NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
PETNAESTA BESEDA
OVA BESEDA SADRŽI U SEBI OPŠIRNO UČENJE O TOME, KAKO BI DUŠA TREBALO DA U SVETOSTI, NEPOROČNOSTI I ČISTOTI OBITAVA PRED SVOJIM ŽENIKOM – ISUSOM HRISTOM, KAO I NEKA VEOMA POUČNA PITANJA – NA PRIMER, O TOME, DA LI ĆE SVI UDOVI USTATI PRILIKOM VASKRSENJA, ALI I MNOGA DRUGA – O ZLU, O BLAGODATI, O SLOBODNOJ VOLJI, O DOSTOJANSTVU LJUDSKOGA RODA.
 
Neki bogati čovek, veoma slavni car, obratio je svoju blagonaklonost na ubogu ženu koja nema ničega, osim svog sopstvenog tela; on ju je zavoleo i namerio je da ovu ženu odvede kod sebe kao nevestu i suprugu. Ako i ona pokaže svoju blagonaklonost prema mužu, onda će, gajeći ljubav prema njemu, ova uboga i siromašna žena, koja ništa nije imala, postati gospodarica celokupnog imetka koje njen muž poseduje. Međutim, ako učini nešto protivno obavezama i dužnosti, i ako se u domu svoga muža bude nedolično ponašala, onda će je on isterati uz sramoćenje i porugu. Ona će onda poći položivši obe ruke na glavu, kao što je i u Mojsejevom zakonu propisano za ženu koja je nepokorna i neugodna svom mužu (5. Mojs. 24; 1). Ona će tada tugovati i gorko plakati, pomišljajući kakvo je bogatstvo izgubila i kakve se slave lišila, izloživši se sramoćenju zbog svoje nerazboritosti.
Tako je i duša, koju za Svoju nevestu zaruči nebeski Ženik – Hristos, za tajanstvenu i božanstvenu zajednicu sa Njim i koja okusi nebesko bogatstvo, dužna da sa velikom usrdnošću iskreno blagougađa Hristu, zaručenom sa njom; ona je dužna da duhovno služenje, koje joj je povereno, izvršava na dostojan i doličan način, kako bi u svemu blagougodila Bogu, kako ničim ne bi ožalostila Duha i na dostojan način čuvala savršenu celomudrenost i ljubav prema Hristu, da bi se dobro vladala u domu nebeskoga Cara i bila potpuno predana blagodati koja joj je darovana. Takva duša biva postavljena za gospodaricu nad svim Gospodnjim dobrima, tako da i samo njeno telo biva proslavljeno Božanstvom Hristovim. Ako, pak, ona u nečemu pogreši i ako tokom služenja bude postupala protivno dužnosti, ako ne učini ono što je Hristu ugodno, ako ne sledi Njegovu volju, ako ne bude satrudnica blagodati Duha koja je u njoj, onda će uz poruge biti izložena nedoličnom sramoćenju i odlučena od života, jer je postala beskorisna i nesposobna za zajedništvo sa nebeskim Carem. Zbog ovakve duše tuguju, žaloste se i plaču svi sveti i umni duhovi: anđeli, sile, apostoli, proroci i mučenici jadikuju zbog nje.
Kao što, prema rečima Gospodnjim, velika radost biva na nebesima zbog jednog grešnika koji se kaje (Lk. 15; 7), tako na nebesima biva i velika žalost i plač zbog jedne duše koja otpada od večnog života. I kao što na zemlji, kada umre neki bogat čovek, njega sa pesmama, suzama i tugovanjem ispraćaju iz ovog života njegova braća, rođaci, prijatelji i poznanici, tako i zbog one duše sa suzama i pesmama plaču svi sveti. Na drugom mestu pismo to nagoveštava, govoreći: Ridaj, jelo, jer pade kedar (Zah. 11; 2). Izrailj je u ono vreme, kada je, kako se činilo, blagougađao Gospodu (iako to nikada nije činio kako je dolikovalo), ispred sebe imao stub od oblaka koji ga je osenjivao, kao i plameni stub koji ga je prosvetljivao; Izrailj je tada ispred sebe video razdeljeno more i čistu vodu koja ističe iz kamena. Kada su se, pak, um Izrailjaca i njihova volja odvraćali od Boga, tada su bivali prepušteni zmijama i svojim neprijateljima, bili su odvođeni u teško ropstvo i mučeni gorkim robovanjem: tako se, naravno, događa i sa našim dušama. Označavajući ovo na tajanstven način Duh je kod proroka Jezekilja o takvoj duši, kao o Jerusalimu, rekao: nađoh te obnaženu u pustinji, i okupah te vodom od tvoje nečistote, i obukoh te u haljinu, i metnuh ti narukvice na ruke, i grivnu oko vrata i oboce u uši, i postala si slavna među svim narodima; jela si belo brašno i med i ulje, ali si kasnije zaboravila moja dobročinstva i pošla si tragom onih koji ti povlađuju, bludničeći sramno sa njima (v. Jezek. 16; 8-15).
Tako Duh savetuje i dušu, koja je po blagodati poznala Boga; očistila se od pređašnjih grehova, ukrasila se ukrasima Svetoga Duha i pričestila božanstvenom i nebeskom hranom; međutim, kada se, i pored velikog znanja, ne vlada kako dolikuje i ne čuva na doličan način dužnu blagonaklonost i ljubav prema nebeskom Ženiku – Hristu, biva odbačena i lišava se života kojim je nekada bila ispunjena. Satana, naime, može da se preuznosi i da se uzvisi čak i nad onima koji imaju takvu meru blagodati; protiv onih, koji su u blagodati i sili poznali Boga, zloba se još više uzvisuje i na sve načine nastoji da ih sruši. Zato smo dužni da se podvizavamo i da se sa najvećom razboritošću oprezno ponašamo, kako bismo, prema onom što je napisano, sa strahom gradili svoje spasenje (Fil. 2; 12). Zato svi vi, koji ste postali pričasnici Duha Hristovog, ni u čemu, ni malom, ni velikom, ne postupajte sa nemarom i ne žalostite blagodat Duha, da ne biste bili lišeni onoga života, kojem ste već postali pričasni.
Pokazaću to i na drugi način. Ako sluga ulazi u carsku palatu da služi, onda odeću u kojoj će služiti uzima od onoga što pripada caru, jer u palatu ulazi nag i služi cara u odeći koja je carevo vlasništvo. Ovde je već potrebno mnogo razboritosti i rasuđivanja da se prilikom služenja ne bi učinilo nešto nedolično, da se na carsku trpezu ne bi iznelo jedno jelo umesto drugog, nego da se sva jela, od prvog do poslednjeg, iznesu po redu. Ako sluga usled neznanja ili nerazboritosti bude služio cara kako ne dolikuje, biće izložen opasnosti i smrti. Tako je i duši, koja služi Bogu po blagodati i po duhu, potrebno veliko rasuđivanje i znanje, da ne bi pogrešila u nečemu u vezi sa Božijom odeždom, odnosno, u služenju Duhu, ukoliko bude pokazivala svoju sopstvenu volju, nesaglasnu sa blagodaću. Duša može da služi Gospodu duhovnim služenjem, koje u tajnosti vrši unutrašnji čovek, kao i svojom sopstvenom odeždom, to jest duhom unutrašnjeg čoveka; bez Njegove odežde, odnosno bez blagodati, niko ne može da služi Bogu, tj. da Mu ugodi, ispunjavajući u svemu volju Božiju.
Kada duša primi blagodat, potrebno joj je mnogo razboritosti i rasuđivanja. Sve ovo, međutim, Sam Bog daje duši koja to od Njega traži, kako bi ugodno mogla da Mu posluži duhom koji prima, ni u čemu ne budući nadvladana porokom, ne grešeći skretanjem sa puta usled neznanja, odsustva straha Božijeg i nerada, niti tako što će, protivno dužnosti, prekršiti volju Gospodnju, jer će takvoj duši kao kazna poslužiti smrt i plač, o čemu govori i božanstveni apostol: da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1. Kor. 9; 27). Vidiš li kakav je strah on imao, iako je bio Božiji apostol? Zato ćemo moliti Boga da svi mi, koji smo primili blagodat Božiju, duhovno služenje prolazimo prevashodno u saglasnosti sa Njegovom voljom i ne navikavajući se na misao koja sve zapostavlja; na taj način ćemo, poživevši ugodno pred Bogom, u saglasnosti sa Njegovom voljom i služeći Mu duhovnim služenjem, naslediti večni život.
I onome, ko je obuzet bolešću, neki telesni delovi su zdravi, na primer, organ vida, tj. oko, dok su ostali delovi povređeni; ili, pak, ruka može biti zdrava a noge povređene. Slično se događa i u duhovnom rasuđivanju. Nekome mogu biti zdrava tri duhovna dela, ali to čoveka još ne čini savršenim. Vidiš li koliko je duhovnih stepena i mera, i kako se zlo čisti i iskorenjuje po delovima, a ne odjednom? U svemu postoji Gospodnje promišljanje i domostroj: i sunce izlazi, i sve su tvari stvorene radi Carstva, koje će naslediti izbrani, da bi postojalo carstvo u kojem vladaju mir i jedinomislije.
Zbog toga su hrišćani dužni da se na svaki način postaraju i da nikoga ne osuđuju, ni javnu bludnicu, ni grešnike ni bezakonike, nego da na sve gledaju prostodušno i čistim okom, kako bi za čoveka postalo prirodno i nepromenljivo da nikoga ne ponižava i ne osuđuje, da se nikoga ne gnuša i da ne pravi razliku među ljudima. Ugledaš li jednookog, ne osuđuj ga u svom srcu, nego gledaj na njega kao na zdravoga; onoga sa suvom rukom ne gledaj kao suvorukog, hromoga gledaj kao onoga što pravilno hoda a na oduzetoga – gledaj kao na zdravoga. Čistota srca sastoji se u tome da, kada vidimo grešnike ili slabe, sastradavamo sa njima i budemo milosrdni. I svetiteljima Gospodnjim događa se da sede na pozornici sveta i da gledaju njegove obmane; oni, međutim, po svom unutrašnjem čoveku besede sa Bogom, dok se, istovremeno, prema spoljašnjem čoveku, onima što ih vide čini da posmatraju [svetitelji] ono što se događa u svetu.
Svetovni ljudi podložni su drugačijem uticaju duha obmane, prema kojem mudruju na zemaljski način; hrišćani, pak, imaju drugačiju volju i drugačiji um; oni su ljudi drugačijeg veka i drugačijeg grada, jer Duh Božiji opšti sa njihovim dušama i oni gaze protivnika, kao što je napisano: Poslednji neprijatelj ukinuće se – smrt (1. Kor. 15; 26). I kao što blagočestivi [pobožni] ljudi gospodare nad svim, tako su i slabi u veri i grešnici u pravom smislu robovi; njih i plamen peče, i pogubljuju ih i kamen i mač, dok najzad demoni ne zagospodare nad njima.
 
Pitanje: Da li će o Vaskrsenju biti vaskrsnuti svi udovi?
Odgovor: Bogu ništa nije teško. Takvo je i Njegovo obećanje. Ljudskoj slabosti, međutim, i ljudskom razumu ovo izgleda kao nemoguće. Bog je, uzevši prah i zemlju, načinio neku drugu prirodu, tj. prirodu telesnu, koja nije slična zemlji, i stvorio je mnoge vrste priroda, kao što su kosa, koža, kosti i vene; igla koja je bačena u plamen menja boju i pretvara se u vatru, ali se priroda gvožđa ne uništava, nego ostaje ista. Tako će i o Vaskrsenju biti vaskrsnuti svi udovi, prema onom što je napisano: ni dlaka s glave neće propasti (Lk.21; 18), i sve će se pojaviti na svetlosti, sve će se pogruziti i pretvoriti u svetlost i u plamen, ali se neće, kao što neki tvrde, razložiti i postati vatra, tako da nestane pređašnja priroda. Petar će ostati Petar i Pavle – Pavle, i Filip – Filip; svaki će, ispunivši se Duhom, ostati u svojoj sopstvenoj prirodi i suštini. Ako, pak, tvrdiš da se priroda razgradila, onda više nema ni Petra ni Pavla, nego je u svemu i svuda Bog; oni koji odlaze u geenu ne osećaju kaznu a oni što idu u Carstvo ne osećaju dobročinstvo.
Zamisli vrt u kojem se nalazi plodno drveće svake vrste – kruška, jabuka i vinova loza sa plodovima i lišćem; zamisli onda da su se i vrt i sve drveće i lišće promenili i pretvorili u neku drugu prirodu, da je sve pređašnje postalo ozareno svetlošću. Tako će se i ljudi promeniti prilikom vaskrsenja, i njihovi udovi postaće sveti i ozareni svetlošću. Zato su ljudi Božiji dužni da se pripreme za borbu i podvig. Kao što odvažni mladić podnosi borbu i na udarce koje mu zadaju odgovara udarcima, tako su i hrišćani dužni da podnose nedaće, i spoljašnje i unutrašnje borbe, kako bi, prihvatajući udarce, pobedili trpljenjem. Takav je put hrišćanstva. Gde je Duh Sveti, tamo, kao senka, za njim slede progoni i borba. Vidiš li kako su proroke, iako je u njima dejstvovao Duh, uvek progonili njihovi saplemenici? Vidiš li kako Gospoda, Koji je Put i Istina, nije progonio nijedan drugi narod, nego upravo Njegov? Njegovo pleme, Izrailjci, progonili su Ga i raspeli. Slično ovome događalo se i apostolima, jer je od vremena krsta došao Duh Utešitelj i nastanio se u hrišćane: niko od Judejaca nije bio progonjen i jedino su hrišćani bili mučenici. Oni stoga ne bi trebalo da se čude, jer je nužno da istina bude progonjena.
 
Pitanje: Neki kažu da zlo dolazi spolja i da ga čovek, ako hoće, ne prima u sebe, nego da ga udaljuje.
Odgovor: Kao što je zmija, koja je razgovarala sa Evom, proniknula u njenu dušu usled njene poslušnosti [pristajanja], tako i sada kroz ljudsku poslušnost u čoveka ulazi greh, koji je izvan njega. Greh, dakle, ima vlast i slobodu da uđe u srce, jer pomisli nisu izvan čoveka, nego unutar njega i dolaze iz srca. Apostol kaže: Hoću dakle da se muževi mole… bez gneva i lukavih dvoumljenja (1. Tim. 2; 8), jer, prema Jevanđelju, pomisli izlaze iz srca (Mt. 15; 15). Usled toga, kada pristupaš molitvi, obrati pažnju na svoje srce i na svoj um; poželi da čistu molitvu pošalješ Bogu, i pri tom prevashodno pazi na to da li nešto sprečava molitvu, da li je molitva čista, da li tvoj um pomišlja na Gospoda onako, kao što zemljodelac pomišlja na zemljodelstvo, muž na ženu, a trgovac na trgovanje; kada svoja kolena prikloniš na molitvu, da li drugi otimaju tvoje pomisli?
Ti, međutim, kažeš da je Gospod, kada je došao, krstom osudio greh i njega (greha) više nema unutar čoveka. Naprotiv! Kao što vojnik, ako u nečiji dom postavi svoju kočiju, ima vlast da ulazi u taj dom i da izlazi iz njega kada to hoće, tako i greh ima vlast da povede razgovor u srcu jer je napisano: uđe satana u Judino srce (Lk. 22; 3). Ako, pak, kažeš da je Hristovim dolaskom greh osuđen i da posle krštenja zlo više nema svoj udeo da bi povelo razgovor u srcu, zar ne znaš da su se od dolaska Gospodnjeg pa sve do sada mnogi krstili, a opet ponekad pomišljali na zlo? Zar neki od njih nisu padali u slavoljublje ili u blud, ili u stomakougađanje? Da li svi mirjani, koji su u Crkvi, imaju bezazleno i čisto srce? Zar ne nalazimo da je i posle krštenja mnogo grehova i da mnogi greše? Zbog toga je i posle krštenja razbojniku moguće da ide i da čini što hoće. Napisano je: ljubi Gospoda Boga tvojega svim srcem svojim (5. Mojs. 6; 5). I ti kažeš: ja ljubim i imam Svetoga Duha. Međutim, da li se uistinu sećaš Gospoda, imaš li ljubav i plamenu usrdnost prema Njemu? Da li si danonoćno privezan za Gospoda? Ako imaš takvu ljubav, onda si čist. Ako je, pak, nemaš, onda u ono vreme, kada dođu zemaljske brige i nečiste i rđave pomisli, istraži: da li zaista nisi naklonjen tome, da li tvoju dušu uvek privlači ljubav Božija i da li je privržena Bogu? Svetovne pomisli razvejavaju um zemaljskim i propadljivim i ne dopuštaju da ljubiš Boga ili da se sećaš Gospoda. Često se događa da i neuk čovek pristupi molitvi, da prikloni koleno i da se njegov um uspokoji; u onoj meri u kojoj potkopava zid zlobe koji mu se suprotstavlja, u toj meri se on i ruši; čovek dolazi do viđenja i mudrosti, do čega ne dopiru silni, pametni ili učeni besednici; ovi pomenuti ne mogu da razumeju ili da poznaju istančanost njegovog uma [tog neukog čoveka], jer se on bavi božanskim tajnama. Onaj ko je neiskusan u razlikovanju kvaliteta bisera, on, usled svog neiskustva, neće znati ni da ih proceni. Hrišćani preziru ono što je slavno na zemlji i smatraju ga smećem u poređenju sa onom veličinom, koja dejstvuje u njima.
 
Pitanje: Može li čovek da padne ako ima blagodatni dar?
Odgovor: Ako je nemaran, onda će pasti, jer neprijatelji nikada ne miruju i vode bitku ne prepuštajući se lenjosti. Utoliko pre ti ne bi trebalo da prekineš svoju prozbu pred Bogom, jer ćeš mnogo sebi naškoditi ukoliko se prepustiš neradu, čak i ako si, kako se činilo, bio ispitan u samoj tajni blagodati.
 
Pitanje: Da li blagodat ostaje u čoveku i posle njegovog pada?
Odgovor: Bogu je ugodno da ponovo uvede čoveka u život i On podstiče čoveka da ponovo plače i da se pokaje. Ako čovek nastavi da to čini, onda onoga, koji se kaje zbog svojih davnih pregrešenja [grehova], Bog ubeđuje da ponovo plače i da prinosi pokajanje.
 
Pitanje: Predstoji li savršenima nedaća ili bitka, ili su oni potpuno bezbrižni?
Odgovor: Ne postoji čovek kojega je neprijatelj prestao da napada. Satana je nemilosrdan i čovekomrzac i zato ne okleva da napadne svakog čoveka; čini se, međutim, da ne napada svakoga s podjednakim naporom. I eparsi [starešine pojedinih oblasti] i komite plaćaju danak caru; takav čovek, međutim, hrabro se uzdajući u svoje bogatstvo, zlato i srebro, kao da od svog preobilja daje ono što je dužan u državnu kasu, ne smatrajući to za gubitak, kao što ni o1naj koji daje milostinju, to ni u kom slučaju ne smatra gubitkom. Na isti način, i satana to smatra usputnim delom. Drugoga, pak, koji je ubog i nema čak ni nasušnu prehranu, biju i muče jer ne može da plati porez. Nekoga surovo bičuju i muče, ali on ne umire, a za nekoga, zbog jedne reči, zapovedaju da bude obezglavljen i on gine. Tako i među hrišćanima neki podnose silnu borbu i mučenje od greha, pa se čak i ukrepljuju i urazumljuju u borbama, tako nipodaštavajući protivničku silu, i njima u tom pogledu ne preti opasnost, jer su nepokolebivi i uvereni u svoje spasenje; oni su često bili ispitivani i stekli su iskustvo u borbi sa zlom, i Sam Bog je sa njima; njihov putovođa je Bog i oni su spokojni.
Neki, pak, koji se još ispituju, ukoliko padnu u samo jednu nedaću i ako započne bitka protiv njih, istog časa bivaju bačeni u nesreću i propast. Kada neki idu gradom i žele da vide one koje vole i poznaju, iako se na trgovima susreću sa mnogima, ne zadržavaju se sa njima, jer nameravaju da se sastanu sa prijateljima; kada zatim spolja zakucaju na vrata i pozovu ih po imenu – oni što ih vole s radošću im otvaraju; međutim, da su se zaustavljali i slušali šale na trgovima, ili da su se zadržavali sa onima koje su susreli, vrata bi ostala zatvorena i niko im ne bi otvorio. Tako su i oni koji hitaju da dođu kod uistinu ljubljenog našeg Gospoda Hrista dužni da zanemare i prezru sve ostalo. Kao što su eparsi ili komite koji dolaze u carsku palatu obuzeti velikim strahom zbog toga kakav će odgovor dati caru, strahujući da ne budu izloženi prekoru i kazni ako pogreše u odgovoru; međutim, seljaci i prost narod, koji nikada nije ni video kneza (arhonta), ponašaju se bezbrižno: tako i čitav ovaj podnebeski svet, počev od careva pa do siromaha, ne upoznavši slavu Hristovu, brine se samo o žitejskim [svakodnevnim] delima i gotovo da se niko i ne seća dana Suda; oni, pak, koji pomislima stupaju na sud Hristov, gde je Hristov presto, i oni koji svagda stoje pred Hristom, žive u neprestanom strahu i trepetu da u nečemu ne pogreše protiv Njegovih svetih zapovesti.
Zemaljski bogataši, kada je već sabrano mnogo plodova u njihove žitnice, opet počinju svakoga dana još više da rade, da bi svega imali u izobilju i da ne bi oskudevali. Ako se pouzdaju u bogatstvo sabrano u žitnicama i prestanu da rade, ne dodavši ništa novo, nego trošeći ono što je ostavljeno, ubrzo će pasti u siromaštvo i nemaštinu. Zato su oni, sabirajući dobitak i unoseći ga u žitnice, dužni da ponovo rade i da ponovo sabiraju, da ne bi došli do oskudice. Tako je i u hrišćanstvu moguće da čovek okusi blagodat Božiju, jer je rečeno: Ispitajte (okusite) i vidite kako je dobar Gospod (Ps. 34; 9): ovo okušanje je nesumnjivo dejstvovanje sile Duha, koja vrši služenje u srcu. Oni, koji su sinovi svetlosti i služenja Novom Zavetu u Svetome Duhu, ničemu se ne uče od ljudi, jer su naučeni od Boga. Sama blagodat ispisuje na njihovim srcima zakone Duha. Usled toga, oni su dužni da se uveravaju ne samo na osnovu Pisama, ispisanih mastilom; već i na tablicama srca blagodat Božija ispisuje zakone Duha i nebeske tajne, budući da srcu pripada gospodarsko i carsko mesto u čitavom telesnom sastavu. I kada blagodat ovlada pašnjacima srca, ona tada caruje nad svim udovima i pomislima, jer su tamo um i sve pomisli i očekivanja duše. Zbog toga blagodat i proniče u sve delove tela.
Tako i nasuprot ovome, u onima koji su sinovi tame, nad srcem caruje tama i proniče u sve delove: Iz srca izlaze zle pomisli (Mt. 15; 19). Greh, koji se na taj način razliva, pomračuje čoveka. Neka se oni što tvrde da u čoveku nema zla, koje se zajedno s njim hrani i narasta, ne brinu o sutrašnjem danu, i neka nemaju želja. Zlo je na neko vreme prestalo da ih uznemirava tako što bi ih navodilo na neku želju: zbog toga čovek, zaklinjući se, tvrdi: „U meni se ne budi takva i takva strast“. Posle izvesnog vremena, međutim, on izgara od [te] želje, tako da se, pored toga, i lažno zakleo. Kao što voda teče u potoku, tako i greh teče u srcu i pomislima. One koji to poriču razobličuje i ismeva sam greh kada trijumfuje nad njima, jer zlo nastoji da se pritaji i prikrije u čovekovoj misli.
Usled toga, ako neko ljubi Boga, i Bog njemu predaje Svoju ljubav; ko je jednom poverovao u Boga, tome predaje nebesku veru i čovek se udvostručuje. Kao što ti od svojih udova prinosiš Njemu dar, tako i On, slično tome, od Svojih sopstvenih udova udeljuje tvojoj duši, da bi sve činio, i ljubio i molio se čisto, jer je visoko čovekovo dostojanstvo. Pogledaj kakvi su nebo, zemlja, sunce i mesec, a Gospod nije blagovoleo da otpočine u njima, nego samo u čoveku. Zbog toga je čovek dragoceniji od svih tvari, pa ću se usuditi da kažem – ne samo od vidljivih, nego i nevidljivih, to jest od duhova koji služe. Gospod nije o arhanđelima Mihailu i Gavrilu rekao: Hajde da stvorimo po Našem liku (obrazu) i podobiju (v. 1. Mojs. 1; 26), nego je to rekao o čovečijoj umnoj [mislenoj] suštini, a pod tim podrazumevam besmrtnu dušu. Napisano je: anđelske vojske stoje oko onih koji se Njega boje (Ps. 34; 7); a vidljive tvari svezane su nekom nepokretnom prirodom.
Nebo, a sa njim i sunce, mesec i zemlja, jednom su postavljeni u određeni poredak (i Gospod nije prema njima pokazao Svoje blagovoljenje); naprotiv, oni ne mogu da izađu iz takvog stanja u kakvom su stvoreni i nemaju svoju volju. Ti si, međutim, stvoren prema liku [obrazu] i podobiju Božijem; i kao što je Bog slobodan i tvori što hoće (ako bi Njemu bilo ugodno, On bi, po Svojoj vlasti, mogao da pošalje pravedne u geenu i grešne u Carstvo, ali On to neće izabrati, niti će se saglasiti sa tim jer je Gospod pravedan), tako si slobodan i ti; ako hoćeš da propadneš, tvoja priroda se lako može promeniti; ako hoćeš da izgovoriš hulu, da pripremiš otrov i da nekoga ubiješ, niko ti se ne protivi i niko ti to ne zabranjuje. Ko hoće, on se i pokorava Bogu, ide putem pravde i gospodari svojim željama, jer se njegov um suprotstavlja i čvrstom pomišlju može da nadvlada poročne težnje i mrske želje.
Ako u velikoj kući, gde su zidovi i tavanice prekriveni zlatom i srebrom, gde postoji različita odeća, zlato i srebro, žive sluge i sluškinje (iako naša priroda, prema grehu koji u njoj postoji, može sve da poželi), tako što zauzdavaju svoj um, i, iz ljudskog straha pred gospodarima, uzdržavaju stremljenja svojih želja, onda je utoliko pre tamo, gde postoji strah Božiji, um dužan da se protivi i suprotstavlja poroku koji živi u čoveku, jer ti je Bog zapovedio ono što je za tebe moguće. Prematome, priroda beslovesnih životinja je svezana; na primer, zmija je po prirodi zla i otrovna, zbog čega su sve zmije takve; vuk je navikao da otima, i svi vukovi imaju tu osobinu; jagnješce usled svoje bezazlenosti lako biva uhvaćeno i svi jaganjci imaju tu osobinu; golub je lišen lukavstva i neporočan, i svi golubovi imaju tu osobinu. Čovek, međutim, nije takav. Neko je – grabljivi vuk, dok nekoga hvataju kao jagnje, a obojica potiču od jednog istog, ljudskog roda.
Neko se ne zadovoljava svojom sopstvenom ženom i živi kao bludnik, dok drugi ne dozvoljava ni da se pojavi požuda u njegovom srcu. Jedan otima nasleđe bližnjeg, a drugi, usled svoje pobožnosti, razdaje i svoje sopstveno. Vidiš li kako je promenljiva jedna ista priroda, koja može biti naklonjena čas rđavome, a čas, nasuprot tome, onome što je prekrasno, i usled jednog i drugog sposobnaje da se saglasi sa kakvim hoće delima. Zato je naša priroda prijemčiva i za dobro i za zlo, i za Božiju blagodat, i za protivnu silu. Ona, međutim, ni na šta ne može da bude primorana.
Sam Adam je, prvobitno živeći u čistoti, carevao nad svojim pomislima; međutim, čim je prestupio zapovest, na njegov um naleglo je teško breme, i poročne pomisli, koje su se umešale, postale su kao njegove sopstvene. Nijedna od njih, međutim, nije njegova sopstvena, jer njih podržava porok.
Potrebno ti je, najzad, da potražiš svetiljku da bi je zapalio i sa njom pronašao čiste pomisli, budući da su one prirodne za tebe – Gospod ih je stvorio kao čiste. Oni što su odgajeni na moru uče se da plivaju, i kada se podignu bure i talasi, njih ne obuzima strah. Takvi su i hrišćani. Kao što um trogodišnjeg deteta ne može da obuhvati ili da razume misao savršenog sofiste zbog velike razlike u njihovom uzrastu, tako i hrišćani, slično odojčadi, shvataju svet gledajući na meru blagodati. Njima je tuđ ovaj vek, jer oni imaju drugi grad i drugi počinak. Hrišćani u sebi imaju utehu Duha, suze, plač i uzdahe, i same suze za njih znače nasladu. Prilikom radosti i veselja oni osećaju i strah, i na taj način postaju slični ljudima koji na svojim rukama nose svoju krv, ne uzdajući se u same sebe i ne misleći o sebi da nešto znače, nego se ponašaju kao poniženi i odbačeni od svih ljudi.
Ako car ostavi svoje blago kod nekog siromaha da ga ovaj čuva, onda siromah ne smatra ovo blago svojim vlasništvom, a samoga sebe i dalje smatra siromahom, koji ne sme da troši tuđe blago, jer sam sa sobom rasuđuje ovako: „Ovo blago ne samo da je za mene tuđe, nego ga je kod mene ostavio moćni car i on može da ga uzme kad god to poželi“. Oni, koji imaju blagodat Božiju, dužni su da na isti način razmišljaju o sebi, da budu smirenoumni i da ispovedaju svoje siromaštvo. Ako, pak, siromah, primivši od cara blago koje mu je povereno, počne da se uzda u to tuđe blago i da se gordi zbog njega kao zbog svog sopstvenog bogatstva, i ako se njegovo srce ispuni razmetljivošću, car će mu oduzeti to blago, i onaj, koji ga je čuvao, ostaće isto onako siromašan kao što je i pre bio. Ako se, dakle, pogorde oni što imaju blagodat i ako njihova srca počnu da se nadimaju, Gospod će im oduzeti Svoju blagodat, a oni će ostati upravo onakvi, kakvi su bili pre nego što su od Gospoda primili blagodat.
Mnogi, međutim, iako im je svojstvena blagodat, ne znaju da ih potkrada greh. Zamisli da u nekoj kući živi mlada žena, a takođe i mlad muškarac, i da se žena, koju muškarac obmane, najzad saglasi sa njim, počini preljubu i bude prezrena: tako i strašna zmija greha živi pored duše, sablažnjava je i ubeđuje i, ako se ona saglasi, bestelesna duša stupa u opštenje sa bestelesnom zlobom duha, odnosno, duh stupa u opštenje sa duhom, i onaj koji u sebe prihvata pomisao nečastivoga i saglašava se sa njom, čini preljubu u svom srcu. Prema tome, mera tvog podviga sastoji se u tome da ne činiš preljubu u mislima, nego da se suprotstavljaš umom i da iznutra vodiš bitku, da se boriš sa porokom i da ga ne slušaš, da se u pomislima ne naslađuješ njime. Ako Gospod u tebi pronađe spremnost za to, onda će te u poslednji dan primiti u Svoje Carstvo.
Postoje stvari koje Gospod ustrojava da Njegova božanska blagodat i Njegov priziv ne bi ostali neposvedočeni. Postoje stvari koje se ustrojavaju s dopuštenjem, da bi čovek bio ispitan i izvežban i da bi se pokazala čovekova slobodna volja. Oni koji su izloženi nedaćama i iskušenjima, ako ih izdrže, neće biti lišeni nebeskog Carstva. Zbog toga hrišćani ne tuguju i ne žaloste se kada se nađu u nedaćama. Ako bivaju ispitivani siromaštvom i nedaćama, ne bi trebalo tome da se čude nego bi, u većoj meri, trebalo da se naslađuju ubogošću i da je smatraju za bogatstvo, post za nasladu, a prezrenost i sramoćenje za slavu. Nasuprot tome, ako im se dogodi nešto što se u ovom životu smatra slavnim i ako ih to privuče ka telesnom spokojstvu ili ka bogatstvu, ili ka slavi, ili ka raskoši, onda ne bi trebalo da se svim tim naslađuju, nego bi trebalo da beže od toga kao od vatre.
U vidljivom svetu, ako malobrojan narod krene u borbu protiv nekog silnog cara, car se ne trudi da sam pođe u rat, nego šalje vojnike sa vojskovođama i oni vode rat; ako, pak, na njegaustane mnogobrojan narod koji može da opustoši njegovo carstvo, onda i car sa dvorjanima i svojom vojskom biva primoran da pođe i da učestvuje u ratu. Zato obrati pažnju na svoje dostojanstvo: Sam Bog se pokrenuo zajedno sa Svojom vojskom, tj. sa anđelima i svetim duhovima, i Sam je došao da ti pomogne i da te izbavi od smrti. Utvrdi se i pomisli, kakvo je promišljanje o tebi.
Budući da se još nalazimo u ovom životu, uzimamo primere i iz običnog života. Zamisli da se car, našavši ubogog i povređenog, ne postidi ovog čoveka, nego isceljujućim sredstvima počne da leči njegove rane i prenese ga u svoje odaje, obuče ga u porfiru, na glavu mu stavi dijademu i učini ga zajedničarem u svojoj trpezi; tako je i nebeski Car Hristos došao kod bolesnog čoveka, iscelio ga i prisajedinio Svojoj carskoj trpezi; On to pri tom nije učinio prisiljavanjem njegove volje, nego ga je, dejstvujući na njega savetima, uzdigao do takve počasti.
U Jevanđelju je napisano da je Gospod poslao sluge da pozovu one koji žele da dođu i da im obznane: Evo sam obed Svoj ugotovio (Mt. 22; 4), ali same zvanice su to odbile uz razne izgovore. Jedan je rekao: Kupih pet jarmova volova, a drugi: Oženih se (Lk. 14; 19-20). Vidiš li da je Onaj Koji poziva spreman, a da su zvanice odbile i, naravno, sami su sebi bili uzrok za to? Takvo je dostojanstvo hrišćana! Vidiš da im je Gospod pripremio Carstvo i poziva ih da uđu u njega, ali oni to neće. O daru, koji nasleđuju hrišćani, pravedno se može reći da, ako bi svaki čovek od onog vremena, kada je stvoren Adam pa do svršetka sveta vodio bitku sa satanom i [pre]trpeo nedaće, ne bi učinio ništa veliko u poređenju sa onom slavom kakvu nasleđuje, jer će u beskonačne vekove carevati sa Hristom. Slava Onome Koji je toliko zavoleo dušu da je Samoga Sebe i Svoju blagodat podario i poverio duši! Slava veličini Njegovoj!
Prema spoljašnjem izgledu svi mi, braća koja ovde sedimo, imamo jedan lik i jedno, Adamovo lice. Međutim, da li i u tajnosti i u samoj unutrašnjosti imamo svi jednu volju i jedno srce? Da li smo svi mi jedno, da li smo svi dobri i blagočestivi? Ili su samo neki od nas takvi, jer neki imaju zajednicu sa Hristom i sa anđelima Njegovim, a neki – sa satanom i sa demonima, iako svi sedimo zajedno, kao da predstavljamo jednog čoveka, svi imajući jedno Adamovo lice? Uviđaš li da je umna suština, unutrašnji čovek, nešto sasvim drugačije od spoljašnjeg čoveka? Svi mi, dakle, kao da predstavljamo jednoga, ali neki obitavaju sa Hristom i sa anđelima, a neki sa satanom i sa nečistim duhovima. I zato, u srcu postoji neka bezgranična dubina; tamo postoje i trpezarije, i spavaonice, i dveri, i predvorja, i mnoge službe, i izlazi; tamo postoji radna odaja za dela pravde i nepravde; tamo postoji smrt, a tamo postoji i život; tamo postoji dobra i njoj suprotna trgovina.
Zamisli sada prostrane odaje: one su, međutim, opustele i ispunjene su svakim smradom i mnoštvom mrtvih tela. Tako je i srce odaja Hristova, ali ono je napunjeno svakom nečistotom i mnoštvima nečistih duhova. Zato je nužno da se ono obnovi i vaspostavi, da se pripreme njegove unutrašnje odaje i ložnice. Car Hristos sa anđelima i svetim duhovima dolazi da tamo otpočine i da se nastani, da ga pohodi i da osnuje Svoje Carstvo. Kao što na lađi, ako je potpuno opremljena, o svemu odlučuje i svim upravlja kormilar, tako da jedne usmerava, a drugima govori šta da učine, tako i srce ima kormilara – um, i savest koja razobličuje, i pomisli koje osuđuju i opravdavaju, jer apostol kaže: misli se njihove među sobom optužuju ili opravdavaju (Rim. 2; 15).
Uviđaš li da se savest ne saglašava sa onim pomislima koje se potčinjavaju grehu, nego ih istog trenutka razobličuje, jer ona ne laže i, svagda razobličujući, svedoči da će u dan Suda govoriti pred licem Božijim? Ako su kola, uzde, životinje i sve štoje za to potrebno urukama jednog kočijaša, onda on, kada to hoće, pokreće kola najvećom brzinom, a kada hoće, zadržava kola; osim toga, kuda on hoće, on kola i okreće i ona tamo idu, zbog čega su vascela kola u vlasti kočijaša. Tako i srce ima mnogo prirodnih pomisli koje su tesno povezane s njim, a um i savest urazumljuju i usmeravaju srce i uspavljuju prirodne pomisli kada se pojave u srcu, jer je u duši mnogo sastavnih delova, iako je ona jedna.
Čim je Adam prestupio zapovest, zmija, koja je ušla, zagospodarila je domom i ona se nalazi uz dušu, kao druga duša. I Gospod kaže: svaki, koji se ne odrekne samoga sebe i ne omrzne svoju dušu nije Moj učenik (v. Lk. 14; 26), kao i: Koji voli svoju dušu (svoj život), izgubiće je (Jn. 12; 25). Greh, koji je ušao u dušu, postao je njen deo; on se prilepio čak i za telesnog čoveka, i kroz srce protiče mnoštvo nečistih pomisli. I zato, ko ispunjava htenja svoje duše, ispunjava i htenja srca, jer je duša povezana i sjedinjena s njim. Zato je onaj, koji pokorava svoju dušu i gnevi se sam na sebe i na želje koje postoje u njemu, sličan onome što pokorava grad svojih neprijatelja, i takav biva udostojen da dođe u dobru meru duha; on božanskom silom prima u sebe čistog čoveka i postaje nešto veće od njega samog, jer se takav obožuje i postaje sin Božiji, primajući u svoju dušu nebeski pečat. Izbranici Božiji pomazuju se, naime, jelejem koji ihosvećuje i oni postaju carevi plemići.
Čovek ima takvu prirodu koja dopušta da i onaj, koji je ogrezao u poroku i služi grehu, može da se okrene ka dobru, ali i da onaj koji je svezan Svetim Duhom i napojen nebeskim, ima vlast da se okrene ka zlu. Zamisli ženu, odevenu u dronjke, izmučenu glađu i prekrivenu prljavštinom; ako ona, posle velikih napora, dosegne do carskog čina, obuče se u porfiru i dobije krunu, ako postane careva nevesta, onda ona, sećajući se svoje pređašnje nečistote, pokazuje volju da se vrati u prvobitno stanje, ali se ne odlučuje da se spusti do pređašnje sramote, jer bi to bilo nerazumno. Međutim, i sami oni koji su okusili blagodat Božiju i već postali pričasnici Duha, ukoliko ne budu oprezni, mogu da se ugase i da postanu još gori nego onda, kada su živeli u svetu. Ovo se ne događa zato što je Bog promenljiv i slab ili što se gasi Duh, nego zato što se sami ljudi ne saglašavaju sa blagodaću, zbog čega i zastranjuju i padaju u hiljade zala. Naime, i oni koji su okusili onaj dar imaju uz sebe i jedno i drugo, – kako radost i utehu, tako i strah i trepet, kako radost, tako i plač; oni oplakuju same sebe i vascelog Adama, jer ljudi imaju jednu prirodu, i suze takvih su hleb, a njihov plač – naslađivanje i spokojstvo.
Ako vidiš da se neko preuznosi i gordi time što je on – ispunjen blagodaću, onda će ga, makar i činio znamenja, makar i mrtve vaskrsavao, ukoliko svoju dušu ne bude smatrao ništavnom i poniženom a sebe siromašnim Duhom i mrskim, opljačkati zlo, a da on sam neće to ni znati. Čak i kad bi tvorio čuda – njemu ne treba verovati, jer je znak hrišćanstva i onoga koji je ispitan pred Bogom – nastojanje da se ovo sakrije od ljudi; takav će, čak i ako kod sebe ima vascelo carevo blago, skrivati to blago i uvek govoriti: „To nije moje blago, drugi gaje ostavio kod mene; ja sam siromašan i, kada to poželi Onaj Koji ga je ostavio, uzeće ga od mene“.
Ako, pak, neko kaže: „Ja sam bogat i dovoljno mi je i ono što sam stekao, više mi i ne treba“, onda takav nije hrišćanin, nego sasud prelesti i đavola. Naslađivanje Bogom je nezasito, i u kojoj ga meri neko okuša i biva mu pričastan, u toj meri oseća sve veću glad. Takvi ljudi imaju usrdnost i nezadrživu ljubav prema Bogu; ukoliko više nastoje da uznapreduju i da zadobiju, utoliko više smatraju sebe siromašnima i ubogima koji ništa nisu stekli. Oni govore: „Ja sam nedostojan da me to sunce ozari“ To je znak hrišćanstva, to je smirenje.
Ako neko kaže: „Dovoljno mi je i imam u izobilju“, on laže i obmanut je. Kao što se Telo Gospodnje proslavilo i preobrazilo u božanstvenu slavu i u bezgraničnu svetlost kada je On uzašao na goru, tako se i tela svetih proslavljaju i postaju blistava. Kao što se Hristova unutrašnja slava u toj meri rasprostirala da je zablistala i na Hristovom Telu, tako će se, slično ovome, i sila Hristova koja je u svetima u onaj dan izliti i spolja, na njihova tela, jer su oni već sada svojim umom pričasni Hristovoj suštini i Hristovoj prirodi, kao što je napisano: I Onaj Koji osvećuje i oni koji se osvećuju, svi su od jednoga (Jev. 2; 11) i: Slavu koju si Mi dao, Ja sam dao njima (Jn. 17; 22). Kao što se jednim plamenom mogu zapaliti mnoge svetiljke, tako je i telima svetih, tim udovima Hristovim, neophodno da postanujedno isto sa Samim Hristom.
 
Pitanje: U kom smislu hrišćani postaju uzvišeniji od prvog Adama? Adam je bio besmrtan i nepropadljiv po duši i po telu, dok hrišćani umiru i bivaju truležni.
Odgovor: Istinska smrt je iznutra, u srcu, i ona je skrivena; tom smrću umire unutrašnji čovek. I zato, ako je neko iz smrti prešao u skriveni život, onda on uistinu u vekove živi i ne umire. Čak i ako se tela takvih privremeno raspadnu, ponovo će biti vaskrsnuta u slavi, budući da su osvećena. Zbog toga mi, hrišćani, smrt nazivamo snom i uspenjem [usnućem]. Ako bi, pak, čovek postao besmrtan i nepropadljiv po telu, onda bi se ceo svet, videvši ovu neuobičajenu stvar, odnosno, da tela hrišćana ne propadaju, priklonio dobru kao po nekoj nužnosti, a ne po svojoj slobodnoj volji.
Međutim, da bi se jasno videla i da bi se u čoveku zadržala ona sloboda koju mu je Bog dao u početku, sve se ustrojava sa posebnim promišljanjem o tome: tela propadaju, da bi obraćanje ka dobru ili ka zlu dolazilo od čovekove volje. Kao što savršeni nije nikakvom nužnošću privezan za dobro, tako ni onaj, koji je ogrezao u greh i koji je sebe učinio sasudom đavola zbog kojega je svet osuđen, nije privezan za zlo. Naprotiv, i on ima slobodu da postane „sasud izabranja“ i života; isto tako, ni oni koji su opijeni božanstvom, iako su ispunjeni i svezani Svetim Duhom, ne bivaju zadržani nikakvom nužnošću, nego imaju slobodu da se obrate i da u ovom veku čine što god hoće.
 
Pitanje: Da li se zlo postepeno umanjuje i iskorenjuje, a čovek napreduje u blagodati, ili se zlo odmah iskorenjuje, onog trenutka kada započne napredovanje?
Odgovor: Zametak u majčinoj utrobi ne postaje odmah čovek, nego postepeno dobija čovečiji oblik i rađa se, i to kao čovek nesavršenog uzrasta; on najpre raste tokom mnogih godina i postaje čovek. Slično tome, ni ječmena ili pšenična semena ne puštaju korenje onog trenutka kada su bačena u zemlju, nego kada prođu hladnoće i vetrovi tada, u odgovarajuće vreme, postaju stabljike; ni onaj koji sadi krušku ne sabira odmah od nje plodove. Tako je i u duhovnom, gde postoji toliko mudrosti i istančanosti: čovek postepeno uzrasta i doseže do čoveka savršena, u meru rasta (Ef. 4; 13), a ne kao što drugi tvrde kao da je to isto što i svući se i obući.
Onaj ko hoće da izučava gramatiku, najpre mora naučiti slova, i kada tamo bude prvi, stupa u školu romejske [grčke] gramatike, gde će biti među svima poslednji; i kada ponovo i tamo postane prvi, stupa u gramatičku školu, gde će opet biti među svima poslednji i početnik; nakon toga, kada postane sholastik, biće početnik i poslednji među pravnicima; a kada i tamo postane prvi, tada će postati upravitelj, a kada postane starešina, uzeće prijatelja za pomoćnika. I zato, ako je u vidljivom toliko stepeni napredovanja, koliko onda nebeske tajne dopuštaju napredovanja i uzrastanja po mnogim stepenima? Jedino posle dugotrajnih vežbi, onaj, koji je izbegao mnoga iskušenja, postaje savršen. Oni hrišćani, koji su uistinu okusili blagodat i imaju krsno znamenje u umu i srcu, svi, od vladara do siromaha, smatraju (svetovno) za đubre i zlosmradije i jedino oni mogu da razumeju da su čitav zemaljski mir i carske riznice, i bogatstvo, i slava, i mudre reči, slični nekom maštanju, da ništa od toga nema čvrste temelje, nego je prolazno; i ako postoji nešto pod nebom, onda je to za njih dostojno svakog nipodaštavanja.
Zašto je to tako? Zato što je čudesno i prekrasno ono što je iznad nebesa, čega nema ni u carskim riznicama, ni u mudrim rečima, ni u ovozemaljskoj slavi. Dostojanstvo ili bogatstvo koje su stekli oni – koji u unutrašnjem čoveku imaju Gospoda i Svestvoritelja, nije prolazna imovina, nego ona koja večno ostaje. Hrišćani znaju da je duša dragocenija od svih zdanja, jer je jedino čovek stvoren po liku i podobiju Božijem. Pogledaj kako su neobuhvatni nebo i zemlja, kako su dragocene tvari koje se nalaze na njima, i kako je veličanstveno ono što im pripada! Čovek je, međutim dragoceniji od svega toga, jer je Gospod Svoje blagovoljenje pokazao jedino prema njemu, iako su i morski kitovi, i planine i zveri, po spoljašnjem izgledu veći od čoveka. Usled toga, pogledaj na svoje dostojanstvo i na to koliko si ti dragocen; Bog te postavio iznad anđela, kada je On Sam u Svom liku došao na zemlju da bude tvoj Zastupnik i tvoj Iskupitelj.
Kada su, radi tvog spasenja, dolazili anđeli? Car i Carev Sin satvorio je savet sa Svojim Ocem i poslat je Logos;
On se obukao u Telo i sakrio Svoje Božanstvo, da bi sličnim spasao slično i Svoju dušu položio na krstu. Toliko je velika Božija ljubav prema čoveku! Besmrtni je blagovoleo da bude raspet za tebe. Zato pogledaj kako Bog tako zavole svet daje Sina Svoga Jedinorodnog dao za njega (Jn. 3; 16). Kako da nam s Njime i sve ne daruje (Rim. 8; 32)? Pismo na drugom mestu kaže: Zaista vam kažem: postaviću ga nad svim imanjem svojim (Mt. 24; 47). I na još jednom mestu se pokazuje da su anđeli služitelji svetih. Kada je Ilija bio na gori i kada su na njega krenuli inoplemenici, dečak je rekao: „Mnoštvo ljudi ide na nas, a mi smo sami“, Ilija je tada odgovorio: „Zar ne vidiš da su oko nas vojske i mnoštvo anđela koji nam pomažu oko nas?“ Vidiš li, da se Sam Gospodar i mnoštvo anđela nalaze uz Njegove sluge? Prema tome, šta je duša, i koliko je vredna pred Bogom? I Bog i anđeli traže dušu da bi imali zajednicu sa njom i da bi bila u njihovom Carstvu, kao što je traže i satana i njegove sile, da bi je privukli na svoju stranu.
Kao što u vidljivom svetu car za one koji će mu služiti ne odabira pastire, nego naočite i dobro obrazovane ljude, tako i u nebeskim odajama nebeskom Caru služe oni koji su neporočni, besprekorni i čistoga srca. I kao što se u carskim odajama nalaze prekrasne devojke koje nemaju nikakav porok, koje su prekrasnog lika i nalaze se u carevom društvu, tako i u duhovnom svetu samo duše, ukrašene svakom dobrom osobinom, bivaju udostojene zajednice sa nebeskim Carem. U vidljivom svetu, ako se dogodi da se knez negde zaustavi, i ako se dogodi da se u tom domu nađe neka nečistota, onda taj dom popravljaju, ukrašavaju brojnim ukrasima i posipaju mirisima; utoliko je više potrebno da dom duše, u kojem počiva Gospod, ima mnoge ukrase, kako bi Prečisti i Svesavršeni mogao tu da uđe i da tu otpočine, jer u takvom srcu počiva Bog i vascela nebeska Crkva.
U vidljivom svetu, ako otac ima imanje, ako ima dijademe i drago kamenje, on ih sklanja u skrivene odaje i čuva za svog ljubljenog sina, i sve to predaje njemu. Tako je i Bog Svoje bogatstvo i Svoje sopstvene dragocenosti poverio duši. U vidljivom svetu, ako predstoji rat i ako car sa svojom vojskom pođe da se bori znajući da je njegova zemlja manja ili slabija, neće oklevati da uputi izaslanike i da zamoli za mir. Ukoliko, pak, silan narod zarati sa narodom podjednako silnim i car sa carem (na primer, ako zarate persijski i romejski car), onda je nužno da se oba cara pokrenu sa svom svojom vojskom. Pogledaj zato kakvo je tvoje dostojanstvo: naime, Bog je sa Svojom sopstvenom vojskom (a mislim na anđele i duhove) krenuo u bitku sa protivnikom da bi tebe izbavio od smrti. Zbog toga je Bog došao radi tebe.
Zamisli da car pronađe nekog siromaha, kojem su svi udovi prekriveni gubom; zamisli da se car ne zastidi ovog siromaha, nego da počne da stavlja meleme na njegove rane i da izleči njegove kraste, te da ga najzad uvede za carsku trpezu, da na njega položi porfiru i da ga učini carem. Tako je Bog postupio sa ljudskim rodom: On je ljudima oprao rane, iscelio ih i uveo u nebesku bračnu ložnicu. Zato je veliko dostojanstvo hrišćana: ono se ni sa čim ne može uporediti. Ako je, pak, neko doveden do rasejanosti i ako ga je opljačkala zloba, on postaje sličan gradu koji nema odbrambene zidine, tako da razbojnici nesmetano ulaze u njega odakle god hoće, pustoše ga i spaljuju. Prema tome, ako si i ti neradan i nepažljiv prema samome sebi, onda dolaze nečisti duhovi, pustoše i čine ništavnim um, a pomisli razvejavaju po ovom veku.
Mnogi, koji strogo motre na spoljašnje, koji se bave naukama i brinu o pravilnom životu, smatraju da je takav čovek savršen; oni ne proniču u srce i ne primećuju tamo poroke koji gospodare dušom. Međutim, u udovima postoji koren poroka, srazmeran unutrašnjoj poročnoj misli, i u samom domu krije se razbojnik, odnosno protivnička sila koja se suprotstavlja i koja je pri tom duhovna. I ako se neko ne bori sa grehom, onda će unutrašnji porok, postepeno se razlivajući, sa svojim umnožavanjem odvući čoveka u očigledne grehove, dovešće ga do toga da ih izvrši i na samom delu. To se događa zato što zlo, kao vrelo izvora, svagda iz sebe izliva mlaz. Zato se trudi da zadržiš bujice poroka, kako se ne bi dogodilo da te, kada padneš u hiljade zala, obuzme neopisivo zaprepašćenje. Tada ćeš biti sličan plemenitom i bogatom čoveku koji je bezbrižno živeo a kojega su iznenada uhapsile kneževe sluge i činovnici i odvele ga k njemu govoreći: „Optužen si za zločin i osuđen si na smrtnu kaznu“. Prestrašen takvom vešću, ovaj čovek gubi sposobnost rasuđivanja i biva obuzet neizrecivim užasom.
Zbog toga ovo isto zaključi i o zlim duhovima. Vidljivi svet, počev od careva pa do siromaha, u potpunosti se nalazi u pometnji, u neredu i u borbi. I niko od njih ne zna tome uzrok, odnosno, ono očigledno zlo koje se pojavilo usled Adamove neposlušnosti, te žaoke smrti, jer je greh koji se tada pojavio kao neka razumna sila i suština satane, zasejao svako zlo: on potajno utiče na unutrašnjeg čoveka i na um, boreći se sa njim posredstvom pomisli. Ljudi ne znaju da ovo čine podstaknuti nekom tuđom silom; naprotiv, misle da je to prirodno i da to čine na osnovu svog sopstvenog rasuđivanja. Oni, međutim, koji u samom umu imaju Hristov mir i Hristovo ozarenje, znaju odakle se sve to pokreće.
Svet strada od bolesti poroka a da to i ne zna. Postoji nečista vatra koja rasplamsava srce, prodire u sve udove i podstiče ljude na nedoličan način života i nahiljadu zala. Oni, koji se njime rasplamsavaju i sa njim se naslađuju, iznutra, u srcu, čine blud; kada, pak, zlo na taj način pronađe sebi hranu, onda padaju i u očigledan greh. Ovo isto primeni i na srebroljublje, i na slavoljublje, i na gordost, i na ljubomoru, i na razdražljivost. Slično se događa kada nekoga pozovu na gozbu, pa mu ponude mnoštvo jela: tako i greh nagovara da se sve okuša, i tada duša, koja se time naslađuje, biva obremenjena. Strasti su nepodnošljivo teška brda; među njima se nalaze potoci zmija, otrovnih životinja i gmizavaca. Zamisli da neko u svoju utrobu proguta čoveka: tako i greh proguta dušu. Strasti su raspaljeni ognjeni plamen i usijane strele lukavoga, jer apostol kaže: da pogasite sve ognjene strele nečastivoga (Ef. 6; 16), jer je zlo zagospodarilo i postavilo temelj u duši.
Mudri, međutim, ne slušaju strasti kada se ove uzbune, nego izlivaju gnev na rđave želje i samima sebi postaju neprijatelji; satana, naime, silno želi spokojstvo i prostor u duši, i žalosti se i oseća teskobu kada ga duša ne sluša. Neki u toj meri bivaju nadvladani božanstvenom silom da, čak i ako vide mladića [nedostojno] sa ženom, čak i ako pomisle nešto, njihov um se ne skrnavi i ne čini unutrašnji greh. Ni takav, uostalom, ne bi trebalo da se hrabro uzda u sebe. Postoje i takvi, kod kojih se požuda potpuno prekratila, ugasila i uvenula; ovu meru, međutim, dostižu jedino oni veliki. Kao što se trgovci, skinuvši odeću, spuštaju u morsku dubinu gde im pod vodom preti smrt, da bi tamo pronašli bisere pogodne za carsku krunu i za porfiru, tako i monasi, svukavši sa sebe sve, odlaze iz sveta i pogružavaju se u dubinu mora zla i u bezdan tame, a onda iz dubina uzimaju i iznose drago kamenje, pogodno za Hristovu krunu, za nebesku Crkvu, za novi vek, za lučezarni grad, za anđelski sabor.
Kao što u ribarsku mrežu upadaju razne vrste ribe, a one koje su neupotrebljive istog časa bivaju vraćene u more, tako se i mreža blagodati rasprostire na sve i za sve traži počinak, ali se ljudi ne pokoravaju i zato opet bivaju bačeni u onu istu mračnu dubinu. Kao što se zlato ispira iz velikog mnoštva peska i to u vidu najsitnijih zrna, sličnih prosu, tako i među mnogima samo nekolicina bivaju oni istinski ispitani. Primećuju se, naime, oni što se trude radi carstva, vidljivi su oni što ukrašavaju njegovu reč; takođe su vidljivi i oni, što su razblaženi nebeskom solju i govore ono što je pozajmljeno iz riznica Duha. Vidljivi su sasudi na kojima je blagovoljenje Božije i kojima On daje Svoju blagodat. Drugi, pak, uz veliko trpljenje primaju u sebe silu koja osvećuje prema mnogolikom blagovoljenju Gospodnjem. I zato, onaj ko govori, ali se ne rukovodi nebeskom svetlošću i premudrošću, ne može u umu svakog čoveka da ukoreni uverenje, jer postoje mnoge sklonosti, i neki [ljudi] su u borbi, a drugi – u spokojstvu.
Zamisli opusteli grad, koji neko hoće ponovo da podigne; on bez oklevanja ruši sve što je sklono padu i što je već palo, a zatim počinje da kopa i da u jame postavlja temelje, da podiže zgrade, ali u gradu još nema doma. Ko hoće da nasadi vrt u pustim i smradnim mestima, on najpre počne da čisti to mesto, da ga zatvara ogradom i da priprema vodovod, pa tek onda počinje da sadi. Ono što je zasađeno počinje da raste da bi na taj način, kada prođe mnogo vremena, vrt doneo plodove. Tako su i ljudske sklonosti podivljale, zapustele i obrasle trnjem usled prestupa, jer je Bog rekao čoveku: Trnje i korov će ti rađati zemlja (1. Mojs. 3; 18). Zato je potrebno mnogo truda i podviga da bi neko našao i položio temelj, dok u čovečije srce siđe oganj i počne da čisti trnje; ljudi tada počinju da se osvećuju, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha u vekove. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *