NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
DVANAESTA BESEDA
O ADAMOVOM STANJU PRE NEGO ŠTO JE PRESTUPIO BOŽIJU ZAPOVEST I NAKON ŠTO JE IZGUBIO I SVOJ SOPSTVENI I NEBESKI LIK. OVA BESEDA SADRŽI NEKOLIKO VEOMA KORISNIH PITANJA.
 
Kada je prestupio zapovest, Adam je dvojako postradao: kao prvo, zato što je izgubio čisto blago svoje prirode i njenu krasotu, stvorenu prema Božijem liku i podobiju, a kao drugo izgubio je i sam lik [obraz] u kojem se, prema obećanju, sadržalo sve njegovo nebesko nasleđe. Ako se ošteti novčić na kojem se nalazi izobraženje carskog lika, i zlato propada i izobraženje mu više ne daje vrednost; slično tome dogodilo se i sa Adamom. Njemu je bilo pripremljeno veliko bogatstvo i veliko nasleđe. Zamisli veliko selo koje ima mnogo prihoda; tamo je rascvetali vinograd, tamo plodonosna polja, tamo stada, tamo zlato i srebro. Tako je i ovaj Adamov sasud, pre njegove neposlušnosti, bio sličan ovom čestitom selu. Međutim, čim su se kod Adama pojavile rđave misli i pomisli, on se udaljio od Boga.
Ne kažemo da je čovek bio potpuno izgubljen, da je bio uništen i da je umro; on je umro za Boga, ali je živeo svojom sopstvenom prirodom. Evo, ceo svet ide i bavi se svojim poslovima na zemlji, ali Božije oko motri na sam um i na pomisli, i kao da ih previđa, i ne primećuje, i ne opšti sa njima, jer ne pomišljaju ni na šta, što je Bogu ugodno. Zamisli gostinicu i javnu kuću, mesta gde se događaju neredi i raskalašnost; blagočestivi prolaze pored njih i ne skrnave se, gledajući, oni ih ne vide i one kao da su za njih mrtve. Tako i Bog, premda motri na one što su odstupili od Njegove reči i zapovesti, kao da to ne primećuje i ne opšti sa njima, jer se Gospod ne uspokojava u njihovim pomislima.
 
Pitanje: Kako je čoveku moguće da bude siromašan po duhu, posebno kada sam u sebi oseća da se promenio, da je uznapredovao, da je dosegao znanje i razumevanje kakvo pre nije imao?
Odgovor: Dok čovek ovo ne zadobije i dok ne uznapreduje – on još nije siromašan duhom, nego ima visoko mišljenje o sebi. Kada, pak, ovo razume i kada uznapreduje, onda ga sama blagodat uči da bude siromašan duhom.
 
Pitanje: Kako ti tumačiš da je neko siromašan duhom?
Odgovor: Mada je takav čovek pravednik i Božiji izbranik, ne smatra sebe za nešto, nego svoju dušu smatra bezvrednom i ništavnom, kao da ništa ne zna i da ništa nema, iako i zna i ima. Takva misao postaje kao prirodna i ukorenjena u čovečijem umu. Zar ne vidiš da je naš praotac Avraam, budući izbranik Božiji, nazivao sebe prahom i pepelom (1. Mojs. 18; 27)? I David je bio pomazan za cara i imao je Boga ispred sebe, a šta je govorio? Ja sam crv, a ne čovek, podsmeh ljudima i ruganje narodu (Ps. 22; 6).
I zato, oni koji žele da budu njihovi sanaslednici i sugrađani u nebeskom gradu, da se saproslave sa njima, takođe treba da budu smirenoumni i da ne misle o sebi da su nešto, nego da budu skrušenoga srca. Iako blagodat različito dejstvuje u svakom hrišćaninu i čini ih različitim udovima, svi oni pripadaju jednom gradu, svi su jednodušni i jednog jezika i razumeju jedan drugoga. Kao što telo ima mnogo udova, ali samo jednu dušu koja ih pokreće, tako i jedan Duh dejstvuje u svima različito, ali svi pripadaju jednom gradu i idu jednim putem. Svi pravednici su išli tesnim i uzanim putem, zlopatili se, bili progonjeni, bili su vređani i živeli su u kozjim kožama, u pešterama i jamama zemaljskim (Jev. 11; 37-38). Slično i apostoli govore o sebi: Do ovoga časa podnosimo i glad i žeđ, i golotinju, trpimo uvrede, i potucamo se (1. Kor. 4; 11). Neki od njih bili su obezglavljeni, neki raspeti, neki su podnosili razne nedaće. Kakvim je putem išao i Sam Gospodar proroka i apostola, kao da je zaboravio božansku slavu? Postavši primer za nas, On je, kao znak poruge, nosio na glavi trnov venac, pretrpeo je pljuvanje, šamare i krst.
Ako je Bog na zemlji išao takvim putem, onda si i ti dužan da Ga podražavaš. Tako su išli i apostoli i proroci. I mi smo, ako želimo da budemo izgrađeni na temelju Gospoda i apostola, dužni da ih podražavamo, jer apostol Svetim Duhom kaže: Ugledajte se na mene kao što se ja ugledah na Hrista (v. 1. Kor. 4; 16). Ako voliš ljudsku slavu, ako hoćeš da ti se klanjaju i za sebe tražiš spokojstvo, onda si skrenuo sa puta. Potrebno ti je da budeš saraspet sa Raspetim i da postradaš sa Postradalim, da bi se nakon toga i proslavio sa Proslavljenim (Rim. 8; 17). Neophodno je da nevesta sapostrada sa Ženikom i da na taj način postane zajedničarka i sanaslednica Hristova. Nikome nije dopušteno da bez stradanja i idući glatkim, a ne tesnim i uzanim putem, uđe u grad svetih, da se uspokoji i da caruje sa Carem u beskonačne vekove.
 
Pitanje: Budući da je Adam izgubio i svoj sopstveni i nebeski lik, da li otuda sledi da je on, budući pričasnik nebeskog lika, imao u sebi i Svetoga Duha?
Odgovor: Dok su u njemu obitavali Reč Božija i zapovest, Adam je imao sve. Sama Reč je bila njegovo nasleđe, Ona je bila i njegova odeća, i slava koja ga je prekrivala, ona je bila njegova nauka. Adamu je obznanjeno kako da svemu da ime: „Ovo nazovi nebom, ovo suncem, ono mesecom, ono zemljom, ono pticom, ono životinjom a ono drvetom“. Kao što je bio naučen, tako je i dao imena.
 
Pitanje: Da li je Adam imao osećanje i zajednicu Duha?
Odgovor: Sama Reč, Koja je obitavala u njemu, bila je za njega sve: i znanje, i osećanje, i nasleđe, i učenje. Šta Jovan kaže o Reči? U početku beše Reč (Logos) (Jn. 1; 1). Vidiš li da je Reč bila sve? Ako se, pak, na Adamu i spolja nalazila slava, nećemo se time sablazniti, jer je rečeno: behu nagi (1. Mojs. 2; 25), i nisu videli jedno drugo, i tek su nakon prestupanja zapovesti uvideli da su nagi i postideli se.
 
Pitanje: Ljudi su, prema tome, do prestupa, umesto pokrivača, bili odeveni u slavu Božiju?
Odgovor: Kao što je u prorocima dejstvovao Duh i poučavao ih, budući i unutra i javljajući im se spolja, tako je i u Adamu Duh, kada je to hteo, obitavao sa njim, učio ga i savetovao: „Tako reci i nazovi“. Reč je za njega bila sve i Adam je, dok se pridržavao zapovesti, bio prijatelj Božiji. Zašto bismo se čudili što je on u takvom stanju prestupio zapovest, kada i oni, koji su ispunjeni Svetim Duhom, imaju u sebi prirodne pomisli i imaju volju da se saglase sa njima? Tako je i Adam, obitavajući sa Bogom u raju, po svojoj sopstvenoj volji prestupio zapovest i poslušao nečastivoga. Uostalom, on je i posle prestupa imao znanje.
 
Pitanje: Kakvo je znanje on imao?
Odgovor: Kada razbojnika odvedu na sud i počnu da mu sude, knez ga tada pita: „Kada si činio zlo, zar nisi znao da ćeš biti uhapšen i osuđen na smrt?“ Razbojnik se ne usuđuje da kaže da nije znao, jer mu je to bilo poznato, i kažnjenik se svega seća i priznaje. Zar bludnik ne zna da čini što je zlo? Zar lopov ne zna da greši? Zar ljudi i bez Pisma, prema prirodnom rasuđivanju, ne znaju da postoji Bog? U onaj dan, neće moći da kažu: „Nismo znali da postoji Bog“. U gromovima i munjama sa neba njima se obznanjuje: „Zar ne znate da postoji Bog, Koji upravlja tvorevinom?“ I šta su uzvikivali demoni? Ti si Sin Božiji (Mk. 3; 11); što si došao pre vremena da nas mučiš (Mt. 8; 29)? I sve do danas, oni u martirijumima [hramovima posvećenim mučenicima] govore: „Pečeš me, Ti me pečeš!“ Ljudi nisu znali za drvo poznanja dobra i zla, a Adamov prestup dao im je ovo poznanje.
Svako počinje da pita: U kakvom je stanju bio Adam i šta je činio? Sam Adam je zadobio poznanje dobra i zla. Iz Pisma znamo da je on bio u časti i u čistoti i da je, prestupivši zapovest, bio izgnan iz raja, da je na sebe privukao gnev Božiji. Osim toga, upoznao je dobro u sebi, a upoznavši zlo, strahovao je da ne sagreši i da ne padne na sud smrti. Znamo takođe da Bog nadzire vascelu Božiju tvorevinu. Bog je stvorio nebo, zemlju, životinje, gmizavce, zveri; mi ih vidimo, ali ne znamo njihov broj. Da li je ovo poznato bilo kome, osim Bogu, Koji je u svemu, Koji poznaje čak i zametke životinja? Zar On nije Jedini Koji zna šta je pod zemljom a šta iznad nebesa?
I zato, ostavivši sve, više se potrudimo da, kao dobri trgovci, zadobijemo nebesko nasleđe i ono, što je korisno našim dušama. Naučimo se da stičemo bogatstva koja ćemo zauvek zadržati. Ako čovek počne da istražuje misao Božiju i ako kaže: „Našao sam i razumeo nešto“, ispostaviće se da čovečiji um prevazilazi misao Božiju, ali on se ovde nalazi u velikoj zabludi. Ukoliko više hoćeš da ispitaš i da pronikneš znanjem, utoliko se spuštaš u veću dubinu i ništa ne razumeš. Što se tiče onih tvojih razmišljanja koja ti se javljaju a tiču se onoga šta ti se i kako ti se svakodnevno događa – i to je neizrecivo i neshvatljivo, osim ako sve to ne prihvataš sa blagodarnošću i verom. Da li si, od dana tvoga rođenja pa sve do sada, bio u stanju da poznaš svoju dušu? Uistinu, opiši mi pomisli koje su se pojavile u tebi od jutra do večeri; ispričaj mi o pomislima koje si imao tokom tri dana. Ti, međutim, nisi u stanju to da učiniš. Ako, pak, nisi u stanju da obuhvatiš pomisli svoje duše, kako bi mogao da rasuđuješ o Božijim pomislima i o umu Božijem?
Ukoliko ga nađeš, jedi hleb, ostavi svu zemlju, idi na obalu reke i pij koliko je potrebno a onda pođi dalje, ne ispitujući odakle reka dolazi, ili kako teče. Potrudi se da isceliš nogu i bolest svoga oka, da bi video sunčevu svetlost. Ne pitaj se koliko svetlosti ima sunce ili u kom znaku izlazi. Uzmi ono što ti se daje da ga upotrebiš. Zbog čega odlaziš u gore i pitaš se koliko tamo pase divljih magaraca ili zveri? Kada se detence približi majčinim grudima, ono okuša mleko i hrani se, ali ne zna da istraži koren ili izvor sa kojega mleko pritiče tako obilno. Ono se hrani mlekom i iscrpljuje sve zalihe, da bi se posle izvesnog vremena grudi opet napunile; ovo ne znaju ni dete ni njegova majka, iako je jasnije od svega da mleko pritiče iz svih majčinih udova. I zato, ako tražiš Gospoda u dubini, otkrićeš da On tamo tvori znamenja. Ako Ga tražiš u jami, otkrićeš da On tamo, između dva lava, čuva pravednog Danila. Ako Ga tražiš u plamenu, otkrićeš da On tamo pomaže Svojim slugama. Ako Ga tražiš na planini, otkrićeš da je On tamo sa Ilijom i Mojsejem. Gospod je svuda – i pod zemljom i iznad nebesa, i u nama, i na svakom mestu. Tako je i duša blizu tebe; ona je i unutar tebe, i izvan tebe; kada poželiš da odeš u neku daleku zemlju, tvoj um će i obitavati tamo – bilo da poželiš da odeš na zapad, na istok ili na nebo, on će [um] se tamo i naći.
Postarajmo se najpre da na sebi imamo znak i pečat Gospodnji, jer u vreme suda, kada Bog bude pravio podelu i kada budu sabrana sva plemena zemaljska, tj. vasceli Adam, kada Pastir sazove Svoje stado, tada će svi, koji na sebi imaju znak, prepoznati svog Pastira, kao što će i Pastir prepoznati one koji na sebi imaju Njegov sopstveni pečat; On će ih sabrati iz svih naroda; Njegovi će začuti Njegov glas i poći će za Njim. Svet će se razdeliti na dva dela: jedan deo će biti mračno stado koje odlazi u oganj večni, a drugi deo – pastva ispunjena svetlošću koja se uzvodi ka nebeskom udelu. Ono što smo sada zadobili u dušama, tada će zablistati i pokazati se, i obući će tela u slavu.
U mesecu ksantiku (aprilu) korenje skriveno zemljom iznosi svoj plod, daje svoje cvetove i ukrase i donosi plodove; tada se pokazuje dobro korenje a postaje vidljivo i ono, na kojem se nalazi trnje. Tako će i u onaj dan svaki pokazati i projaviti i dobro i zlo, što je učinio uz pomoć svog sopstvenog tela. Tamo će biti opšti sud i plata. Osim one vidljive, postoji i druga hrana. I Mojsej je, uzašavši na goru, postio četrdeset dana. Uzašao je kao (običan) čovek, a sišao je kao onaj koji u sebi ima Boga. I na samima sebi vidimo da telo, ako nije potkrepljeno jelom, propada za nekoliko dana; Mojsej je, međutim, posteći četrdeset dana, sišao sa gore daleko snažniji od svakoga, jer ga je hranio Bog, a njegovo telo dobijalo je drugačiju, nebesku hranu. Njegova hrana postala je Reč Božija, i na njegovom licu videla se slava. Ono što se događalo Mojseju bilo je, međutim, samo praobraz [praslika], jer ta slava sada sija unutra – u srcima hrišćana. O Vaskrsenju će se vaskrsnuta tela prekriti drugačijom, božanskom odeždom i hraniće se nebeskom hranom.
 
Pitanje: Šta označava žena koja se gologlava moli Bogu (v. 1. Kor. 11; 5)?
Odgovor: Budući da je u vreme apostola ženama umesto pokrivala služila duga kosa, Gospod i apostoli pristupaju tvorevini da bi je rukovodili ka celomudrenosti. Uostalom, žena je ovde predstavljena kao obličje Crkve. I kao što su se u to vreme žene pokazivale pred narodom imajući umesto pokrivala raspuštenu kosu, tako i Crkva odeva i oblači svoja čeda u božanske, proslavljene odežde. Čak je i u starini, u izrailjskoj Crkvi, postojala jedna sinagoga, i nju je pokrivao Duh; Duhom su se oblačili Izrailjci umesto slave, iako ih On nije ustrojavao. Zato se reč „Crkva“ odnosi i na mnoge i na jednu dušu: sama duša sabira u jedno sve pomisli i jeste crkva Božija, jer se duša sjedinila sa nebeskim Ženikom radi zajednice sa Njim, i pomešala se sa nebeskim. Ovim se misli i na mnoge duše, i na jednu. I prorok govori o Jerusalimu: Našao sam te ostavljenu i obnaženu i obukao sam te, kao da govori o nekoj ličnosti (v. Jezek. 16; 8-13).
 
Pitanje: Šta znači ono što je Marta rekla Gospodu o Mariji: ja imam mnogo posla, a ona sedi pored Tebe?
Odgovor: Ono što je trebalo da Marija kaže Marti, to joj je najpre rekao Gospod, govoreći da je Marija sve ostavila i sela pored nogu Gospodnjih, da čitavog dana blagosilja Boga. Vidiš li sedenje pored nogu, koje prevazilazi ljubav? Da bi jasnije zablistala reč Božija poslušaj i ovo. Ako neko ljubi Isusa i budno motri na Njega kako dolikuje – ne samo da motri, nego i prebiva u ljubavi, i Bog hoće da nečim nagradi ovu dušu za tu ljubav, iako čovek ne zna šta će primiti, ili u kakvoj će meri Bog obdariti dušu. Ni Mariji, koja Ga je ljubila i sedela pored Njegovih nogu, nije jednostavno data nagrada, nego joj je On od Svoje suštine darovao neku skrivenu silu. Same reči, koje je Bog sa mirom izgovorio Mariji, bile su duh i neka sila. Ove reči su ušle u srce i postale duša u duši, duh u duhu i božanska sila je ispunila njeno srce, jer gde se utvrdi ova sila, ona nužno tamo i obitava kao neotuđiva svojina. Zato je i Gospod, znajući šta joj je darovao, rekao: Marija je dobri deo izabrala (Lk. 10; 42). Vremenom je, međutim, i ono što je činila Marta, iz usrdnosti želeći da služi, dovelo Martu do tog istog dara, jer je i ona u svoju dušu primila božansku silu.
Zašto bi nas čudilo ako oni, koji pristupaju Gospodu i privezuju se za Njega, i telesno primaju silu? Ponekad su apostoli govorili, a Sveti Duh silazio je na verujuće (Dela ap. 10; 44). Kornilije je primio silu od reči koju je slušao. Osim toga, kada je Gospod izgovarao reči Mariji, ili Zakheju, ili onoj grešnici koja je, rasplevši kosu, obrisala noge Gospodnje, ili, pak, Samarjanki, ili razbojniku, tada se pojavljivala sila i Duh Sveti se sjedinjavao sa njihovim dušama. I sada, oni koji ljube Gospoda, koji su sve napustili i neprestano prebivaju u molitvi, potajno bivaju naučeni onome što nisu znali. Prema njihovoj slobodnoj volji, njima se otkriva sama Istina i poučava ih: Ja sam Istina (Jn. 14; 6). Sami apostoli, koji su do krsta bili sa Gospodom, videli su velika znamenja – očišćenje gubavih i vaskrsavanje mrtvih, ali nisu znali na koji način božanska sila i obitava i dejstvuje u srcu; nisu znali da se oni sami duhovno preporađaju, da se sjedinjuju sa nebeskom dušom i da postaju nova tvar. Oni su Gospoda ljubili zbog znakova koje je tvorio. Najzad im je Gospod rekao: „Zašto se čudite zbog znakova? Ja ću vam dati veliko nasleđe, kakvo nema vasceli svet“.
Reči Gospodnje još su za njih bile čudne, sve dok On nije vaskrsao iz mrtvih i dok radi nas nije vazneo Telo na nebo. Tada je na njih sišao Duh Utešitelj i sjedinio se s njihovim dušama. Sama Istina se otkriva u dušama vernih, nebeski čovek pristupa tvom čoveku i među njima nastaje zajednica. Zato one, koji služe i sve usrdno čine iz revnosti po veri, iz ljubavi prema Bogu, vremenom ovo samo dovodi do poznanja same Istine; Gospod se otkriva njihovim dušama i poučava ih obitavanju Svetoga Duha. Slava i poklonjenje Ocu i Sinu i Svetome Duhu u vekove! Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *