NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
PRVA BESEDA
ALEGORIJSKO TUMAČENJE VIĐENJA KOJE OPISUJE PROROK JEZEKILJ
 
Blaženi prorok Jezekilj pripoveda o božanstvenom i slavnom prizoru i viđenju koje je sozercavao, i opisuje ga kao prizor ispunjen neizrecivim tajnama. Video je, pak, na ravnici heruvimsku kočiju sa četiri duhovne životinje. Svaka životinja imala je četiri lica: jedno lice beše lavovsko, drugo orlovsko, treće lice teleta a četvrto – lice čovečije. Svako od lica imalo je krila, tako da se nije moglo razlikovati šta je prednja, a šta zadnja strana. Njihova pleća bejahu puna očiju, i grudi njihove bejahu pune očiju, i nije bilo mesta koje nije bilo ispunjeno očima. Uz svako lice bila su po tri točka, kao da je točak u točku, i u točkovima beše duh. I prorok vide nešto kao podobije čoveka, a njegovo podnožje beše kao safirno. Ova kočija (tj. heruvimi i životinje) nosila je na sebi Gospodara koji je sedeo. Ma gde da je želeo da pođe, životinje bi tamo okrenule lice. I prorok je ispod heruvima ugledao nešto kao ljudsku ruku, koja ih je podržavala i nosila (Jezek. 1:5-28).
Ono što je prorok video u ovom prizoru bilo je istinito i pouzdano; ono je, međutim, ukazivalo na nešto drugo, predizobražavalo je nešto tajanstveno i božanstveno, tajnu uistinu skrivenu od vekova i rodova i otkrivenu u poslednja vremena, sa dolaskom Hristovim. Prorok je sozercavao tajnu duše, koja treba da primi svoga Gospoda i da postane presto slave Njegove. Duh, koji ju je pripremio [dušu] za Svoje sedište i obitalište, udostojio ju je da se prisajedini Njegovoj svetlosti i ozario juje krasotom Svoje neizrecive slave, čineći je svu svetlošću, svu licem i svu okom. Nema u njoj nijednoga dela koji ne bi bio ispunjen duhovnim očima svetlosti, odnosno, u njoj nema ničega pomračenog, nego je sva učinjena svetlošću i duhom, sva je ispunjena očima i nema nikakvu prednju i zadnju stranu, nego se sa svih strana pokazuje licem, jer se na nju spustila i u njoj zaseda neizreciva lepota slave Svetlosti – Hrista. I kao što je sunce svagda podobno samome sebi, tako da kod njega ne postoji nijedan poslednji ili nedovoljan deo, nego, sastojeći se iz jednakih delova, celovito blista svetlošću i vascelo ono jeste svetlost, i kao što je vatra, tj. sama svetlost vatre, u celini podobna samoj sebi i nema u sebi ni prvo ni poslednje, ni veće ni manje, tako i duša, potpuno obasjana neizrecivom lepotom slave svetlosti od lica Hristovog i potpuno stupivši u zajednicu sa Svetim Duhom, udostojivši se da postane obitavalište i presto Božiji, sva postaje oko, sva svetlost, sva lice, sva slava, sva duh, kao što ju je pripremio, ustrojio i ukrasio duhovnom lepotom Hristos, Koji je i nosi, i rukovodi i podržava, i uzdiže. Rečeno je, naime, da je ruka čovečija bila pod heruvimima (Jezek. 1; 7). Sam Hristos i biva nošen dušom, i rukovodi dušu.
Četiri životinje, koje su nosile kočiju, izobražavale su obličje vladajućih sila razumne duše. Kao što orao caruje nad svim pticama, lav nad divljim zverima, vo nad krotkim životinjama, a čovek nad vascelom tvorevinom, tako i u razumnoj duši postoje sile koje su u većoj meri carske, a to su volja, savest, um i sila ljubavi. One upravljaju razumnom [logosnom] kočijom, u njima počiva Bog. Prema drugom vidu tumačenja, ovde se misli na nebesku Crkvu svetih. I kao što tamo prorok o životinjama kaže da je njihova visina bila neizmerna, da su ispunjene očima i da nikome nije moguće da obuhvati broj očiju ili visinu jer nije dato viđenje o tome, i kao što je svakome čoveku dato da vidi zvezde na nebu i da im se divi, ali nikome nije moguće da dozna njihov broj, tako je i svima koji žele da se podvizavaju dato da uđu u nebesku Crkvu i da se njom naslađuju, ali znanje o broju svetih i mogućnost da ga obuhvati – pripada jedino Bogu. Onaj Koji sedi na kočiji i na prestolu sveokatih životinja, tj. u svakoj duši koja je postala Njegov presto i sedište, koja je postala oko i svetlost, kreće se i uznosi sedeći na njoj i upravlja uzdama duha, i upravlja njome kako On Sam zna. I kao što se duhovne životinje nisu kretale tamo kuda su one želele da idu, nego kuda je znao i hteo Onaj Koji je na njima sedeo i njima upravljao, tako On Sam upravlja i dušama i rukovodi ih, ukazujući im put Svojim Duhom. Na taj način se duše na nebesa ne uznose svojom voljom, kada to one hoće, nego Bog rukovodi dušu da odbaci telo i da se mišlju ustremi ka nebesima, i da opet, kada je Njemu ugodno, stupi u telo i u pomislima, tako da po Njegovoj volji prolazi zemaljskim predelima i On joj pokazuje otkrivenja tajni. O, uistinu prevashodni, blagi, jedini i istinski Upravitelju! Ako je, dakle, duša sada preproslavljena i ako se sjedinila sa Duhom, i tela će se udostojiti udela u vaskrsenju.
Da duše pravednika postaju nebeska svetlost, Sam Gospod je rekao apostolima: Vi ste svetlost svetu (Mt. 5; 14). Pošto ih je On Sam učinio svetlošću, zapovedio im je da se kroz njih prosvetli i svet, pa je rekao: Niti se užiže svetiljka i meće pod sud, nego na svećnjak, te svetli svima koji su u kući. Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima (Mt. 5; 15-16). Ovo, pak, znači sledeće: „Ne sakrivajte dar koji ste dobili od Mene, nego ga podajte svima koji ga žele“. Gospod je rekao i sledeće: Svetiljka teluje oko. Ako dakle, oko tvoje bude svetlo, sve će se telo tvoje prosvetliti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će telo tvoje tamno biti. Ako je, dakle, svetlost koja je u tebi tama, kolikaje tek tama (Mt. 6; 22-23)? Kako su oči svetlost tela, onda je, kada su oči zdrave, i čitavo telo osvetljeno; kada, pak, nešto upadne u oči i kada se one pomrače, onda se čitavo telo nađe u tami: tako su apostoli bili postavljeni da budu oči i svetlost čitavom svetu. Zato je Gospod, zapovedajući im, rekao: „Ako vi, koji ste svetlost svetu, ustrajete i ne odvratite se, onda će čitavo telo sveta biti prosvetljeno. Ako se vi, svetlost sveta, pomračite, kakva će onda biti tama, tj. svet?“ Apostoli su, dakle, postavši svetlost, postali svetlost za verujuće, prosvetlivši njihova srca onom nebeskom svetlošću Duha, kojom su i oni sami bili prosvetljeni.
A kako su oni bili i so, svaku verujuću dušu su pripravili i osolili solju Svetoga Duha, jer im je Gospod rekao: Vi ste so zemlji (Mt. 5; 13). Zemljom je nazvao ljudske duše, jer su oni ljudskim dušama poslužili kao nebeska so Duha, pripremajući ih i čineći netruležnima i nezaraženim velikim zlosmradijem. Tako i meso bez soli istruli i ispunjava se velikim smradom i usled tog velikog smrada svi se odvraćaju od njega, a po istrulelom mesu gmižu crvi, pronalaze tamo hranu i gnezde se u njemu. Čim se, međutim, meso pospe solju, crvi koji su se njime hranili bivaju istrebljeni i ginu, a smradni zadah prestaje, jer so po svojoj prirodi istrebljuje crve i uništava smrad. Tako i svaka duša, nezasoljena Svetim Duhom, nepričasna nebeskoj soli, odnosno Božijoj sili, truli i ispunjava se velikim zlosmradijem nečistih pomisli. Usled toga se lice Božije odvraća od strašnog smrada ispraznih pomisli i od strasti koje žive u takvoj duši. U njoj se neprimetno pojavljuju zli i strašni crvi, tj. nečisti duhovi i mračne sile, tamo se hrane, gnezde i gmižu, izjedajući i izopačujući dušu, jer je rečeno: Usmrdeše se i zagnojiše rane moje (Ps. 37; 6). Međutim, čim duša pritekne Bogu, poveruje i isprosi za sebe so života, tj. blagog i čovekoljubivog Duha, nebeska so snishodi i iskorenjuje strašne crve u njoj, uništava štetno zlosmradije i očišćuje dušu dejstvovanjem svoje sile. Na taj način, kada je istinska so učini zdravom i neoštećenom, ona ponovo postaje upotrebljiva i može da služi nebeskom Gospodaru. Zbog toga je i u Zakonu, da bi se to označilo, Bog zapovedio da se svaka žrtva posoli solju (3. Mojs. 2; 13, upor. Mk. 9; 49).
Potrebno je, dakle, da ovu žrtvu jerej najpre zakolje i da ona umre, da bi zatim, isečena na delove, bila posoljena i najzad stavljena na vatru. Ukoliko, dakle, jerej najpre ne preda ovcu na zaklanje i smrt, ona ne može biti posoljena i kao sveplod prineta Gospodaru. Tako i našu dušu, kada pristupa istinskom Arhijereju, Hristu, On najpre mora zaklati i ona mora umreti za svoje umovanje i za rđavi život kojim je živela, tj. za greh; i kao što život napušta žrtvu, nju mora napustiti lukavstvo strasti. Kao što telo, kada iz njega izađe duša, umire i više ne živi onim životom kakvim je živelo, ne kreće se i ne čuje, tako i kada nebeski Arhijerej Hristos blagodaću Svoje sile preda zaklanju i umrtvi u duši život za svet, i ona umire za onaj rđavi život kojim je živela, i više ne sluša, ne govori i ne živi u grehovnoj tami, budući da lukavstvo strasti, kao njena duša, blagodaću izlazi iz nje. I apostol obznanjuje, govoreći: Meni se razape svet i ja svetu (Gal. 6; 14). Dok duša živi u svetu i u grehovnoj tami, dok je Hristos ne umrtvi i dok u sebi ima dušu poroka, tj. dejstvovanje tame grehovnih strasti, i dok se time hrani – ona ne pripada telu Hristovom, ne pripada telu svetlosti, nego je telo tame, i nalazi se na strani tame. Naprotiv, oni koji u sebi imaju dušu svetlosti, tj. silu Svetoga Duha, nalaze se na strani svetlosti.
Reći će, pak, neko: zašto dušu nazivaš telom tame, kada ona nije tvorevina tame? Obrati pri tom pažnju i razumi ovo pravilno. Kao što je svakodnevnu odeću koju nosiš pripremio neko drugi a ti se u nju odevaš, kao što je kuću podigao i izgradio neko drugi, a ti u njoj živiš, tako je i Adam, prestupivši Božiju zapovest i poslušavši lukavu zmiju, predao i ustupio sebe u vlasništvo đavolu, a u dušu, onu prekrasnu tvorevinu koju je Bog priugotovio prema Svom liku [obrazu], obukao se nečastivi, kao što i apostol kaže: Razoružavši [razodenuvši] načala i vlasti, pobedio ihje na krstu (v. Kol. 2; 15). Gospod je uistinu zbog toga i došao, da bi ih prognao i Sebi povratio Svoj sopstveni dom i hram – čoveka. Zbog toga se duša naziva telom lukave tame dok u njoj obitava grehovna tama, jer ona tamo živi i sadrži se tokom trajanja rđavoga veka tame, kao što i apostol, pominjući telo greha i telo smrti, kaže: Da se uništi telo grehovno (Rim. 6; 6) i ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim. 7; 24)? Slično ovomeje i protivno: duša koja je poverovala u Boga i izbavila se od greha koja je umrla za mračan život i primila u sebe svetlost Svetoga Duha kao život i u njemu oživela, i svoj život provodi tamo, jer je tu zadržava svetlost Božanstva. Duša, naime, nije od Božije suštine, ali nije ni od suštine rđave tame, nego je umna stvar, ispunjena lepotom, velika i čudesna, prekrasno podobije i lik Božiji, a lukavstvo mračnih strasti ušlo je u nju usled prestupa.
Najzad, duša i pripada onome s kim je, zahvaljujući svojim htenjima, u zajednici i jedinstvu. Zato je ona, ako u sebi ima svetlost Božiju i u njoj živi ukrašavajući se svakom vrlinom, pričasna svetlosti počinka. Ako, pak, u sebi ima grehovnu tamu, onda biva podložna osudi. Prema onome što je prethodno rečeno, duša koja želi da kod Boga živi u večnom spokojstvu i svetlosti, mora da pristupi istinskom Arhijereju – Hristu, mora da pretrpi zaklanje i da umre za svet i za pređašnji život rđave tame, a onda mora da pređe u drugi život, radi božanstvenog prevaspitavanja [dosl. „radi korenite promene“]. Ako neko umre u gradu, ne čuje ni glas, ni reči, ni žagor njegovih žitelja, nego se, čim umre, prenosi na drugo mesto, gde nema ni glasova, ni povika toga grada; tako i duša, čim se preda zaklanju i umre u gradu štetnih strasti, u kojem je živela i provodila vreme, ne čuje više u sebi glas govora tame, ne razležu se njome glasovi i povici ispraznog govora i pometnje duhova tame, nego se preseljava u grad ispunjen blagošću i mirom, u grad božanske svetlosti; onda ona tamo živi, postaje žitelj toga grada, tamo razgovara i besedi, gamo izvršava dela dostojna duhova i Boga.
Zbog toga ćemo se i mi moliti da Njegovom silom prihvatimo zaklanje i umremo za rđavi vek tame, da bi se u nama iskorenio duh greha i da bi duša primila u sebe nebeskog Duha, da bi se u Njega obukla i iz grehovne tame preselila u Hristovu svetlost i da bi se u vekove uspokojila u životu. I kao što na stadionu [trkalištu] kočije jure i ona koja je pretekla zadržava onu drugu, ometa je i sprečava da krene dalje i prigrabi pobedu, tako i kroz čoveka promiču duševne i grešne pomisli, i ako se desi da grešna pomisao pretekne, ona zadržava dušu, ometa je i sprečava da se približi Bogu i da izvojuje pobedu nad grehom. Tamo, pak, gde zasedne i gde dušom upravlja Sam Gospod, On uvek zadobija pobedu, umešno i nepokolebivo upravljajući duševnim uzdama i rukovodeći kočiju duše ka nebeskom i božanstvenom načinu razmišljanja. On ne vodi bitku sa grehom, nego kao punomoćan i punovlastan, svagda Sam ostvaruje pobedu.
Iz tog razloga heruvimi ne idu onamo kuda bi oni sami želeli, nego kuda ih upravlja Onaj Koji sedi na njima i Koji njima upravlja. Kuda je Njemu ugodno, oni tamo i idu, i On Sam ih nosi, jer je rečeno: ruka čovečija beše pod njima (Jezek. 1; 8). Svete duše bivaju nošene i rukovođene Duhom Hristovim, Koji ih upravlja gde je Njemu ugodno. Kada je Njemu ugodno – one bivaju nošene nebeskim pomislima, i opet, kada je Njemu ugodno – bivaju nošene i u telu. Gde je Njemu ugodno, tamo Mu i služe. Kao što ptice umesto nogu imaju krila, tako i nebeska svetlost Duha dobija krila od pomisli dostojnih duše i rukovodi ih i upravlja kuda je Njemu poznato.
I zato, čim ovo čuješ, obrati pažnju na samoga sebe – da li je uistinu i na delu ovo zadobila i tvoja duša? To, naime, nisu reči koje se samo izgovaraju, nego delo koje se uistinu izvršava u duši. Ako, pak, nisi zadobio ovakva duševna dobra, nego si još siromašan, trebalo bi neprestano da tuguješ, plačeš i jadikuješ. Kao onaj koji je još mrtav za carstvo, i kao izranavljeni, svagda vapi ka Gospodu i traži sa verom, da se i ti udostojiš istinskog života. Bog, Koji je stvorio ovo telo, podario mu je da život, hranu, piće, odeću i obuću ne uzima od svoje prirode, niti iz sopstvenog tela [sopstvene telesnostij; naprotiv, stvorivši telo koje je samo po sebi nago, ustrojio je da ono [telo] sve što mu je potrebno uzima spolja; telu je, dakle, nemoguće da živi bez onoga što postoji izvan njega, tj. bez hrane, bez pića i bez odeće.
Ako se, pak, telo ograniči onim što je u njegovoj prirodi, ne uzimajući ništa spolja, ono će se razoriti i propasti. Na isti način i duša, koja u sebi nema Božiju svetlost, a budući stvorena prema Božijem liku (jer je Bog tako blagoustrojio i blagovoleo, da bi duša imala večni život), duhovnu hranu i duhovno piće, i nebeske odežde ne prima iz svoje sopstvene prirode, nego od Njegovog Božanstva, od Njegovog sopstvenog Duha, od Njegove sopstvene svetlosti, a što i čini istinski život duše.
Kao što telo, kako smo već rekli, nema život od samoga sebe, nego od onoga što je izvan njega, tj. od zemlje, i kao što muje nemoguće da živi bez onoga što postoji izvan njega, tako je i duši, ako se sada ne preporodi u onoj zemlji živih, i ako se ne bude tamo duhovno hranila i duhovno uzrastala, napredujući pred Gospodom, ako je Božanstvo ne obuče u neizrecive odežde nebeske lepote, nemoguće da bez one hrane sama od sebe živi u naslađivanju i spokojstvu. Naime, priroda Božija u Sebi ima i Hleb života – a to je Onaj Koji je rekao: Ja sam Hleb života (Jn. 6; 35), i ima vodu živu (Jn. 4; 10), i vino koje veseli srce čovekovo (Ps. 103; 15), i unje (jelej) radosti (Ps. 44; 8), i raznoliku hranu nebeskog Duha, i svetlonosne nebeske odežde, koje Bog daruje. U tome se sastoji nebeski život duše. Teško telu, kada se zaustavi na svojoj sopstvenoj prirodi, jer tada biva razoreno i umire. Teško i duši, ako se zaustavi na svojoj prirodi, i ako se uzda samo u svoja sopstvena dela, nemajući zajednicu sa božanskim Duhom, jer ona stoga umire, ne udostojivši se večnog božanskog života. Kao što očajavaju zbog bolesnika onda, kada njihova tela više nisu u stanju da prime hranu, i plaču zbog njih svi bližnji, prijatelji, rođaci i oni koji ih vole, tako i Bog i nebeski anđeli smatraju dostojnim suza one duše koje ne okušaju nebesku hranu Duha i ne žive u nepropadljivosti. Ovo, još jednom ponavljam, nisu samo reči koje se izgovaraju, nego je to samo delo duhovnog života, delo istine, koje se izvršavau dostojnoj i vernoj duši.
Ako si, dakle, postao Božiji presto i ako na tebi zaseda nebeski Upravitelj, ako je tvoja duša sva postala duhovno oko i sva svetlost, ako si nahranjen onom nebeskom hranom Duha i napojen živom vodom, ako si obukao odežde od neizrecive svetlosti, akoje tvoj unutrašnji čovek iskustveno i nesumnjivo upoznao sve ovo, ti onda živiš uistinu večnim životom, i tvoja duša se već sada uspokojava sa Gospodom, jer si zaista zadobio i primio ovo od Gospoda da bi živeo istinskim životom. Ako, pak, ne poznaješ u sebi ništa takvo, onda plači, jadikuj i jecaj, jer sve do sada nisi zadobio večno i duhovno bogatstvo, sve do sada nisi primio istinski život. Usled toga, žalosti se zbog svoje nemaštine i danonoćno preklinji Gospoda, jer se nalaziš u strašnom grehovnom siromaštvu. O, kada bi zadobio bar ovo tugovanje zbog svog siromaštva! O, kada ne bismo vreme provodili u bezbrižnosti, kao prezasićeni! Ko tuguje i traži i neprestano prosi od Gospoda, ubrzo će zadobiti izbavljenje i nebesko bogatstvo, kao što je Gospod i rekao, završavajući pouku o nepravednom sudiji i udovici: utoliko će pre Bog odbraniti izabranike Svoje koji Mu vapiju dan i noć, i zar će oklevati (Lk. 18; 7)? Njemu neka je slava i sila u vekove. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *