NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
DVADESET PETA BESEDA
OVA BESEDA GOVORI O TOME DA NIJEDAN ČOVEK, UKOLIKO NIJE UKREPLJEN HRISTOM, NIJE U STANJU DA NADVLADA ISKUŠENJA NEČASTIVOGA I POKAZUJE DA JE NEOPHODNO DA ŽUDIMO ZA BOŽANSTVENOM SLAVOM; OSIM TOGA, ONA POUČAVA DA SMO POSREDSTVOM ADAMOVE NEPOSLUŠNOSTI POČELI DA ROBUJEMO TELESNIM STRASTIMA, I OD OVOG ROPSTVA IZBAVLJAMO SE TAJNOM KRSTA; NAJZAD, OVA BESEDA POKAZUJE KOLIKO JE VELIKA SILA SUZA I BOŽANSKOG OGNJA.
 
Oni, u kojima božanski zakon nije ispisan mastilom i slovima, nego im je usađen u telesna srca, imaju prosvetljene oči uma i njih ne pobuđuje čulna i vidljiva, nego nevidljiva i duhovna nada. Oni mogu da nadvladaju sablazni nečastivoga, ali samo nepobedivom silom. Oni, pak, koji nisu ukrašeni Božijom rečju i nisu naučeni božanskim zakonima, uzaludno i gordeći se smatraju da će svojom sopstvenom slobodom udaljiti od sebe pobude na greh, koji osuđuje tajna Krsta. Sloboda koja je moguća za čoveka rasprostire se do njegove mogućnosti da se usprotivi đavolu, ali ne i na to da, pored ove mogućnosti, bezuslovno ima i vlast nad strastima, jer je rečeno: Ako Gospod neće graditi dom, uzalud se trude zidari (Ps. 127; 1).
Nemoguće je da stane na aspidu i vasiliska i da pogazi lava i zmiju onaj koji se nije prethodno očistio, koliko je to moguće čoveku, i kojega nije ukrepio Onaj Koji je apostolima rekao: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na škorpije i na svu silu vražiju (Lk. 10; 19). Kada bi ljudska priroda i bez sveoružija Svetoga Duha mogla da se suprotstavi đavolskim zamkama, apostol ne bi rekao: Bog mira brzo će satreti satanu pod noge vaše (Rim. 16,20) i: Gospod će ga ubiti duhom usta Svojih (2. Sol. 2; 8). Zato nam je i zapoveđeno da tražimo od Gospoda: Ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga (Mt. 6; 13). Ako se ne udostojimo usinovljenja, izbavivši se višnjom pomoći od ognjenih strela nečastivoga, onda se uzaludno trudimo, jer smo daleko od sile Božije.
I zato, onaj koji hoće da bude pričasnik božanske slave i koji hoće da lik Hristov, kao u ogledalu, vidi u vladajućoj sili svoje duše, on će s nezasitom ljubavlju, sa neugasivom žudnjom, od sveg srca i svim svojim silama danju i noću tražiti svesilnu Božiju pomoć. Nju je, međutim, nemoguće dobiti ukoliko se, prema onome što je već rečeno, čovek najpre ne uzdrži od svetovnog sladostrašća, od želja protivničke sile, kojoj je tuđa svetlost i koja je zlo delanje, neprijatelj dobrom delanju i potpuno od njega otuđena. I zato, ako hoćeš da saznaš zbog čega smo se mi, koji smo stvoreni u časti i nastanjeni u raju, kasnije prisajedinili i upodobili beslovesnim životinjama, lišivši se svoje prečiste slave, znaj da smo kroz neposlušnost postali sluge telesnih strasti, da smo sami sebe proterali iz blažene zemlje živih i da, postavši zarobljenici, još uvek sedimo na rekama vavilonskim. Kako se još uvek zadržavamo u Egiptu, to znači da nismo nasledili Obećanu zemlju u kojoj teku mleko i med, da još nismo razblaženi kvascem čistote, nego da sve do sada obitavamo u kvascu zla. Naše srce još nije poprskano Božijom krvlju, i zato se u njemu još uvek nalazi duboki grob adov (Priče Sol. 9; 18) i u njega je duboko zabodena udica zlobe.
Mi još nismo primili Hristovu spasonosnu radost, jer je u naša srca duboko zarivena žaoka smrti. Još se nismo obukli u novoga čoveka, sazdanoga po Bogu u pravednosti, jer nismo svukli staroga čoveka, koji propada u željama varljivim (Efes. 4; 24,22). Mi u sebi još ne nosimo lik [obraz] Nebeskoga, i nismo postali saobrazni Njegovoj slavi. Još nismo počeli da se klanjamo Bogu duhom i istinom, jer u našem umrtvljenom telu caruje greh. Još nismo videli slavu nepropadljivog, jer se još nalazimo pod uticajem noćne tame. Još se nismo obukli u oružje svetlosti, jer sa sebe nismo zbacili oružje, strele i dela tame. Još se nismo preobrazili obnavljanjem uma, jer se, u sujeti uma, saobražavamo sa ovim vekom. Još se nismo saproslavili sa Hristom, jer ne stradamo sa Njim. Na svom telu ne nosimo Hristove rane i ne prebivamo u tajni Krsta Hristovog, jer se nalazimo u telesnim strastima i požudama. Još nismo postali naslednici i sanaslednici Hristovi, jer je u nama još uvek duh ropski, a ne duh usinovljenja. Još nismo postali hram Božiji i obitalište Svetoga Duha, jer smo sve do sada, zbog svoje težnje ka strastima idolski hramovi i sasudi nečistih duhova.
Uistinu, još nismo zadobili prostodušnost i svetlost uma. Nismo se još udostojili istinskog i duhovnog mleka, niti umnog uzrastanja. Još nas nije ozario dan, i zvezda-danica nije zablistala u našim srcima. Još nismo proniknuti Suncem pravde i Njegove luče još nas nisu obasjale. Još na sebe nismo primili podobije Gospodnje, nismo postali pričasnici božanske prirode. Još nismo postali istinska carska porfira, istinski lik Božiji. Još nismo ranjeni božanstvenom čežnjom, niti duhovnom ljubavlju prema Ženiku. Još nismo poznali neizrecivu zajednicu, nismo razumeli silu i mir koji proističu iz svetinje. Izražavajući sve ovo u sveukupnosti, mi još nismo rod izabrani, nismo carsko sveštenstvo, nismo narod sveti, nismo narod zadobijen (1. Pt. 2; 9), jer smo mi – zmije, porodi aspidin (Mt. 3; 7).
Kako da nismo zmije, kada nismo poslušni Bogu, nego živimo u neposlušnosti, na koju nas je nagovorila zmija? Zbog svega toga, ne znam kako da dostojno oplačem ovu nesreću. Ne znam kako da sa suzama zavapim Onome Koji ima moć da iz mene protera onu obmanu što se nastanila u meni. Kako ću pevati pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj (Ps. 137; 4)? Kako da oplačem Jerusalim? Kako da izbegnem teško faraonovo ropstvo? Kako da napustim sramno mesto preseljenja? Kako da se odreknem od gorkog mučenja? Kako da izađem iz egipatske zemlje? Kako da pređem Crveno more? Kako da pređem veliku pustinju? Kako da ne poginem ja, kojega su izujedale zmije? Kako da pobedim inoplemenike? Kako da u sebi istrebim neznabožačke narode? Kako da na svoju tablicu prihvatim reči božanstvenog zakona? Kako da vidim istinski stub svetlosti, i stub od oblaka Duha Svetoga? Kako da se naslađujem mannom večnihuteha? Kako da ispijem vodu iz živototvornog kamena? Kako da pređem Jordan i stupim u svetu Obećanu zemlju? Kako da pogledam na arhistratiga Gospodnjeg, pred kojim je Isus Navin, ugledavši ga, istog časa pao ničice na zemlju i poklonio se (Is. Nav. 5; 14)?
Ako i pored svega toga ne istrebim u sebi neznabožačke narode, onda ja, kada uđem, neću otpočinuti u svetilištu Božijem, neću postati pričasnik carske slave. Zato se trudi da postaneš besprekorno čedo Božije i da uđeš u onaj počinak, gde kao preteča za nas uđe Hristos (Jev. 6,20). Potrudi se da budeš zapisan u Crkvi na nebesima, zajedno sa prvorodnima, da bi se našao sa desne strane veličanstva Svevišnjega. Potrudi se da uđeš u Sveti grad, u mirni i višnji Jerusalim, gde je i raj. U protivnom se nećeš udostojiti ovih divnih i blaženih viđenja, nego ćeš danonoćno prolivati suze, slično onome koji kaže: Svaku noć kvasim odar svoj, suzama svojim natapam postelju svoju (Ps. 6; 6). Nije ti nepoznato da će koji seju sa suzama, sa radošću požnjeti (Ps. 126; 5). Zbog toga i prorok odvažno govori: suze moje nemoj prećutati (Ps. 38; 13), iznesoh suze moje preda Te kao u obećanju Tvome (Ps. 55; 9), biše mi suze moje hleb dan i noć (Ps. 41; 4) i u drugom psalmu: piće svoje sa plačem mešah (Ps. 101; 10).
Suza, koja se uistinu proliva usled velike žalosti i od srdačne teskobe, uz poznanje istine i sa rasplamsanim srcem, znači hranu za dušu koja se daje od nebeskog hleba. Tim hlebom se, sedeći pored nogu Gospodnjih i plačući, najpre pričestila Marija, prema svedočenju Samog Spasitelja, jer On kaže: Marija je dobri deo izabrala kojijoj se neće oduzeti (Lk. 10,42). O, kakvi se skupoceni biseri nalaze u izlivanju blaženih suza! O, kako je to ispravno i pokorno slušanje! Kako odvažan i mudar um! Kakva proniknutost Duhom Gospodnjim, kakva ljubav, koja tako snažno privlači ka Prečistom Ženiku! Kako oštra žaoka duševnog stremljenja ka Bogu – Logosu! Kakvo prisno zajedništvo neveste sa nebeskim Ženikom!
Podražavaj Mariju, čedo, nju podražavaj, nemajući u vidu ništa drugo i gledajući samo na Onoga, Koji je rekao: Dođoh da bacim oganj na zemlju, i kako bih želeo da se već raspalio (Lk. 12; 49)! Rasplamsavanje duha oživotvoruje srca. Neveštastveni i božanstveni plamen osvećuje duše i iskušava ih kao što čisto zlato biva isprobano u vatri, dok porok spaljuje kao trnje i slamu, jer je Bog naš oganj koji spaljuje (Jev. 12; 29), u ognju plamenome daje kaznu onima koji ne poznaju Boga i ne pokoravaju se Jevanđelju Njegovom (2. Sol. 1; 8). Ovaj oganj je dejstvovao i u apostolima kada su progovorili ognjenim jezicima. Ovaj oganj je obasjao Pavla glasom i prosvetio ]e njegov um, pomračivši mu istovremeno čulo vida, jer je on budući u telu video silu one svetlosti. Ovaj oganj video je i Mojsej u kupini. Ovaj oganj je, u vidu kočije, uzneo Iliju sa zemlje. Tražeći dejstvovanje ovoga ognja, blaženi David je rekao: Ispitaj me Gospode, i okušaj me, pretopi utrobu moju i srce moje (Ps. 25; 2).
Ovaj oganj zagrevao je srce Kleope i njegovog saputnika, kada je, posle vaskrsenja, Spasitelj govorio sa njima. I anđeli i služašči duhovi pričešćuju se svetlošću ovog ognja, prema onome što je rečeno: Koji čini anđele Svoje duhovima, i sluge Svoje plamenom ognjenim (Jev. 1; 7). Ovaj oganj, spaljujući trunke u unutrašnjem oku, očišćuje um da bi, zadobivši ponovo svoju prirodnu prozorljivost, neprestano sozerdavao čudesa Božija, slično onome koji kaže: Otvori oči moje i shvatiću čudesa Tvoja od zakona Tvoga (Ps. 118; 18). Usled toga, ovaj oganj progoni demone i iskorenjuje greh, on je sila vaskrsenja, dejstvovanje besmrtnosti, prosvećenje svetih duša, utvrđenje duhovnih sila. Molićemo se da taj oganj i nas dotakne i tada, neprestano koračajući u svetlosti, čak ni u nečemu neznatnom nećemo svoje noge spotaći o kamen, nego ćemo, kao svetiljke koje su se pojavile u svetu, u sebi nositi reči večnog života i, naslađujući se Božijim dobrima, otpočinućemo u životu sa Gospodom, proslavljajući Oca i Sina i Svetoga Duha. Njemu slava u vekove! Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *