NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
DVADESETA BESEDA
JEDINO HRISTOS, ISTINSKI ISCELITELJ UNUTRAŠNJEG ČOVEKA, MOŽE DA ISCELI DUŠU I DA JE UKRASI ODEŽDOM BLAGODATI
 
Ako neko u sebi nema božanstvenu i nebesku odeždu, tj. silu Duha (kao što je rečeno: Ako neko nema Duha Hristova, on nije Njegov, (Rim. 8; 9) neka plače i moli Gospoda da primi ovu odeždu koja se šalje sa neba i da u nju odene dušu, lišenu božanskih energija; velikim stidom sramnih strasti prekriven je onaj koji nije obučen u odeždu Duha. Kao što u vidljivom svetu obnaženi trpi veliki stid i sramotu, i kao što se prijatelji odvraćaju od prijatelja i rođaci od rođaka ukoliko su ovi obnaženi, i kao što su deca, videvši svoga oca obnaženog, odvraćala svoje poglede da ne bi gledala očevo obnaženo telo, i prilazila okrenuvši se licem natrag, i prekrila ga odvraćajući svoje poglede (v. 1. Mojs. 9; 23), tako se i Bog odvraća od duša koje nisu sa potpunim uverenjem odevene u odeždu Duha, koje se nisu u sili i istini obukle u Gospoda Isusa Hrista.
I sam prvi čovek se postideo, uvidevši da je nag, toliko je sramote u obnaženosti! Ako je telesna obnaženost izložena takvom stidu, onda se utoliko većim stidom i sramotom pokriva ona duša koja je obnažena od božanske sile, koja nema na sebi i nije uistinu obučena u neizrecivu, nepropadljivu i duhovnu odeždu – u Samog Gospoda Isusa Hrista. Svaki, koji je obnažen od te božanske slave, trebalo bi da se stidi samoga sebe i da bude svestan svoje sramote onoliko, koliko se postideo Adam, koji je bio nag telesno: i mada je sebi načinio odeću od smokvinog lišća, trpeo je stid, jer je razumeo svoje siromaštvo i obnaženost. I zato, neka je takva duša traži od Hrista, Koji daje odeždu i oblači u slavu i neizrecivu svetlost; neka ne pravi sebi odeću od ispraznih pomisli i neka ne misli, obmanjujući se sopstvenom pravednošću, da ima odeždu spasenja.
Ko se zaustavi samo na svojoj pravednosti i misli da će samoga sebe izbaviti, taj se uzaludno i beskorisno trudi. Naime, svako će se preuznošenje zbog sopstvene pravednosti otkriti u poslednji dan kao nečista haljina, prema rečima proroka Isaije: i sva naša pravda bi kao nečista haljina (Isa. 64; 6). Zbog toga ćemo prositi i moliti Boga da nas obuče u odeću spasenja, u našeg Gospoda Isusa Hrista, u neizrecivu svetlost koju duše, obučene u Njega, neće skinuti u vekove. Nasuprot tome, u vaskrsenju će i njihova proslavljena tela biti slava ove svetlosti, u koju su još sada obučene verne i plemenite duše, kao što kaže apostol: Onaj Koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i naša mrtva telesa Duhom Svojim Koji živi u nama (Rim. 8; 11). Slava Njegovoj neizrecivoj milosti i neopisivom milosrđu!
Kao što je krvotočiva žena, uistinu poverovavši i dotakavši se kraja odeće Gospodnje, istog trenutka bila isceljena i presahnuo je potok nečistog izvora krvi, tako će i svaka duša, koja ima neizlečivu ranu greha, izvor nečistih i zlih pomisli, ako priđe Hristu i zatraži istinski verujući, dobiti spasonosno isceljenje od neizlečivog potoka strasti; jedino će silom Isusovom presušiti i presahnuti onaj izvor sa kojeg se izlivaju nečiste pomisli; nikome drugom, međutim, nije moguće da isceli ovu ranu. Neprijatelj je upravo i hteo da Adamovim prestupom rani i pomrači unutrašnjeg čoveka, tj. um koji gospodari i sozercava Boga. Kada su njegovim očima postala nedostupna nebeska dobra, one su progledale za poroke i strasti.
Čovek je, dakle, tako ranjen da niko ne može da ga isceli, osim Gospoda. Jedino je Njemu ovo moguće, jer je On došao i uzeo greh sveta, odnosno, isušio je nečisti izvor duševnih pomisli. Ona krvotočiva žena je sve svoje imanje razdelila onima koji bi mogli da je iscele, ali ni od koga nije imala nikakve koristi dok se nije približila Gospodu, istinski u Njega poverovavši, i dok nije dotakla kraj Njegove odeće, pri čemu je istog trenutka osetila isceljenje i zaustavilo se tečenje krvi: tako i dušu, na početku ranjenu neizlečivom ranom štetnih strasti, nije mogao da isceli niko niti od pravednika, niti od Otaca, niti od proroka, niti od patrijaraha.
Došao je Mojsej, ali nije mogao da pruži savršeno iscelenje. Postojali su sveštenici, darovi, desetine, subotovanja, novomesečja, pranja, žrtve, svespaljenice i svaka druga pravda izvršavala se po Zakonu, ali duša nije mogla da se isceli i očisti od nečistog toka zlih pomisli; ni sva njena pravda nije bila u stanju da izleči čoveka dok nije došao Spasitelj, istinski Iscelitelj Koji besplatno leči i Koji Sebe daje kao iskupljujuću cenu za ljudski rod. Jedino je On izvršio veliko i spasonosno iskupljenje i lečenje duše. On ju je oslobodio od ropstva i izveo ju je iz tame, proslavivši je Svojom sopstvenom svetošću; On je u njoj isušio izvor nečistih pomisli, jer je rečeno: Gle, Jagnje Božije, koje uzima na Se grehe sveta (Jn. 1; 29).
Od takve, nevidljive rane, dušu nisu mogli da iscele njeni sopstveni lekovi, uzeti od zemlje, tj. jedino njena pravedna dela; samo je silom nebeske i božanske prirode, darom Svetoga Duha – ovim jedinim lekom, čovek mogao da dobije iscelenje i da dosegne život, nakon što Duhom Svetim očisti srce. Ona (krvotočiva) žena, iako nije mogla da se isceli i budući ranjena, ipak je imala noge da dođe do Gospoda i da dobije iscelenje; slično tome i onaj slepi, iako nije mogao da priđe i pristupi Gospodu jer nije video, poslao je svoj glas koji je potekao brže od glasnika kada je rekao: Sine Davidov, pomiluj me (Mk. 10; 47). On je na taj način, poverovavši, dobio iscelenje kada mu je Gospod prišao i podario vid. Tako i duša, iako je izranavljena ranama sramnih strasti, iako je oslepljena grehovnom tamom, ipak ima želju da zavapi ka Isusu i da Ga prizove, kako bi On došao i satvorio duši večno izbavljenje.
Da onaj slepi nije zavapio i da ona krvotočiva nije prišla Gospodu, ne bi dobili iscelenje: prema tome, ukoliko neko ne pristupi Gospodu po sopstvenoj volji i sa svim svojim htenjem, ako Ga ne bude molio sa svom nesumnjivošću vere, neće dobiti iscelenje. Zašto su oni, poverovavši, istoga časa bili isceljeni, a mi još nismo istinski progledali i nismo se iscelili od tajnih strasti? Gospod se više brine za besmrtnu dušu, nego za telo. Ako duša progleda, prema reči onoga koji kaže: Otvori oči moje (Ps. 118; 18), ona doveka neće biti slepa, i kada se isceli, neće biti ponovo ranjena. Ako se Gospod, došavši na zemlju, brinuo o propadljivim telima, zar se onda neće utoliko više brinuti o besmrtnoj duši, stvorenoj prema Njegovom liku? Međutim, zbog našeg neverja, zbog naših različitih mišljenja, zbog toga što ne ljubimo Gospoda od sveg srca i ne verujemo istinski u Njega, mi još nismo dobili duhovno iscelenje i spasenje. Poverujmo zato uistinu u Njega i uistinu Mu pristupimo, da bi i nas uskoro iscelio, jer je obećao da će dati Duha Svetoga onima koji ištu od Njega (Lk. 11; 13), da će otvoriti vrata onima koji kucaju i da će pronaći one koji Ga traže (v. Mt. 7; 7), jer ne obmanjuje Onaj Koji obeća (Tit 1; 2). Njemu slava i sila u vekove! Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *