NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
DVADESET SEDMA BESEDA
OVOM BESEDOM ZAVRŠAVA SE OPŠIRNO RASUĐIVANJE ZAPOČETO U PRETHODNOJ, A GOVORI O DOSTOJANSTVU I STANJU ČOVEKA – HRIŠĆANINA. ONA POUČAVA MNOGIM KORISNIM STVARIMA VEZANIM ZA SLOBODNU VOLJU, PRISAJEDINJUJUĆI TOME I NEKA PITANJA, ISPUNJENA BOŽANSTVENOM MUDROŠĆU.
 
Poznaj, čoveče, svoju plemenitost i dostojanstvo, koliko si dragocen ti kao brat Hristov, kao Carev prijatelj i kao nevesta nebeskog Ženika! Onaj koji je u stanju da pozna dostojanstvo svoje duše, taj može da pozna i silu i tajnu Božanstva i da se usled toga još više smiri zato što, uz pomoć Božije sile, čovek vidi svoj pad. Međutim, kako je Sam Hristos pretrpeo stradanja i krst, a zatim se proslavio i seo sa desne strane Oca, tako i ti treba da sapostradaš i da se saraspneš i da se zatim uzneseš i sedneš sa Njim, da se sjediniš sa Telom Hristovim i da u onom veku svagda caruješ sa Hristom: pošto s Njim stradamo, da se s Njim i proslavimo (Rim. 8; 17).
Svi oni, koji su bili u stanju da prevaziđu i pređu pregrade greha, stupaju u nebeski grad, miran i ispunjen mnogim dobrima, gde počivaju duhovi pravednika. Da bi se to zadobilo, potrebno je mnogo truda i podviga, jer bi bilo nepravedno da Ženik, Koji je zbog tebe došao, postrada i da bude raspet, a da nevesta, zbog koje je Ženik došao, bude ravnodušna i da luta tamo-amo. Kao što se u vidljivom svetu bludnica nedolično predaje svakome, tako se i duša predala svakom demonu i biva iskvarena nečistim duhovima. Neki, naime, čine greh i ono što je zlo po svojoj slobodnoj volji, a neki ga, opet, ne čine po slobodnoj volji. Šta ovo znači? To da oni koji čine zlo po svojoj slobodnoj volji predaju svoju volju poroku, da se njime naslađuju i da se druže sa njim; oni su u svetu sa satanom i u svojim pomislima ne vode bitku sa đavolom; oni, pak, koji to ne čine po svojoj slobodnoj volji, imaju u sebi greh koji se, kako kaže apostol, bori protiv zakona u udima njihovim (Rim. 7; 23). Pored njihove slobodne volje nalazi se mračna sila i koprena i oni se ne saglašavaju sa pomislima, ne naslađuju se njima, ne pokoravaju im se, nego im protivureče i suprotstavljaju im se, gneve se na same sebe. Ovi drugi su daleko bolji i dragoceniji pred Bogom, nego oni prvi, koji po sopstvenoj slobodnoj volji predaju svoju volju poroku i naslađuju se njime.
Zamisli da se car, našavši neku ubogu devojku odevenu u dronjke, nije nje postideo, nego da je sa nje skinuo prljavu odeću, da je oprao njenu nečistoću i ukrasio je blistavim haljinama i učinio je carskom zajedničarkom i učesnicom u carskoj gozbi i trpezi. Tako je i Gospod pronašao ranjenu i uniženu dušu, dao joj lek, svukao sa nje potamnelu odeću i sramotu poroka, a zatim je obukao u carske, nebeske, božanstvene, lučezarne i slavne odežde, stavio na nju krunu i prisajedinio je carskoj trpezi, da se raduje i veseli. Zamisli vrt: tamo postoji plodno i miomirisno drveće; tamo je mnogo prijatnih i prekrasnih mesta ispunjenih mirisom i radošću; ma ko da tu uđe razveseli se i nađe spokojstvo. Tako je i dušama u carstvu; one u potpunosti okušaju radost, veselje i mir, one su tamo carevi, gospodari i bogovi, jer je napisano: Car careva i Gosiodar gospodara (1. Tim. 6; 15).
Zbog toga hrišćanstvo nije nešto nevažno, ono je – velika tajna. Poznaj svoju plemenitost, odnosno, da si prizvan na carsko dostojanstvo, da si ti rod izbrani, carsko sveštenstvo i narod sveti (1. Pt. 2; 9). Tajna hrišćanstva je neobična za ovaj svet. Careva vidljiva slava i bogatstvo su nešto zemaljsko, propadljivo i prolazno, a ovo Carstvo i ovo bogatstvo su božanstveni, nebeski i slavni, nikada ne prolaze i nikada ne prestaju. U nebeskoj Crkvi, caruju sa nebeskim Carem, i kao što je On Sam prvorođeni iz mrtvih (Kol. 1; 18), tako su prvorođeni i oni koji caruju sa Njim. Iako su takvi izabrani i ispitani pred Bogom, oni same sebe smatraju sasvim malim i neiskusnim; za njih je postalo sasvim prirodno i nepromenljivo da sebe smatraju niskima, pa čak i ništavnima.
 
Pitanje: Zar takvi ne znaju da im je dato ono što nisu imali i da su zadobili nešto što je neobično za njihovu prirodu?
Odgovor: Kažem ti da oni sebe ne smatraju iskusnima i naprednima i znaju da su dobili ono što nisu imali. Blagodat koja silazi na takve sama ih uči da, čak i ako napreduju, ne smatraju svoju dušu dragocenom, dok su oni i prirodno za sebe smatrali da ničemu ne vrede. Budući dragoceni pred Bogom, nisu bili takvi za same sebe; i pored svog napredovanja i bogopoznanja, smatraju da ništa ne znaju i, budući bogati pred Bogom, samima sebi izgledaju siromašni. Kao što je Hristos, uzevši obličje sluge, pobedio đavola smirenoumljem, tako je na početku i zmija srušila Adama preuznošenjem i nadmenošću. I sada ova zmija, koja se posredstvom nadmenosti uselila u srce, ruši i pogubljuje hrišćanski rod.
Zamisli da u svetu živi slobodan i plemenit čovek koji, imajući veliko bogatstvo, dobija još prihoda i sabira plodove; on se zaboravlja i postaje samopouzdan, tako da svima postaje nepodnošljiv, svakoga gazi nogama i šamara. Tako se događa sa nekima; nemajući rasuđivanje oni su, zadobivši izvesno spokojstvo i dar molitve, počeli da se gorde, da se zaboravljaju i da osuđuju druge i na taj način su se survali u preispodnju. Ta ista zmija, koja je preuznošenjem prognala Adama, rekavši: bićete kao bogovi, i sada polaže preuznošenje u srca, govoreći: „Ti si savršen, tebi je dovoljno, već si se obogatio i više ti nije potrebno, ti si blažen“. Neki u svetu, imajući bogatstvo i dobijajući od njega prihode kroz mnoštvo sabranih plodova, pridržavaju se rasuđivanja, ne hvale se i ne gorde se, nego su ravnodušni, jer znaju da iza izobilja sledi oskudica. I opet, kada pretrpe štetu i oskudicu, oni se ne žaloste, nego bivaju ravnodušni, jer znaju da će nakon toga doći obilje. Budući da su više puta iskusili i jedno i drugo, oni se više ne čude; ne gorde se zbog dobitka i izobilja, a kada moraju da pretrpe štetu, ne čude se tome.
Zato se delo hrišćanstva sastoji u sledećem: u okušanju istine, u tome da im hrana i piće bude istina i da je pri tom okušaju i piju srazmerno svojim snagama i delanju. Zamisli sada izvor i neka tamo neki žedan čovek počne da pije; zatim ga, dok je pio, neko odvlači odatle i ne dopušta mu da pije koliko bi želeo. U njemu se, međutim, nakon okušanja vode još više rasplamsala žeđ i on još više traži da pije. Tako se događa i u duhovnom: neko već okuša nebesku hranu i pričešćuje se njom, a onda ga, upravo u to vreme, zaustavljaju, i neko mu ne dopušta da se nasiti.
 
Pitanje: Zašto mu ne dopuštaju da se nasiti nebeskom hranom?
Odgovor: Gospod poznaje ljudsku slabost i zna da se čovek lako pogordi; zato ga zaustavlja i dopušta mu da neprestano vežba, da neprestano bude u kretanju. Ako se dogodi da, nakon što si primio nešto malo, za sve postaneš nepodnošljiv i nadmen, koliko ćeš tek onda postati nepodnošljiv ako ti daju da se odjednom nasitiš? Bog, međutim, poznavajući tvoju slabost, prema Svom promišljanju šalje ti nevolje da bi postao smiren i da bi revnosnije tražio Boga. U svetu je jedan siromah, pronašavši kesu sa zlatom, lakomisleno počeo da obznanjuje: „Našao sam, našao sam kesu, ja sam bogat!“ Kada se proširio glas o tome, čuo ga je i onaj što je kesu izgubio, pa ju je uzeo sebi. Drugi bogataš se zaboravio pa je počeo svakoga da gazi, svakoga da vređa a nad nekima i da se preuznosi. Kada je za to čuo car, popisao je njegovo imanje. Tako se dešava i u duhovnom: neki, ako okuse izvesno spokojstvo, ne umeju da ga iskoriste, nego gube i ono što su dobili, jer ih greh iskušava i pomračuje njihov um.
 
Pitanje: Zašto neki padaju nakon što ih je posetila blagodat? Zar satana ne dejstvuje u njima daleko slabije? Kako je moguće da noć bude tamo gde je dan?
Odgovor: Oni ne padaju zbog toga što se blagodat gasi ili slabi; Bog dopušta zlobi da deluje da bi ispitao tvoju slobodnu volju i tvoju slobodu, tj. gde su one naklonjene. Kada se opet svojom voljom približiš Gospodu, ponovo prizivaš na sebe posetu blagodati. Zašto je inače napisano: Duha ne gasite (1. Sol. 5; 19), kada se On ne gasi, nego je lučezaran? Zato što se ti, ne mareći za Duha i ne saglašavajući se s Njim svojom voljom, gasiš za Duha. Na sličan način, Pismo kaže: Ne žalostite Svetoga Duha Božijega, Kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja (Ef. 4;30). Vidiš li da od tvoje slobodne volje i htenja zavisi hoćeš li poštovati Svetoga Duha ili ćeš Ga žalostiti? Ja ti kažem da i kod savršenih hrišćana, koji su zarobljeni i opijeni dobrom, postoji slobodna volja i zato se, budući ispitani hiljadama zala, obraćaju ka dobru.
Zamisli ugledne ljude, bogate i plemenite. I gle, oni po svom htenju i po svojoj slobodnoj volji napuštaju bogatstvo, i plemenitost, i svoja zvanja, udaljuju se i oblače u prljavu i sirotinjsku odeću. Umesto u slavi, žive lišeni poštovanja, u siromaštvu i poniženju; to je prepušteno njihovoj sopstvenoj volji. Ja ti kažem da ni apostole, savršene u blagodati, blagodat nije sprečavala da rade ono što hoće, čak i ako bi poželeli da učine nešto što bi bilo neugodno blagodati, jer je naša priroda prijemčiva i za dobro i za zlo; protivnička sila može da podstakne, ali ne prisiljava. Najzad, ti imaš slobodnu volju da se prikloniš ka onome što je tebi ugodno. Zar ne vidiš da i Petar beše za osudu (Gal. 2; 11) i da mu se Pavle suprotstavio i razobličio ga? I takav je čovek mogao da bude za osudu! Čak je i Pavle, duhovni čovek, po svojoj sopstvenoj volji započeo raspravu sa Varnavom, tako da su se usled rasprave razdvojili jedan sa drugim (v. Dela ai. 15; 39). I on na drugom mestu kaže: vi duhovni ispravljajte takvog, čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan (Gal. 6; 1). I duhovni, dakle, trpi iskušenja, jer i oni imaju slobodnu volju, a neprijatelji ih napadaju sve dok su u ovom veku.
 
Pitanje: Da li su apostoli mogli da sagreše da su hteli, ili je blagodat bila jača i od same volje?
Odgovor: Oni nisu mogli da sagreše jer se, obitavajući u svetlosti, i pored takve blagodati nisu preuznosili. Uostalom, ne kažem da je blagodat u njima bila nemoćna, nego tvrdim da blagodat dopušta i savršenim duhovnim ljudima da imaju svoju slobodnu volju i mogućnost da čine što hoće ili da se priklone čemu god hoće. I sama ljudska priroda, budući slaba, ima mogućnost da se udalji od dobra koje saobitava sa njom. Oni što su odeveni u puno naoružanje, u oklop i ostala oružja, iznutra su već bezbedni i neprijatelji ne napadaju na njih; ili ih, pak, napadaju, ali već od njihove volje zavisi hoće li i na delu upotrebiti oružje, suprotstaviti se neprijatelju, stupiti s njim u borbu i izvojevati pobedu ili, imajući kod sebe oružje, neće ratovati s neprijateljima, nego će se s njima veseliti i biti u miru. Tako se događa i hrišćanima: budući obučeni u savršenu silu i imajući kod sebe nebesko oružje i oni mogu, ako hoće, da se naslađuju zajedno sa satanom i da budu u miru a ne u ratu sa njim; priroda je, naime, nepostojana i čovek, usled slobodne volje koja ostaje kod njega, ako hoće, postaje sin Božiji ili sin propasti.
Jedna je stvar rasuđivati o hlebu i o trpezi, a druga – jesti i primati u sebe prehranu od hleba i krepiti sve udove. Jedna je stvar rečima govoriti o najslađem piću, a druga poći i zahvatiti sa samog izvora i nasititi se okušanjem slatkog pića. Jedna je stvar rasuđivati o ratu, o hrabrim borcima i vojnicima, a druga – poći u vojničku četu i stupiti u sukob sa neprijateljima, napadati i povlačiti se, primati i zadavati udare i izvojevati pobedu. Tako je i u duhovnom. Jedna je stvar samo znanjem i umom objasniti sebi ono što je rečeno, a druga – suštinski i na samom delu, bez ikakve sumnje, posedovati riznicu, blagodat, okušanje i dejstvovanje Svetoga Duha u unutrašnjem čoveku i umu. Oni koji samo izgovaraju reči sanjare i gorde se svojim umom. Naša reč, međutim, i naša propoved, kao što je rečeno, nije u ubedljivim rečima ljudske mudrosti, nego u pokazivanju Duha i sile (1. Kor. 2; 4). Apostol i na drugom mestu kaže: Cilj zapovesti jeste ljubav od čistog srca, i savesti dobre, i vere nelicemerne (1. Tim. 1; 5). Takav čovek neće pasti. Mnogima su, kada su tražili Boga, vrata bila otvorena; oni su videli blago i krenuli unutra. Međutim, čim su sa radošću počeli da govore: „pronašli smo blago“, Bog je pred njima zatvorio vrata i oni su počeli da jecaju, plaču i tuguju: „pronašli smo blago i odmah ga izgubili“. Prema posebnom promišljanju, blagodat se udaljuje od nas, da bismo je usrdnije tražili. Blago se pokazuje prema meri traženja.
 
Pitanje: Budući da neki kažu da čovek, kada primi blagodat, prelazi iz smrti u život, može li neko, obitavajući u svetlosti, imati nečiste pomisli?
Odgovor: Napisano je: Počevši Duhom, sad telom završavate (Gal. 3; 3). Apostol kaže i sledeće: Obucite se u sveoružje Duha, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskog (Ef. 6; 11). Prema ovim rečima, postoje dva mesta na kojima se čovek oblači u oružje i na kojima vodi bitku s poglavarstvima i sa vlastima, odnosno u svetlosti ili u tami. Apostol kaže i ovo: Moći ćete da pogasite sve ognjene strele nečastivoga (Ef. 6; 16), ne žalostite Svetoga Duha Božijeg (Ef. 4; 30) i: nije moguće one koji su jednom prosvetljeni, i okusili dar nebeski (Božiji) i postali zajedničari Duha Svetoga, pošto su otpali obnavljati (ponovo vraćati na pokajanje) (Jev. 6; 4-6).
Dakle, otpadaju i oni koji su prosvetljeni i koji su okusili (blagodat). Uviđaš li da čovek ima volju da se saglasi sa Duhom, kao što ima i volju da Ga žalosti? Nesumnjivo je, pak, da on dobija oružje zato da bi išao u bitku i borio se sa neprijateljima; nesumnjivo je i to da je prosvetljen zato, da bi vojevao protiv tame.
 
Pitanje: U kakvom smislu apostol kaže: Ako imam svako znanje i svako proroštvo, i ako jezike anđeoske govorim, ništa sam (v. 1. Kor. 13; 1-2)?
Odgovor: Ovo ne bi trebalo da shvatimo u tom smislu kao da je apostol ništa; međutim, u poređenju s onom ljubavlju koja je savršena, ovi darovi su još uvek mali. Onaj, koji se nalazi na ovom stepenu, može i da padne, dok onaj koji ima ljubav ne može da padne. Kažem ti da sam video ljude koji su imali sve darove i koji su postali zajedničari Duha, ali su, ne dostigavši savršenu ljubav, ipak padali. Neki plemeniti čovek se odrekao sveta, prodao svoje imanje i podario slobodu robovima. Kao razborit i uman, već se beše proslavio časnim životom, ali se zatim prepustio umišljenosti i nadmenosti, zbog čega je najzad pao u raskalašnost i hiljade zala.
Jednome su u vreme progona mučili telo i bio je ispovednik; kasnije, kada je nastupio mir, bio je oslobođen i svi su ga poštovali: očni kapci su mu bili povređeni jer su ga mučili u velikom dimu. Ovaj čovek, kojega su svi proslavljali, bio je jednom pozvan na molitvu; uzeo je hleb, prelomio ga i iznenada se dogodilo dok ga je davao svom slugi, da je njegov um u tom trenutku dospeo u takvo stanje, kao da nikada nije ni čuo reči Božije. Drugi je u vreme progona predao telo na mučenje: bio je svezan i mučen, a zatim bačen u tamnicu. Njega je, zbog vere, služila jedna hrišćanka i, zbliživši se njom, dok je bio u tamnici pao je u blud. Pogledaj zbog čega su pali – i onaj bogati koji je prodao svoje imanje, i ovi koji su svoje telo predali na mučenje?
Neko drugi, jedan razboriti podvižnik, živeo je u istom domu i molio se zajedno sa mnom. Bio je tako bogat blagodaću da je, moleći se pokraj mene, bivao obuzet umilenjem, jer je u njemu izobilovala blagodat. Njemu je bio dat dar iscelenja i ne samo da je izgonio demone, nego je i one, oduzetih ruku i nogu koji su imali jake bolove, isceljivao polaganjem ruku. Zatim je postao nemaran i, budući proslavljan od sveta, počeo je da se naslađuje samim sobom. Pogordio se i pao u samu dubinu greha. Pogledaj, pao je i onaj koji je imao dar iscelenja! Vidiš li kako padaju oni što nisu dospeli u meru ljubavi? Onaj, pak, koji je dostigao ljubav, koji je njome svezan i opijen, pogružen je u nju i kao zatočenik je odveden u drugi svet, i on više kao da i ne oseća svoju sopstvenu prirodu.
 
Pitanje: Šta znače reči: Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe (1. Kor. 2; 9)?
Odgovor: U ono vreme su veliki, pravedni carevi i proroci znali da će doći Izbavitelj, ali nisu znali, niti su slušali, niti im je u srce dolazilo da će On postradati, da će biti raspet, da će na krstu biti prolivena krv, da će nastati krštenje ognjem i Svetim Duhom, da će se u Crkvi prinositi hleb i vino u vidu Njegovog Tela i Krvi, da će oni, što se pričešćuju vidljivim hlebom, duhovno okušati Telo Gospodnje, da će apostoli i hrišćani primiti Utešitelja, da će se obući u silu sa nebesa i da će se ispuniti Božanstvom, da će se duše udostojiti sjedinjenja sa Svetim Duhom. Ovo nisu znali proroci i carevi, ovo im nije dolazilo u srca. Sada se, pak, hrišćani drugačije obogaćuju i ispunjavaju ljubavlju prema Božanstvu, ali i pored toga što imaju takvu radost i utehu, žive u strahu i trepetu.
 
Pitanje: U kakvom strahu i trepetu žive hrišćani?
Odgovor: (U strahu) da se u nečemu ne spotaknu, nego da žive saglasno sa blagodaću. Zamisli da neko kod sebe ima blago i da se zaputio na ona mesta, na kojima ima razbojnika: on se raduje zbog svog bogatstva i blaga, ali i strahuje da ga razbojnici ne napadnu i ne opljačkaju, i nalazi se u takvom stanju kao da svoje sopstveno telo nosi u svojim rukama. Svi smo se mi, na vidljiv način, odrekli sveta, postali otšelnici i nestjažateljni [nesticatelji materijalnog], lišili smo se telesnog opštenja; najzad, naša tela su priklonjena na molitvu. Mi smo, međutim, braćo, dužni da prozremo, da li se i naš um saglašava sa našim telom? Kao što su u svetu, kod umetnika i zanatlija, u velikoj meri i telo i um danonoćno predani umetnosti, tako i ti obrati pažnju na sebe: da li je istina da je, kada se tvoje telo udalji od ovoga sveta, i tvoj um otuđen od ovoga veka i više ne kruži po svetu? Za svakog mirjanina, bilo da je vojnik, ili trgovac, možemo reći daje tamo, gde mu je telo, privezan i um, da je tamo njegovo blago, kao što je napisano: Gde je vaše blago, tamo će biti i srce vaše (Mt. 6; 21).
Prema kakvom je blagu ustremljen tvoj um? Da li je on sav u potpunosti predan Bogu, ili nije? Ako nije, dužni ste da mi kažete, šta vas u tome sprečava? Razume se da nečisti duhovi, satana i demoni, zadržavaju um i sputavaju dušu. Dovitljivi đavo, koji poseduje reze, trostruka vrata i mnogo prepredenosti, zauzima duševne pašnjake i pomisli, ne dopuštajući da se pravilno molimo i približimo Bogu; to dolazi otuda što sama priroda može da opšti i sa demonima i nečistim duhovima isto kao i sa anđelima i sa Svetim Duhom, tako da može da bude hram satanin i hram Svetoga Duha. I zato, braćo, obraćajte pažnju na svoj um – s kim je on u zajednici, da li sa anđelima, ili sa demonima? Čiji je on hram: da li je hram Božiji, ili je obitavalište đavolsko? Kakvimje blagom ispunjeno srce, blagodatnim ili satanskim? Slično kao kuću ispunjenu smradom i nečistotom, tako i srce treba u potpunosti očistiti, ukrasiti i ispuniti svakim mirisom i blagom, da bi, umesto satane, došao Sveti Duh i otpočinuo u hrišćanskim dušama.
Uostalom, ne događa se da čovek, čim čuje reč Božiju, postane dostojan dobrog udela: ako bi, istovremeno kada i čuje, postao i dostojan dobrog dela, onda više ne bi bilo niti podviga, niti povoda za bitku, niti arene za borbu; svako bi, bez truda, čim čuje, zadobijao spokojstvo i meru savršenstva. Na delu se, međutim, ovo ne događa. Ako tvrdiš suprotno, onda čoveku oduzimaš volju i poričeš postojanje protivničke sile, koja se suprotstavlja umu. Mi, pak, kažemo da onaj koji sluša reč postaje skrušen; zatim se, prema Božijem promišljanju i radi čovekove koristi, blagodat udaljuje od njega; on počinje da vežba i da se poučava u bici, bori se i podvizava protiv satane i posle dugotrajnog nadmetanja i borbe zadobija pobedu i postaje hrišćanin. Ako bi se, pak, samo slušanjem i bez truda zadobijao dobar udeo, onda bi i glumci i bludnici ušli u Carstvo i u život. Niko im, međutim, neće dati život bez truda i podviga, jer je uzan i tesan put (v. Mt. 7; 14). Mi treba da koračamo ovim neravnim putem i da trpimo, i da patimo, i da na taj način uđemo u život.
Ako bi se i bez truda moglo napredovati, onda hrišćanstvo više ne bi bilo kamen spoticanja i kamen sablazni, ne bi više bilo ni vere, ni neverja. Osim toga, ti činiš da čovek više ne bude slobodan, da nema mogućnosti da se prikloni ni dobru ni zlu, a zakon je dat onome koji može da se prikloni i na jednu i na drugu stranu, koji ima slobodnu volju da vodi bitku sa protivničkom silom. Za neslobodnu prirodu, ovaj zakon ne postoji: ni sunce, ni nebo, ni zemlja nisu obavezni zakonu, pošto ove tvari imaju neslobodnu prirodu. Zbog toga niti zaslužuju počast, niti su podložne kažnjavanju. Slava i čast su, naime, pripremljeni za onoga koji se priklonio dobru, kao što su i geena i kazna pripremljeni za onu kolebljivu prirodu, [koja je ipak] sposobna da izbegne zlo i da se prikloni dobru i desnoj strani (tj. dobrom udelu). Ti, međutim, tvrdiš da čovekova priroda nije slobodna i, usled toga, ni dobrog čoveka ne smatraš dostojnim pohvale. Onaj koji je po prirodi dobar i blag, još nije dostojan pohvale, iako je dostojan ljubavi; dobro, koje ne potiče od slobodne volje, nije dostojno pohvale, iako je poželjno. Pohvale je dostojan onaj, koji je svoj om sopstvenom revnošću, sa naporom i borbom, po svojoj slobodnoj volji izabrao dobro.
Zamisli persijski i romejski tabor; iz njih izlaze dva podjednako snažna mladića okriljena hrabrošću, da bi povela borbu. Tako su i protivnička sila i um međusobno jednaki i imaju podjednaku snagu: kao što satana laskanjem privlači dušu i priklanja je svojoj volji, tako mu i duša protivureči i ničim mu se ne pokorava, jer obe sile mogu samo da podstaknu, ali ne i da prisile na zlo ili na dobro. Takvoj slobodnoj volji daje se Božija pomoć, i ona svojom borbom može da zadobije oružje sa neba kojim će pobediti i iskoreniti greh. Duša, naime, može da se protivi grehu, ali bez Boga ne može da pobedi ili da iskoreni zlo. Oni, pak, koji tvrde da je greh sličan snažnom džinu a da je duša slična detetu, govore neistinu. Kada bi među njima postojala tolika razlika, i kada bi greh bio sličan džinu a duša detetu, onda bi bio nepravedan Zakonodavac Koji je čoveku dao zakon da vodi borbu sa satanom.
Ovo je temelj za put ka Bogu: ići putem života sa velikim trpljenjem, sa nadom i smirenoumljem, u duhovnom siromaštvu i sa krotkošću. Ovim čovek može, sam od sebe, da dobije opravdanje, a pod opravdanjem podrazumevam Samog Gospoda. Same zapovesti, koje to propisuju, jesu neka vrsta putokaza i znakova carskog puta koji putnike vodi u nebeski grad, jer Gospod kaže: blaženi siromašni duhom; blaženi krotki; blaženi milostivi; blaženi mirotvorci (v. Mt. 5; 3-9). Upravo to i jeste hrišćanstvo! Ako, pak, neko ne ide ovim putem, onda luta po bespućima i postavio je rđav temelj. Slava milosrđu Oca i Sina i Svetoga Duha u vekove! Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *