ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
27. СТРАСТИ
Човјек не може бити савршено слободан од страсти. Може их држати у својој власти, али да их никако нема, немогуће је. (Св. Златоуст).
Страсти живе и у светима, но они их обуздавају и укроћавају. (Ава Аврамије).
Није опасно што нас нападају страсти, јер се и ми боримо са њима; али је жалосно то ако због љености и нерада паднемо пред њима – својим противницима. (Св. Јефрем Сирин).
Старај се свагда да будеш побједник својих страсти, а не побијеђен од њих.
Прави мир срцу може се наћи само у отпору и савлађивању страсти, а не у служењу њима. (Тома Кемпијски).
Помилујеш ли непријатеља, ти ћеш имати врага; и ако поштедиш страст, она ће устати против тебе. (Св. Нил Синајски).
Привидно, лажљиво задовољење, које ми достављамо својим страстима, ништа друго није него ли варљива и илузорна храна, која само побуђује и изазива већу глад и јачу жеђ у нашој души, не могући никада задовољити њене захтјеве. Као што путник, обманут привиђењима (фатаморганама) која се чешће јављају у пустињама на истоку, види пред собом зелена брдашца и млазеве извора који, уколико им се он приближава утолико као да одмичу у дно пустиње, – тако исто и сваки грешник, на путу својих прижељкивања, чини се да види усхићавајуће слике задовољства и блаженства; но то задовољство као илузија бјежи од њега, утолико уколико му се грешник приближава, и он узалудно губи снагу своју јурећи за варљивим гледањем, до онога времена, докле оно на посљетку не ишчезне, оставивши несрећнога грешника у немоћи од обманутих нада, у несносној жеђи која све више и више јача, суши му и подгриза његово срце.
Страсти су сличне вулканима, који наскоро сву околину претварају у пустош и ужас.
Ништа нам не доноси толико страдања, као дјелајуће у души страсти. Све друге несреће и биједе дејствују споља, а ове (страсти) рађају се унутра; због тога и произилази отуда особито велико мучење. Нека би нас цијели свијет огорчавао, но ако ми не увриједимо и не огорчимо сами себи (потчињењем ма каквој страсти), онда ништа за нас неће бити тешко. (Св. Златоуст).
При бури, зубља (буктиња) гаси се; тако се и разум и расуђивање од буре страсти помрачава.
Страст често изопачава и оно што је природно: види и у природном неприродно, и неприродно оправдава као природно. (Михаил, епископ Черниговски).
Докле тијело задовољава страсти, дотле душа не зна за Бога.
Докле год хранимо у себи ову или ону страст, ми не сазријевамо за блажени и вјечни живот. (Филарет, арх. Черниговски).
Не може се назвати слугом Божијим онај који угађа страстима; он је слуга онога који влада њиме. (Ава Исаија).
Убитачне посљедице страсти ничим се тако боље не предупређују и сузбијају, као тврдом ријешеношћу одбацити од себе све што побуђује ка саблазни, па макар то било блиско и мило нашему срцу.
Мучно је растати се са страшћу, али није мучније него ли вјечно страдати. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Страст је слична псу. Као што пас трчи за нама и гони нас када ми бјежимо од њега, а када станемо или га гонимо он бјежи од нас, тако и страст гони онога ко јој се подаје и слуша је, а уступа ономе ко јој се противи. (Св. Тихон Задонски).
Ко се занесе страшћу, тај бива слуга страсти. (Ава Нестерој).
Ко попушта једној страсти, да би кроз њу ослабио друге, тај отвара врата свима страстима.
Страсти се држе једна за другу као беочузи на ланцу. (Ава Исаија).
Ако душа макар једну страст преобрати себи у навику, онда враг када му се хоће баца је под ноге своје (тј. побјеђујеју), јер се душа налази у његовим рукама и то је узрок те страсти. (Ава Доротеј).
Ко мрзи страсти, тај сијече и узроке њихове; а ко борави међу узроцима који их производе, тај и не хотећи пати од страсти. (Св. Марко Посник).
Брат је упитао Аву Сисоја Великог: “Зашто не одступају страсти од мене”? На то му је старац одговорио: “Разлози или узроци њихови налазе се у теби; врати им њихове разлоге (узроке) и страсти ће одступити од тебе”.[1]
Тијело је сједиште (пријестоница) свију страсти, као што учи Касијан; тому се може увјерити сваки опитом, те стога и строгост према тијелу јесте умањивање страсти. (Теофан, еп. Владимирски).
Ко из самога почетка даје отпор и противи се страстима, тај ће ускоро надвладати их и загосподарити над њима. (Св. Исак Сирин).
Сваку страст лакше је побиједити у самоме почетку њене појаве, него ли када она ојача и преобрати се у навику и узгосподари над тобом, као друга природа.
Укроћуј благовремено појавивше се у теби страсти и не дај им да се ојачају и оснаже у теби; трње, када је мало, лако га је почупати, а када порасте и пусти дубоко у земљу жиле, тада је трудно савладати га.
Укроћуј и смиравај помисао гордости прије него ли гордост, обративши се у страст, смири тебе. Одбаци помисао високоумља прије него ли она обори тебе. Скруши и уништи похотљивост прије него ли она скруши тебе. (Св. Јефрем Сирин).
Надати се да ће се жар страсти умањити у току година – значи врло мало познавати својство страсти. Својство им је ненаситимо. Могуће га је задовољити минутно, но потпуно – немогуће је. Отровна чаша њихова умјесто да утољава жеђ, само је већма распаљује. Задовољавање служи само јачању њиховом. Уколико им више угађаш, утолико оне већма потражују. Таквим начином ток година умјесто да их умирује и стишава, само их већма успављује; умјесто да их дуговременост ослаби и умањи њихов терет, на против их чини још тежима.
Докле се год налазиш у тијелу, не буди небрижљив и не вјеруј самоме себи, па макар понекад и осјећао слободу од страсти. (Ава Исаија).
Никада не вјеруј самоме себи, па макар примјећивао кад-тад умирење страсти, јер страсти и ђаволи често се крију са лукавством: – да ли се човјек неће олијенити и заборавити срце своје, мислећи да је већ чист од њих (страсти); када то демони примијете, онда изненада и неочекивано нападају на биједну душу, овладају њоме као птицом, и срамоте је свакојаким гријесима, немилосрдније и злобније него ли у са-моме почетку.
Срце човјечије јесте њива која је обрасла трњем гријеха; обрађујући ову њиву, хришћанин треба насигурно да зна да жиле страсти у њему нису сасвим почупане и истријебљене до саме смрти; и при најмањој са наше стране расијаности и небрижљивости, могу пустити из себе младице које ће без сметње подавити добро сјеме, с трудом посијано и са муком и трудом одњеговано. Зар се не догађа често да је довољно само један минут моралнога дријемања и нерада, да се у наше срце зло усели, за што су послије потребне цијеле године живота да се то зло истријеби и уништи?
Докле се год и најмање подвргаваш гријеху, дотле не сматрај себе да си слободан од страсти. (Ава Исаија).
Чистоту моралну (тј. живот без страсти) није стекао нити је имао онај који се понекад мало узбуђује страстима, а понекад бива тих и спокојан, него онај који је сасвим поштен и проводи живот без страсти; који се не поколеба ни тада када су узроци страсти крај самога њега, а поглавито пак онај коме не досађују мисли о страстима. (По Ави Теогносту).
Савршену моралну чистоту има онај који нема склоности и пристрашћа ни ка стварима, ни ка успоменама о њима. (Ава Таласије).
Ко је чист само од тјелесне скрнавости тај не треба да себе сматра сасвим чистим. Јер има и скрнавости (поганштине) духа, као што има и тијела поганштине (скрнавости). Такав је и тврдичлук (среброљубље); и пијанство је поганштина (гадост); али и гордост, и завист, и гњев (јарост) – то исто. Једно чини човјека слично нечистој животињи, а друго – нечистоме духу, ђаволу.
Једне страсти својствене су тијелу, друге души. Чистити једне, а бити немаран према другима, значи поступати тако као кад би ко оградио виноград високим зидом против звјерова, а међутим би га оставио сасвим откривена за грабљиве птице. (Блажени Августин).
Море се таласа од вјетра, а срце од страсти; таласе морске може стишати једино Бог, а узбуђења срца може умирити Свемогућа благодат Божја, ако се само томе не успротиви само срце.
Чим осјетите у себи попуштање да се покорите искушењу које вам ласка, нека вам тада служе за примјер мала дјеца: она чим спазе звјерку, брзо од страха бјеже у наручја оца или мајке, или их зову у помоћ. При сваком искушењу и опасности, похитајте и ви ка Свевишњему, молећи Га за помоћ и заштиту.
У Старом Завјету стоји написано да је поглед на бакарну змију исцјељивао људе од змијиних уједа и рана. А сада, у Новоме Завјету, мислени поглед на Крст Христов, на трпљење Христово, много може помоћи у исцјељивању рана које задају безаконе змије – страсти. (Јаков, архиеп. Нижеградски).
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Примједба. Залог или узрок страсти дотичнога лица налази се у њему самоме. Нпр.: Узрок блудне страсти јесте угађање тијелу, прекомјерно једење и пијење, трбољубље (стомакољубље) и осуђивање ближњега, итд.

One Comment

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!