NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
ŠESNAESTA BESEDA
O TOME DA SU DUHOVNI LJUDI PODLOŽNI ISKUŠENJIMA I NEDAĆAMA KOJE POTIČU OD PRVORODNOG GREHA
 
Sva razumna bića, a pod njima podrazumevam anđele, duše i demone, Stvoritelj je sazdao kao čista i sasvim prosta. To što su neka od njih zastranila u zlo – dogodilo se zbog njihove slobodne volje, jer su se prema svojoj sopstvenoj volji udaljili od doličnih pomisli. Ako kažemo da ihje Stvoritelj sazdao kao zla, onda ćemo nepravednim sudijom nazvati Boga, Koji satanu šalje u oganj. Postoje, međutim, jeretici koji tvrde da je veštastvo [materija] bespočetno, i da je ono koren, korenita sila, jednaka Bogu. Protiv ovoga možeš osnovano da prišvoriš: koja sila na kraju pobeđuje? Mora se reći da je to – sila Božija. U tom slučaju, pobeđeni već nije savečan ili jednake sile sa Pobednikom. Oni što tvrde da je zlo samostalno ništa ne znaju, jer u Bogu, usled Njegovog bestrašća i Božanstva, ne postoji nikakvo samostalno zlo. U nama, pak, zlo dejstvuje svom svojom snagom i primetnošću, navodeći nas na sve nečiste želje; ono, međutim, nije sa nama pomešano onako, kao što neki, govoreći o tome, govore o mešanju vode i vina; naprotiv, ono se nalazi u nama onako, kao što na istoj njivi raste i pšenica sama po sebi, i korov sam po sebi, ili kao što se u jednoj kući sam za sebe nalazi razbojnik, i sam za sebe domaćin kuće.
Izvor izliva čistu vodu, ali na njegovom dnu leži blato. Ako neko uzmuti blato, ceo izvor postaje zamućen. Tako se i duša, kada je pomućena, meša sa porokom. I satana postaje nešto jedno sa dušom; u vreme bluda ili ubistva oba duha čine nešto jedno. Zbog toga, ko se sa bludnicom sveže, jedno je telo sa njom (1. Kor. 6; 16). Uostalom, u drugo vreme samostalna duša dejstvuje sama po sebi i kaje se zbog svojih postupaka, plače, moli se i u sećanje doziva Boga. Kad bi duša zaista zasvagda bila pogružena u zlo, kako bi mogla to [pokajanje] da učini? Satana, naime, kao kamenosrdan, nikako ne želi da se ljudi obrate ka pokajanju. I žena je, usled braka sa mužem, jedno sa njim, ali su u drugom trenutku oni međusobno razdvojeni, jer se često događa da jedno od njih umre, a da drugo ostane živo. Slično tome događa se i prilikom opštenja duše sa Svetim Duhom: duša postaje jedan duh sa Njim. Ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh sa Njim (1. Kor. 6; 17). Ovo se događa kada je čovek u potpunosti obuzet samom blagodaću.
Drugi su, iako su okusili sladost Božiju, još uvek podložni dejstvovanju protivnika, i oni se usled svoga neiskustva čude što im, i posle posete Božije, pomisli pokazuju svoje delovanje, čak i u vreme hrišćanskih Tajni. Oni, međutim, koji su ostarili u tom stanju ne čude se ovome. Oni su slični iskusnim zemljodelcima: usled dugotrajne navike oni, tokom plodnog perioda, nisu sasvim bezbrižni, jer očekuju i glad i oskudicu; suprotno tome, kada dođe period gladi ili oskudice, ne gube sasvim nadu, jer znaju da se vremena menjaju. Tako se događa i u duhovnom: kada duša padne u razna iskušenja, ona se ne čudi i ne očajava, jer zna da je prema Božijem dopuštenju zlu dozvoljeno da je ispituje i kažnjava; nasuprot tome, i pored svog velikog bogatstva i spokojstva, ona nije bezbrižna, jer očekuje promenu. Sunce je telo i tvar, ali, obasjavajući smradna mesta na kojima se nalaze blato i nečistota, nimalo ne trpi zbog toga, niti se skrnavi: utoliko više čisti i Sveti Duh – obitavajući u duši koja je još pod uticajem nečastivoga – ništa od toga ne dobija, jer svetlost svetli u tami i tama je ne obuze (Jn. 1; 5).
I zato, kada je čovek u dubini blagodati i kada je njome obogaćen, u njemu još uvek postoje ostaci poroka, ali on ima i Zastupnika Koji mu pomaže. Zbog toga onaj, koji je u nevolji ili je obuzet burom strasti, ne bi trebalo da gubi nadu, jer na taj način očajanjem još više dušu uvlači u greh i otupljuje u njemu. Kada se, pak, neko neprestano nada u Boga, zlo kao da se umanjuje i da bledi u njemu. Ako su neki oduzeti i imaju povređene udove, ako stradaju od groznice i boluju, onda se to dogodilo usled greha, jer je on koren svakog zla; od njega potiču duševne želje i rđave pomisli. Ako izvor teče, onda i mesta oko njega bivaju nakvašena i vlažna. Međutim, čim nastupi žega, presuši i izvor i mesta oko njega. Tako se i u slugama Božijim, koji preizobiluju blagodaću, događa da ona isuši onu želju koju podstiče nečastivi, ali i onu koja je prirodna, jer su sada ljudi Božiji postali uzvišeniji od prvog Adama.
Bog je neograničen i neobuhvatan, i On Se svuda otkriva: i na gorama, i u moru, i na dnu bezdana, ne prelazeći s jednoga mesta na drugo, slično kao što anđeli sa neba silaze na zemlju; On je i na nebu, On je i ovde. Ti, međutim, pitaš: kako je moguće da Bog bude u geeni, ili kako je moguće da On bude u tami ili u satani, ili na smradnim mestima? Ja ti odgovaram da je Bog bestrastan i da sve obuhvata, jer je neograničen. On svezuje i satanu, kao Njegovu tvar, i ono što je dobro ne skrnavi se, niti se pomračuje. Ako, pak, ne tvrdiš da Bog obuhvata sve, i geenu i satanu, onda dopuštaš da se zaključi da je On ograničen onim mestom na kojem se nalazi nečasgivi i primoravaš nas da tražimo drugog boga koji je iznad Njega, jer je nužno da Bog bude svuda i iznad svega. Međutim, usled tajanstvenosti i istančanosti Božanstva, tama koju On obuhvata ne obuhvata Njega. Zlo ne može da bude pričasno čistoti koja postoji u Bogu. Za Boga, dakle, ne postoji samostalno zlo, jer Njemu ništa ne može da naškodi.
Za nas, međutim, postoji zlo, jer ono živi i dejstvuje u srcu, navodeći na rđave i nečiste pomisli, sprečavajući nas da prinosimo čiste molitve i čineći um zatočenikom ovoga veka. Ono se oblači u duše i prodire do samih kostiju. Kao što se u vazduhu nađe satana, a Bog, koji je tamo takođe prisutan, ne biva nimalo ograničen zbog toga, tako i u duši postoji greh, ali je podjednako prisutna, bez imalo ograničavanja, i Božija blagodat. Kao što sluga, ako je u blizini svoga gospodara, za sve to vreme, dok je u njegovoj blizini, biva obuzet strahom i bez njega ništa ne čini, tako smo i mi dužni da svoje pomisli otkrivamo i pokazujemo pred Gospodarem i Srceznalcem Hristom, u Njega se nadajući i uzdajući, jer je On – moja slava, On je – moj Otac, On je moje bogatstvo. Zato si dužan da u savesti uvek imaš brigu i strah. Ako, pak, neko u sebi još nema usađenu i utvrđenu Božiju blagodat, neka se danonoćno, kao za nešto prirodno, njegova duša priveže za ono što ga povremeno rukovodi, pobuđuje i usmerava ka dobru. Neka, u krajnjem slučaju, u njemu budu kao nešto prirodno i nepromenljivo, briga, bol i skrušeno srce, koje će biti svagda utvrđeno u njemu.
Kao što pčela u tajnosti pravi saće u košnici, tako i blagodat u tajnosti tvori svoju ljubav u srcima i gorčinu pretvara u sladost, a kamenosrdnost u meko srce. Kao što filigran i rezbar, po delovima praveći rezbarije na tanjiru, prekrivaju razne životinje koje su na njoj urezali, a kada okončaju rad pokazuju tanjir u punom sjaju, tako i istinski Umetnik Gospod ukrašava rezbarijama naša srca i tajanstveno ih obnavlja, dok se ne preselimo iz tela; tek tada postaje vidljiva lepota duše. Oni koji žele da načine posude i da na njima prikažu životinje, najpre načine voštani kalup i po njegovom modelu izlivaju posudu, čime delo na kraju dobija svoj pravi izgled. Tako i greh, budući da je duhovnog karaktera, ima svoje obličje i preobražava se u mnoge vidove. Slično ovome, i unutrašnji čovek je neko živo biće, koje ima svoje obličje i svoje obrise, jer je unutrašnji čovek podobije spoljašnjeg. On je važan i skupocen sasud, jer je njemu Bog više blagonaklonjen, nego svim ostalima tvarima. I kao što su dobre pomisli duše slične dragom kamenju i biserima, tako su i nečiste pomisli ispunjene mrtvim kostima i svakom nečistotom i smradom.
Hrišćani zato pripadaju drugačijem veku, oni su sinovi nebeskog Adama, novi porod, čeda Duha Svetoga, lučezarna braća Hristova, slični svom duhovnom Ocu i lučezarnom Adamu; oni su iz tog grada, iz tog roda, oni su pričasni toj sili; ne pripadaju ovom, nego drugačijem svetu, jer Sam Gospod kaže: vi niste od sveta, kao što Ja nisam od sveta (Jn. 17; 16). Kao što trgovac, vraćajući se izdaleka višestruko uvećavši svoju robu, šalje novac bližnjima da bi mu kupili kuću, vrtove i neophodnu odeću, i kada se vrati u otadžbinu donosi sa sobom veliko bogatstvo dok ga bližnji i rođaci primaju s velikom radošću, tako se događa i u duhovnom. Ako neki steknu nebesko bogatstvo, o tome doznaju sugrađani, odnosno duhovi svetih i anđela i, diveći se, govore: „Veliko su bogatstvo stekla naša braća, koja su na zemlji“. Imajući sa sobom Gospoda, ovakvi, prilikom svog odlaska sazemlje, sa velikom radošću ushode ka višnjima, i primaju ih oni koji su sa Gospodom, pripremivši im tamo obitelji, vrtove, sveblistave i skupocene odežde.
Zato je u svemu potrebna trezvenost, da nam i ona dobra koja, kako se čini, posedujemo, ne bi uzrokovala štetu. I ljudi, koji su po prirodi dobri, ukoliko ne budu oprezni, postepeno bivaju zavedeni samom dobrotom, kao što i one, koji poseduju mudrost, pokrade sama mudrost. Zbog toga čovek mora da bude umeren u svim delovima: dobrota se razblažuje strogošću, mudrost rasuđivanjem a reč delom, dok se sva nada polaže na Gospoda, a ne na samoga sebe. Vrlina se usavršava mnogim stvarima, kao što je i za pripremanje nekog jela potrebno miomirisno vino ili nešto slično, i nije potreban samo med, nego i biber, i tek tada postaje pogodno za upotrebu.
Oni što tvrde da u čoveku nema greha, slični su ljudima koji se u vreme poplave utapaju u velikoj vodi i ne priznaju to, nego govore: „Čuli smo huku vode“. Tako i ovi, pogruzivši se u dubinu talasa poroka, tvrde da u njihovom umu i pomislima nema greha. Postoje i oni koji poseduju i reč, i besede, ali nisu pripremljeni nebeskom solju i zato, rasuđujući o carskoj trpezi, oni sami ne okušaju ovu trpezu i ništa ne zadobijaju. Neko, pak, i samoga cara vidi i, kada se otvore njegove riznice, ulazi i dobija nasleđe, pije i okuša onu skupocenu hranu.
Ako je majka imala sina jedinca, prekrasnog lica, mudrog i ukrašenog svakim dobrom, i ako je u tog sina polagala sve svoje nade, ali ga je sahranila, onda njoj nije preostalo niša osim neprestane tuge i neutešnog plača. Tako bi trebalo da i zbog duše, kada umre za Boga, um počne da plače i da proliva suze, da neprestano tuguje i skrušava srce, da bude obuzet strahom i brigom i da svagda bude gladan i žedan dobra. Takvome će najzad pristupiti blagodat Božija i nada, i on više neće plakati; naprotiv, radovaće se kao onaj koji je pronašao blago i ponovo strepi da ga ne izgubi, jer ga napadaju razbojnici. Zamisli nekoga ko je više puta padao u ruke razbojnicima, ko je pretrpeo od njih gubitak i sa velikim naporom utekao od njih, a nakon toga stekao ogromno bogatstvo i veliki imetak. On se, zbog uvećanog bogatstva, više ne plaši pljačke; tako se ni duhovni ljudi, koji su u početku prošli mnoga iskušenja i strašna mesta a zatim se ispunili blagodaću i obiluju dobrima, više ne plaše onih koji bi hteli da ih pokradu, jer njihovo bogatstvo nije malo. Uostalom, strahuju i oni, ali to više nije strah ljudi preplašenih zlim duhovima, nego strah i briga kako da upravljaju duhovnim darovima koji su im povereni.
Takav čovek sebe smatra uniženijim od svih grešnika i ova pomisao usađena je u njega kao prirodna; ukoliko dublje on proniče u poznanje Boga, utoliko više sebe smatra neznalicom; ukoliko više uči, utoliko više smatra da ništa ne zna. Blagodat koja mu pomaže stvara ovo u duši kao nešto prirodno. Ako mladić na rukama drži dete, on ga nosi kuda god hoće: tako i blagodat, koja proniče do dubine, drži na rukama um i uznosi ga na nebesa, u savršeni svet, u večni počinak. I u samoj blagodati, međutim, postoje mere i činovi. Jedan je starešina vojničke čete koji ima odvažnost pred carem, a drugi – predvodnik celokupne vojske. Kao što se iz kuće prepune dima taj dim razvejava i na spoljašnji vazduh, tako se i porok, prepunivši dušu, izliva spolja i donosi plodove. Kao što se oni, kojima je povereno upravljanje nekom oblašću ili carskom riznicom, u svakom trenutku brinu kako ne bi nečim uvredili cara, tako su i oni kojima je povereno duhovno delo uvek zabrinuti i, budući spokojni, kao da to nisu, jer još iz duše izgone carstvo tame koja je prodrla u grad, odnosno u dušu, kao i varvare, koji su osvojili njene pašnjake.
Car Hristos šalje osvetnike u ovaj grad, svezuje njegove tirane i nastanjuje tamo, kao u sopstvenu otadžbinu, nebesku vojsku, puk svetih duhova. Na kraju i sunce zablista u srcu i njegove luče prodiru u sve udove, da bi se tamo zacario duboki mir. Čovekova borba, i podvig, i ispitanost, i privrženost Bogu postaju vidljivi onda kada, uz povlačenje blagodati, čovek ostane odvažan i nastavi da priziva Boga. A da li ti, slušajući da postoje reke zmija i lavlje čeljusti, i mračne podnebeske sile, i ognjeni plamen koji ključa u udovima i kakvoga nema na zemlji, znaš da će oni, ukoliko pri tvom ishodu iz tela, ne primiš zalog Svetoga Duha, zadržati tvoju dušu, ne dozvoljavajući ti da se uzdigneš ka nebesima? Da li, slično ovome, slušajući i o dostojanstvu duše i o tome koliko je skupocena ova umna suština, razumeš da Bog nije o anđelima, nego o ljudskoj prirodi rekao: Hajde da stvorimo po Našem liku (obrazu) i podobiju (1. Mojs. 1; 26), i da nebo i zemlja prolaze, dok si ti pozvan na usinovljenje, na bratstvo, za nevestu Carevu? U vidljivom svetu, sve ženikovo pripada i nevesti: tako se i sve Gospodnje poverava tebi, jer je On Sam došao da bi bio tvoj Zastupnik, da bi te pozvao. Ti, međutim, ni o čemu ne razmišljaš i ne shvataš svoju plemenitost. Zbog toga duhonosni David pravedno oplakuje tvoj pad, govoreći: Čovek u časti budući ne razumede, izjednači se sa stokom nerazumnom i postade joj sličan (Ps. 48; 21). Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu u vekove! Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *