NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
DESETA BESEDA
O TOME DA SE DAROVI BOŽANSKE BLAGODATI ČUVAJU I UMNOŽAVAJU SMIRENOUMLJEM I USRDNOŠĆU, A DA SE GUBE GORDOŠĆU I NERADOM
 
Istinoljubivim i bogoljubivim dušama koje su sa velikom nadom i verom poželele da se potpuno obuku u Hrista, nije toliko potrebno da ih opominju drugi; one ne trpe u sebi nikakvo umanjenje u nebeskoj čežnji i ljubavi prema Gospodu. Naprotiv, u potpunosti se prikovavši za krst Hristov, svakodnevno osećaju u sebi duhovni napredak u privezanosti za duhovnog Ženika. Budući ranjene nebeskom čežnjom i budući žedne pravde vrlina, snažno i nezasito žude za duhovnim ozarenjem. Ako se, pak, udostoje da zbog svoje vere zadobiju poznanje božanskih tajni ili postanu pričasne veselju nebeske blagodati, one se ne uzdaju u same sebe, smatrajući da su nešto. Naprotiv, u kojoj se meri udostoje nebeskih darova, u toj meri, usled nezasitosti nebeske želje, sa još većim trudom traže te darove, u toj meri bivaju gladni i žedni pričasnosti blagodati i njenog umnožavanja. Ukoliko se duhovno obogaćuju, utoliko kao da osiromašuju u sopstvenom mišljenju o samima sebi i usled nezasitosti duhovne čežnje streme ka duhovnom Ženiku, kao što kaže Pismo: Oni Koji Me jedu opet će ogladneti, i oni koji Me piju opet će ožedneti (Prem. Sir. 24; 23).
Takve duše, imajući u sebi plamenu i nezasitu ljubav prema Gospodu, dostojne su večnog života; zbog toga bivaju udostojene izbavljenja od strasti i u punoti blagodati potpuno primaju ozarenje i pričasnost Svetome Duhu, neizrecivu i tajanstvenu zajednicu. Plašljive i slabe duše koje, samim tim što su još posvećene telu, što se ne trude da ovde zbog istrajnosti i dugotrpljenja prime u sebe ne delimično, nego potpuno osvećenje srca, ne nadaju se savršeno, sa potpunim osećanjem i bez ikakve sumnje da će biti u zajednici sa Utešiteljem Duhom – zbog toga samog nisu od Duha primile izbavljenje od štetnih strasti niti su se, nasuprot tome, udostojile Božije blagodati, nego su se, privučene porokom, predale nekom nemaru i neradu.
Ako se dogodi da se neki, primivši blagodat Duha i nalazeći blagodatnu utehu u spokojstvu, čežnji i duhovnoj sladosti, zatim pouzdaju u to, pa se pogorde i predaju nemaru, ne skrušavajući srce, ne smirujući se u pomislima i ne dostigavši savršenu meru bestrašća, ne dobivši, dakle, ono čime bi se sa svom usrdnošću i verom potpuno ispunili blagodaću, zadovoljavajući se time da budu spokojni i zaustavljajući se kod male blagodatne utehe, onda, ovima slične duše, više napreduju u gordosti, nego u smirenju. Ako i budu udostojene nekog dara, bivaju ga lišene zbog nehatnog nemara i zbog isprazne razmetljivosti i preuznošenja.
Uistinu bogoljubiva i hristoljubiva duša, čak i ako izvrši hiljade pravednih dela, usled svojega nezasitog stremljenja ka Gospodu razmišlja o sebi kao da još ništa nije učinila; čak i ako iscrpi svoje telo postovima i bdenjima, ostaje pri osećanju da još nije ni počela da se trudi na vrlini; čak i ako se udostoji da dostigne različite duhovne darove ili otkrivenja i nebeske tajne, ona, usled neizmerne i nezasite ljubavi prema Gospodu, u sebi oseća kao da još ništa nije zadobila; naprotiv, budući svakodnevno gladna i žedna, sa verom i ljubavlju obitavajući u molitvi, ne može da se nasiti blagodatnim tajnama i ustrojavanjem same sebe u svakoj vrlini. Ona je ranjena ljubavlju nebeskog Duha i uz pomoć blagodati neprestano u sebi podstiče plameno stremljenje ka nebeskom Ženiku, žudeći da se potpuno udostoji tajanstvenog i neizrecivog zajedništva sa Njim u svetinji Duha, sa otkrivenim licem duše, da gleda na nebeskog Ženika licem u lice, u duhovnoj i neopisivoj svetlosti, da se sa svom nesumnjivošću sjedini sa Njim, saobražavajući se Njegovoj smrti; ovakva duša sa velikom željom neprestano očekuje smrt za Hrista i bez ikakve sumnje veruje da će kroz Duha primiti potpuno izbavljenje od greha i tame strasti i da će, očistivši se Duhom, osvetivši se duševno i telesno, biti udostojena da postane čisti sasud koji u sebe prima nebesko miro i biva obitalište nebeskog i istinskog Cara, Hrista. Ona tada postaje dostojna nebeskog života, budući još ovde čisto obitavalište Svetoga Duha.
U ovakvu meru ne može se, međutim, doći odjednom i bez iskušavanja. Nasuprot tome, tek posle mnogo truda i podviga, tokom dugog vremena, uz revnost i posle ispitivanja i različitih iskušenja, ovakva duša prima duhovno uzrastanje i napredovanje čak do savršene mere bestrašća; tada, pak, kada je odvažno i spremno izdržala svako iskušenje koje dolazi od greha, ona biva udostojena velikih počasti, duhovnih darova i nebeskog bogatstva. Ona na taj način postaje naslednica nebeskog Carstva u Hristu Isusu, našem Gospodu. Njemu neka je slava i sila u vekove! Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *