NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
SEDAMNAESTA BESEDA
O DUHOVNOM POMAZANJU I SLAVI HRIŠĆANA I O TOME DA NAM JE BEZ HRISTA NEMOGUĆE DA SE SPASEMO ILI DA POSTANEMO PRIČASNICI VEČNOG ŽIVOTA
 
Savršeni hrišćani, koji su se udostojili da stupe u meru savršenstva i da postanu bliski Caru, svagda sebe posvećuju na dar krstu Hristovom. Kao što je u vreme proroka najveća čast bilo pomazanje, jer su pomazani bili carevi i proroci, tako i sada duhovni ljudi, pomazani nebeskim pomazanjem, postaju hrišćani po blagodati da bi bili carevi i proroci nebeskih tajni. Oni su i sinovi, i gospodari, i bogovi, i svezani koji se odvode u ropstvo, i svrgnuti, i raspinjani, i posvećeni na dar. Ako je pomazanje jelejem [uljem], koji dobijamo od zemaljskog bilja, od vidljivog drveta, imalo takvu silu da su pomazani bespogovorno dobijali čin (jer su svi priznavali da su oni postavljeni za careve, a pomazani David je istog trenutka bio izložen progonima i nedaćama, ali nakon sedam godina postao je car), onda utoliko pre oni, čiji se um i unutrašnji čovek pomazuju osvećujućim i radostotvornim, nebeskim i duhovnim jelejem radovanja, primaju pečat onog nepropadljivog carstva i večne sile, zalog Duha, samog Svetog Duha i Utešitelja (a čuo si da Utešitelj i teši i ispunjava radošću one koji su u nedaćama).
Ovi, pomazani jelejem nebeskog rastinja, drveta života, tj. Isusa Hrista, bivaju udostojeni da stupe u meru savršenstva, odnosno, carstva i usinovljenja, budući da su, nalazeći se još u ovom svetu, već satajnici nebeskoga Cara i imaju odvažnost pred Svedržiteljem; oni ulaze u Njegovu ložnicu, gde su anđeli i duhovi svetih. Iako još nisu dobili savršeno nasleđe koje im je priugotovljeno u onom veku, obezbedili su se onim zalogom koji su sada već primili, kao već krunisani i oni koji caruju. Pošto poseduju preobilje i prisustvo Duha, njima nije čudno što će carevati sa Hristom. Zašto? Zato što su, budući još u telu, već u sebi osetili onu sladost i ono dejstvovanje sile.
Ko je carev prijatelj, neprestano boravi u njegovim odajama, zna njegove tajne, vidi njegovu porfiru; kada, pak, on sam postane car i kada dobije krunu, neće se zbog toga iznenaditi i prestrašiti, jer se tokom dugog vremena bavio tajnama carskih odaja. Osim iskusnih i obrazovanih ljudi, nikome od pastira i prostog naroda, koji nisuupoznati sa carskim tajnama, nije ni moguće da dođe i da se zacari. Tako se ni hrišćani ne čude što će carevati u budućem veku, jer su prethodno već poznali tajne blagodati. Kada je čovek prekršio zapovest, đavo je vascelu njegovu dušu prekrio mračnom koprenom. Zbog toga najzad dolazi blagodat i svlači čitavu koprenu tako da duša, postavši čista i primivši svoju sopstvenu prirodu, ono besprekorno i čisto stvorenje, uvek čisto i čistim očima sozercava slavu istinske svetlosti i istinsko sunce pravde koje je zablistalo u samom srcu.
Prilikom svršetka sveta, kada ovaj svod nestane, pravednici će živeti u carstvu, u svetlosti i slavi, i neće videti ništa drugo osim Hrista Koji svagda obitava u slavi, sa desne strane Oca: tako i oni, koji su već sada ugrabljeni i kao zarobljenici odvedeni u onaj vek, sozercavaju sve tamošnje krasote i čudesa. Mi, zapravo, budući još na zemlji, imamo življenje na nebesima, jer smo po umu i unutrašnjem čoveku žitelji i građani onog sveta. Kao što vidljivo oko, ako je čisto, uvek čisto vidi sunce, tako i um, kada se savršeno očisti, uvek vidi slavu svetlosti – Hrista, i danonoćno obitava sa Gospodom, slično kao što Telo Gospodnje, sjedinivši se sa Božanstvom, svagda saobitava sa Svetim Duhom. Ovu meru, međutim, ljudi ne mogu odmah da dosegnu, i to čine tek nakon truda, stradanja i velikog podviga. Postoje, naime, i oni u kojima, uprkos saprisutnoj blagodati koja dejstvuje i počiva u njima, obitava i porok, tako da u jednom srcu dejstvuju dva vida života – život svetlosti i život tame.
Ti ćeš mi, naravno, reći: Šta zajedničko ima svetlost sa tamom (2. Kor. 6; 14)? Da li se bilo gde pomračuje i pomućuje božanska svetlost i da li se bilo gde skrnavi neoskrnavljeno i čisto? Zapisano je: I svetlost svetli u tami i tama je ne obuze (Jn. 1; 5). Stvari, međutim, ne bi trebalo shvatati jednoliko i jednostrano. Neki u takvoj meri otpočinu u Božijoj blagodati, da bivaju odvažniji od poroka koji živi u njima i, iako imaju molitvu i veliko spokojstvo pred Bogom, u drugom trenutku podležu uticaju rđavih pomisli i bivaju pokradeni od strane greha, iako još obitavaju u blagodati Božijoj. Oni ljudi, koji su nepromišljeni i neuki, čim blagodat počne da dejstvuje u njima pomisle da u njima više nema greha; oni, pak, koji rasuđuju i koji su razboriti, ne usuđuju se da tvrde da, imajući u sebi blagodat Božiju, nisu podložni uticaju sramnih i nečistih pomisli.
Često vidimo kod braće da su neki (među njima) zadobili veliku radost i blagodat i da su, tokom pet ili šest godina, govorili o sebi: „U nama je uvenula požuda“. Posle toga, međutim, kada su smatrali da su se potpuno oslobodili požude, pokrenuo bi se porok koji se krio u njima i oni su se rasplamsavali požudom, zbog čega su se i sami čudili i govorili: „Otkuda to da se u nama posle toliko vremena probudio ovakav porok?“ Usled toga se nijedan, koji zdravo rasuđuje, neće usuditi da kaže: „Budući da u meni obitava blagodat, ja sam potpuno slobodan od greha“. Nasuprot tome, na um dejstvuju dva lica. Oni koji su neiskusni u (podvižničkom) delu, čim unekoliko, makar i neznatno, na njih deluje blagodat, smatraju da su već pobedili i da su već postali savršeni hrišćani. Ja, međutim, smatram sledeće: kada na nebu, na čistom vazduhu, blista sunce, a onda na njega naiđu oblaci, zaklone ga i zgusnu vazduh, onda sunce, budući iza oblaka, ne trpi nikakvu štetu ni u pogledu svetlosti, ni u pogledu svoje suštine. Tako se događa i sa onima koji nisu dostigli savršenu čistotu. Oni obitavaju u blagodati Božijoj, ali su u dubini duše još uvek obuzeti grehom, tako dau sebi još imaju i prirodna kretanja kao i pomisli koji ih krepe u stremljenju ka Bogu, iako nisu u potpunosti utvrđeni u dobru.
Nasuprot tome, i oni koji se u dubini duše pridržavaju dobra (tj. blagodati), još uvek ostaju sluge i zarobljenici rđavih pomisli i nalaze se na strani poroka. Zato je potrebno mnogo rasuđivanja da bi čovek iskustveno poznao šta se događa u nama. Kažem ti da ni apostoli, imajući u sebi Utešitelja, nisu bili potpuno bezbrižni. Oni su, prilikom radosti i veselja, takođe osećali i strah i trepet, i to pod uticajem same blagodati, a ne od strane poroka; sama blagodat ih je upozoravala da ni u nečemu malom ne bi zastranili. Kada kamenčić bacimo na zid, time ovaj zid nimalo ne oštećujemo, niti ga pomeramo sa mesta; kada strelom gađaju čoveka u oklopu, neće naškoditi ni gvožđu ni telu, jer oklop odbija strelu: slično tome, ako bi se apostolima u maloj meri i približavao porok, on nije bio u stanju da im naškodi, jer su bili obučeni u savršenu silu Hristovu i, budući i oni sami savršeni, imali su slobodu da tvore pravedna dela.
S obzirom da neki tvrde da, ukoliko postoji blagodat, duša nema o čemu da se brine, znajte da Bog i od savršenih traži duševnu volju za služenje Duhu, kako bi dejstvovali u skladu sa blagodaću, jer apostol kaže: Duha ne gasite (1. Sol. 5; 19). Neki ne žele da obremenjuju druge, neki sami sebe uslužuju, a neki uzimaju od mirjana i dele siromasima. Ovo je savršenije: neki se, imajući blagodat, brinu jedino o samima sebi, dok se drugi trude da budu od koristi i dušama drugih. Ovi drugi u velikoj meri prevazilaze prve. Neki, pak, imajući blagodat, imena Božijeg radi predaju svoja tela izrugivanju i stradanjima. Ovi su, opet, uzvišeniji od prethodnih. Neki, opet, vežbajući se u vrlini, žele da ih ljudi hvale i poštuju, pa govore o sebi: „Mi smo hrišćani i pričasnici Svetoga Duha“; neki se trude da se sakriju i od susreta sa ljudima, i ovi drugi u velikoj meri prevazilaze prve. Uviđaš li da, i pored samog savršenstva, usrdnost prema Bogu zavisi od prirodne volje, i da može biti veća i prevashodnija?
Kada čovek, odeven u siromašku odeću, u snu vidi sebe kao bogataša, on zatim, ustavši iz sna, opet vidi sebe kao siromašnog i obnaženog: tako i oni, koji rasuđuju o duhovnom, na prvi pogled dosledno govore; ukoliko, međutim, ono o čemu govore nije u umu potvrđeno nekim iskustvom, silom i uverenjem, oni se onda zaustavljaju na nekom sanjarenju. Kao kada bi se žena, sva odevena u svilu i bisere, pojavila u javnoj kući, tako je i kod sličnih ljudi srce mesto gde bludniče nečisti duhovi: iako oni govore o pravednosti, nisu pronikli u njena dela.
Kao što je za ribu nemoguće da živi bez vode ili čoveku da hoda bez nogu, ili da vidi svetlost bez očiju, ili da govori bez jezika ili, pak, da sluša bez ušiju, tako je i bez Gospoda Isusa i bez dejstvovanja Božije sile nemoguće poznati tajne i premudrost Božiju, i nemoguće je da čovek postane duhovno bogat i istinski hrišćanin. Takvi su, naime, istinski mudraci, borci, junaci, Božiji mudroljupci [filosofi], koji se prema unutrašnjem čoveku rukovode i upravljaju Božijom silom. Jelinski filosofi uče se da ovladaju rečima, ali postoje i drugi filosofi koji su nevešti sa rečima, ali se raduju i vesele zbog Božije blagodati, i to su blagočestivi ljudi. Prosudimo sada, ko je od njih bolji? U Pismu je rečeno: Carstvo Božije nije u rečima, nego u delu i sili (1. Kor. 4; 20).
Nije teško nekome reći da je ovaj hleb načinjen od pšenice, ali je potrebno da se iscrpno objasni kako se zapravo hleb priprema i peče. O bestrašću i savršenstvu samo nekolicina može da rasuđuje. Jevanđelje se sažeto izrazilo: ne gnevi se, ne poželi. Ako te neko udari po desnom obrazu, okreni mu i drugi, i ako se neko odvaži da uzme tvoju košulju, podaj mu i haljinu (v. Mt. 5; 39-40). Govoreći dalje o tome kako je potrebno da sa trpljenjem i smirenošću postepeno izvršavamo delo očišćenja, apostol opširno poučava, najpre hraneći nas mlekom, kao decu, a zatim uzvodeći ka uzrastanju i savršenstvu. Jevanđelje je reklo da se odeća pravi od vune, a apostol je objasnio pojedinosti njene izrade.
Kada neko govori o duhovnom, a da ga on sam nije okusio, sličan je čoveku koji, kada nastane dnevna žega, ide pustim poljem, i mučen žeđu, opisuje izvor sa kojeg ističe voda i predstavlja sebe kako pije, dok su se njegovi usta i jezik osušili od žeđi koja ih pali. Osim toga, takav je sličan i čoveku koji govori kako je med sladak, a da ga on sam nikada nije okusio i ne poznaje silu njegove sladosti. Prema tome, ako o savršenstvu, o radosti ili o bestrašću govore oni koji u sebi nisu osetili njihovo dejstvo, niti su se uverili u njih, to znači da se na delu ne događa sve onako, kao što oni kažu. Kada se takav čovek vremenom udostoji da makar i delimično pristupi delu, tada sam sa sobom rasuđuje ovako: „Nije se pokazalo onako, kao što sam ja pretpostavljao. Drugačije sam rasuđivao ja, a drugačije dejstvuje Duh“.
Hrišćanstvo je hrana i piće. Ukoliko ga neko više okuša, utoliko više njegov um biva podstaknut sladošću i postaje nezadrživ i nezasit, sve više i više zahtevajući i okušajući. Zamisli da nekome ko je žedan daju slatko piće; kada ga okusi, žeđ se još više rasplamsa u njemu i on se još više približava piću; tako i okušanje Duha stvara gotovo neutoljivu žeđ koja se ispravno poredi sa žeđu takvog čoveka. To nisu samo reči, nego dejstvovanje Svetoga Duha, koji tajanstveno potpomaže um. Neki misle da su već sveti samo zbog toga što se uzdržavaju od opštenja sa ženom i od svega vidljivog. Na delu, međutim, nije tako, jer se porok nalazi u umu, živi i preuznosi se u srcu. Sveti je onaj koji je očistio i osvetio unutrašnjeg čoveka. Tamo gde proniče istina, zabluda se bori sa njom, trudeći se da je zatamni i pomuti.
Kada su Judejci imali svoje sveštenstvo, bili su progonjeni i ugnjetavani neki iz ovoga naroda, jer su zastupali istinu; takvi su, na primer, Eleazar i Makaveji. Sada, pak, kada je od vremena Krsta i cepanja hramovne zavese Duh odstupio od Judejaca, istina se otkrila i dejstvuje ovde, tako da opet neki iz ovog naroda trpe progone. Tada su, pak, u celom narodu samo neki bili progonjeni i ugnjetavani, da bi istinoljubivi postali mučenici. Kako bi se inače pokazala istina, kada ne bi imala protivnike, lažljive ljude koji ustaju protiv istine? I među braćom postoje oni koji na sebi nose stradanja i nedaće. Njima je potrebno mnogo opreznosti da ne bi pali. Neko od braće je, moleći se zajedno sa drugima, bio ugrabljen božanskom silom i, budući uznesen, video je gornji grad Jerusalim, lučezarna izobraženja i bezgraničnu svetlost. Začuo je glas, koji je govorio: „Ovo je mesto počinka za pravedne“. Ubrzo potom on je, pogordivši se i pomislivši da je imao viđenje o samome sebi, pao u sam bezdan i u dubinu greha i u hiljadu zala.
Prema tome, ako je pao čovek koji je bio uzvišen i živeo unutrašnjim životom, može li onda neko, ma ko to bio, da kaže: „Ja postim i živim otšelničkim [pustinjačkim] životom, delim svoj imetak, prema tome, ja sam svet čovek?“ Uzdržavanje od rđavoga još uvek nije samo savršenstvo, čak i ako si stupio u prosvetljen um i ako si ubio zmiju, koja se krije ispod samog uma, u dubini pomisli, gnezdeći se i umrtvljujući te u takozvanim unutrašnjim odajama i spremištima duše. I samo srce je bezdan, čak i ako si ga umrtvio i izbacio svaku nečistotu koja se nalazila u tebi. Svi mudroljubivi, i Zakon, i apostoli, i dolazak Hristov, imaju za svoj cilj očišćenje. Svaki čovek, i Judejac i Jelin, ljubi čistotu, ali ne može sebe da učini čistim. Stoga treba istražiti kako se i na koji način može dostići čistota srca. Ovo se ne može učiniti drugačije, osim uz pomoć za nas Raspetoga. On je put, život, istina, vrata, biser, živi i nebeski hleb. Bez ove Istine, niko ne može da pozna istinu i da se spase. I zato, kao što si se u rasuđivanju spoljašnjega čoveka i vidljivih stvari odrekao svega i podelio svoje imanje, onda, ako poseduješ znanje i silu reči i u svetovnoj mudrosti, moraš sve od sebe odbaciti i sve smatrati ništavnim; tek tada ćeš biti u stanju da se poučavaš na ludosti propovedi koja je istinska mudrost, a ona se ne sastoji u krasnorečivosti, nego u sili koja dejstvuje svetim Krstom. Slava jednosuštnoj Trojici u vekove! Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *