NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
DEVETA BESEDA
O TOME DA SE BOŽIJA OBEĆANJA I PROROŠTVA ISPUNJAVAJU U RAZLIČITIM ISPITIVANJIMA I ISKUŠENJIMA, I DA SE OD ISKUŠENJA NENASITNOGA IZBAVLJAJU ONI KOJI SU PRIVRŽENI JEDINOME BOGU
 
Duhovno dejstvovanje Božije blagodati u duši izvršava se uz veliko dugotrpljenje, premudrošću i tajanstvenim ustrojstvom uma, kada se čovek podvizava sa velikim trpljenjem tokom dugog vremena i čitavog niza godina. Delo blagodati se u njemu već pokazuje kao savršeno kada se pokaže da je njegova slobodna volja, nakon višekratnog ispitivanja, blagougodna Duhu i kada on, tokom vremena, pokaže opitnost i dugotrpljenje. Jasne obrasce ovog poretka pokazaćemo na osnovu bogonadahnutih Pisama.
Moja tvrdnja slična je onome što se dogodilo Josifu. Posle koliko vremena i posle koliko godina su se ispunila viđenja i izvršila se odluka Božije volje o njemu! I koliko je pre nje Josif bio isproban u raznim delima, nedaćama i teskobama! Kada je, pak, sve odvažno pretrpeo, kada se u svemu pokazao kao provereni i Bogu verni sluga, tada je već postao egipatski car i prehranio je svoju porodicu. Ispunilo se proroštvo o viđenjima i ona Božija volja koja je, dugo pre toga i domostrojiteljski, bila predviđena.
Slično ovome događalo se i Davidu. Bog je njega, kroz proroka Samuila, pomazao za cara. Kada je već bio pomazan tada je, progonjen od Saula, bekstvom morao da se spasava od smrti. Gde je bilo Božije pomazanje? Gde je bilo skoro ispunjenje obećanja? On je, naime, odmah nakon pomazanja počeo da trpi strašne nevolje, bežeći u pustinju, gde je bio lišen čak i hleba. Od Saulovih zlih namera protiv njega morao je da se spasava bekstvom kod neznabožaca. U takvim nedaćama živeo je onaj, kojega je Bog pomazao za cara! A zatim, kada je mnogo godina bio ispitivan i iskušavan, nakon nedaća i dugotrpljenja, uverio je samoga sebe da „ono što je sa mnom učinio Bog proročkim pomazanjem i ono o čemu je govorio, nesumnjivo se mora ispuniti“. Tada se najzad, zbog njegovog dugotrpljenja, izvršila volja Božija i David se zacario posle mnogih iskušenja. Tada se otkrila reč Božija, a pomazanje koje je izvršio prorok pokazalo se kao nepokolebivo i istinito.
Nešto slično tome dogodilo se i Mojseju. Predvidevši i predodredivši njega za narodnog vođu i izbavitelja, Bog je učinio da on postane sin faraonove kćeri, da bude odgajen u carskom bogatstvu, u slavi i raskoši, i da bude poučen svakoj egipatskoj mudrosti. Kada je Mojsej odrastao i postao čvrst u veri, odrekao se svega toga i više zavoleo Hristova stradanja i uvrede nego da, prema apostolskim rečima, ima privremenu nasladu greha (Jev. 11; 25). Kada je pobegao iz Egipta, koliko se vremena ovaj carski sin, odgajen u takvim nasladama i u carskoj raskoši, bavio pastirskim poslovima? Posle toga je, pokazavši se velikim dugotrpljenjem kao pouzdan i veran Bogu jer je podneo mnoga iskušenja, on postao izbavitelj, vođa i car Izrailja. Mojsej je od samoga Boga bio nazvan bogom faraonovim (v. 2. Mojs. 7; 1), jer je kroz njega Bog šibao Egipat, kroz njega je faraonu pokazao velika i čudesna dela i najzad, potopio Egipćane u more. Vidiš li posle koliko su se godina otkrile, i posle koliko su se iskušenja i nevolja ispunile Božija volja i Božija namera?
Nešto slično ovome događalo se i sa Avraamom. Pre koliko godina je Bog izrekao obećanje da će mu podariti sina, ali mu ga nije odmah darovao, nego su se, toliko godina pre toga, za Avraama nastavila ispitivanja i iskušenja. On je, međutim, dugotrpeljivo podnosio sve što mu se događalo i verom se utvrdio u misli da je istinit Onaj Koji je dao obećanje, i da će On ispuniti Svoju reč. Kada se na taj način pokazao vernim, dobio je i obećanje.
Tako je bilo i sa Nojem. Kada mu je u petstotoj godini njegovog života Bog zapovedio da načini kovčeg, obznanivši mu da će pustiti potop na čitavu vaseljenu, koji je i pustio kada je Noju bilo šest stotina godina, Noje je sto godina proveo u velikom trpljenju, nimalo se ne kolebajući mišlju hoće li, ili neće, Bog izvršiti ono što je rekao. Naprotiv, odlučno se utvrdio verom da će se ono, što je rekao Bog, nesumnjivo ispuniti. Kada se njegova volja na taj način pokazala postojanom u veri, istrajnosti i dugotrpljenju, sačuvavši zapovest sa svom čistotom, spasao se jedino on, zajedno sa svojim domom.
Naveli smo ove primere iz Pisma kao dokaz da se dejstvovanje Božije blagodati otkriva u čoveku i da on prima darove Svetoga Duha kojega biva udostojena verna duša tek nakon dugotrajne borbe, kada iskusi veliku istrajnost i dugotrpljenje, posle iskušenja i ispitivanja, nakon što slobodna volja bude ispitana u svim nedaćama. Kada ,oca ni u čemu ne ražalosti Duha, nego kada, po blagodati, u svemu bude saglasna sa zapovestima, tada biva udostojena da dostigne slobodu od strasti, da primi punotu duhovnog usinovljenja izrečenog u tajni, a takođe biva udostojena i duhovnog bogatstva i one mudrosti koja nije od ovoga sveta i kojoj bivaju pričasni jedino istinski hrišćani. Zato su takvi ljudi u svemu različiti od ostalih – razboritih, umnih i mudrih, ali koji u sebi imaju svetovni duh.
Takav, prema onome što je napisano, ispituje (1. Kor. 2; 14) svakoga čoveka. On za svakoga zna, sa kakvog izvora uzima reč, gde se zaustavio i na kojem se stepenu nalazi. Njega samog, međutim, niko od ljudi koji u sebi imaju svetovnog duha, ne može da zna, niti može da rasuđuje o njemu. Samo onaj, koji u sebi ima sličnog nebeskog Duha Božijeg, može da poznaje njemu sličnog, kao što kaže apostol: Duhovno se duhovnim dokazuje. Duševni (telesni) čovek ne prima što je od Duha Božiješ, jer muje ludost, i ne može darazume, jer ne ispituje duhovno. Duhovan, pak, sve ispituje, a njeJa samoG niko ne ispituje (1. Kor. 2; 13-15). Takav čovek smatra nečistim i mrskim sve što je u svetu slavno – bogatstvo, raskoš i svaku nasladu, pa čak i samo znanje, kao i sve što je u ovome veku.
Čovek, koji je obuzet vatrom i groznicom, kada mu daju slatku hranu ili slatko piće, gnuša se toga i odbacuje ih, jer u njemu plamti i snažno dejstvuje bolest. Slično je i sa onima koji su rasplamsani nebeskom, sveštenom i uzvišenom duhovnom žudnjom i ranjeni u duši čežnjom ljubavi Božije. Kada onaj božanski i nebeski oganj, koji je Gospod došao da baci na zemnju, želeći da se on što pre zapali (v. Lk. 12; 49), počne snažno da deluje u njima, rasplamsavajući ih nebeskom čežnjom za Hristom, onda oni, prema onome što je već rečeno, sve slavno i visoko poštovano u ovom svetu smatraju dostojnim prezira i mrskim, jer ih plamen Hristove ljubavi obuhvata, raspaljuje i rasplamsava odanošću Bogu i nebeskim dobrima ljubavi; tada ništa što je na nebu, na zemlji ili u preispodnjoj nije u stanju da ih rastavi od ove ljubavi, kao što je posvedočio apostol Pavle: Ko će nas rastaviti od njubavi Hristove, itd (v. Rim. 8; 35).
Čoveku je, međutim, nemoguće da zadobije svoju dušu i nebesku duhovnu ljubav ako se ne otuđi od svega što je u ovom veku i ako se ne posveti traganju za ljubavlju Hristovom, ako se njegov um ne postavi izvan svake veštastvene i zemaljske razonode, da bi se na taj način posvetio samo dostizanju jednog cilja, stremeći mu po svim zapovestima, drugim rečima, da bi se svaka briga, traženje, bavljenje i vežbanje duše sastojalo u ispitivanju duhovne suštine – toga, kako bi ona trebalo da bude ukrašena duhovnim vrlinama, propisanim zapovestima, nebeskom krasotom Duha, opštenjem u čistoti i svetinji Hristovoj; toga da čovek, odsekavši od sebe svaku zemaljsku i veštastvenu prepreku, odrekavši se telesne ljubavi ili pristrašća prema roditeljima i rođacima, ne sme da dopusti svom umu da se zanima ili bavi nečim drugim kao što su starešinstvo, slava, počasti, telesno prijateljstvo u svetu, ili ma kakvim zemaljskim brigama, nego da vasceli um prihvati na sebe brigu i staranje o traženju umne suštine duše, u potpunosti i sa trpljenjem obitavajući u nadanju i iščekivanju dolaska Duha, kao što kaže Gospod: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21; 19) i Ištite najpre Carstvo Božije… i ovo sve će vam se dodati (Mt. 6; 33).
Neka bude tako da bi čovek – podvizavajući se na ovaj način i budući neprestano pažljiv prema sebi, bilo da je na molitvi, u poslušanju ili na ma kakvom delu koje vrši Boga radi – mogao da pobegne od tame zlobnih demona. Um, koji neprestano proniče u samoga sebe i traži Gospoda, može da zadobije svoju dušu čak i ako se ona nalazi u pogibelji strasti, samo ako se uvek daje u ropstvo podsticaju i revnosti da stremi ka Gospodu i da se za Njega jedinog privezuje, prema onome što je rečeno: Pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu (2. Kor. 10; 5). Usled takvog podviga, želje i traženja, um će se udostojiti da bude sa Gospodom u jednom duhu dara i blagodati Hristove, uspokojavajući se u sasudu duše koja se pripremila za svako dobro delo i ne žalosti Duha Gospodnjeg svojom sopstvenom samovoljom i razvejanošću ovoga veka [rasplinutošću ovim vekom] ili, pak, brigom o slavi, starešinstvu ili samovoljnom mišljenju, telesnim nasladama i druženjem i zajedništvom sa rđavim ljudima.
Uistinu je prekrasno ako je duša – u potpunosti se posvetivši Gospodu i privezavši se jedino za Njega, bez zaborava obitavajući u Njegovim zapovestima i dostojno poštujući Hristovog Duha Koji se spustio i osenio je – udostojena da bude jednoga duha sa Hristom i da se sjedini sa Njim, kao što kaže apostol: Ko se sjedini sa Gospodom, jedanje duh sa Njime (1.Kor. 6; 17). Ako je, pak, neko predan brigama, ili slavi, ili vlastoljublju, ili se brine o ljudskim počastima i uspeva da ih se domogne, ako se njegova duša pomućuje i pomračuje zemaljskim pomislima, ako se prepušta nečemu u ovome veku i ako ono gospodari nad njim, onda slična duša, čak i ako poželi da se izvuče iz tame strasti, da joj utekne ili da je odagna od sebe, neće moći to da učini, jer [ipak] ljubi i tvori volju tame, nepotpuno nenavideći poročan način života.
Prema tome, pripremimo se svom svojom voljom i svim svojim htenjem da pođemo ka Gospodu i da postanemo Hristovi sledbenici, da bismo ispunjavali Hristovu volju, sećali se svih Njegovih zapovesti i očuvali ih. Potpuno se udaljivši od ljubavi prema svetu, predajmo svoje duše jedino Hristu, i onda će se naš um jedino Njime zanimati, jedino će se o Njemu brinuti i jedino će Njega tražiti. Ako, usled tela, ne uložimo dovoljan trud na izvršenje zapovesti i na poslušnost Bogu, neka se onda bar naš um ne udalji od ljubavi prema Gospodu – od toga da Ga traži i da stremi ka Njemu. Podvizavajući se takvim umom i idući putem pravde sa ispravnim mišljenjem, budući svagda pažljivi prema sebi, neka zadobijemo obećanje Njegovog Duha i neka se po blagodati izbavimo od propadanja u tami strasti kojima je obuzeta duša, i posredstvom toga postanimo dostojni večnog Carstva i udostojmo se da u sve vekove budemo Blaženi sa Hristom, proslavljajući Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *