ZAKONU
 
Prijateljstvo prema svetu, kako je napisano, neprijateljstvo je prema Bogu (Jak. 4; 4). Zato Pismo svakome zapoveda: Svrh svega što se čuva, čuvaj srce svoje (Priče Sol. 4;23) da bi se čovek, kao raj čuvajući reč u njemu, nasladio blagodaću, ne slušajući zmiju koja puzi unutra i nagovara ga na ono što služi zadovoljstvu od kojega se rađa bratoubilački gnev. Zbog tog zadovoljstva, duša koja ga rađa umire. Naprotiv, poslušaj Gospoda Koji kaže: pobrinite se za veru i nadu, od kojih se rađa bogoljubiva i čovekoljubiva ljubav, koja vodi u večni život. U ovaj raj je ušao Noje, čuvajući i izvršavajući zapovest, i zbog ljubavi bio je izbavljen od gneva. Čuvajući ovaj raj, Avraam je čuo glas Božiji. Čuvajući ovaj raj, Mojsej je primio slavu na licu; slično njemu i David ga je čuvao i obrađivao, zbog čega je nadvladao neprijatelje. Čak je i Saul, dok je čuvao srce, u svemu napredovao, ali kada je do kraja prestupio zapovest, bio je ostavljen od Boga. U onoj meri, koja odgovara sposobnostima svakoga, čovek i razume reč Božiju; koliko je ko poseduje, toliko i ona njega poseduje; koliko je ko čuva, toliko i ona njega čuva.
Zbog toga je vasceli zbor svetih proroka, apostola i mučenika čuvao reč u svojim srcima nemajući nikakvu drugu brigu, prezirući zemaljsko i obitavajući u zapovesti Svetoga Duha, svemu pretpostavljajući ono što je ugodno Duhu i dobro; ne samo rečju i spoljašnjim znanjem, nego su i uistinu, i rečju i delom, umesto bogatstva odabirali siromaštvo, umesto slave uniženje, umesto zadovoljstva zlopaćenje i, usled svega toga, umesto razdražljivosti – ljubav. Nenavideći žitejske [ovosvetske] udobnosti, oni su utoliko više zavoleli ono što ih uskraćuje, smatrajući da to pogoduje njihovom cilju i uzdržavali su se od osuđivanja dobrog [po svetu] i zlog. Dobrih se nisu odricali, kao što nikoga nisu ni optuživali, nego su sve smatrali svrhovitim služiteljima Gospodnjeg domostroja. Zbog toga su prema svemu bili blagonakloni. Kada su, naime, od Gospoda čuli: Oprostite i oprostiće vam se (Mt. 6; 14), tada su one što su ih vređali počeli da smatraju svojim dobročiniteljima, budući da im daju priliku za opraštanje uvrede. Kada su, isto tako, čuli i reči: Kako hoćete da vama čine ljudi, tako činite i vi ljudima (Lk. 6; 36), tada su, prema svojoj savesti, zavoleli i dobre. Napustivši svoju pravednost i tražeći pravdu Božiju, pronašli su, kako je i dolikovalo, u njoj prirodno skrivenu ljubav.
Predavši mnoge zapovesti o ljubavi, Gospod je zapovedio da tražimo pravdu Božiju, jer je znao da je ona majka ljubavi. Nama je nemoguće da se spasemo drugačije osim posredstvom bližnjeg, kao što je i zapoveđeno: Oprostite, i oprostiće vam se. To je duhovni zakon, ispisan u srcima vernih; to je ispunjenje prvog zakona, jer Gospod kaže: Nisam došao da ukinem Zakon, nego da ga ispunim (Mt. 5; 17). Poslušaj, pak, kako se ispunjava zakon. Prvi zakon je, iz blagoslovenog razloga, uvređenoga osuđivao više nego onoga što je sagrešio, jer je rečeno: U čemu sudiš drugome, sebe osuđuješ, a što se oprašta, i njemu će biti oprošteno (Rim. 2; 1 i Prem. Sir. 28; 2), jer se, prema reči zakona, rasuđuje između suda i suda, i između rane i rane (5. Mojs. 17; 8).
Zbog toga je opraštanje sagrešenja ispunjenje zakona. O prvom zakonu nismo govorili u tom smislu da je Bog dao ljudima dva zakona; naprotiv, zakon je jedan; u odnosu na prirodu on je duhovan, ali u odnosu na kaznu, on svakoga izlaže pravednoj kazni; on oprašta onome koji oprašta, i progoni onoga koji progoni, jer je rečeno: Sa izbranima bićeš izabran a sa razvraćenima bićeš razvraćen (Ps. 17; 27). Zbog toga oni koji duhovno ispunjavaju zakon i koji su, srazmerno tome, pričasni blagodati, ne ljube samo dobročinitelje, nego čak i one koji ih ruže i progone, očekujući kao dar za ova dobra duhovnu ljubav. Ove nazivam dobrima ne zbog toga što praštaju uvrede, nego zato što čine dobro dušama onih što su ih uvredili; za njih se mole Bogu i kao da kroz njih primaju blaženstvo, prema onome što je rečeno: Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči zbog Mene (Mt. 5; 11).
Oni su se takvom umovanju naučili pod duhovnim zakonom. Budući da su trpeli i sačuvali duhovnu krotkost, Gospod je, videvši trpljenje srca koje se bori i nesavladivu ljubav, srušio pregrade; oni su odbacili neprijateljstvo i, ne više sa naporom, nego uz Božiju pomoć, zadobili ljubav. Gospod, najzad, uzdržava mač koji se vijaše i tamo i amo (1. Mojs. 3; 23) i pobuđuje pomisli; oni ulaze unutar iza zavese, Gde kao preteča za nas uđe Gospod (Jev. 6; 20) i naslađuju se plodovima Duha, sozercavajući budućnost u postojanosti srca a ne kao u ogledalu, u zagonetki i, saglasno sa apostolom, govore: Što oko ne vide, i uho ne ču i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube (1. Kor. 2; 9).
 
Pitanje: Postaviću, međutim, pitanje o ovoj čudnoj stvari: ako ovo čoveku u srce ne dođe, kako onda vi znate za to, kada smo i sami doznali iz Dela apostolskih da ste i vi nama slični smrtni ljudi (v. Dela ap. 14; 15)?
Odgovor: Poslušajte šta na ovo odgovara Pavle: Nama, kaže on, Bog otkri Duhom Svojim, jer Duh sve ispituje, i dubine Božije (1. Kor. 2; 10). Da neko ne bi rekao da je njima dat Duh kao apostolima a da naša priroda ne može to da obuhvati, Pavle na drugom mestu, uznoseći molitvu, kaže: Da vam po bogatstvu slave Svoje dade silu da ojačate Duhom Njegovim u unutrašnjem čoveku, da se Hristos verom useli u srca vaša (Ef. 3; 16-17), Duh (Sveti) je Gospod, a gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda (2. Kor. 3; 17) i: Ako neko nema Duha Hristova, on nije Njegov (Rim. 8; 9).
Zato ćemo se i mi moliti, s uverenošću i osećanjem, da bismo i mi postali pričasni Svetom Duhu i da bismo ušli tamo odakle smo izašli, da bi se od nas udaljila dušegubna zmija, gordi savetnik, duh nepotrebne brige i razuzdanosti; zato ćemo, čvrsto poverovavši, čuvati zapovesti Gospodnje i posredstvom toga uzrastati u čoveka savršenog, u meru rasta; nad nama više neće gospodariti prelesti ovoga veka i, uvereni duhom, nećemo izgubiti veru u to da je blagodat Božija blagonaklona prema grešnicima koji se kaju. Ono, pak, što se daruje po blagodati ne može se porediti sa pređašnjom slabošću, jer u protivnom blagodat nije blagodat. Poverovavši, dakle, u svemogućeg Boga, nezlobivog i neljubopitljivog srca pristupimo Onome Koji pričasnost Duhu daruje po veri, a ne po upodobljenju delu vere, jer je rečeno: niste primili Duha od dela zakona, nego kroz propoved vere (Gal. 3; 2).
 
Pitanje: Kažeš da se sve duhovno skriva u duši; šta znače reči: u Crkvi volim reći pet reči umom svojim (1. Kor. 14; 19)?
Odgovor: Crkva se može razumeti na dva načina – ili kao sabranje vernih, ili kao duševni sklop. I zato, kada reč „crkva“ shvatimo duhovno, u značenju čoveka, ona tada podrazumeva njegov celokupan sastav. Pet reči označavaju pet opštih vrlina koje se dele na mnoge vidove i poučavaju vascelog čoveka. Kao što onaj koji govori o Gospodu pomoću pet reči obuhvata celokupnu mudrost, tako se i onaj koji sledi Gospoda pomoću pet vrlina uči velikom blagočašću [pobožnosti]: ovih vrlina je pet, ali one sobom obuhvataju i sve ostale. Prva je molitva, a zatim slede uzdržanje, milostinja, siromaštvo i dugotrpljenje; budući da se izvršavaju po želji i slobodnom voljom, sve su one duševne reči, koje izgovara Gospod i koje se slušaju srcem; naime, Gospod dejstvuje i Duh tada govori na umni [duhovni] način, i u kojoj meri srce ima odlučnu želju [želi ono što je Božije], u toj meri i javno izvršava volju Božiju.
Budući da ove vrline sadrže u sebi i sve ostale, one služe i kao rodne za te ostale. Ako odsustvuje prva, poništavaju se i ostale; na sličan način, odsustvo druge poništava i one što za njom slede, i tako dalje. Naime, kako će se čovek moliti, ako Duh ne dejstvuje u njemu? Svedok mojih reči je Pismo, koje kaže: Niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1. Kor. 12; 3). Kako će onaj, koji se uzdržava bez molitve, istrajati bez te pomoći? Kako će onaj, koji se ne uzdržava u svemu, biti milostiv prema gladnome, žednome ili uvređenome? Onaj, pak, ko je nemilosrdan, neće se po svojoj slobodnoj volji saglasiti na siromaštvo. I obrnuto, razdražljivost živi zajedno sa pristrašćem prema novcu, bilo da ga čovek ima ili nema. Vrlinska duša prisajedinjuje se Crkvi ne po onome što je učinila, nego po onome šta joj je želja [gde sujoj želje], jer čoveka ne spasava njegovo sopstveno delo, nego Onaj Koji daruje silu. I zato, ako neko i rane Gospodnje na sebi nosi, neka se ni zbog čega ne preuznosi, čak i ako je nešto učinio, pa čak ni zbog toga što je zavoleo i započeo delo. Nemoj misliti da ćeš vrlinom ikada preduhitriti Gospoda, prema reči onoga koji kaže: Bog je Onaj Koji čini u nama, i da hoćete i da tvorite po Njegovom blagovoljenju (Fil. 2; 13).
 
Pitanje: Šta Pismo zapoveda čoveku da čini?
Odgovor: Prethodno smo već rekli da čovek po prirodi ima sposobnost da izvrši ono što je postavio kao cilj, i upravo to od njega traži Bog. Zato i zapoveda da čovek najpre razume, kad razume da zavoli i da zatim dobrovoljno izvrši. Da bi se misao pretvorila u dejstvo, da bi se podneo napor ili izvršilo delo – to blagodat Gospodnja daje onome koji je poželeo i poverovao. Zbog toga se čovekova volja pojavljuje kao suštinski uslov. Ako nema volje, Sam Bog ništa ne čini, iako bi to mogao po Svojoj slobodi. Prema tome, dela koja se izvršavaju Duhom zavise od čovekove volje. I opet, ako mi predamo svoju potpunu volju, čudesni i u svemu potpuno neshvatljivi Bog sve delo pripisuje nama. Mi, ljudi, imamo moć da razumemo samo jedan deo onih čuda koja tvori Bog, i to činimo utemeljivši se na Pismu ili, bolje rečeno, poučavajući se njime, prema onome što je rečeno: Ko poznade um Gospodnji (1. Kor. 2; 16)? I Sam Bog kaže: Koliko puta htedoh da saberem čeda tvoja, i ne htedoste (Lk. 13; 34). Zato moramo verovati da Onaj koji nas sabira od nas zahteva samo volju, a čime ćemo volju pokazati, ako ne dobrovoljnim trudom?
Gvožđe seče, kopa, pomaže u obradi zemlje i zasađivanju bilja i pri tom njime neko drugi upravlja i rukovodi, a kada se polomi, rastapa se u plamenu i obnavlja. Tako se događa i sa čovekom. Iako se, tvoreći dobro, muči i napreže, Gospod skriveno dejstvuje u njemu i u vreme truda i napora teši i obnavlja srce, kao što kaže i prorok: Hoće li se sekira veličati nad onim koji njome seče? Hoće li se pila razmetati nad onim koji njome radi (Isa. 10,15)? Isto se događa i sa zlom: kada se čovek potčini i postane spreman, tada ga satana podstiče i izoštrava kao što razbojnik čini sa svojim mačem. Srce smo uporedili sa gvožđem zbog njegove bezosećajnosti i otvrdlosti. Međutim, ne bi trebalo da, slično bezosećajnom gvožđu, ne znamo onoga koji nama upravlja, nego smo, nasuprot tome, obavezni da, slično volu i magarcu, znamo ko nas podstiče i upravlja nama prema svojoj zamisli, jer je rečeno: Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega, a Izrailj Mene ne poznaje (Isa. 1; 3). Zato ćemo se moliti da zadobijemo poznanje Božije i da se naučimo duhovnom zakonu za ispunjenje Njegovih Svetih zapovesti, proslavljajući Oca, Sina i Svetoga Duha u vekove. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *