NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNA GRADINA

DUHOVNA GRADINA

 

HILANDARAC
DUHOVNA GRADINA
ZBIRKA MUDRIH IZREKA SVETIH OTACA
ZA DUHOVNI ŽIVOT
 

 
31. ZAVIST
 
Zavist je tuga protiv sreće i napretka bližnjega. (Sv. Vasilije Veliki).
„Zašto je taj čovjek neveseo“, upitali su jednog mudraca, pri pokazivanju jednoga zavidljivca koji je svagda išao natmurena i žalosna lica? „Zbog toga“, odgovorio je opitni poznavalac prirode čovječije, „što mu je se dogodila kakva nesreća, ili mu je se bližnji nečim usrećio“.
Zavidljivac smatra tuđe nesreće svojom srećom, a sreću i napredak drugih svojom nesrećom. (Sv. Zlatoust).
Siromašak ne tuguje toliko zbog svoje siromaštine, koliko zavidljivac – napretkom bližnjega; a od ovoga šta može gadnije biti?
Đavo đavolu ne zavidi, već čovjeku; a čovjek čovjeku – sličan sličnome zavidi. Tako je sotona svojim otrovom zarazio srce naše! (Sv. Tihon Zadonski).
Bijes, tj. đavo zavidi ljudima, a nikako drugom đavolu; a ti, o čovječe, zavidiš čovjeku, ustaješ protiv jednoplemenoga i jednorodnoga tebi, što ne čini ni đavo! Kakav će ti biti oproštaj, kakvo opravdanje! (Sv. Zlatoust).
Mnogi od nas plaču sa plačućima, ali se ne raduju sa radosnima.
Blago onome, koji je tako u moralno-me pogledu vaspitan da se može radovati sreći i napretku drugih, pa makar sam otuda ne imao nikakve koristi.
Zavidljivac se ni malo ne razlikuje od čovjeka koji nije ničim pokriven i na koga svi bacaju strijele. (Sv. Vasilije Veliki).
Zavidljivac tuguje pri pogledu na veće, ne videći sebe da je njima ravan; malaksava videći ravne sebi, želeći preimućstva pred njima; jadikuje pri pogledu na niže, plašeći se da se oni ne bi sravnili sa njime ili da ga čak. i ne nadmaše. (Filaret, arhiep. Černigovski).
Zavist ne dozvoljava naslađivati se onim što se ima, stoga što se uznemirava željom onoga što nedostaje. (Isti).
Zavidljivac smatra za neprijatelje sebi i one koji ga ničim nisu uvrijedili.
Zavist je najnepobjediviji rod neprijateljstva. Poneke, koji nam dobra ne žele, u nekoliko umekšava dobro koje im se učini, dok se zavidljivac još više razdražava učinjenim mu dobrom. On se više nađe uvrijeđen moći blagodjejanja nego li što osjeća blagodarnost za učinjeno mu dobro. (Sv. Vasilije Veliki).
Zavidljivac je gori od zvjerova, jer ovi napadaju na nas samo tada kada se nuždavaju u hrani, ili ih mi najprije razdražimo; a oni – zavidljivci, učinivši im dobro, često postupaju sa svojim dobrotvorima kao sa neprijateljima. (Sv. Zla-toust).
Psi, ako ih hrane, postaju krotki; lavovi, kada ih paze i nadgledaju, postanu pitomi i krotki (čak i za domaću upotrebu); a zavidljivci još postaju goropadniji i grublji, kada im se učine usluge. (Sv. Grigorije Bogoslov).
Ne brinući o svojim nedostatcima, zavidljivac se muči usavršavanjima drugih.
Zavist ne može trpiti da bi pohvalili drugoga za dobra djela: stoga zavist i huljenje (ogovaranje, panjkanje, zlobnost, mržnja) nisu odvojeni jedno od drugoga. (Prota P. Sokolov).
Zavidljivac, ako ne može preokrenuti vrline bližnjega u poroke, on im pripisuje rđave pobude.
Kao što mnogi insekti, prolazeći pokraj zdravoga, jurišaju na trulež, tako i zavidljivi čovjek, ne obraćajući pažnju na dobre kakvoće nekog lica, na svijetle strane njegova života, traži u njemu samo slabosti, nedostatke i ka ovima se priljubljuje kao žaokom jezikom svojim.
Čuvstvo zavisti grešno je, stoga što je protivno ljubavi prema bližnjemu, i nekorisno, stoga što nam zavist ne može dostaviti ono čemu zavidimo, već nas samo muči. Ono čuvstvo nije nam ni nužno, stoga što Bog Premudri i Sveblagi, razumije se, nije nas stavio u takav položaj da bi mi, po pravičnosti, mogli zavidjeti drugim ljudima, o kojima kao da proviđenje nije vodilo računa. (Filaret Moskovski).
Zavist prema sreći bližnjega stavlja nas u neprijateljske odnose prema Bogu, Kojega sudbe i naredbe dozvoljavamo sebi kritikovati i, može biti, osuđivati. (Kiril, episkop Melitonski).
Zavist je strast nepravična po tome što uznemirava spokojstvo sviju dobrih, i nepravična je stoga što ispija i slabi one koji ju hrane u sebi. (Sv. Grigorije Bogoslov).
Zavidljivac prije samome sebi škodi, nego li onome kome zavidi. (Sv. Zlatoust).
Zavidljivac želeći da pogubi drugoga, ubija samoga sebe. (Isti).
Zavist je slična moljcu, koji jede i kvari onu haljinu u kojoj se rodio. I ona (zavist) jede ono srce, u kome se rađa. (Sv. Dimitrije Rostovski).
Kao što o ehidnama (zmije otrovnice) govore da one pri rađanju progrizaju utrobu majčinu, tako i zavist obično gubi dušu koja se njome muči. (Sv. Vasilije Veliki).
Kao što rđa jede gvožđe, tako i zavist dušu u kojoj ona živi. (Isti).
Ne toliko moljac i crv jedu drvo i vunu (vunenu materiju, sukno), kao što jarost zavisti grize same kosti zavidljivca i truje i uništava zdravlje duša njihovih. (Sv. Zlatoust).
Ako je zavist tuga i jad, to je u zavidljivca toliko jada i stradanja, koliko kod drugih ima različnih dobara i savršenstva. Ova bolest (zavist) jeste početak vječnih tuga, zaloga beskrajnih stradanja. Đavo se muči takvom mukom, a zavidljivci na zemlji mogu već osjećati i poimati šta su to paklene muke.
Kad se mi plašimo đavola i pakla, toliko treba da se bojimo i zavisti, jer je ona kućevni đavo koji je u stanju privući u srce zavidljivca legion stvarnih duhova zlobe, a to je već pakleno mučenje, prije Strašnoga Suda Božjega, koje mučenje podstiče paklenu vatru u duši grješnikovoj.
Ko je našao zavist, taj je s njome našao đavola (tj. gdje je zavist tu je i đavo). (Sv. Isak Sirin).
Zavist je koren ubistva. (Sv. Zlatoust).
Zavidljivac nije nikako za nebo, stoga što i onamo (na nebu) postoji razlika u nagradama; on se ne bi radovao, već bi zagorčavao blaženstvo drugih.
Mi se možemo sačuvati od zavisti ako od ljudskih stvari ne budemo smatrali za što veliko i osobito, ni ono što ljudi nazivaju bogatstvom ni prolaznom slavom, ni tjelesno zdravlje, nego budemo težili da zadobijemo blaga vječna i prava. (Sv. Vasilije Veliki).
Kada vidiš bogatstvo, ili slavu, ili svjetsku vlast razmisli o tome šta u njima ima ništavnoga, pa ćeš izbjeći primamljivanje. (Sv. Nil Sinajski).
Ako te stane mučiti zavist, pomisli da smo svi mi članovi i organi Hristovi, i da kako čast tako i beščašće u sviju nas je opšte, i – izbavićeš se od nje. (Ava Isaija).
Zavist je kćer gordosti: ubij majku (gordost), i njena će kćer poginuti. (Blaženi Avgustin).

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    tekst ove knjige je vrlo dobar i cela knjiga od ogromne koristi nama čitaocima, ne treba ništa menjati ili prepravljati, kako jeromonah Atanasije u Pogovoru misli da bi trebalo. Ovo je odlično urađeno!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *