NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » Duhovna vlast pastira i sloboda ličnosti duhovnog čeda
Duhovna vlast pastira i sloboda ličnosti duhovnog čeda

Duhovna vlast pastira i sloboda ličnosti duhovnog čeda

Jeromonah JOVAN Ludiščev

 

Apostol Petar nas uči kako treba da se odvija služenje dušebrižništva: Čuvajte stado Božije,… ne kao da gospodarite nasledstvom Božijim, nego budite ugled stadu (1 Pet. 5: 2-3).

Svetitelj Grigorije Bogoslov pozivajući se na reči apostola Petra (Prezvitere koji su među vama molim, ja koji sam saprezviter i svedok Hristovih stradanja, i zajedničar u slavi koja će se otkriti: čuvajte stado Božije, koje vam je povereno, i nadgledajte ga, ne prinudno, nego dobrovoljno, i po Bogu, ne zbog nečasnog dobitka, nego od srca (1 Petr. 5: 1-2) i navodi: „[Nešto] prinudno je poput rastinja koje se nasilno savija rukama: čim bude prepušteno sebi, ono se obično vraća u svoj prethodni položaj. Nasuprot tome, ono što se radi po slobodnoj volji, vrlo je zakonito i vrlo je pouzdano, pošto je utvrđeno vezama naklonosti srca. Stoga naš zakon i Sam Osnivač zakona zapovedaju: čuvajte stado Božije <…> ne prinudno, nego dobrovoljno.[1]

Suštinu duhovne vlasti otkriva nam sveti pravedni Jovan Kronštatski: „Samo Bog može da obnovi čoveka razvraćenog grehom, ili to mogu učiniti oni ljudi kojima Sam Bog daje Svoju blagodat i vlast i silu da se sami obnove, i prosvete, i učvrste u novom životu, i da druge obnavljaju, da ih osvećuju i da rukovode njima vlašću Božijom, duhovnom vlašću.“[2]

Svetitelj Dimitrije Rostovski se obraća pastirima: „Duhovništvo je jerejima od Boga darovano kako bi poslužili ljudskom spasenju, a ne radi taštine, gordosti, sujetnog nadimanja i prekomernog gospodarenja duhovnom decom. Premda je Bog dao jereju vlast da veže i razrešava grehove, ova vlast deluje samo dok se obavlja Tajna Ispovesti i pokajanja, a posle ispovedanja grehova duhovnik ne treba da se seća ispoveđenog, kao što mu ne dolikuje ni da ima vlast gospodarenja nad duhovnom decom.“[3]

Sveštenik uvek treba da ima na umu zbog čega ga je Bog prizvao i da u skladu s tim obavlja svoje duhovno služenje: „Mi, sveštenoslužitelji, nemamo vlast u domu Božijem. Nismo mi gospodari Crkve, već samo njeni poslušnici; ne komandujemo, već samo sa sveštenim i Božijim strahom raspolažemo po svom razumu blagodaću koja nam je data odozgo.“[4]

Svetitelj Ignjatije (Brjančaninov) istinsko služenje duhovnika poredi sa služenjem svetog Jovana Preteče: „Uvek su me duboko u srce dirale reči svetog Jovana Preteče koje je kazao o Gospodu i o sebi i koje su za nas sačuvane u Jevanđelju po Jovanu: Ko ima nevestu, – kaže sveti Preteča, – ženik je, a prijatelj ženikov stoji i sluša ga, i radošću se raduje glasu ženikovu. Ova, dakle, radost moja ispunjena je. On treba da raste, a ja da se umanjujem (Jn. 3: 29).

Svaki duhovni nastavnik treba da bude samo sluga Nebeskog Ženika, treba da vodi duše ka Njemu, a ne ka sebi, treba da im objavljuje beskonačnu i neizrecivu Hristovu lepotu, Njegovu beskrajnu dobrotu i silu: neka zavole Hrista Koji je zaista dostojan ljubavi. I neka nastavnik, poput velikog i smernog Krstitelja, stoji po strani, neka smatra da nije niko i ništa, neka se raduje svom umanjenju pred učenicima, umanjenju koje predstavlja znak njihovog duhovnog napretka. Dok u učenicima preovladava telesno osećanje – njihov nastavnik je velik pred njima; ali kad se u njima pojavi duhovni osećaj i kad se u njima uzveliča Hristos, oni u svom nastavniku vide samo vrlinsko oružje Božije.“[5]

Sveštenik u svom služenju zaboravljajući na sebe treba da ga shvata upravo kao približavanje čoveka Hristu. Tako svetitelj Ignjatije (Brjančaninov) govori o svom duhovnom rukovodstvu: „Na putu pobožnog života rukovođa je Bog. Niko ne može doći Meni, – kaže Spasitelj, – ako ga ne privuče Otac Koji Me posla (Jn. 6: 44). <…> Želim da pažljivo pročitate 3. glavu 1. poslanice sv. ap. Pavla Korinćanima. U potpunosti me zanemarite kao prljavog grešnika i pripadajte samo Bogu, tada će Vaš put biti ispravan.“[6]

Svetitelj Ignjatije takođe smatra da je za duhovnog nastavnika važno sledeće: „Bolje je da čovek prizna svoje neznanje, nego da kaže nešto štetno po dušu. Čuvajmo se velike nevolje – da od lakovernog početnika načinimo ljudskog slugu, a ne slugu Božijeg,[7] uputivši ga da tvori palu ljudsku volju umesto svesvete volje Božije.“[8] [9].

 

„Dar duhovne slobode“: rukovođenje i savetovanje, sloboda prema rečima duhovnika

 

Ukoliko pogledamo nasleđe i iskustvo svetih otaca i podvižnika pobožnosti kao duhovnika možemo videti da oni nisu vezivali svoju duhovnu decu obavezom da ispunjavaju savete koje su im davali i da nisu insistirali na svom mišljenju u izboru ove ili one odluke, već su to prepuštali duhovnom čedu na volju i slobodno razmatranje.

Može se videti da je upravo takav bio stav svetitelja Ignjatija (Brjančaninova) prema davanju saveta, koji se zasnivao na učenju apostola i svetih otaca: „Skroman odnos savetnika prema onome koga savetuje razlikuje se od odnosa starca prema bezuslovnom poslušniku, slugi u Gospodu. Savet ne sadrži u sebi uslov da bude obavezno izvršen: on može biti ispunjen, a ne mora. Onaj ko savetuje nije nimalo odgovoran za svoj savet ukoliko ga je dao sa strahom Božijim i smerno, a ne po svom nahođenju, već ako ga čovek upita i zamoli. Isto tako, savet ne vezuje ni onoga ko ga je dobio; na njemu je da odluči i da vidi hoće li ispuniti savet koji dobije ili neće. Očigledno je koliko je put savetovanja i pridržavanja Svetog Pisma u skladu sa našim slabim vremenom. Primetićemo da oci zabranjuju da se savet bližnjem daje po sopstvenom nahođenju, ako nas bližnji ne pita: samovoljno davanje saveta jeste znak da čovek smatra da poseduje znanje i duhovno dostojanstvo u čemu se očituju gordost i samoobmana.“[10] [11]

Svetitelj Teofan Zatvornik detaljno razmatra pitanje mogućnosti duhovnog rukovođenja u jednom od svojih pisama i pritom ga razlikuje od života po rasuđivanju (savetovanju): „Sa mnom možete samo da rasuđujete. A rasuđivanje i rukovođenje su dve različite stvari. Rukovođenje zahteva: uradi ovako i ovako, i da se nisi usudio da postupiš drugačije, a rasuđivanje uopšteno rasuđuje, prepuštajući čoveku na volju hoće li ga poslušati ili neće. Rukovođa preuzima na sebe odgovornost za dušu koju rukovodi, a onaj ko rasuđuje može samo da joj želi dobro. Ne mogu vam obećati rukovođenje u smislu da vas uzmem za ruku i vodim. Za to nemam umeća i to ne mogu valjano da obavljam i zbog mojih i zbog vaših okolnosti. Izvolite sami da idete, a ja ću vam opisivati puteve i raspuća. Više od toga vam ne mogu obećati.“[12]

Svetitelj Teofan Zatvornik je pisao i o savetima koji se daju: „Kad me neko nešto upita ja mu kažem ono što mi se čini da je odgovarajuće <…> – a ostalo prepušta onome ko pita. – I sami gledajte šta vam je činiti, s molitvom i poukama otaca.“[13]

Shiiguman Jovan (Aleksejev) prilikom rešavanja raznih pitanja koja su mu upućivala duhovna čeda često je govorio: „To <…> vidi sama, pomoli se i postupi kako ti srce kaže,“[14] ističući glavno: „Sama gledaj u zavisnosti od vaših životnih uslova“.[15]

Prilikom duhovnog rukovođenja sveti oci i podvižnici pobožnosti nisu zahtevali bespogovorno ispunjavanje svojih odluka u ovoj ili onoj stvari, već su krajnje oprezno i pažljivo govorili o savetima i poukama koje su upućivali ljudima: „Moliš me da ti dam savet ili da ti odredim pravilo i da usmerim tvoj život na istinski put. Ova tvoja molba premašuje moj um i duhovne sposobnosti, ali ti zbog poslušanja, zaboravivši na svoju nemoć i nesposobnost pišem šta mi Gospod položi na srce. <…> Po Božijoj milosti sam ti napisao ono što mi je bilo na srcu, i to nemoj primiti kao zakon ili zapovest, već kao savet.“[16] Kao što možemo videti, s podjednakim oprezom i pažnjom prema slobodnom čovekovom izboru duhovnici pristupaju kad im neko uputi pitanje: „Dakle, onima koji mi se obraćaju <…>: govorim svoje mišljenje, a onda uvek kažem: ‘Uostalom, vidi sam ili sama.’ Pravilan savet mogu da daju samo sveti ljudi kao prepodobni Serafim Sarovski i Sergije Radonješki. A kako ja mogu da dajem pravilne savete ako sam hodam po pipanju?“[17]
Iguman Nikon (Vorobjov) je obraćajući se u pismima duhovnoj deci isticao: „Molim vas da ne uzimate u obzir moje mišljenje. Ja ništa ne znam, već činite kako je bolje i kako Bog blagoslovi. ‘Na osnovu okolnosti razumite volju Božiju,’ – kaže prepodobni Varsanufije Veliki.“[18] Takođe je navodio: „Već sam ti ranije govorio: prema mojim rečima se odnosi potpuno slobodno. Ja izražavam izvesno mišljenje, a da li ćeš ga prihvatiti ili nećeš – u tvojoj je vlasti, nemoj se zbunjivati, samo to čini rasuđujući i bez strasti. I ja mogu da grešim kao i ti, i kao svako drugi: svaki je čovek laž (Ps. 115: 2).[19]

Pritom je za igumana Nikona glavna stvar bila mogućnost da duhovno čedo dobije od njega koristan savet sačuvavši u potpunosti duhovnu slobodu: „Neka <…> ne pridaje apsolutni značaj mojim rečima. Ako vidi da je nešto tačno ili korisno može da prihvati, a ako je netačno, neću se nimalo uvrediti ako moje mišljenje bude odbačeno. Zar je malo beskorisnih reči koje govorimo? Ni sam sebi ne verujem previše.“[20] „Ukoliko posumnjaš u moje reči, nemoj se sama sekirati, nego mi odmah piši o svojim sumnjama. Budi otvorenija sa mnom u svom duhovnom životu ništa ne krijući. <…> sama dolaziš kod mene i potpuno si slobodna u odnosu na mene: možeš da održavaš sa mnom duhovne odnose ako ti budu od koristi, a možeš i otići ukoliko ne budu.“[21]

Obraćajući se onima koji ga nešto pitaju arhimandrit Jovan (Krestjankin) ističe: „U duhovnom životu ne može biti naređenja. Gospod je čoveku darovao duhovnu slobodu, i On, Sam On ni u kom slučaju i nikad ne lišava čoveka ove slobode,“[22] ukazujući pritom na potrebu i spremnost da svako sam odlučuje razmišljajući o svojim životnim okolnostima. Pritom u odnosima između duhovnika i duhovnog čeda ne može biti mesta za „duhovni diktat“, naprotiv, važno je da i duhovni rukovođa i duhovno čedo „ocene dar duhovne slobode koji im je Bog dao i da ga smatraju dragocenim. To ni u kojoj meri ne narušava duhovne odnose između duhovnika i čeda ukoliko su potpuno zdravi.“[23]

 

Duhovnik ne živi umesto deteta

 

Potreban i ispravan odnos u duhovnom rukovođenju definiše svetitelj Teofan Zatvornik: „Rukovođa je putokaz, a svako sam treba da ide putem – i da gleda i pred noge i sa strane.“[24] Takođe, u drugom pismu piše odgovor na obraćanje: „Izvolite sami da idete, a ja ću vam opisivati puteve i raspuća. Više od toga vam ne mogu obećati.“[25]

Arhimandrit Jovan (Krestjankin) u mnogim svojim pismima ističe da u savremenom životu ljudi često pogrešno shvataju ulogu duhovnog oca. Duhovnik ne živi umesto svog čeda, već je samo pomoćnik, savetnik i molitvenik koji daje blagoslov na predlog o kojem je čovek sam dobro promislio.[26]

U pismima arhimandrita Jovana (Krestjankina) nalazi se primer za to da sveštenik čoveku koji dolazi kod njega ne sme da odbije glavno – molitvu, a „potreban izbor svaki čovek čini sam“:[27] „Neću odbiti da se pomolim za tebe, a izbor umesto tebe ne može načiniti ni mama, ni duhovnik. Samo promišljeno i s molitvom zaviri u svoje srce.“[28] „Primio sam vaše pismo, ali neću rešavati vaše porodične probleme, zato što ćete ih sami rešiti sa svojim suprugom i čak je i vaš duhovnik pozvan da blagoslovi odluke koje donesete, a ne da sam po svom nahođenju diktira svojoj duhovnoj deci ovaj ili onaj korak.“[29] „Moja pastirska dužnost je da blagoslovim čoveka na njegovu molbu i trud da se pomolim za njega, ali je sve ostalo izbor samog čoveka i samo je njegova odgovornost pred Bogom i ljudima.“[30] „Svaki čovek obavezno sam treba da bira svoj životni put. To je zbog toga da niko ne bi mogao da se krije iza tuđih leđa… Prvi blagoslov posle tvog izbora treba da bude roditeljski, a drugi – tvog duhovnika.“[31] „Duhovni otac ne treba da razmišlja umesto tebe, već on samo blagosilja ono što si mu doneo za blagoslov.“[32]

 

Nepromišljena gospodarnost (samost) duhovnika

 

Važno je da sveštenik-duhovnik ima na umu sledeće: „Neka vam Gospod pomogne i neka vam da razum i rasuđivanje; molite se za to i kad morate da delujete delujte u molitvenom raspoloženju ne dozvoljavajući nipošto svoju volju i gospodarnost bez razmišljanja.“[33]

Svetitelj Teofan Zatvornik posebno upozorava na strastvenost prilikom donošenja odluka: „Kao vatre se plašite delovanja po strasti. Ne očekujte ni najmanju valjanost tamo gde postoji i najmanja senka strasti. <…> Kad morate da ispitujete stvari izbegavajte takve pokrete u srcu po kojima biste izvesno nečinjenje [neizvršavanje] smatrali ličnom uvredom. Kako se usudio kad sam ja naredio? Kako je smeo da postupi tako na moje oči? Treba odbaciti ‘ja’ u svim oblicima.“[34]

Nijedna odluka ne treba da bude doneta i nijedan trud ne treba da bude preduzet po sopstvenom kapricu, već radi ispunjenja zapovesti i ustanova Božijih: „Samo nikad ne treba da dozvolimo: ‘ja hoću’, već poredak to zahteva, a ja sam vaš sluga.“[35]

Svetitelj Teofan odgovarajući na obraćanje jednog sveštenika savetuje: „Ne treba brzati [žuriti, postupati ishitreno],[36] ne treba da bude: rekao sam i moraš… Ljudi su slobodni, a komanda nije odgovarajuća stvar. Čovek treba i da govori i da čini sve što je potrebno po dužnosti i savesti, a uspeh treba očekivati od Gospoda. Jer kad ga nema, treba reći samo: neka bude volja Tvoja, Gospode! Ali ne treba čovek ni da odustaje, nego sve treba i da govori i da čini predajući se volji Božijoj. Ljutnja zbog neispravnosti predstavlja ugađanje svojoj volji… kako ste se usudili, pa ‘ja’ sam rekao.“[37]

Sa uzdanjem u Boga povezano je i poverenje u Njega i strpljivo prihvatanje svega što čoveku predstoji da doživi kad rukovodi i upravlja: „Treba trpeti i to trpeti sve bez izuzetka primajući to kao iz ruke Božije. Ne treba da očekujemo da će se sve odvijati onako kako želimo čim izdamo naredbu, već naprotiv, u svemu treba da očekujemo protivljenje i da se spremamo da ga prihvatimo bez smutnje, s razumno pripremljenim sredstvima za suprotstavljanje.“[38]

Arhimandrit Jovan (Krestjankin) upozorava na preteranu samouverenost prilikom duhovnog rukovođenja: „A koliko je duhovniku potrebno duhovne taktičnosti i ljubavi, pa opet strpljenja, kako ne bi ishitreno postupao zbog svoje samosti (egoizma) i kako bi video živ plod svog truda u duhovnom čedu.“[39]

 


NAPOMENE:

[1] Grigoriй Bogoslov, svt. Slovo v opravlenie // http://bible.optina.ru/new:1pet:05:01#svt_ioann_zlatoust

[2] Slovo četvertoe o. Ioanna Kronštadtskogo o pravoslavnom Svящenstve

[3] Dimitriй Rostovskiй, svt. Poučeniя k iereяm // https://azbyka.ru/otechnik/Dmitrij_Rostovskij/pouchenija-k-ierejam/

[4] Ioann (Snыčёv), mitropolit. Odolenie smutы. Slovo k russkomu narodu. – SPb.: Carskoe Delo, 1996. S. 247.

[5] Ignatiй (Brяnčaninov), svt. Polnoe sobranie tvoreniй. Tom 8.  Pisьma svяtitelя Ignatiя bez ukazaniя adresata. Pisьmo 42.

[6] Ignatiй (Brяnčaninov), svt. Polnoe sobranie tvoreniй. T. 8. Pisьma svяtitelя Ignatiя k Sofii Pavlovne Titovoй. Pisьmo 9.

[7] 1 Kor. 7:23.

[8] Ovde nije reč o spoljašnjem manastirskom poslušanju, o trudu i o manastirskim poslovima koje određuje manastirsko rukovodstvo, već o moralnom, skrivenom poslušanju koje se odvija u duši.

[9] Ignatiй (Brяnčaninov), svt. Prinošenie sovremennomu monašestvu. Tom 5. Glava 13. O žitelьstve po sovetu // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/ignatiy_br/tom_5/txt14.html#s165

[10] Mnenie svящennomučenika Petra, mitropolita Damasskogo, i drugih Otcov. Dobrotolюbie. Č. 3.

[11] Ignatiй (Brяnčaninov), svt. Prinošenie sovremennomu monašestvu. Tom 5. Glava 13. O žitelьstve po sovetu // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/ignatiy_br/tom_5/txt14.html#s165

[12] Feofan Zatvornik, svt. Pisьma k raznыm licam o raznыh predmetah verы i žizni. – Spb., 1892. 33. Otvet na prošenie o duhovnom rukovodstve. S. 297-298.

[13] Feofan Zatvornik, svt. Pisьma. Častь 1. Pisьmo 188. O svoem rukovodstve, ob otnošenii k molokanam, blagodati i molitve Iisusovoй // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/feof_zatv/pisma1/txt09.html

[14] Ioann (Alekseev), shiigumen. Pisьma. Pisьmo 47 // http://www.golden-ship.ru/_ld/14/1497_pvst.htm

[15] Ioann (Alekseev), shiigumen. Pisьma. Pisьmo 88 // http://www.golden-ship.ru/_ld/14/1497_pvst.htm

[16] Ioann (Alekseev), shiigumen. Pisьma. Pisьmo 88 // http://www.golden-ship.ru/_ld/14/1497_pvst.htm

[17] Ioann (Alekseev), shiigumen. Pisьma. – M.: Sretenskiй monastыrь, 2002. S. 105. Pisьmo 68.

[18] Nikon (Vorobьev), igumen. Nam ostavleno pokaяnie. – 2-e izd., ispr., dop. – M.: B. i, 2002. S. 58.

[19] Iz pisem igumena Nikona (Vorobьeva). Duhovnik. S. 19.

[20] Nikon (Vorobьev), igumen. O načalah žizni. O sebe // https://azbyka.ru/otechnik/Nikon_Vorobev/o-nachalah-zhizni/

[21] Nikon (Vorobьev), igumen. O načalah žizni. O sebe // https://azbyka.ru/otechnik/Nikon_Vorobev/o-nachalah-zhizni/

[22] Ioann (Krestьяnkin), arhim. Pisьma. – B. m.: Svяto-Uspenskiй Pskovo-Pečerskiй monastыrь, 2000. S. 188.

[23] Ioann (Krestьяnkin), arhimandrit. Rassuždenie s sovetom. S. 393.

[24] Feofan Zatvornik, svt. Pisьma. Častь 1. Pisьmo 188. O svoem rukovodstve, ob otnošenii k molokanam, blagodati i molitve Iisusovoй // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/feof_zatv/pisma1/txt09.html

[25] Feofan Zatvornik, svt. Pisьma k raznыm licam o raznыh predmetah verы i žizni. – Spb., 1892. 33. Otvet na prošenie o duhovnom rukovodstve. S. 297-298.

[26] Ioann (Krestьяnkin), arhimandrit. Rassuždenie s sovetom. S. 390.

[27] Ioann (Krestьяnkin), arhim. Pisьma. Vыpusk 2 // http://www.xpa-spb.ru/libr/Ioann-Krestyankin/pisma-vypusk-2.html

[28] Ioann (Krestьяnkin), arhim. Pisьma. Vыpusk 2 // http://www.xpa-spb.ru/libr/Ioann-Krestyankin/pisma-vypusk-2.html

[29] Ioann (Krestьяnkin), arhimandrit. Rassuždenie s sovetom. S. 136.

[30] Ioann (Krestьяnkin), arhimandrit. Rassuždenie s sovetom. S. 305.

[31] Ioann (Krestьяnkin), arhimandrit. Rassuždenie s sovetom. S. 349.

[32] Ioann (Krestьяnkin), arhimandrit. Rassuždenie s sovetom. S. 454.

[33] Feofan Zatvornik, svяtitelь. Sobranie pisem. Konkretnoe duhovnoe rukovodstvo. O molitve osobo. Duhovnikam i blagočinnыm monastыreй, protoiereяm. – M.: Pravilo verы, 2012. S. 247.

[34] Feofan Zatvornik, svяtitelь. Sobranie pisem. Konkretnoe duhovnoe rukovodstvo. O molitve osobo. Duhovnikam i blagočinnыm monastыreй, protoiereяm. – M.: Pravilo verы, 2012. S. 415.

[35] Feofan Zatvornik, svяtitelь. Sobranie pisem. Konkretnoe duhovnoe rukovodstvo. O molitve osobo. Duhovnikam i blagočinnыm monastыreй, protoiereяm. – M.: Pravilo verы, 2012. S. 419.

[36]

[37] Feofan Zatvornik, svяtitelь. Sobranie pisem. Konkretnoe duhovnoe rukovodstvo. O molitve osobo. Duhovnikam i blagočinnыm monastыreй, protoiereяm. – M.: Pravilo verы, 2012. S. 439.

[38] Feofan Zatvornik, svяtitelь. Sobranie pisem. Konkretnoe duhovnoe rukovodstvo. O molitve osobo. Duhovnikam i blagočinnыm monastыreй, protoiereяm. – M.: Pravilo verы, 2012 – s.418.

[39] Ioann (Krestьяnkin), arhimandrit. Rassuždenie s sovetom. S. 599-602.

 

 


Prevod sa ruskog
Marina Todić

Izvor:
http://sdsmp.ru/news/n7099/

 

Jedan komentar

  1. Molite se za mene,moja porodica je divna,
    ali ja sam Veliki grešnik

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *