ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ДЕВЕТНАЕСТА БЕСЕДА
ХРИШЋАНИ КОЈИ ЖЕЛЕ ДА НАПРЕДУЈУ И УЗРАСТАЈУ ДУЖНИ СУ ДА СЕБЕ ПРИМОРАЈУ НА СВЕ ШТО ЈЕ ДОБРО, ДА БИ СЕ ИЗБАВИЛИ ОД ГРЕХА КОЈИ ЖИВИ У ЊИМА И ДА БИ СЕ ИСПУНИЛИ СВЕТИМ ДУХОМ
 
Ко хоће да приступи Господу, да се удостоји вечног живота, да се у њему настани Христос, да се испуни Светим Духом, да би био способан да доноси плодове Духа и да чисто и беспрекорно извршава заповести Христове, тај би требало да започне од тога што ће најпре чврсто поверовати у Господа, и потпуно се предати саветима Његових заповести, што ће се у свему одрећи света, како се његов ум не би бавио ничим видљивим. Такав би требало да непрестано обитава у молитви, с вером и у очекивању Господа, свагда очекујући Његову посету и помоћ, имајући то у сваком тренутку за циљ свога ума. Затим би, услед греха који у њему живи, требало да се присиљава на свако добро дело, на извршење свих заповести Господњих. Тако би, на пример, требало да се примора на смиреноумље пред сваким човеком, да себе сматра нижим и рђавијим од свакога, и да ни од кога не тражи за себе поштовање, похвалу или славу, као што је и написано у Јеванђељу, него да свагда пред очима има само Господа и Његове заповести, да једино Њему жели да угоди у кроткости срца, као што каже Господ: Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11; 29).
Слично овоме, нека се навикава да, колико је могуће, буде милостив, добар, милосрдан и благ, као што говори Господ: будите добри и благи, као и Отац ваш небески што је милостив (Лк. 6; 36), ако Ме љубите, заповести Моје држите (Јн. 14; 15) и борите се да уђете на уска врата (Лк. 13; 24). Нека, изнад свега, свагда као пример има на уму смирење Господње и Његов живот, Његову кроткост и однос према људима; нека обитава у молитвама, свагда верујући и тражећи да Господ дође и да се настани у њему, да га усаврши и укрепи у извршењу свих Својих заповести, да би Сам Господ постао обиталиште његове душе. На тај начин ће оно, што сада чини с присиљавањем и невољнога срца, једнога дана чинити драговољно, непрестано се поучавајући у добру, свагда се сећајући Господа и непрестано Га очекујући са великом љубављу. Тада ће Господ, видевши такву његову вољу и добру ревност, видевши како присиљава самога себе на сећање на Господа и како своје срце, чак и противно његовој вољи, непрестано води ка добру, ка смиреноумљу, ка кроткости и ка љубави, када види да он то, колико је могуће, чини са сваким напором, тада ће му, кажем, Господ учинити милост Своју, избавиће гаод непријатеља и од греха који живи у њему, испуњавајући га Духом Светим. Тада ће, пак, без напора и труда у свој истини творити све заповести Господње или, боље речено, Сам Господ ће у њему творити Своје заповести, и он ће тада чисто доносити плодове Духа.
Ономе што приступа Господу предстоји на тај начин да пре свега, чак и против воље срца, присиљава себе на добро, свагда са несумњивом вером очекујући милост Господњу; предстоји му да се присиљава на љубав, ако неко нема љубави; да се присиљава на кроткост, ако нема кроткости; да се присиљава на то да буде милосрдан и да има милостиво срце; да се присиљава на то да трпи ниподаштавање и да, када га ниподаштавају да буде трпељив, и када га понижавају или срамоте да не негодује, према ономе што је речено: Не чините освету за себе, љубљени (Рим. 12; 19); предстоји му да се присиљава на молитву, уколико неко нема духовну молитву. У таквом случају, када Бог види да се човек толико подвизава и да се, противно вољи свога срца, с напором обуздава, даће му истинску духовну молитву, даће му истинску љубав, истинску кроткост, милосрдно срце, истинску доброту и, једном речју, испуниће га духовним плодом.
Ако се неко, немајући молитву, присиљава само на молитву да би имао молитвену благодат, али се не присиљава на кроткост, на смиреноумље, на љубав и на испуњење осталих заповести Господњих, и ако се не брине, не улаже труд и напор да би напредовао у њима, онда му се, сразмерно његовој склоности и слободној вољи, сагласно са његовом прозбом понекад делимично даје молитвена благодат, у спокојству и радости духа, али по начину живота он остаје исти, какав је и раније био. Он нема кроткости, јер није уложио труд, нити се припремио да себе учини кротким; он нема смиреноумље, јер није тражио и није присиљавао себе на то; он нема љубави према свима јер се, тражећи молитву, није за то побринуо и није уложио напор. Када се бави неким делом, нема вере и уздања у Бога, јер је мислио да познаје себе, али није приметио да много тога нема у себи, због чега се није потрудио да са болом тражи од Господа чврсту веру и истинско уздање у Њега.
Свакоме предстоји да присили и примора себе, чак и противно хтењу свога срца – како на молитву, тако и на уздање, тако и на смиреноумље, тако и на љубав, тако и на кроткост, искреност и простосрдачност, тако и на свако трпљење, па чак и на дуготрпљење, при чему све то, као што је написано, треба да буде са радошћу (в. 1. Сол. 5; 16); осим тога, морамо себе присиљавати и на самопонижење, на то, да себе сматрамо сиромашнима и последњима; морамо себе присиљавати и на то да не говоримо ни о чему бескорисном, него да размишљамо и да срцем и устима увек изговарамо оно што је Божије; морамо себе присиљавати и на то да се не раздражујемо и да не вичемо, јер је речено: Свака горчина, и гнев, и љутина, и вика и хула са сваком злобом нека су далеко од вас (Еф. 4,31); морамо себе присиљавати и на то да се у начину живота у свему уподобимо Господу; морамо себе присиљавати на сваки врлински подвиг, на добар и прекрасан живот, на сваку доброту у опхођењу, на свако смиреноумље кроткости; морамо себе присиљавати на то да се не преузносимо, да се не гордимо, да не будемо охоли и да ни о коме не говоримо ништа лоше.
На све ово мора се присиљавати онај који жели да стекне добро искуство и да угоди Христу. Тада ће му Господ – видевши при том његову усрдност и склоност са којима он приморава и са напором присиљава самога себе на сваку доброту, простодушност, благост, смиреноумље, љубав и молитву – подарити васцелог Себе. Осим тога, тада ће Сам Господ, у свој чистоти и истини, без труда и напора извршити у њему све оно што он сам, услед греха који је живео у њему, није могао да очува, чак ни уз напоре. Тада за њега свако подвизавање у врлини као да се претвара у његову сопствену природу; на крају долази и Сам Господ и обитава у њему, и он обитава у Господу; Сам Господ без труда твори у њему Свбје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом. Ако неко присиљава себе само на молитву док не прими овај дар од Бога, али се не приморава, не присиљава и не навикава, на тај исти начин, и на остале поменуте врлине, он није у стању да их извршава уистину чисто и беспрекорно. Напротив, потребно је да се на исти начин, колико је могуће, припрема за добро. Благодат Божија му понекад приступа, због његове прозбе и мољења, јер је Бог благ и милостив и онима што од Њега траже Он и даје оно што траже; међутим, ко не поседује поменуте врлине, ко се није навикао и припремио за њих, он, чак и ако прими благодат, ту благодат губи одмах након што је прими, јер страда од надмености или, пак, не напредује и не узраста у благодати која му је дарована, јер се није свом вољом предао извршењу заповести Господњих. Дакле, обиталиште и починак Духа могу да буду смиреноумље, љубав, кроткост и остале заповести Господње.
Услед тога, ко хоће да уистину угоди Богу, да од Њега прими небеску благодат Духа, да узраста и да се усавршава у Духу Светом, мора самога себе приморати на извршење свих заповести Божијих и мора покорити срце, чак и против његове воље, према ономе што је речено: Ради тога по свим Твојим заповестима управљах се, сваки пут неправедан омрзнух (Пс. 118; 128). Као што неко присиљава и приморава себе на обитавање у молитви све док не узнапредује у томе, тако би, ако хоће, требало да се присили и примора на свако вежбање у врлини, у стицању добре навике, да непрестано тражи и моли Господа и да, када добије тражено, окуси сладости Божије и постане причасник Светога Духа, чинећи да дар који је добио расте и цвета, отпочинувши у његовом смиреноумљу, љубави и кроткости.
Ово му дарује Сам Дух и учи га истинској молитви, истинској љубави и истинској кроткости на које је раније присиљавао самога себе, које је тражио, о којима се бринуо, на које је помишљао и који су му најзад и дати. На тај начин, узрастајући и усавршавајући се у Богу, он бива удостојен да постане наследник Царства, јер смирени никада не пада. Где и да падне онај који је ниже од свих? Преузношење је велико понижење. Смиреноумље је велика висина, част и достојанство. Због тога ћемо се и ми, чак и против воље срца, присиљавати и приморавати на смиреноумље, кроткост и љубав, тражећи и непрестано молећи Бога са вером, надом и љубављу – у том очекивању и с том мишљу да ће послати Свога Духа у наша срца и тада ћемо се молити и клањати Богу духом и истином.
Сам Дух научиће нас истинској молитви коју сада не можемо да творимо ни са напором, научиће нас унутрашњем милосрђу, доброти и томе да све заповести Господње истински извршавамо, без напора и присиле, као што Сам Дух зна да нас испуни Својим плодовима. Кад на тај начин испунимо све заповести Божије Духом Божијим, Који једини зна вољу Господњу, и када нас Дух усаврши у Себи, и када буде савршен у нама, који смо се очистили од сваке скверне и греховне нечистоте, тада ће Дух наше душе, слично прекрасним невестама, представити Христу као чисте и беспрекорне; и ми ћемо отпочинути у Богу, у Његовом Царству, и Бог ће почивати у нама у бесконачне векове. Слава Његовој милости, милосрђу и љубави, јер је такве части и славе удостојио људски род, јер је удостојио људе да буду синови Оца Небеског и назвао их Својом браћом! Слава Њему у векове! Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.