ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ШЕСНАЕСТА БЕСЕДА
О ТОМЕ ДА СУ ДУХОВНИ ЉУДИ ПОДЛОЖНИ ИСКУШЕЊИМА И НЕДАЋАМА КОЈЕ ПОТИЧУ ОД ПРВОРОДНОГ ГРЕХА
 
Сва разумна бића, а под њима подразумевам анђеле, душе и демоне, Створитељ је саздао као чиста и сасвим проста. То што су нека од њих застранила у зло – догодило се због њихове слободне воље, јер су се према својој сопственој вољи удаљили од доличних помисли. Ако кажемо да ихје Створитељ саздао као зла, онда ћемо неправедним судијом назвати Бога, Који сатану шаље у огањ. Постоје, међутим, јеретици који тврде да је вештаство [материја] беспочетно, и да је оно корен, коренита сила, једнака Богу. Против овога можеш основано да пришвориш: која сила на крају побеђује? Мора се рећи да је то – сила Божија. У том случају, побеђени већ није савечан или једнаке силе са Победником. Они што тврде да је зло самостално ништа не знају, јер у Богу, услед Његовог бестрашћа и Божанства, не постоји никакво самостално зло. У нама, пак, зло дејствује свом својом снагом и приметношћу, наводећи нас на све нечисте жеље; оно, међутим, није са нама помешано онако, као што неки, говорећи о томе, говоре о мешању воде и вина; напротив, оно се налази у нама онако, као што на истој њиви расте и пшеница сама по себи, и коров сам по себи, или као што се у једној кући сам за себе налази разбојник, и сам за себе домаћин куће.
Извор излива чисту воду, али на његовом дну лежи блато. Ако неко узмути блато, цео извор постаје замућен. Тако се и душа, када је помућена, меша са пороком. И сатана постаје нешто једно са душом; у време блуда или убиства оба духа чине нешто једно. Због тога, ко се са блудницом свеже, једно је тело са њом (1. Кор. 6; 16). Уосталом, у друго време самостална душа дејствује сама по себи и каје се због својих поступака, плаче, моли се и у сећање дозива Бога. Кад би душа заиста засвагда била погружена у зло, како би могла то [покајање] да учини? Сатана, наиме, као каменосрдан, никако не жели да се људи обрате ка покајању. И жена је, услед брака са мужем, једно са њим, али су у другом тренутку они међусобно раздвојени, јер се често догађа да једно од њих умре, а да друго остане живо. Слично томе догађа се и приликом општења душе са Светим Духом: душа постаје један дух са Њим. Ко се сједини са Господом, један је дух са Њим (1. Кор. 6; 17). Ово се догађа када је човек у потпуности обузет самом благодаћу.
Други су, иако су окусили сладост Божију, још увек подложни дејствовању противника, и они се услед свога неискуства чуде што им, и после посете Божије, помисли показују своје деловање, чак и у време хришћанских Тајни. Они, међутим, који су остарили у том стању не чуде се овоме. Они су слични искусним земљоделцима: услед дуготрајне навике они, током плодног периода, нису сасвим безбрижни, јер очекују и глад и оскудицу; супротно томе, када дође период глади или оскудице, не губе сасвим наду, јер знају да се времена мењају. Тако се догађа и у духовном: када душа падне у разна искушења, она се не чуди и не очајава, јер зна да је према Божијем допуштењу злу дозвољено да је испитује и кажњава; насупрот томе, и поред свог великог богатства и спокојства, она није безбрижна, јер очекује промену. Сунце је тело и твар, али, обасјавајући смрадна места на којима се налазе блато и нечистота, нимало не трпи због тога, нити се скрнави: утолико више чисти и Свети Дух – обитавајући у души која је још под утицајем нечастивога – ништа од тога не добија, јер светлост светли у тами и тама је не обузе (Јн. 1; 5).
И зато, када је човек у дубини благодати и када је њоме обогаћен, у њему још увек постоје остаци порока, али он има и Заступника Који му помаже. Због тога онај, који је у невољи или је обузет буром страсти, не би требало да губи наду, јер на тај начин очајањем још више душу увлачи у грех и отупљује у њему. Када се, пак, неко непрестано нада у Бога, зло као да се умањује и да бледи у њему. Ако су неки одузети и имају повређене удове, ако страдају од грознице и болују, онда се то догодило услед греха, јер је он корен сваког зла; од њега потичу душевне жеље и рђаве помисли. Ако извор тече, онда и места око њега бивају наквашена и влажна. Међутим, чим наступи жега, пресуши и извор и места око њега. Тако се и у слугама Божијим, који преизобилују благодаћу, догађа да она исуши ону жељу коју подстиче нечастиви, али и ону која је природна, јер су сада људи Божији постали узвишенији од првог Адама.
Бог је неограничен и необухватан, и Он Се свуда открива: и на горама, и у мору, и на дну бездана, не прелазећи с једнога места на друго, слично као што анђели са неба силазе на земљу; Он је и на небу, Он је и овде. Ти, међутим, питаш: како је могуће да Бог буде у геени, или како је могуће да Он буде у тами или у сатани, или на смрадним местима? Ја ти одговарам да је Бог бестрастан и да све обухвата, јер је неограничен. Он свезује и сатану, као Његову твар, и оно што је добро не скрнави се, нити се помрачује. Ако, пак, не тврдиш да Бог обухвата све, и геену и сатану, онда допушташ да се закључи да је Он ограничен оним местом на којем се налази нечасгиви и примораваш нас да тражимо другог бога који је изнад Њега, јер је нужно да Бог буде свуда и изнад свега. Међутим, услед тајанствености и истанчаности Божанства, тама коју Он обухвата не обухвата Њега. Зло не може да буде причасно чистоти која постоји у Богу. За Бога, дакле, не постоји самостално зло, јер Њему ништа не може да нашкоди.
За нас, међутим, постоји зло, јер оно живи и дејствује у срцу, наводећи на рђаве и нечисте помисли, спречавајући нас да приносимо чисте молитве и чинећи ум заточеником овога века. Оно се облачи у душе и продире до самих костију. Као што се у ваздуху нађе сатана, а Бог, који је тамо такође присутан, не бива нимало ограничен због тога, тако и у души постоји грех, али је подједнако присутна, без имало ограничавања, и Божија благодат. Као што слуга, ако је у близини свога господара, за све то време, док је у његовој близини, бива обузет страхом и без њега ништа не чини, тако смо и ми дужни да своје помисли откривамо и показујемо пред Господарем и Срцезналцем Христом, у Њега се надајући и уздајући, јер је Он – моја слава, Он је – мој Отац, Он је моје богатство. Зато си дужан да у савести увек имаш бригу и страх. Ако, пак, неко у себи још нема усађену и утврђену Божију благодат, нека се даноноћно, као за нешто природно, његова душа привеже за оно што га повремено руководи, побуђује и усмерава ка добру. Нека, у крајњем случају, у њему буду као нешто природно и непроменљиво, брига, бол и скрушено срце, које ће бити свагда утврђено у њему.
Као што пчела у тајности прави саће у кошници, тако и благодат у тајности твори своју љубав у срцима и горчину претвара у сладост, а каменосрдност у меко срце. Као што филигран и резбар, по деловима правећи резбарије на тањиру, прекривају разне животиње које су на њој урезали, а када окончају рад показују тањир у пуном сјају, тако и истински Уметник Господ украшава резбаријама наша срца и тајанствено их обнавља, док се не преселимо из тела; тек тада постаје видљива лепота душе. Они који желе да начине посуде и да на њима прикажу животиње, најпре начине воштани калуп и по његовом моделу изливају посуду, чиме дело на крају добија свој прави изглед. Тако и грех, будући да је духовног карактера, има своје обличје и преображава се у многе видове. Слично овоме, и унутрашњи човек је неко живо биће, које има своје обличје и своје обрисе, јер је унутрашњи човек подобије спољашњег. Он је важан и скупоцен сасуд, јер је њему Бог више благонаклоњен, него свим осталима тварима. И као што су добре помисли душе сличне драгом камењу и бисерима, тако су и нечисте помисли испуњене мртвим костима и сваком нечистотом и смрадом.
Хришћани зато припадају другачијем веку, они су синови небеског Адама, нови пород, чеда Духа Светога, лучезарна браћа Христова, слични свом духовном Оцу и лучезарном Адаму; они су из тог града, из тог рода, они су причасни тој сили; не припадају овом, него другачијем свету, јер Сам Господ каже: ви нисте од света, као што Ја нисам од света (Јн. 17; 16). Као што трговац, враћајући се издалека вишеструко увећавши своју робу, шаље новац ближњима да би му купили кућу, вртове и неопходну одећу, и када се врати у отаџбину доноси са собом велико богатство док га ближњи и рођаци примају с великом радошћу, тако се догађа и у духовном. Ако неки стекну небеско богатство, о томе дознају суграђани, односно духови светих и анђела и, дивећи се, говоре: “Велико су богатство стекла наша браћа, која су на земљи”. Имајући са собом Господа, овакви, приликом свог одласка саземље, са великом радошћу усходе ка вишњима, и примају их они који су са Господом, припремивши им тамо обитељи, вртове, свеблиставе и скупоцене одежде.
Зато је у свему потребна трезвеност, да нам и она добра која, како се чини, поседујемо, не би узроковала штету. И људи, који су по природи добри, уколико не буду опрезни, постепено бивају заведени самом добротом, као што и оне, који поседују мудрост, покраде сама мудрост. Због тога човек мора да буде умерен у свим деловима: доброта се разблажује строгошћу, мудрост расуђивањем а реч делом, док се сва нада полаже на Господа, а не на самога себе. Врлина се усавршава многим стварима, као што је и за припремање неког јела потребно миомирисно вино или нешто слично, и није потребан само мед, него и бибер, и тек тада постаје погодно за употребу.
Они што тврде да у човеку нема греха, слични су људима који се у време поплаве утапају у великој води и не признају то, него говоре: “Чули смо хуку воде”. Тако и ови, погрузивши се у дубину таласа порока, тврде да у њиховом уму и помислима нема греха. Постоје и они који поседују и реч, и беседе, али нису припремљени небеском сољу и зато, расуђујући о царској трпези, они сами не окушају ову трпезу и ништа не задобијају. Неко, пак, и самога цара види и, када се отворе његове ризнице, улази и добија наслеђе, пије и окуша ону скупоцену храну.
Ако је мајка имала сина јединца, прекрасног лица, мудрог и украшеног сваким добром, и ако је у тог сина полагала све своје наде, али га је сахранила, онда њој није преостало ниша осим непрестане туге и неутешног плача. Тако би требало да и због душе, када умре за Бога, ум почне да плаче и да пролива сузе, да непрестано тугује и скрушава срце, да буде обузет страхом и бригом и да свагда буде гладан и жедан добра. Таквоме ће најзад приступити благодат Божија и нада, и он више неће плакати; напротив, радоваће се као онај који је пронашао благо и поново стрепи да га не изгуби, јер га нападају разбојници. Замисли некога ко је више пута падао у руке разбојницима, ко је претрпео од њих губитак и са великим напором утекао од њих, а након тога стекао огромно богатство и велики иметак. Он се, због увећаног богатства, више не плаши пљачке; тако се ни духовни људи, који су у почетку прошли многа искушења и страшна места а затим се испунили благодаћу и обилују добрима, више не плаше оних који би хтели да их покраду, јер њихово богатство није мало. Уосталом, страхују и они, али то више није страх људи преплашених злим духовима, него страх и брига како да управљају духовним даровима који су им поверени.
Такав човек себе сматра униженијим од свих грешника и ова помисао усађена је у њега као природна; уколико дубље он прониче у познање Бога, утолико више себе сматра незналицом; уколико више учи, утолико више сматра да ништа не зна. Благодат која му помаже ствара ово у души као нешто природно. Ако младић на рукама држи дете, он га носи куда год хоће: тако и благодат, која прониче до дубине, држи на рукама ум и узноси га на небеса, у савршени свет, у вечни починак. И у самој благодати, међутим, постоје мере и чинови. Један је старешина војничке чете који има одважност пред царем, а други – предводник целокупне војске. Као што се из куће препуне дима тај дим развејава и на спољашњи ваздух, тако се и порок, препунивши душу, излива споља и доноси плодове. Као што се они, којима је поверено управљање неком облашћу или царском ризницом, у сваком тренутку брину како не би нечим увредили цара, тако су и они којима је поверено духовно дело увек забринути и, будући спокојни, као да то нису, јер још из душе изгоне царство таме која је продрла у град, односно у душу, као и варваре, који су освојили њене пашњаке.
Цар Христос шаље осветнике у овај град, свезује његове тиране и настањује тамо, као у сопствену отаџбину, небеску војску, пук светих духова. На крају и сунце заблиста у срцу и његове луче продиру у све удове, да би се тамо зацарио дубоки мир. Човекова борба, и подвиг, и испитаност, и приврженост Богу постају видљиви онда када, уз повлачење благодати, човек остане одважан и настави да призива Бога. А да ли ти, слушајући да постоје реке змија и лавље чељусти, и мрачне поднебеске силе, и огњени пламен који кључа у удовима и каквога нема на земљи, знаш да ће они, уколико при твом исходу из тела, не примиш залог Светога Духа, задржати твоју душу, не дозвољавајући ти да се уздигнеш ка небесима? Да ли, слично овоме, слушајући и о достојанству душе и о томе колико је скупоцена ова умна суштина, разумеш да Бог није о анђелима, него о људској природи рекао: Хајде да створимо по Нашем лику (образу) и подобију (1. Мојс. 1; 26), и да небо и земља пролазе, док си ти позван на усиновљење, на братство, за невесту Цареву? У видљивом свету, све жениково припада и невести: тако се и све Господње поверава теби, јер је Он Сам дошао да би био твој Заступник, да би те позвао. Ти, међутим, ни о чему не размишљаш и не схваташ своју племенитост. Због тога духоносни Давид праведно оплакује твој пад, говорећи: Човек у части будући не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс. 48; 21). Слава Оцу и Сину и Светоме Духу у векове! Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.