ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ДЕВЕТА БЕСЕДА
О ТОМЕ ДА СЕ БОЖИЈА ОБЕЋАЊА И ПРОРОШТВА ИСПУЊАВАЈУ У РАЗЛИЧИТИМ ИСПИТИВАЊИМА И ИСКУШЕЊИМА, И ДА СЕ ОД ИСКУШЕЊА НЕНАСИТНОГА ИЗБАВЉАЈУ ОНИ КОЈИ СУ ПРИВРЖЕНИ ЈЕДИНОМЕ БОГУ
 
Духовно дејствовање Божије благодати у души извршава се уз велико дуготрпљење, премудрошћу и тајанственим устројством ума, када се човек подвизава са великим трпљењем током дугог времена и читавог низа година. Дело благодати се у њему већ показује као савршено када се покаже да је његова слободна воља, након вишекратног испитивања, благоугодна Духу и када он, током времена, покаже опитност и дуготрпљење. Јасне обрасце овог поретка показаћемо на основу богонадахнутих Писама.
Моја тврдња слична је ономе што се догодило Јосифу. После колико времена и после колико година су се испунила виђења и извршила се одлука Божије воље о њему! И колико је пре ње Јосиф био испробан у разним делима, недаћама и тескобама! Када је, пак, све одважно претрпео, када се у свему показао као проверени и Богу верни слуга, тада је већ постао египатски цар и прехранио је своју породицу. Испунило се пророштво о виђењима и она Божија воља која је, дуго пре тога и домостројитељски, била предвиђена.
Слично овоме догађало се и Давиду. Бог је њега, кроз пророка Самуила, помазао за цара. Када је већ био помазан тада је, прогоњен од Саула, бекством морао да се спасава од смрти. Где је било Божије помазање? Где је било скоро испуњење обећања? Он је, наиме, одмах након помазања почео да трпи страшне невоље, бежећи у пустињу, где је био лишен чак и хлеба. Од Саулових злих намера против њега морао је да се спасава бекством код незнабожаца. У таквим недаћама живео је онај, којега је Бог помазао за цара! А затим, када је много година био испитиван и искушаван, након недаћа и дуготрпљења, уверио је самога себе да “оно што је са мном учинио Бог пророчким помазањем и оно о чему је говорио, несумњиво се мора испунити”. Тада се најзад, због његовог дуготрпљења, извршила воља Божија и Давид се зацарио после многих искушења. Тада се открила реч Божија, а помазање које је извршио пророк показало се као непоколебиво и истинито.
Нешто слично томе догодило се и Мојсеју. Предвидевши и предодредивши њега за народног вођу и избавитеља, Бог је учинио да он постане син фараонове кћери, да буде одгајен у царском богатству, у слави и раскоши, и да буде поучен свакој египатској мудрости. Када је Мојсеј одрастао и постао чврст у вери, одрекао се свега тога и више заволео Христова страдања и увреде него да, према апостолским речима, има привремену насладу греха (Јев. 11; 25). Када је побегао из Египта, колико се времена овај царски син, одгајен у таквим насладама и у царској раскоши, бавио пастирским пословима? После тога је, показавши се великим дуготрпљењем као поуздан и веран Богу јер је поднео многа искушења, он постао избавитељ, вођа и цар Израиља. Мојсеј је од самога Бога био назван богом фараоновим (в. 2. Мојс. 7; 1), јер је кроз њега Бог шибао Египат, кроз њега је фараону показао велика и чудесна дела и најзад, потопио Египћане у море. Видиш ли после колико су се година откриле, и после колико су се искушења и невоља испуниле Божија воља и Божија намера?
Нешто слично овоме догађало се и са Авраамом. Пре колико година је Бог изрекао обећање да ће му подарити сина, али му га није одмах даровао, него су се, толико година пре тога, за Авраама наставила испитивања и искушења. Он је, међутим, дуготрпељиво подносио све што му се догађало и вером се утврдио у мисли да је истинит Онај Који је дао обећање, и да ће Он испунити Своју реч. Када се на тај начин показао верним, добио је и обећање.
Тако је било и са Нојем. Када му је у петстотој години његовог живота Бог заповедио да начини ковчег, обзнанивши му да ће пустити потоп на читаву васељену, који је и пустио када је Ноју било шест стотина година, Ноје је сто година провео у великом трпљењу, нимало се не колебајући мишљу хоће ли, или неће, Бог извршити оно што је рекао. Напротив, одлучно се утврдио вером да ће се оно, што је рекао Бог, несумњиво испунити. Када се његова воља на тај начин показала постојаном у вери, истрајности и дуготрпљењу, сачувавши заповест са свом чистотом, спасао се једино он, заједно са својим домом.
Навели смо ове примере из Писма као доказ да се дејствовање Божије благодати открива у човеку и да он прима дарове Светога Духа којега бива удостојена верна душа тек након дуготрајне борбе, када искуси велику истрајност и дуготрпљење, после искушења и испитивања, након што слободна воља буде испитана у свим недаћама. Када ,оца ни у чему не ражалости Духа, него када, по благодати, у свему буде сагласна са заповестима, тада бива удостојена да достигне слободу од страсти, да прими пуноту духовног усиновљења изреченог у тајни, а такође бива удостојена и духовног богатства и оне мудрости која није од овога света и којој бивају причасни једино истински хришћани. Зато су такви људи у свему различити од осталих – разборитих, умних и мудрих, али који у себи имају световни дух.
Такав, према ономе што је написано, испитује (1. Кор. 2; 14) свакога човека. Он за свакога зна, са каквог извора узима реч, где се зауставио и на којем се степену налази. Њега самог, међутим, нико од људи који у себи имају световног духа, не може да зна, нити може да расуђује о њему. Само онај, који у себи има сличног небеског Духа Божијег, може да познаје њему сличног, као што каже апостол: Духовно се духовним доказује. Душевни (телесни) човек не прима што је од Духа Божијеш, јер мује лудост, и не може даразуме, јер не испитује духовно. Духован, пак, све испитује, а њеЈа самоГ нико не испитује (1. Кор. 2; 13-15). Такав човек сматра нечистим и мрским све што је у свету славно – богатство, раскош и сваку насладу, па чак и само знање, као и све што је у овоме веку.
Човек, који је обузет ватром и грозницом, када му дају слатку храну или слатко пиће, гнуша се тога и одбацује их, јер у њему пламти и снажно дејствује болест. Слично је и са онима који су распламсани небеском, свештеном и узвишеном духовном жудњом и рањени у души чежњом љубави Божије. Када онај божански и небески огањ, који је Господ дошао да баци на земњу, желећи да се он што пре запали (в. Лк. 12; 49), почне снажно да делује у њима, распламсавајући их небеском чежњом за Христом, онда они, према ономе што је већ речено, све славно и високо поштовано у овом свету сматрају достојним презира и мрским, јер их пламен Христове љубави обухвата, распаљује и распламсава оданошћу Богу и небеским добрима љубави; тада ништа што је на небу, на земљи или у преисподњој није у стању да их растави од ове љубави, као што је посведочио апостол Павле: Ко ће нас раставити од њубави Христове, итд (в. Рим. 8; 35).
Човеку је, међутим, немогуће да задобије своју душу и небеску духовну љубав ако се не отуђи од свега што је у овом веку и ако се не посвети трагању за љубављу Христовом, ако се његов ум не постави изван сваке вештаствене и земаљске разоноде, да би се на тај начин посветио само достизању једног циља, стремећи му по свим заповестима, другим речима, да би се свака брига, тражење, бављење и вежбање душе састојало у испитивању духовне суштине – тога, како би она требало да буде украшена духовним врлинама, прописаним заповестима, небеском красотом Духа, општењем у чистоти и светињи Христовој; тога да човек, одсекавши од себе сваку земаљску и вештаствену препреку, одрекавши се телесне љубави или пристрашћа према родитељима и рођацима, не сме да допусти свом уму да се занима или бави нечим другим као што су старешинство, слава, почасти, телесно пријатељство у свету, или ма каквим земаљским бригама, него да васцели ум прихвати на себе бригу и старање о тражењу умне суштине душе, у потпуности и са трпљењем обитавајући у надању и ишчекивању доласка Духа, као што каже Господ: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21; 19) и Иштите најпре Царство Божије… и ово све ће вам се додати (Мт. 6; 33).
Нека буде тако да би човек – подвизавајући се на овај начин и будући непрестано пажљив према себи, било да је на молитви, у послушању или на ма каквом делу које врши Бога ради – могао да побегне од таме злобних демона. Ум, који непрестано прониче у самога себе и тражи Господа, може да задобије своју душу чак и ако се она налази у погибељи страсти, само ако се увек даје у ропство подстицају и ревности да стреми ка Господу и да се за Њега јединог привезује, према ономе што је речено: Покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10; 5). Услед таквог подвига, жеље и тражења, ум ће се удостојити да буде са Господом у једном духу дара и благодати Христове, успокојавајући се у сасуду душе која се припремила за свако добро дело и не жалости Духа Господњег својом сопственом самовољом и развејаношћу овога века [расплинутошћу овим веком] или, пак, бригом о слави, старешинству или самовољном мишљењу, телесним насладама и дружењем и заједништвом са рђавим људима.
Уистину је прекрасно ако је душа – у потпуности се посветивши Господу и привезавши се једино за Њега, без заборава обитавајући у Његовим заповестима и достојно поштујући Христовог Духа Који се спустио и осенио је – удостојена да буде једнога духа са Христом и да се сједини са Њим, као што каже апостол: Ко се сједини са Господом, једанје дух са Њиме (1.Кор. 6; 17). Ако је, пак, неко предан бригама, или слави, или властољубљу, или се брине о људским почастима и успева да их се домогне, ако се његова душа помућује и помрачује земаљским помислима, ако се препушта нечему у овоме веку и ако оно господари над њим, онда слична душа, чак и ако пожели да се извуче из таме страсти, да јој утекне или да је одагна од себе, неће моћи то да учини, јер [ипак] љуби и твори вољу таме, непотпуно ненавидећи порочан начин живота.
Према томе, припремимо се свом својом вољом и свим својим хтењем да пођемо ка Господу и да постанемо Христови следбеници, да бисмо испуњавали Христову вољу, сећали се свих Његових заповести и очували их. Потпуно се удаљивши од љубави према свету, предајмо своје душе једино Христу, и онда ће се наш ум једино Њиме занимати, једино ће се о Њему бринути и једино ће Њега тражити. Ако, услед тела, не уложимо довољан труд на извршење заповести и на послушност Богу, нека се онда бар наш ум не удаљи од љубави према Господу – од тога да Га тражи и да стреми ка Њему. Подвизавајући се таквим умом и идући путем правде са исправним мишљењем, будући свагда пажљиви према себи, нека задобијемо обећање Његовог Духа и нека се по благодати избавимо од пропадања у тами страсти којима је обузета душа, и посредством тога постанимо достојни вечног Царства и удостојмо се да у све векове будемо Блажени са Христом, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

One Comment

  1. роса петровић

    сада сам простудирала ове Беседе до краја и оне су ми разјасниле толико неразумљивих појава и компликација у мом молитвеном животу…дакле свако ко покушава да се учи сталној молитви, требало би да прочита ову књигу, да се не би збунио због многих парадоксалних осећаја, заблуда и погрешне самоуверенсости као и прелести, које су обавезна замка нама почетницима у вери.