NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNA GRADINA

DUHOVNA GRADINA

 

HILANDARAC
DUHOVNA GRADINA
ZBIRKA MUDRIH IZREKA SVETIH OTACA
ZA DUHOVNI ŽIVOT
 

 
POGOVOR
 
U pogovoru prethodnog hilandarskog izdanja prve knjige Episkopa Melentija Hilandarca: „Duhovno zlato kojim se nebo kupuje“ (Solun 1967 g., preštampano sa prvog izdanja iz 1924 g.), data je kratka duhovna biografija Preosvećenog Ep. Melentija Timočkog, napisana od Ep. Ohridskog Nikolaja. Sve što je tamo rečeno, svaka od tamo navedenih duhovnih karakteristika ovog retkog srpskog hristoljupca i čovekoljupca sasvim je tačna i na mestu, tako da mi ovde nemamo tome šta da dodamo. Jer, šta ko i može bolje i lepše reći o ovakvom Božjem čoveku od našeg srpskog Zlatousta, Ohridskog i Žičkog, koji je Episkopa Melentija i lično poznavao i bio sa njime istoga duha i istih vrlina. Ovde bismo hteli da današnjem čitaocu iznesemo samo najkraće podatke iz životopisa Episkopa Melentija, ove zaista „velike i svetle pojave u životu Srpske Crkve“ novijeg doba.
Ljubomir Vujić, potonji episkop Timočki i podvižnik Hilandarski Melentije, rođen je u selu Osečinici kod Valjeva, od oca Živojina i majke Ane. Osnovnu školu završava u Krčmaru, u seoskoj školi kraj crkve podignute na temeljima starog porušenog manastira, a gimnaziju u Beogradu, da bi se zatim odmah zamonašio (25. juna 1877 g.) u manastiru Vraćevšnici i dobio monaško ime Melentije. Kao monah završava Beogradsku bogosloviju (1883 g.) i na poziv Mitropolita Mihaila, izgnanog tada u Rusiju, odlazi kao pitomac u Kijevsku Duhovnu Akademiju, koju i završava 1887. godine. Po povratku bude postavljen za rektora u Prizrenskoj bogosloviji, gde korisno i blagotvorno radi u ovom vekovnom srpskom prosvetnom rasadniku. Najzad, na predlog njegovog dobrotvora Mitropolita Mihaila, Sveti Arhijerejski Sabor, Srpske Crkve u kraljevini Srbiji izabere ga za Timočkog episkopa i posveti 10. oktobra 1891 godine.
Kao Timočki vladika, Preosvećeni Melentije radio je više od 20 godina, apostolski marljivo i trudoljubivo, sa neizmernom ljubavlju prema svome sveštenstvu i svojoj od Boga mu poverenoj pastvi. Iako slabog zdravlja, on provodi strogo podvižnički život, što mu opet nije smetnja da se svetootački revnosno zalaže na radu u vinogradu Gospodnjem, u verskom poučavanju i duhovnom izgrađivanju svoje pastve, u borbi protiv stranih sektaša i domaćeg praznoverja. Kao arhijerej radio je samo po svojoj savesti i služio Hrista Boga i svoj narod; bio je primer plemenite discipline i duhovne vlasti, vlasti koja nije surova, nego očinski pravična, blaga, krotka i spasonosna za povereni mu narod. Njegova skromnost, retko produhovljena pobožnost, prirodna čestitost i hristolika ljupkost celokupnog lika njegovog ostavljali su nezaboravni i neizgladivi utisak u srcima i dušama njegove pastve i sveštenstva. „Njegovo energično nastojanje da se nivo pobožnosti pastve sve više uzvisi, da se moral kod naroda što bolje učvrsti, a sveštenstvo oduševi i što bolje zagreje za svoj pastirski rad, sve to beše glavni cilj njegovog arhipastirstvovanja“ (Prota Drag. Miletić, Reč na trogodišnjem parastosu, 1924).
Sa svoje eparhije Ep. Melentije češće je navraćao i u svoj rodni kraj, svoje selo i rodnu crkvu, i na divnu planinu Maljen, gde je brojne časove provodio u molitvenoj usamljenosti. V njegovu rodnu kuću dolazili su mu ljudi istoga kao i on kova i duha: Mitropolit Mihailo, Patrijarh Dimitrije, Episkop Nikolaj. U svome selu podigao je za narod tri kamene česme sa pitkom vodom; crkvi u Krčmaru poklonio je svete ikone, uradio kamenu časnu trpezu, podario nove svećnjake, i kraj crkve pomogao podizanje nove škole. Uza sve ovo, Vladika Melentije stigao je da dva puta ode i u Svetu Zemlju, a Svetu Goru je upoznao još od ranije.
Trudeći se i sagorevajući u arhipastirskom radu na svojoj eparhiji u Krajini, osobito na poboljšanju duhovnog, prosvetnog i materijalnog stanja svoga naroda i svoga sveštenstva, Vladika Melentije je jednoga daka, posle 22 godine rada, osetio da ne može dalje kako treba i kako želi da obavlja svoju dužnost, pa je zamolio da bude penzionisan (15. juna 1913 g.). Odmah po razrešenju, odlučio je da ide u Svetu Goru, na nove i drugojačije podvige. Odlazeći sa eparhije, dao je sledeću izjavu: „Odlazim sa uprave eparhije stoga što nisam bio u stanju da ispunim svoju datu reč parohijskom sveštenstvu za preuređenje njegovog materijalnog stanja (tj. hteo je da svoje sveštenstvo obezbedi, da bi ukinuo nezgodni način naplate svešteničke zarade). A odlazeći u Svetu Goru da tamo poslužim manastiru Sv. Hilandaru, dajem svoju srpsku vladičansku reč da se neću vratiti na vladičanski položaj sve dotle dok ne čujem da je svešteničko stanje obezbeđeno na pouzdanoj materijalnoj podlozi“.
No, Preosvećeni Melentije nije se više vratio na eparhiju; ostao je u Svetoj Gori, po reči Vladike Nikolaja, na trostrukom podvigu: na „poslu oko ispravljanja samoga sebe, na poslu oko ispravljanja bratstva Hilandarskog, i na poslu pisanja poučnih spisa za Srpski narod“. (Jedino je privatno dolazio u Beograd i u svoje selo, dve godine po oslobođenju Srbije, tj. posle I svetskog rata, i tom prilikom je Sv. Arhijerejskom Saboru podneo izveštaj o stanju u Hilandaru, nastojeći da se tamo obnovi manastirsko opštežiće).
Ionako slabog zdravlja, ovaj apostolski podvižnik u Hilandaru je izgarao u smirenim monaškim podvizima. Posle kraće bolesti, upokojio se mirno u Gospodu, u praskozorje 24. oktobra (7. novembra po novom) 1921 godine. Pogreben je na Hilandarskom manastirskom groblju. Po njegovom blaženom upokojenju, njegov školski drug, prof. Atanasije Popović, dao je (u „Glasniku“ Patrijaršije, br. 22, 1921 g.) o njemu ovakvu karakteristiku: „Blaženopočivši Melentije, kao jerarh bio je smeran, smiren, krotak, miroljubiv i trpeljiv; kao monah vazda je bio oduševljen monaštvom i monaškim idealom; a kao čovek bio je divan, častan, pošten i pravičan. Kao penzionisani episkop u Hilandaru blagotvorno je vazda delovao među monasima i bio, naročito mlađim monasima, kao pravi duhovni otac i neumorni savetnik. U njemu Crkva Srpska gubi vaistinu uzoritog jerarha, monaštvo svoga uglednog predstavnika, srpsko sveštenstvo istinskog prijatelja… Bio je zaista pravi Vladika, čija je odlika u njegovom sve kolikom arhipastirskom radu i životu bila: smernost, dobrota i čovečnost – u pravom hrišćanskom značenju ovih reči“.
U vreme svoga podvižničkog monahovanja i molitvenog tihovanja u Hilandaru, punih osam godina, Episkop Melentije radio je i na polju umne delatnosti, tj. crkveno-hrišćanske književnosti, čega je između ostaloga rezultat i pomenuto „Duhovno zlato kojim se nebo kupuje“, kao i ova „Duhovna Gradina„, koju nam njegovi i naši Hilandarci sada pružaju kao duhovnu hranu Srpskom narodu. Bogomudar i bogožedan Vladika je i pre Hilandara, kao arhipastir Timočki, napisao i objavio više pastirskih, duhovnih, bogoslovskih i istorijskih radova (kao što su: Pastirske i praznične Poslanice i Besede; O Časnom Krstu i krsnom znaku; O Sv. Tajnama po učenju Pravoslavne Crkve sa kratkim razmatranjem pogrešnih mišljenja; Istorijska zasluga Srpskog sveštenstva oba reda u službi Sv. Pravoslavlja i naroda svoga, i dr.). U Hilandaru pak ostavio je iza sebe priličan broj dela u rukopisima, što tek predstoji da se prouči i objavi, ako Bog da.
Ova „Duhovna Gradina“ izdaje se ovde sa prvog izdanja iz 1926. godine (izd. Pravoslavna Narodna Hrišćanska Zajednica u Kragujevcu, u dve sveske), s tim što smo bili prinuđeni da jezik i pravopis iz prvog izdanja makar donekle ispravimo i savremenom čitaocu prilagodimo. To smo učinili i sa razloga što smo došli do zaključka da redaktor prvog izdanja, očigledno imajući pred sobom još nesređen i neprečišćen rukopis Vladike prevodioca, nije se najbolje snašao u tom rukopisu; pritom je i sam pravio ili propustio niz jezičkih, stilskih i štamparskih grešaka. Kada jednoga dana, ako Bog da, budemo imali uvid u same rukopise trudoljubivog i bogomudrog Vladike Melentija (koji se smireno krije iza reči „preveo“, „sredio“, mada je bio više nego običan prevodilac ili sastavljač), onda ćemo, nadamo se, moći dati jedan svakako bolji tekst nego što je ovaj, na brzu ruku popravljan i ispravljan. Tom prilikom rekli bismo i nešto više o samom sadržaju ove divne „zbirke mudrih izreka Svetih Otaca o duhovnom životu“. A dotle, ona će i ovako, svojom bogomudrošću i istinskim duhovnim iskustvom, sigurno biti od koristi mnogim ljubomudrim i bogočežnjivim čitaocima.
Jeromonah Atanasije

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    tekst ove knjige je vrlo dobar i cela knjiga od ogromne koristi nama čitaocima, ne treba ništa menjati ili prepravljati, kako jeromonah Atanasije u Pogovoru misli da bi trebalo. Ovo je odlično urađeno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *