NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
TRIDESETA BESEDA
DA BI UŠLA U CARSTVO BOŽIJE, DUŠA MORA DA SE RODI OD SVETOGA DUHA, I O TOME NA KOJI SE NAČIN OVO DOGAĐA
 
Oni što slušaju reč, dužni su da u svojim dušama pokažu delo reči, jer reč Božija nije prazna reč, nego ima delo koje se izvršava u duši. Zbog toga se i naziva delom, da bi se kao takva pokazala i za one koji slušaju. Neka zato Gospod otkrije delo istine i za one što slušaju, da bi vaša reč dala plodove. Kao što senka predstavlja telo i samo ukazuje na telo, dok je sama stvarnost zapravo telo, na sličan način je i reč svojevrsna senka istine – Hrista, i reč predstavlja istinu. Očevi na zemlji rađaju decu od svoje prirode, od svog tela i od svoje duše i rođene, kao svoju decu, brižljivo poučavaju sa svom usrdnošću dok ne postanu odrasli ljudi i naslednici. Očevi, naime, na početku imaju taj cilj i brigu da rode decu i da imaju naslednike; kada ih ne bi rodili, to bi za njih značilo veliku žalost i nedaću. Zato se i događa suprotno: kada ih rode, raduju se tome, pa se raduju čak i rođaci i susedi.
Na isti način je i naš Gospod Isus Hristos, prihvativši na Sebe brigu o čovekovom spasenju, satvorio vasceli domostroj i od samog početka usrdno se trudio posredstvom otaca i patrijaraha, posredstvom Zakona i proroka, da bi na kraju i Sam došao i, zanemarivši krsnu sramotu, pretrpeo smrt. Sav Njegov trud i sva Njegova usrdnost bili su zbog toga da bi od Sebe, od Svoje prirode, Duhom rodio čeda, blagovoleći da se ona rađaju sa nebesa, od Njegovog Božanstva. I kao što zemaljski oci brinu ako ne rađaju, tako je i Gospod, zavolevši ljudski rod kao Svoj sopstveni lik, hteo da ih rodi od Svog božanskog semena. Ako neki neće da prihvate takvo rođenje i da budu rođeni iz bedara Duha Božijeg, ondaje to velika žalost za Hrista, Koji je radi njih stradao i trpeo da bi ih spasao.
Gospod hoće da se svi ljudi udostoje ovog rođenja, jer je On umro za sve i sve je prizvao u život. Život je, pak, rođenje od Boga, sa nebesa. Bez ovog rođenja duše nemoguće je živeti, kao što kaže Gospod: Ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti Carstva Božijega (Jn. 3; 3). Zbog toga svi oni, – koji su poverovali u Gospoda i, pristupivši, bili udostojeni ovog rođenja, – znače radost i veliko veselje na nebesima za one koji su ih rodili. Svi anđeli i svete sile raduju se zbog duše rođene od Duha, koja je i sama postala duh. Ovo telo je podobije duše, a duša – lik Duha; i kao što je telo bez duše mrtvo i ništa ne može da učini, tako je bez nebeske duše, bez Duha Božijeg, duša mrtva za Carstvo, i bez Duha ne može da čini ono što je Božije.
Slikar pažljivo posmatra carevo lice i izobražava njegov lik; kada se carevo lice nalazi naspram slikara i kada je okrenuto ka njemu, tada mu je lako i dobro da izobražava lik. Međutim, kada car okrene lice, umetnikuje tada nemoguće da slika, jer lice nije upravljeno prema onome koji ga slika. Na isti način i najuzvišeniji Živopisac – Hristos, u onim dušama koje veruju u Njega i neprestano su ustremljene ka Njemu, gotovo po Svom liku živopiše nebeskog čoveka, i od Svog Duha, od ipostasi Svoje neizrecive svetlosti, izobražava nebeski lik i daje duši njenog prekrasnog i dobrog Ženika. Ukoliko, pak, neko nije neprestano ustremljen ka Njemu, i ako nije prezreo sve ostalo, Gospod Svojom svetlošću ne izobražava u njemu Svoj lik. Zato je potrebno da prema Njemu ustremimo svoj pogled, u Njega poverovavši, Njega zavolevši, sve odbacivši i motreći jedino na Njega, kao bi, izobrazivši Svoj nebeski lik, nisposlao taj lik u naše duše. Na taj način smo, noseći u sebi Hrista, primili večni život i, uverivši se u to, još ovde ćemo otpočinuti.
Ako zlatni novčić na sebi ne nosi i nema utisnut carev lik, ne obrće se u trgovini i ne polaže se u carsku riznicu, nego svako nastoji da ga odbaci. Tako se događa i sa dušom: ako nema lik nebeskog Duha u neizrecivoj svetlosti, odnosno, ako nema u njoj utisnutog Hrista, onda je beskorisna za nebeske riznice i odbacuju je trgovci Carstva – sveti apostoli. Tako je i onaj, koji je bio zvan, ali nije imao svadbeno ruho, kao tuđi bio izbačen u tuđu tamu, jer u sebi nije imao nebeski lik. To je znamenje i znak Gospoda utisnutog u duše, to je Duh neizrecive svetlosti. I kao što je mrtvac nepotreban i ni na koji način ne koristi živima, zbog čega ga iznose napolje i polažu izvan grada, tako i duša, koja u sebi nema nebeski lik božanstvene svetlosti, odnosno život duše, postaje kao bezvredna i potpuno odbačena, jer je za grad svetih beskorisna duša koja je mrtva i nema u sebi lučezarnog i božanskog Duha. Kao što je u ovom svetu duša život tela: tako je i u večnom i nebeskom svetu život duše – Duh Božiji.
Zbog toga onaj koji nastoji da poveruje i da pristupi Gospodu, treba da se moli da još ovde primi Duh Božiji, jer je On život duše. Gospod je zbog toga i došao, da bi još ovde duši dao život – Svoga Duha, jer je rečeno: Dok svetlost imate, verujte u svetlost (Jn. 12; 36); dolazi noć, kada niko ne može raditi (Jn. 9; 4). Usled toga, ako neko ovde nije tražio i primio život duše, odnosno božansku svetlost Duha, on se u vreme ishoda iz tela odlučuje na levu stranu tame; on ne ulazi u nebesko Carstvo, nego okončava u geeni, sa đavolom i sa njegovim anđelima. Kada se zlato ili srebro bace u vatru, oni postaju čistiji i bolji i ništa, ni drvo, ni trava, ne mogu da ih promene, jer i oni sami postaju kao vatra koja proždire sve što joj se približi. Isto tako i duša, obitavajući u duhovnom plamenu i u božanskoj svetlosti, neće pretrpeti nikakvo zlo ni od jednoga od nečistih duhova; akojoj se nešto i približi, uništiće ga nebeski plamen Duha. Kada leti u visini, ptica nema nikakvih briga: ne plaši se lovaca, niti lukavih zveri; visoko lebdeći, ona se svemu tome podsmeva. Isto tako se i duša koja je primila krila Duha i uzletela u nebeske visine koje sve nadvisuju, podsmeva svemu (demonskom).
Kada je Mojsej razdelio more, telesni Izrailj je prešao preko njegovog dna: hrišćani, pak, postavši čeda Božija, koračaju povrh gorkog mora nečistih sila, jer su njihova tela i duše postali dom Božiji. Onoga dana, kada je pao Adam, Bog je došao i hodao po raju. Ugledavši Adama, On ga je, da tako kažemo, žalio i rekao: „I pored ovakvih dobara, kakvo si ti izabrao zlo! Posle onakve slave, kakav sram nosiš na sebi! Zašto si sada tako pomračen, tako nakazan, tako blatnjav? Posle onakve svetlosti, kakva te tama pokrila!“ Kada je Adam pao i umro za Boga, Tvorac je žalio zbog njega. Anđeli, sve sile, nebesa, zemlja i sva stvorenja oplakivali su njegovu smrt i pad. Sva stvorenja su videla da je onaj, koji im je dat za cara, postao sluga protivničke i nečiste sile. Tako je on svoju dušu obukao u tamu, u gorku i nečistu tamu, pošto se nad njim zacario knez tame. Upravo je on bio čovek kojeg su ranili razbojnici i ostavili polumrtvog kada je išao iz Jerusalima u Jerihon (v. Lk. 10; 30).
Onaj Lazar, kojega je vaskrsao Gospod, onaj Lazar od kojega se širio strašan smrad tako da niko nije mogao da se približi njegovom grobu, bio je obličje Adama koji je u svoju dušu primio veliko zlosmradije i ispunio se crnilom i tamom. Ti, međutim, kada slušaš o Adamu, o onome kojeg su ranili razbojnici, i kada slušaš o Lazaru, ne dozvoli da tvoj um luta kao da ide po planinama, nego ga zaključaj unutar svoje duše, jer i ti nosiš te iste rane, taj isti smrad, tu istu tamu. Svi smo mi sinovi ovog pomračenog roda, svi smo zajedničari tog istog zlosmradija. Od one slabosti od koje je stradao Adam, stradamo i svi mi, koji potičemo od Adamovog semena. Takva ista slabost je, kako kaže Isaija, sustigla i nas: Nema ništa zdravo, nego uboj i modrice i rane gnojave, ni isceđene, ni zavijene, ni uljem zablažene (Isa. 1; 6). I mi smo ranjeni takvom, neizlečivom ranom, i jedino Gospod može da je isceli. Zbog toga je i došao On Sam, jer niko od starozavetnih, ni sam Zakon, ni proroci, nisu mogli da iscele ove rane: jedino je On, kada je došao, iscelio ovu neizlečivu duševnu ranu.
Prihvatimo, dakle, Boga i Gospoda, istinskog Iscelitelja Koji jedini, došavši i mnogo se radi nas potrudivši, može da izleči naše duše. On neprestano kuca na vrata naših srca da bismo Mu otvorili, da bi ušao i otpočinuo u našim dušama i da bismo mi sami oprali i pomazali Njegove noge, kako bi se nastanio u nama. Gospod i tamo prekoreva onoga koji Mu nije oprao noge (v. Lk. 7; 44), dok na drugom mestu kaže: Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu (Otk. 3; 20). On je zbog toga blagovoleo da mnogo postrada i da Svoje Telo preda na smrt; iskupio nas je iz ropstva da bi se, došavši našoj duši, nastanio u njoj. Zato i onima koji će na Njegovom sudu biti postavljeni sa leve strane i koje će sa đavolom poslati u geenu, Gospod kaže: Stranac bejah, i ne primiste Me; ogladneh, i ne dadoste Mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste Me (Mt. 25; 42-43). Njegova hrana, piće, odeća, pokrivač i počinak – nalaze se u našim dušama. Zbog toga neprestano kuca na vrata, želeći da uđe kod nas. Primimo Ga i uvedimo kod sebe, jer je i On za nas i hrana, i život, i piće, i život večni. Svaka duša, koja Ga nije primila u sebe i koja Ga nije sada uspokojila u sebi ili, bolje rečeno, koja se nije uspokojila u Njemu, nema nasleđa sa svetima u Carstvu nebeskom, i ne može ući u nebeski grad. Ti Sam, Gospode Isuse Hriste, uvedi u njega nas koji proslavljamo ime Tvoje sa Ocem i Svetim Duhom u vekove. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *