NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
DEVETNAESTA BESEDA
HRIŠĆANI KOJI ŽELE DA NAPREDUJU I UZRASTAJU DUŽNI SU DA SEBE PRIMORAJU NA SVE ŠTO JE DOBRO, DA BI SE IZBAVILI OD GREHA KOJI ŽIVI U NJIMA I DA BI SE ISPUNILI SVETIM DUHOM
 
Ko hoće da pristupi Gospodu, da se udostoji večnog života, da se u njemu nastani Hristos, da se ispuni Svetim Duhom, da bi bio sposoban da donosi plodove Duha i da čisto i besprekorno izvršava zapovesti Hristove, taj bi trebalo da započne od toga što će najpre čvrsto poverovati u Gospoda, i potpuno se predati savetima Njegovih zapovesti, što će se u svemu odreći sveta, kako se njegov um ne bi bavio ničim vidljivim. Takav bi trebalo da neprestano obitava u molitvi, s verom i u očekivanju Gospoda, svagda očekujući Njegovu posetu i pomoć, imajući to u svakom trenutku za cilj svoga uma. Zatim bi, usled greha koji u njemu živi, trebalo da se prisiljava na svako dobro delo, na izvršenje svih zapovesti Gospodnjih. Tako bi, na primer, trebalo da se primora na smirenoumlje pred svakim čovekom, da sebe smatra nižim i rđavijim od svakoga, i da ni od koga ne traži za sebe poštovanje, pohvalu ili slavu, kao što je i napisano u Jevanđelju, nego da svagda pred očima ima samo Gospoda i Njegove zapovesti, da jedino Njemu želi da ugodi u krotkosti srca, kao što kaže Gospod: Naučite se od Mene, jer sam Ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11; 29).
Slično ovome, neka se navikava da, koliko je moguće, bude milostiv, dobar, milosrdan i blag, kao što govori Gospod: budite dobri i blagi, kao i Otac vaš nebeski što je milostiv (Lk. 6; 36), ako Me ljubite, zapovesti Moje držite (Jn. 14; 15) i borite se da uđete na uska vrata (Lk. 13; 24). Neka, iznad svega, svagda kao primer ima na umu smirenje Gospodnje i Njegov život, Njegovu krotkost i odnos prema ljudima; neka obitava u molitvama, svagda verujući i tražeći da Gospod dođe i da se nastani u njemu, da ga usavrši i ukrepi u izvršenju svih Svojih zapovesti, da bi Sam Gospod postao obitalište njegove duše. Na taj način će ono, što sada čini s prisiljavanjem i nevoljnoga srca, jednoga dana činiti dragovoljno, neprestano se poučavajući u dobru, svagda se sećajući Gospoda i neprestano Ga očekujući sa velikom ljubavlju. Tada će Gospod, videvši takvu njegovu volju i dobru revnost, videvši kako prisiljava samoga sebe na sećanje na Gospoda i kako svoje srce, čak i protivno njegovoj volji, neprestano vodi ka dobru, ka smirenoumlju, ka krotkosti i ka ljubavi, kada vidi da on to, koliko je moguće, čini sa svakim naporom, tada će mu, kažem, Gospod učiniti milost Svoju, izbaviće gaod neprijatelja i od greha koji živi u njemu, ispunjavajući ga Duhom Svetim. Tada će, pak, bez napora i truda u svoj istini tvoriti sve zapovesti Gospodnje ili, bolje rečeno, Sam Gospod će u njemu tvoriti Svoje zapovesti, i on će tada čisto donositi plodove Duha.
Onome što pristupa Gospodu predstoji na taj način da pre svega, čak i protiv volje srca, prisiljava sebe na dobro, svagda sa nesumnjivom verom očekujući milost Gospodnju; predstoji mu da se prisiljava na ljubav, ako neko nema ljubavi; da se prisiljava na krotkost, ako nema krotkosti; da se prisiljava na to da bude milosrdan i da ima milostivo srce; da se prisiljava na to da trpi nipodaštavanje i da, kada ga nipodaštavaju da bude trpeljiv, i kada ga ponižavaju ili sramote da ne negoduje, prema onome što je rečeno: Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni (Rim. 12; 19); predstoji mu da se prisiljava na molitvu, ukoliko neko nema duhovnu molitvu. U takvom slučaju, kada Bog vidi da se čovek toliko podvizava i da se, protivno volji svoga srca, s naporom obuzdava, daće mu istinsku duhovnu molitvu, daće mu istinsku ljubav, istinsku krotkost, milosrdno srce, istinsku dobrotu i, jednom rečju, ispuniće ga duhovnim plodom.
Ako se neko, nemajući molitvu, prisiljava samo na molitvu da bi imao molitvenu blagodat, ali se ne prisiljava na krotkost, na smirenoumlje, na ljubav i na ispunjenje ostalih zapovesti Gospodnjih, i ako se ne brine, ne ulaže trud i napor da bi napredovao u njima, onda mu se, srazmerno njegovoj sklonosti i slobodnoj volji, saglasno sa njegovom prozbom ponekad delimično daje molitvena blagodat, u spokojstvu i radosti duha, ali po načinu života on ostaje isti, kakav je i ranije bio. On nema krotkosti, jer nije uložio trud, niti se pripremio da sebe učini krotkim; on nema smirenoumlje, jer nije tražio i nije prisiljavao sebe na to; on nema ljubavi prema svima jer se, tražeći molitvu, nije za to pobrinuo i nije uložio napor. Kada se bavi nekim delom, nema vere i uzdanja u Boga, jer je mislio da poznaje sebe, ali nije primetio da mnogo toga nema u sebi, zbog čega se nije potrudio da sa bolom traži od Gospoda čvrstu veru i istinsko uzdanje u Njega.
Svakome predstoji da prisili i primora sebe, čak i protivno htenju svoga srca – kako na molitvu, tako i na uzdanje, tako i na smirenoumlje, tako i na ljubav, tako i na krotkost, iskrenost i prostosrdačnost, tako i na svako trpljenje, pa čak i na dugotrpljenje, pri čemu sve to, kao što je napisano, treba da bude sa radošću (v. 1. Sol. 5; 16); osim toga, moramo sebe prisiljavati i na samoponiženje, na to, da sebe smatramo siromašnima i poslednjima; moramo sebe prisiljavati i na to da ne govorimo ni o čemu beskorisnom, nego da razmišljamo i da srcem i ustima uvek izgovaramo ono što je Božije; moramo sebe prisiljavati i na to da se ne razdražujemo i da ne vičemo, jer je rečeno: Svaka gorčina, i gnev, i ljutina, i vika i hula sa svakom zlobom neka su daleko od vas (Ef. 4,31); moramo sebe prisiljavati i na to da se u načinu života u svemu upodobimo Gospodu; moramo sebe prisiljavati na svaki vrlinski podvig, na dobar i prekrasan život, na svaku dobrotu u ophođenju, na svako smirenoumlje krotkosti; moramo sebe prisiljavati na to da se ne preuznosimo, da se ne gordimo, da ne budemo oholi i da ni o kome ne govorimo ništa loše.
Na sve ovo mora se prisiljavati onaj koji želi da stekne dobro iskustvo i da ugodi Hristu. Tada će mu Gospod – videvši pri tom njegovu usrdnost i sklonost sa kojima on primorava i sa naporom prisiljava samoga sebe na svaku dobrotu, prostodušnost, blagost, smirenoumlje, ljubav i molitvu – podariti vascelog Sebe. Osim toga, tada će Sam Gospod, u svoj čistoti i istini, bez truda i napora izvršiti u njemu sve ono što on sam, usled greha koji je živeo u njemu, nije mogao da očuva, čak ni uz napore. Tada za njega svako podvizavanje u vrlini kao da se pretvara u njegovu sopstvenu prirodu; na kraju dolazi i Sam Gospod i obitava u njemu, i on obitava u Gospodu; Sam Gospod bez truda tvori u njemu Svbje sopstvene zapovesti, ispunjavajući ga duhovnim plodom. Ako neko prisiljava sebe samo na molitvu dok ne primi ovaj dar od Boga, ali se ne primorava, ne prisiljava i ne navikava, na taj isti način, i na ostale pomenute vrline, on nije u stanju da ih izvršava uistinu čisto i besprekorno. Naprotiv, potrebno je da se na isti način, koliko je moguće, priprema za dobro. Blagodat Božija mu ponekad pristupa, zbog njegove prozbe i moljenja, jer je Bog blag i milostiv i onima što od Njega traže On i daje ono što traže; međutim, ko ne poseduje pomenute vrline, ko se nije navikao i pripremio za njih, on, čak i ako primi blagodat, tu blagodat gubi odmah nakon što je primi, jer strada od nadmenosti ili, pak, ne napreduje i ne uzrasta u blagodati koja mu je darovana, jer se nije svom voljom predao izvršenju zapovesti Gospodnjih. Dakle, obitalište i počinak Duha mogu da budu smirenoumlje, ljubav, krotkost i ostale zapovesti Gospodnje.
Usled toga, ko hoće da uistinu ugodi Bogu, da od Njega primi nebesku blagodat Duha, da uzrasta i da se usavršava u Duhu Svetom, mora samoga sebe primorati na izvršenje svih zapovesti Božijih i mora pokoriti srce, čak i protiv njegove volje, prema onome što je rečeno: Radi toga po svim Tvojim zapovestima upravljah se, svaki put nepravedan omrznuh (Ps. 118; 128). Kao što neko prisiljava i primorava sebe na obitavanje u molitvi sve dok ne uznapreduje u tome, tako bi, ako hoće, trebalo da se prisili i primora na svako vežbanje u vrlini, u sticanju dobre navike, da neprestano traži i moli Gospoda i da, kada dobije traženo, okusi sladosti Božije i postane pričasnik Svetoga Duha, čineći da dar koji je dobio raste i cveta, otpočinuvši u njegovom smirenoumlju, ljubavi i krotkosti.
Ovo mu daruje Sam Duh i uči ga istinskoj molitvi, istinskoj ljubavi i istinskoj krotkosti na koje je ranije prisiljavao samoga sebe, koje je tražio, o kojima se brinuo, na koje je pomišljao i koji su mu najzad i dati. Na taj način, uzrastajući i usavršavajući se u Bogu, on biva udostojen da postane naslednik Carstva, jer smireni nikada ne pada. Gde i da padne onaj koji je niže od svih? Preuznošenje je veliko poniženje. Smirenoumlje je velika visina, čast i dostojanstvo. Zbog toga ćemo se i mi, čak i protiv volje srca, prisiljavati i primoravati na smirenoumlje, krotkost i ljubav, tražeći i neprestano moleći Boga sa verom, nadom i ljubavlju – u tom očekivanju i s tom mišlju da će poslati Svoga Duha u naša srca i tada ćemo se moliti i klanjati Bogu duhom i istinom.
Sam Duh naučiće nas istinskoj molitvi koju sada ne možemo da tvorimo ni sa naporom, naučiće nas unutrašnjem milosrđu, dobroti i tome da sve zapovesti Gospodnje istinski izvršavamo, bez napora i prisile, kao što Sam Duh zna da nas ispuni Svojim plodovima. Kad na taj način ispunimo sve zapovesti Božije Duhom Božijim, Koji jedini zna volju Gospodnju, i kada nas Duh usavrši u Sebi, i kada bude savršen u nama, koji smo se očistili od svake skverne i grehovne nečistote, tada će Duh naše duše, slično prekrasnim nevestama, predstaviti Hristu kao čiste i besprekorne; i mi ćemo otpočinuti u Bogu, u Njegovom Carstvu, i Bog će počivati u nama u beskonačne vekove. Slava Njegovoj milosti, milosrđu i ljubavi, jer je takve časti i slave udostojio ljudski rod, jer je udostojio ljude da budu sinovi Oca Nebeskog i nazvao ih Svojom braćom! Slava Njemu u vekove! Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *