ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
31. ЗАВИСТ
 
Завист је туга против среће и напретка ближњега. (Св. Василије Велики).
“Зашто је тај човјек невесео”, упитали су једног мудраца, при показивању једнога завидљивца који је свагда ишао натмурена и жалосна лица? “Због тога”, одговорио је опитни познавалац природе човјечије, “што му је се догодила каква несрећа, или му је се ближњи нечим усрећио”.
Завидљивац сматра туђе несреће својом срећом, а срећу и напредак других својом несрећом. (Св. Златоуст).
Сиромашак не тугује толико због своје сиромаштине, колико завидљивац – напретком ближњега; а од овога шта може гадније бити?
Ђаво ђаволу не завиди, већ човјеку; а човјек човјеку – сличан сличноме завиди. Тако је сотона својим отровом заразио срце наше! (Св. Тихон Задонски).
Бијес, тј. ђаво завиди људима, а никако другом ђаволу; а ти, о човјече, завидиш човјеку, устајеш против једноплеменога и једнороднога теби, што не чини ни ђаво! Какав ће ти бити опроштај, какво оправдање! (Св. Златоуст).
Многи од нас плачу са плачућима, али се не радују са радоснима.
Благо ономе, који је тако у морално-ме погледу васпитан да се може радовати срећи и напретку других, па макар сам отуда не имао никакве користи.
Завидљивац се ни мало не разликује од човјека који није ничим покривен и на кога сви бацају стријеле. (Св. Василије Велики).
Завидљивац тугује при погледу на веће, не видећи себе да је њима раван; малаксава видећи равне себи, желећи преимућства пред њима; јадикује при погледу на ниже, плашећи се да се они не би сравнили са њиме или да га чак. и не надмаше. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Завист не дозвољава наслађивати се оним што се има, стога што се узнемирава жељом онога што недостаје. (Исти).
Завидљивац сматра за непријатеље себи и оне који га ничим нису увриједили.
Завист је најнепобједивији род непријатељства. Понеке, који нам добра не желе, у неколико умекшава добро које им се учини, док се завидљивац још више раздражава учињеним му добром. Он се више нађе увријеђен моћи благодјејања него ли што осјећа благодарност за учињено му добро. (Св. Василије Велики).
Завидљивац је гори од звјерова, јер ови нападају на нас само тада када се нуждавају у храни, или их ми најприје раздражимо; а они – завидљивци, учинивши им добро, често поступају са својим добротворима као са непријатељима. (Св. Зла-тоуст).
Пси, ако их хране, постају кротки; лавови, када их пазе и надгледају, постану питоми и кротки (чак и за домаћу употребу); а завидљивци још постају горопаднији и грубљи, када им се учине услуге. (Св. Григорије Богослов).
Не бринући о својим недостатцима, завидљивац се мучи усавршавањима других.
Завист не може трпити да би похвалили другога за добра дјела: стога завист и хуљење (оговарање, пањкање, злобност, мржња) нису одвојени једно од другога. (Прота П. Соколов).
Завидљивац, ако не може преокренути врлине ближњега у пороке, он им приписује рђаве побуде.
Као што многи инсекти, пролазећи покрај здравога, јуришају на трулеж, тако и завидљиви човјек, не обраћајући пажњу на добре каквоће неког лица, на свијетле стране његова живота, тражи у њему само слабости, недостатке и ка овима се приљубљује као жаоком језиком својим.
Чувство зависти грешно је, стога што је противно љубави према ближњему, и некорисно, стога што нам завист не може доставити оно чему завидимо, већ нас само мучи. Оно чувство није нам ни нужно, стога што Бог Премудри и Свеблаги, разумије се, није нас ставио у такав положај да би ми, по правичности, могли завидјети другим људима, о којима као да провиђење није водило рачуна. (Филарет Московски).
Завист према срећи ближњега ставља нас у непријатељске односе према Богу, Којега судбе и наредбе дозвољавамо себи критиковати и, може бити, осуђивати. (Кирил, епископ Мелитонски).
Завист је страст неправична по томе што узнемирава спокојство свију добрих, и неправична је стога што испија и слаби оне који ју хране у себи. (Св. Григорије Богослов).
Завидљивац прије самоме себи шкоди, него ли ономе коме завиди. (Св. Златоуст).
Завидљивац желећи да погуби другога, убија самога себе. (Исти).
Завист је слична мољцу, који једе и квари ону хаљину у којој се родио. И она (завист) једе оно срце, у коме се рађа. (Св. Димитрије Ростовски).
Као што о ехиднама (змије отровнице) говоре да оне при рађању прогризају утробу мајчину, тако и завист обично губи душу која се њоме мучи. (Св. Василије Велики).
Као што рђа једе гвожђе, тако и завист душу у којој она живи. (Исти).
Не толико мољац и црв једу дрво и вуну (вунену материју, сукно), као што јарост зависти гризе саме кости завидљивца и трује и уништава здравље душа њихових. (Св. Златоуст).
Ако је завист туга и јад, то је у завидљивца толико јада и страдања, колико код других има различних добара и савршенства. Ова болест (завист) јесте почетак вјечних туга, залога бескрајних страдања. Ђаво се мучи таквом муком, а завидљивци на земљи могу већ осјећати и поимати шта су то паклене муке.
Кад се ми плашимо ђавола и пакла, толико треба да се бојимо и зависти, јер је она кућевни ђаво који је у стању привући у срце завидљивца легион стварних духова злобе, а то је већ паклено мучење, прије Страшнога Суда Божјега, које мучење подстиче паклену ватру у души грјешниковој.
Ко је нашао завист, тај је с њоме нашао ђавола (тј. гдје је завист ту је и ђаво). (Св. Исак Сирин).
Завист је корен убиства. (Св. Златоуст).
Завидљивац није никако за небо, стога што и онамо (на небу) постоји разлика у наградама; он се не би радовао, већ би загорчавао блаженство других.
Ми се можемо сачувати од зависти ако од људских ствари не будемо сматрали за што велико и особито, ни оно што људи називају богатством ни пролазном славом, ни тјелесно здравље, него будемо тежили да задобијемо блага вјечна и права. (Св. Василије Велики).
Када видиш богатство, или славу, или свјетску власт размисли о томе шта у њима има ништавнога, па ћеш избјећи примамљивање. (Св. Нил Синајски).
Ако те стане мучити завист, помисли да смо сви ми чланови и органи Христови, и да како част тако и бешчашће у свију нас је опште, и – избавићеш се од ње. (Ава Исаија).
Завист је кћер гордости: убиј мајку (гордост), и њена ће кћер погинути. (Блажени Августин).

One Comment

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!