NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
DVADESET ŠESTA BESEDA
O DOSTOJANSTVU, SKUPOCENOSTI, SILI I DELANJU BESMRTNE DUŠE I O TOME KAKO DUŠU ISKUŠAVA SATANA, I KAKO SE ONA IZBAVLJA OD ISKUŠENJA. OVDE SU DODATA I NEKA VEOMA POUČNA PITANJA.
 
Pronikni, ljubljeni, u umnu suštinu duše, i nemoj površno pronicati. Besmrtna duša je neki skupoceni sasud. Pogledaj kako su veliki nebo i zemlja, a opet, Božije blagovoljenje nije bilo upravljeno ka njima, nego samo ka tebi. Pogledaj svoje dostojanstvo i plemenitost, jer On nije poslao anđele, nego je Sam Gospod došao kao Zastupnik za tebe, da bi prizvao propaloga i izranavljenoga, da bi ti vratio prvobitni lik čistog Adama. Čovek je bio gospodar svega, počev od neba pa sve do onog što je dole, znao je da razlikuje strasti, bio je tuđ demonima, čist od greha ili od poroka. On je bio Božije podobije, ali je propao usled prestupa, bio je ranjen i mrtav. Satana je pomračio njegov um. U nečemu je čovek zaista mrtav, a u nečemu živi, rasuđuje i ima volju.
 
Pitanje: Da li se, posle dolaska Svetoga Duha, zajedno sa grehom iskorenjuje i prirodna požuda?
Odgovor: Prethodno sam rekao i da se greh iskorenjuje, i da čovek dobija prvobitni lik čistog Adama. Silom Duha i usled duhovnog preporođenja, čovek dospeva u meru prvog Adama i postaje čak i uzvišeniji od njega, zato što biva obožen.
 
Pitanje: Da li se satani dopušta da nas napada samo u izvesnoj meri ili on to čini koliko hoće?
Odgovor: Njegovi napadi nisu usmereni samo na hrišćane, nego i na idolopoklonike, i na ceo svet. I zato, ako bi mu bilo dozvoljeno da napada koliko hoće, on bi sve istrebio.
Zašto? Zato što je to njegovo delo, i što je takva njegova volja. Kada grnčar stavlja posude u vatru, on srazmerno raspaljuje peć – niti suviše snažno, da se posude, koje se peku do odgovarajućeg vremena, ne bi pretvorile u krhotine, niti, pak suviše malo – da posude, ostavši nedopečene, ne bi uzaludno propale. Isto tako, i oni što prave stvari od zlata i srebra srazmerno podešavaju vatru; ako se vatra pojača, zlato i srebro će se rastopiti, postaće tečni i propašće. I ljudski um zna da odmeri težinu sa snagom teglećih životinja, tj. kamile ili neke druge životinje, i zna kakav teret ona može da ponese. Prema tome, Bog, Koji poznaje snagu ljudskih sasuda, utoliko pre dopušta protivničkoj sili da deluje sa raznim merama.
Kao što je zemlja jedna ista, ali je negde kamenita, a negde plodna, negde pogodna za sađenje vinove loze, a negde za sejanje pšenice i ječma, tako su različita i ljudska srca i slobodna volja. Saglasno tome, daju se i darovi sa nebesa: jednome se daje da služi reči, drugome se daje rasuđivanje, a trećem – dar iscelenja. Bog zna kako neko može da upotrebi ono što mu je dato i saglasno tome daje različite darove. Slično tome događa se i u (duhovnim) borbama: u kojoj meri neko može da prihvati i izdrži borbu, u toj meri se i dopušta protivničkoj sili da deluje na ljude.
 
Pitanje: Da li onaj, koji je u sebe primio božanstvenu silu i istog trenutka se izmenio, ostaje u svojoj prirodi?
Odgovor: Da bi se i posle dolaska blagodati volja ispitivala u tome čemu je sklona i sa čim je saglasna, priroda ostaje nepromenjena; strogom čoveku se ostavlja njegova strogost, a prostodušnom – njegova prostodušnost. Događa se i to, da se neko neuk duhovno preporađa, da se pretvara u mudrog i da mu postaju poznate skrivene tajne, iako je po prirodi neuk. Neko, ko je po prirodi strog, predaje svoju volju pobožnosti i Bog ga prihvata; priroda ostaje stroga, ali je Bog blagonaklon prema njemu. Neko ima blagu narav, skroman je i dobar, posvećuje sebe Bogu i Gospod ga prima. Ako, pak, ne obitava u dobrim delima, Gospod nije blagonaklon prema njemu, zato što se sva priroda Adamova lako priklanja i dobru i zlu; budući prijemčiva za zlo, ona može i da ne čini zlo, ako tako želi.
Tablica može biti ispisana na različite načine: ti na njoj zapisuješ što hoćeš a zatim to brišeš, jer tablica prima u sebe svaki zapis. Tako i strog čovek predaje svoju volju Bogu, obraća se ka dobru i Bog ga prima, zato što Bog, želeći da pokaže Svoje milosrđe, svakoga prima i prima svaku slobodnu volju. Ma u koji grad da su odlazili, apostoli su tamo provodili neko vreme, i neke bolesnike isceljivali, a neke nisu. Sami apostoli želeli su da ožive sve mrtve i da sve bolesne učine zdravima; njihova želja nije se, međutim, u potpunosti ispunila, jer im nije bilo dato da učine sve što bi želeli. Slično se dogodilo i Pavlu, kada ga je uhapsio namesnik; da je tako blagovolela blagodat, koja je bila uz njega, onda bi on, kao čovek koji u sebi ima Utešitelja, mogao da sruši i namesnika i zidove; apostol je, međutim, bio spušten u kotarici (2 Kor. 11; 32-33). Gde je tada bila božanska sila, koja je obitavala sa njim? Ovo se događalo prema Božijem promišljanju, tako da su apostoli u jednom tvorili znamenja i čudesa, a u drugom se pokazivali kao slabi. Posredstvom toga pokazala se različitost vere vernih i nevernih, ispitivana je ljudska sloboda i projavljivalo se da li neke sablažnjava njihova slabost. Da su apostoli činili sve što su želeli, oni bi, kao nekom prinudnom silom, znamenjima i svojom voljom utvrđivali ljude u blagočašću [pobožnosti] i više ne bi bilo mesta ni za veru, ni za neveru. Hrišćanstvo je kamen spoticanja i kamen sablazni.
Nije jednostavno ni ono što je napisano o Jovu, o tome kako ga je satana tražio za sebe, jer ništa nije mogao da učini bez dopuštenja. Šta đavo kaže? Daj ga meni u ruke, da li će Te i tada blagosiljati (Jov 1; 11)? Tako je i sada – i Jov je onaj isti, i Bog je isti, a i đavo je isti. U ono isto vreme, kada je Jov video pomoć Božiju, kada je, po blagodati, bio revnostan i vatren, satana ga traži za sebe i govori Gospodu: „On Ti služi budući da mu pomažeš i da ga štitiš. Ostavi ga i predaj ga meni; da li će Te i tada blagosiljati?“ Najzad se događa da se, gotovo zbog onog istog čime se duša teši, blagodat udaljuje od nje i duša biva predata iskušenjima. Zbog toga dolazi đavo i nanosi joj hiljade nedaća, donosi joj beznađe, očajanje i rđave pomisli; on unižava dušu da bi je oslabio i udaljio od uzdanja u Boga.
Duša koja je razborita i u nedaćama i u žalosti ne gubi nadu, nego i dalje poseduje ono što je posedovala, i ma šta da joj se dogodi, među hiljadama iskušenja, ona sve trpi i govori: „Čak i ako umrem, neću Ga napustiti“. Tada, pak, ako čovek pretrpi do kraja, Gospod počinje da se prepire sa satanom: „Vidiš li koliko si mu zla i nedaća naneo, a on te nije poslušao, nego Mene služi i Mene se plaši“. Đavo tada biva postiđen i više ništa ne može da kaže. Da je i za Jova znao da će, budući izložen iskušenjima, sve pretrpeti, i da mu neće dozvoliti da ga pobedi, ne bi ga ni tražio za sebe da ne bi bio posramljen. Tako i sada satana biva postiđen od onih koji pretrpe nedaće i iskušenja i gorko žali zbog toga što ni u čemu nije uspeo, jer mu tada Gospod govori: „Eto, prepustio sam ga tvojoj volji, dopustio sam ti da ga iskušavaš; da li si bilo šta mogao da učiniš? Da li te bar u nečemu poslušao?“
 
Pitanje: Zar satana poznaje sve čovečije pomisli i namere?
Odgovor: Ako čovek, razgovarajući sa čovekom, zna ono što se njega tiče, i ti, proživevši dvadeset godina, znaš ono što se tiče tvog bližnjeg, kako onda da satana, koji je od tvog rođenja uz tebe, ne poznaje tvoje pomisli, kada je njemu već 6000 godina? Ja ne kažem da on, pre nego što iskuša čoveka, zna šta će čovek učiniti. Kušač iskušava, ali ne zna hoće li ga duša poslušati ili neće, dok se ona po svojoj volji ne preda u ropstvo. Ne kažem, takođe, ni da đavo zna sve pomisli i želje srca. Kao što drvo ima mnogo grana i mnogo delova, tako postoji i nekoliko ogranaka pomisli i namera, koje poseduje satana; postoje, međutim, i druge pomisli i namere, kojima satana ne vlada.
Kada se podstaknu pomisli, u nečemu snažnija biva strana zla, a u nečemu, pak, nadvladava ljudska pomisao, prihvatajući pomoć i izbavljenje od Boga i protiveći se zlu; u nečemu, opet, čovek biva nadvladan, a u nečemu ima svoju volju. Ponekad se događa da čovek sa revnošću pristupa Bogu; satana to zna i vidi da čovek dela protiveći se njemu, i ne može da zagospodari čovekom. Zašto? Zato što čovek ima volju da zavapi ka Bogu i dobija prirodne plodove od toga što ljubi Boga, što je poverovao u Njega, što Ga je tražio i što Mu je pristupio. U vidljivom svetu, zemljodelac obrađuje zemlju. Tako se i u onom duhovnom stvari pojavljuju u dva vida. Zato je potrebno da čovek, prema sopstvenoj slobodnoj volji, obrađuje zemlju svoga srca i da se trudi, jer Bog traži od čoveka trud, napore i delanje. Međutim, ako se odozgo ne pojave nebeski oblaci i blagodatne kiše, zemljodelac, iako se trudi, ni u čemu neće uspeti.
Ovo je obeležje hrišćanstva: ma koliko da se potrudiš, ma koliko pravednih dela da učiniš, ostani pri misli da ništa nisi učinio; kada postiš, kaži: „nisam postio“; kada se moliš, reci: „nisam se molio“; obitavajući u molitvi, kaži: „ne obitavam u molitvi, samo postavljam početak podvizima i trudu“. Čak i ako si pravedan pred Bogom, trebalo bi da kažeš: „Ja nisam pravednik, ne trudim se, i svakoga dana samo počinjem“. Hrišćanin bi, međutim, svakodnevno trebalo da ima nadu, radost i očekivanje budućeg Carstva i izbavljenja, i trebalo bi da govori: „Ako nisam izbavljen danas, biću izbavljen ujutro!“ Onaj koji sadi vinograd i pre nego što započne da radi ima radost i nadu i onda kada još nema vina: on živo zamišlja točilo, računa prihode i u takvim mislima prihvata se posla; nada i očekivanje navode ga da se usrdno trudi i da pravi još veće troškove u domu. Na sličan način i zidar i zemljodelac najpre troše mnogo od svoje imovine sa nadom u buduću dobit. Tako se događa i ovde: ako čoveku ne bude pred očima radost i nada da će zadobiti izbavljenje i život, neće moći da istrpi nedaće i da na sebe prihvati breme i koračanje uskim putem. Međutim, nada i radost koje ga prate čine da se on trudi, da trpi nedaće, da prihvata na sebe breme i da ide uskim putem.
Kao što je ugarku teško da izbegne plamen, tako ni duša bez velikog truda ne može da izbegne plamen smrti. Izgovarajući se dobrim pomislima kojima će, navodno, čovek ugoditi Bogu, satana nameće duši svoje nagovore i uvlači je u istančane i prividno dobre zamisli; onaj kojega privlači ne ume to da prepozna [razlikuje], i usled toga upada u đavolsku mrežu i propast. Za borca i podvižnika, najvažnije oružje sastoji se u tome da, ušavši u srce, započne bitku sa satanom, da omrzne samoga sebe, da se odrekne svoje duše i da se razgnevi na nju, da je prekoreva i da se protivi svojim uobičajenim željama, da se prepire s pomislima, da se bori sa samim sobom.
Ako, spolja posmatrano, čuvaš svoje telo od iskvarenosti i bluda, dok iznutra činiš preljubu u bludničiš u svojim pomislima, onda si pred Bogom preljubnik, i tvoje devstveno telo neće ti doneti nikakvu korist. Kada mladić lukavstvom prevari devojku i iskvari je, tako da zbog bludničenja ona postane mrska svom ženiku, tako i bestelesna duša, opšteći sa zmijom koja živi unutra, sa nečistim duhom, bludniči pred Bogom. Tako je i napisano: Svaki, koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu u srcu svome (Mt. 5; 28). Postoji, dakle, blud koji se izvršava telesno, a postoji i blud duše, koja stupa u opštenje sa satanom. Jedna ista duša može da bude zajedničarka i sestra ili demona, ili Boga i anđela, i ako čini preljubu sa đavolom, postaje beskorisna za nebeskog Ženika.
 
Pitanje: Da li satana ikada miruje i da li se čovek oslobađa bitke ili je, naprotiv, dužan da vodi bitku dok god je živ?
Odgovor: Satana nikada ne miruje od svojih nasrtaja, i sve dok čovek živi u ovom veku i dok na sebi nosi telo, do tada trpi njegove nasrtaje. Međutim, kada su usijane strele nečastivoga ugašene, da li i tada može da naškodi čoveku? Ako satana i dođe na okršaj, onaj drugi je carev prijatelj i sukobi se s protivnikom. I zato, kada je car na strani ovog čoveka i kadaje blagonaklon prema njemu, on mu i sam pomaže, tako da taj čovek ne trpi ni najmanju štetu. Od koga onaj, koji je prošao sve činove i stepene i koji je postao carev prijatelj, može da pretrpi bilo šta? U vidljivom svetu, neki gradovi od cara dobijaju darove i zalihe hrane i zato, ako i podnesu male namete, ni u kom slučaju nisu oštećeni, jer dobijaju toliko darova i povlašćeni su kod cara. Tako je i sa hrišćanima: ako ih neprijatelj i napadne, oni imaju utočište u Božanstvu; oni su se obukli u višnju silu i spokojstvo i borba ih nimalo ne uznemirava.
Gospod je odložio svako starešinstvo i vlast i obukao se u telo: tako i hrišćani bivaju obučeni Svetim Duhom i obitavajuu spokojstvu. Ako spolja i započne bitka, ako satana nasrne, oni su iznutra ograđeni silom Gospodnjom i ne pomućuju se prilikom satanskih napada. Kadaje Gospod u pustinji bio iskušavan četrdeset dana, da li Mu je i najmanje naškodio onaj koji se spolja približio Njegovom telu? U tom telu je obitavao Bog. Tako i hrišćani, ako spolja i bivaju iskušavani, iznutra su ispunjeni silom Božanstva i ne trpe nikakvu štetu. Međutim, ako je neko dostigao takvu meru, on je stupio u savršenu ljubav Hristovu i ispunjenje Božanstva. Onaj, pak, koji nije takav, iznutra još vodi bitku. U jednom trenutku on se uspokojava u molitvi, a u drugom biva obuzet tegobom i vodi borbu. Gospodu je, naime, tako ugodno da čoveka, dok je još nezreo, vežba u bitkama. Unutar njega kao da se pojavljuju dva lica – svetlost i tama, spokojstvo i tegoba [žal za svetom]; u jednom trenutku, on se spokojno moli, a u drugom ga napada pometnja.
Zar nisi slušao šta kaže Pavle? Ako imam sve darove, ako predam telo moje da se sažeže, ako jezike anđelske govorim a ljubavi nemam, ništa sam (1. Kor. 13; 1-3). Ovi darovi samo rukovode ka savršenstvu; i oni koji ih dostignu, makar i u svetlosti, još uvek su nezreli. Mnogi od braće uzdizali su se na ovaj stepen i imali su dar iscelenja, otkrivenja i proroštva; međutim, kako još nisu zadobili savršenu ljubav, u kojoj je sveza savršenstva (Kol. 3; 14), u njima se podigla bitka i oni su, budući nemarni, pali. Onaj, međutim, koji dostigne savršenu ljubav, taj već postaje zatočenik i zarobljenik blagodati. Onaj, pak, koji se postepeno približava savršenoj meri ljubavi, ali nije još došao do toga da je postao zatočenik ljubavi, još se nalazi pod strahom i preti mu bitka i pad i ukoliko se ne ogradi, satana će ga srušiti.
Tako je mnoge u zabludu dovelo i samo dejstvovanje blagodati u njima: oni su pomislili da su dostigli savršenstvo, i počeli su da govore: „Nama je ovo dovoljno, ništa nam više nije potrebno“. Gospod je, međutim, beskonačan i neshvatljiv [nepojmiv]. Hrišćani ne bi smeli da kažu da su shvatili, nego bi danonoćno trebalo da se smiruju. U vidljivom svetu, nauke su bezgranične, i ovo niko ne zna, osim naučnika koji ih izučava koliko je potrebno. Tako je i ovde: Bog ni za koga nije shvatljiv i niko Ga ne može izmeriti, osim onih koji su od Njega Samog okusili ono što su primili i koji su poznali svoju nemoć. Ukoliko naučnik, koji površno poznaje nauku, dođe u selo gde žive neuki ljudi, oni ga onda proslavljaju, jer seoski žitelji uopšte ne mogu da sude o njemu. Ako, pak, ovaj nedovoljno učeni čovek dođe u grad, u kojem žive besednici i naučnici, neće se odvažiti da se pojavi i da govori pred njima, jer će drugi naučnici o njemu izneti isti sud, kao i o seoskom žitelju.
 
Pitanje: Ako se čovek, dok je još u borbi i dok u njegovoj duši dejstvuju i greh i blagodat, prestavi iz ovoga sveta, kuda će otići taj koji je obuzet i jednim i drugim?
Odgovor: Otići će tamo gde je cilj njegovog uma i ono što um ljubi. Ukoliko te sustigne žalost [teskoba greha] ili borba, na tebi je samo da im se suprotstaviš i da ih nenavidiš. Početak borbe ne zavisi od tebe, ali to hoćeš li je nenavideti – zavisi samo od tebe. Tada će Gospod, videvši tvoj um, a budući da se podvizavaš i da ljubiš Gospoda svom dušom, u jednom času udaljiti smrt od tvoje duše (Njemu to nije teško), i primiće te u Svoje okrilje i u svetlost; u jednom vremenskom trenutku istrgnuće te iz čeljusti tame i bez oklevanja te odvesti u Svoje Carstvo. Bogu je lako da sve izvrši u jednom trenutku, samo ako ti imaš ljubav prema Njemu. Bog od čoveka zahteva da dela, jer je duša udostojena da bude u zajednici sa Božanstvom.
Više puta smo pominjali priču o zemljodelcu koji, kada se potrudi i baci semena u zemlju, mora još da čeka kišu sa neba. Ako se ne pojavi oblak i ako ne budu duvali vetrovi, ovaj trud neće zemljodelcu doneti nikakvu korist i seme neće dobiti što muje potrebno. Primeni ovo i na duhovno. Ako se čovek ograniči samo na svoje sopstveno delanje i ne primi ono štoje neobično za njegovu prirodu, neće biti u stanju da prinese dostojne plodove Gospodu. U čemu se sastoji delanje samog čoveka? U tome da se odrekne, da se udalji iz sveta, da obitava u molitvama, u bdenju, da ljubi Boga i braću; obitavanje u svemu ovome jeste njegovo sopstveno delo. Ako se, pak, ograniči samo na svoje delanje, ako se ne bude nadao da će primiti nešto drugo i ako na dušu ne budu duvali vetrovi Svetoga Duha, ako se ne pojavi nebeski oblak i sa neba ne siđe kiša da orosi dušu, čovek neće biti u stanju da prinese dostojne plodove Gospodu.
Napisano je da poslenik, kada vidi lozu koja rodrađa čisti je, da više roda rodi, a lozu koja ne rađa roda odseca, iskorenjuje i spaljuje (Jn. 15,2). Bez obzira da li posti, bdi, moli se ili čini nešto dobro, čovek je dužan da sve pripisuje Gospodu, ovako govoreći: „Kad me Bog ne bi ukrepio, ne bih bio u stanju ni da postim, ni da se molim, ni da napustim svet“. Kada vidi tvoju dobru volju, odnosno da i ono što je tvoje i učinjeno tvojim prirodnim snagama, pripisuješ Bogu, i On Sam će tebi podariti Svoje sopstveno, duhovno, božansko i nebesko. A šta je to? To su plodovi Duha, radost i krepost.
 
Pitanje: Budući da su ovome slični i prirodni plodovi kao ljubav, vera i molitva, reci nam gde je razlika i zašto se oni nazivaju duhovnim?
Odgovor: Ono tvoje sopstveno, što činiš ti sam, iako je dobro i Bogu ugodno, ipak je nečisto. Na primer, ti ljubiš Boga, ali nesavršeno; dolazi Gospod i daje ti nepromenljivu i nebesku ljubav. Ti se moliš, a u isto vreme tvoje pomisli prirodno lebde; Bog ti, međutim, daje čistu molitvu, koja se tvori duhom i istinom. U vidljivom svetu, zemlja, sama od sebe, najčešće rađa trnje; zemljodelac okopava zemlju, marljivo je obrađuje i seje; trnje, pak, iako nije zasejano, raste i umnožava se, zato što je Adamu, posle prestupa, rečeno: trnje i korovrađaće ti zemnja (1. Mojs. 3; 18). Zemljodelac ponovo radi i iskopava trnje, ali se ono još više umnožava. Ovo shvati na duhovan način; posle prestupa zemlja našeg srca rađa trnje i korov; čovek obrađuje zemlju i trudi se, a trnje nečistih duhova i dalje rađa. Zatim sam Sveti Duh pomaže ljudskoj slabosti i Gospod u ovu zemlju srca seje nebesko seme i obrađuje ga. Čak i kada padne Gospodnje seme, i dalje rađa trnje i korov. Sam Gospod i čovek ponovo obrađuju zemlju duše, ali tamo i dalje niče i pojavljuje se seme nečistih duhova i trnje, i tako bude sve dok ne nastupi leto, tj. dok se ne umnoži blagodat i dok se trnje ne osuši od sunčeve toplote.
Iako porok živi u samoj [paloj] prirodi, on može da nadvlada jedino tamo gde za sebe pronađe pašnjak. Nežne stabljike pšenice može da uguši korov. Međutim, kada sa dolaskom leta biljke postanu suve, korov ni najmanje ne može da naškodi pšenici. Zamisli da se nađe trideset merica čiste pšenice, ali da u njoj ima i primese korova, da ga se tu našlo nekoliko pregršti; korov će biti neprimetan u mnoštvu pšenice. Tako je i sa blagodati: kada se dar Božiji i blagodat umnože u čoveku i kada se on obogati u Gospodu, tada porok, iako se delimično i zadržava u njemu, ne može više da mu naškodi, nema nikakvu moć nad njim i nikakvog udela u njemu. Zbog toga se dogodio i dolazak Gospodnji, zbog toga i postoji Njegovo promišljanje, da bi nas, porobljene, krive i potčinjene poroku, oslobodio i učinio pobednicima smrti i greha. I zato, braćo, ne bi trebalo da se čudimo ako od nekoga trpimo nevolje, da bismo se kroz to oslobodili poroka.
I u Starom Zavetu Mojsej i Aron su, imajući sveštenstvo, mnogo stradali. Kajafa je, sedeći na njihovoj katedri, sam progonio i osudio Gospoda. Gospod je, međutim, ukazujući na poštovanje prema sveštenstvu, dopustio da se ovo dogodi. Slično tome, judejski narod je progonio proroke. Najzad je Petar postao Mojsejev naslednik kada su mu bili povereni nova Crkva Hristova i istinsko sveštenstvo. Mi sada imamo krštenje ognjem i duhom, i obrezanje koje se izvršava u srcu, zato što božanski i nebeski Duh obitava u umu. Ni ovi savršeni, međutim, dok obitavaju u telu, nisu izbavljeni od briga, čemu je uzrok sloboda, i još uvek strahuju, zbog čega se i dopušta da imaju iskušenja. Kada duša uđe u onaj grad svetih, tek tada će moći da bude bez nevolja i iskušenja, jer tamo nema briga, nevolja, truda, ili starosti, kao što nema ni satane ni borbe; naprotiv, tamo postoji počinak, radost, mir i spasenje. Tamo je među njima Gospod, Koji se naziva Spasiteljem, budući da spasava zatočene; naziva se Isceliteljem, jer daje nebeske i božanstvene lekove i isceljuje duševne strasti, koje u nekoj meri gospodare nad čovekom. Jednom rečju, Isus je Car i Bog, a satana – mučitelj i knez zla.
Osim toga, Bog i Njegovi anđeli hoće da čovek bude sa njima u Carstvu, ali ga, slično tome, žele i đavo i njegovi anđeli, da bi bio sa njima. Zato se duša nalazi između dve suštine i na koju se stranu prikloni duševna volja, čovek postaje sin te strane. Ako otac pošalje sina u tuđu zemlju, gde će usput susresti zveri, on mu daje otrov i protivotrov da bi, kada ga napadnu zveri i zmije, mogao da im da otrov i da ih ubije. Tako se i vi trudite da dobijete nebeski lek koji isceljuje dušu i služi joj kao protivotrov kojim će umrtviti otrovne zveri – nečiste duhove. Nije lako zadobiti čisto srce i čoveku je potrebno mnogo borbe i truda da bi mu savest i srce bili čisti i da bi potpuno iskorenio zlo u sebi.
Događa se i to, da u nekome postoji blagodat, ali da je srce još nečisto. Zato su i padali mnogi; oni nisu verovali da u njima, zajedno sa blagodaću, obitava i dim i greh. Pravednici su, idući tesnim i uzanim putem, do kraja ugodili Bogu: Avraam je bio bogat po Bogu, a u odnosu na svet nazivao se prahom i pepelom (1. Mojs. 18; 27). I David govori o sebi: Podsmeh ljudima i rug narodu, ja sam crv, a ne čovek (Ps. 21, 7). Slično tome, stradali su i bili prekorevani svi apostoli i proroci. Pogledaj u kakvom je uniženju došao Sam Gospod – Koji je Put i Bog i Koji nije došao radi Sebe, nego radi tebe, da bi za tebe postao obrazac svega dobroga; Bog i Sin Božiji, Car i Sin Carev, primio je obličje sluge. On daje isceljujuće lekove i isceljuje ranjene, ali po spoljašnjosti i Sam izgleda kao jedan od ranjenih.
Nemoj nipodaštavati Božiju veličinu kada vidiš da je i On po spoljašnjosti unižen i kao sličan jednome od nas: On se kao takav pojavio ne radi Sebe, nego radi nas. Razmisli, da li je On bio najuniženiji u onom času, kada su vikali: Raspni, raspni Ga, i kada se okupio narod! Kao što se u svetu, kada knez izgovori presudu nad nekim zločincem, sav narod gnuša zločinca i ponižava ga, tako su i Gospoda u vreme raspeća, kada On umire kao osuđen čovek, fariseji smatrali ništavnim. Zar onda, kada su Ga pljuvali, i na glavu Mu stavljali trnov venac, i kada su Ga šamarali, nije bila prevršena mera svakog poniženja? U Pismu je rečeno: Leđa Svoja podmetah onima koji me udarahu, i obraze Svoje onima koji me čupahu, ne zaklonih lica Svojega od ruga ni od pljuvanja (Isa. 50; 6). Ako je Bog prihvatio toliko poruga, stradanja i poniženja, onda ti, koji si po prirodi blato i smrtnik, ma koliko da se smiruješ, nećeš učiniti ništa slično svom Gospodaru. Bog je radi tebe smirio [unizio] Sebe, a ti ni radi sebe nećeš da se smiriš, nego se gordiš i razmećeš. On je došao da na Sebe uzme nedaće i bremena, a tebi da podari Svoj počinak; ti, međutim, nećeš da prihvatiš trud, niti da postradaš da bi na taj način iscelio svoje rane. Slava Njegovom stradanju i dugotrpljenju u vekove! Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *