ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
20. ПРАШТАЊЕ УВРЕДА И ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА
 
Бог нам је дао двије способности подједнако драгоцјене за наше слабо срце: сјећати се и заборављати. (Гроф Блудов).
Када нам чине добро, учтивост захтјева да га се сјећамо; а када чине зло, љубав побуђује да га заборављамо. (Св. Амвросије Милански).
Доброчинства записуј на бакру, а увреде на води. (Св. Исидор Пелусиот).
Буди умјешан немати непријатеља у свему свијету, па макар ти тај свијет не дао ни једнога пријатеља. (Филарет Московски).
Бог нам је заповједио непријатељство и мржњу само против змије (Бит. 3, 15), тј. против човјекоубице ђавола.
Хоћеш ли да ђаволу не попушташ и да му се противиш? Попуштај људима и не противи им се, и не враћај зло за зло.
Ко се срди на ђавола, тај се не срди на људе; али ко се срди на брата, тај закључује мир са ђаволом. (Св. Нил Синајски).
Зашто мрзиш на човјека који те је увриједио? Није те он увриједио, већ ђаво; гаји мржњу према болести, а не према болеснику (тј. мрзи ђавола а снисходи човјеку). (Св. мати Синклитикија).
Треба мрзити и гонити гријехе, а не оне који гријеше. (Прота П. Соколов).
Са људима се мири, а са гријесима се карај.
Не жалите се на друге, већ више сажаљевајте их.
Људи су више слаби него што су зли.
Већи дио порока људских – погрешке су и слабости.
Буди према себи строг а према другима снисходљив (милостив, благ).
Не праштај себи ни у чему, а другима све праштај.
Ако је некоме тешко опростити, ма коме то било, тај је дужан сјетити се да је он хришћанин.
Права хришћанска љубав у томе се баш и састоји што се уздржава од правичне освете, преостављајући освету Богу: “Моја је освета, говори Господ. Ја ћу вратити“. (Сир. 28, 1; Рим. 12, 19). (Прота Ј. Толмачев).
Звање хришћанина изискује не само да не узимамо што је туђе, не само да не вријеђамо сусједе (комшију), него да им уступамо и своје, у ћутању кротке љубави. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Хришћанска побједа састоји се не у освети, него у кротости и трпљењу. (Св. Тихон Задонски).
Ако је по човјечијему тешко праштати увреде, по хришћански је много теже не праштати их. (Филарет Черниговски).
Ко враћа злим за зло, тај је гори од незнабошца.
Чим увреда почне да ти срце распаљује, сјети се Христа и Његових рана, – расуди да оно што трпиш много је мање у сравњењу са страдањем самога Господа; и тада, као водом, угасићеш своју тугу. (Св. Григорије Богослов).
Теби се, рецимо, чини да је непријатељ недостојан опроштаја. Но зар је Исус Христос недостојан тога да би из љубави према Њему опростили ближњему који вас је увриједио? (Протојереј Ј. Толмачев).
Право хришћанско трпљење састоји се у томе да не само не треба се светити ономе који нас је увриједио, него и не хтјети то па макар нас срце и гонило на то. (Св. Тихон Задонски).
Не мисли о томе да те нико не увриједи, него о томе да нико, и ако би то хтио, не може то учинити. (Св. Исидор Пелусиот).
А исто значи: живи таквим хришћанским животом и тако се владај да те нема ко зашта напасти, или увриједити или напакостити. (Преводилац).
Буди готов отрпити више него ли колико се то хоће вријеђачу и нападачу.
Сравни твоје стање са стањем нападача и ти ћеш га с трпљењем поднијети; нећеш ни помишљати да му узвратиш, с тога што је добит и преимућство на твојој страни.
Размисли шта је боље бити: да ли вријеђачем и нападачем, или увријеђеним? – Без сумње, боље је бити невиним, него ли кривцем. (Филарет Московски).
Боље је зло трпити, него ли бити узроком зла; боље је бити жртвом, него злочинцем.
Боља је жалост онога који неправедно страда и трпи, него ли радост онога који неправду чини. (Блажени Августин).
Није на штети онај који трпи зло, него онај који чини зло. (Св. Златоуст).
Није рђаво када тебе вријеђају, већ је рђаво када ти вријеђаш (или нападаш) друге, или када не умијеш да подносиш увреде и нападе. (Исти).
Увреда још није напаст, а када нас увреде увлаче у мржњу и непријатељство против нападача, упознавају срце наше са мржњом, злобом и осветољубљем – то је тек биједа и несрећа. (Архиепископ Макарије).
Не буди злопамтљив, ако нећеш да увриједиш себе самога, (Св. Златоуст).
Не праштајући другоме, ти њега толико не огорчаваш, колико себе вријеђаш. (Исти).
Не говори: “Осветићу се ја непријатељу”, јер ми имамо Праведног Судију на небу. (Св. Нил Синајски).
Ко се сам свети, тај као да осуђује Бога у немању правосуђа. (Св. Марко Испосник).
Ко сам чини освету, томе ће се сам Господ осветити.
Када се осветиш ближњему за увреду, онда себи гријех ствараш и чиниш да се њему не свети Бог. Када ти прашташ, онда Бог или му се освети или твоје гријехе опрашта. (Св. Златоуст).
Не свети се већ праштај ближњему увреду, стога што и сам потребујеш праштање од Бога.
Ко хоће од дужника свога да тражи све, нека помисли да је и он дужник Божији.
Често се догађа да нисмо сагријешили пред човјеком који нас вријеђа, али смо били сагријешили пред Богом, што људи не знају већ зна само једини Бог, и Он допушта да нас други увредама или нападима подсјете на наше гријехе. (С тога се може чешће чути: “Баш сам у томе зашто ме окривљују сасвим невин и чист”. Да, чист у томе, али у многоме другоме си крив).
Онај који вријеђа Створитеља свега свијета и свега што се види и што се не види, обавезан је да трпљиво подноси када му саме твари наносе увреде.
Праштање увреда јесте неопходан услов опроштаја сопствених гријехова од стране Бога; задобијање посљедњег немогуће је без првога. “Праштајте, па ће вам се опростити“, рекао је Господ. (Лук. 6, 37).
Има много начина милосрђа, посредством којих можемо добити од Бога опроштај својих гријехова; но најважније је средство од свију – праштати непријатељима. (Блажени Августин).
Суд над нама Господ је, може се рећи, предао у наше руке; од нас зависи још овдје претходно изрећи пресуду и рјешење суда над собом. Како ми поступимо са ближњима, тако ће и Господ поступити са нама. Ако опростимо, и сами ћемо добити опроштај. Господ је то рекао и неће се одрећи од своје ријечи.
Благо ономе који може казати са Светим Григоријем Ниским: “Господе, чини са мном оно што сам ја чинио. Ја бих могао да се за себе осветим, али се не светим; не свети се ни Ти. Ја сам предуприједио мога непријатеља (мирењем са њиме), претеци и Ти мене својом благодаћу. Ја сам заборавио зло које је он мени учинио, заборави и Ти моје гријехе. Ја волим њега као што сам га и раније волио, прије него ли ме је увриједио; воли и Ти, Боже, мене, ако те ја понекад и увриједим. Чини са мном онако, како ја поступам са њиме. Ја сам чинио оно што си Ти заповједио, чини и Ти оно што си обећао: “Праштајте и опростиће вам се“. (Лук. 6, 37).
Опрости ближњему твоме сто гроша, да би теби Господ опростио безбројне таланте. (Св. Тихон Задонски). (Ово значи: опрости ближњему мале погрешке, да би теби Господ опростио многе и велике гријехе).
Прости гријехе слуге, да би ти добио опроштај гријехова од Господа; ако је слуга тебе много увриједио, онда уколико ти више опростиш, утолико ћеш и сам добити опроштај. (Св. Златоуст).
Чувајте један другога да вас сачува Господ. (Св. Антоније Велики).
Будимо снисходљиви према својим непријатељима, да би такав и Господ био према нама. (Св. Златоуст).
Немилосрдноме биће и суд немилосрдан.
Ко строго истражује од свога брата, од њега ће Господ много строжије изискивати.
Бог лакше прашта гријехе учињене против самога Њега, него ли против ближњега. (Мат. 18, 23-35).
Не гаји непријатељства ни према једном човјеку, иначе ће молитва твоја бити непријатна Богу. (Ава Исаија).
Не заборављајмо, о хришћани, помиловати прије него ли будемо тражили помиловање од Бога. (Филарет Московски).
Како можеш рећи: “Господе помилуј”, када сам не милујеш?
Узалудне су молитве и подвизи човјека који храни у срцу своме злобу и мржњу на ближњега и жељу освете. (Ава Исаија).
Молитва злопамтљивога и осветољубивога јесте сијање на камену. (Св. Исак Сирин).
Бити злопамтљив и осветољубив и молити се (као такав), исто је што сијати по мору и очекивати жетву. (Исти).
Ни поста ни празника не може бити тамо, гдје је непријатељство и злоба.
Ко живи у свађи са хришћанима, тај не може бити у заједници са Христом. (Блажени Августин).
Ко нема на себи име човјека мирољубивога (тј. кога не називају мирољубивим), тај се не може сматрати да је под управом Сина Божијега. (По Бл. Августину).
Гдје нема мира, тамо нема ни Бога. (Ава Исаија).
Нема ничега безопаснијега, него ли опростити непријатељу; нема ништа опасније, него ли му се осветити. (Св. Златоуст).
Јак вјетар гони облаке, а злопамћење – добре осјећаје из душе. (Ава Евагрије).
Ко чува у души својој злобност или осветољубље, сличан је ономе који чува сламу у ватри.
Ко скрива у срцу своме злобу, сличан је ономе који би хранио змију на грудима својим. (Св. Јефрем Сирин).
Ако би се у вашем дому запатиле змије и шкорпије, шта не би предузели да их се ослободите? Но мржња и непријатељство страшније су, рђавије су од тих животиња, а ви међутим нећете да од њих очистите ваше срце, које је храм Божији! (Блажени Августин).
У матице пчела постоји жаока, коју она употребљава за казну. Ако која пчела не слиједи примјеру њеном она се ускоро покаје због неувиђавности своје, јер јој матица зада смртоносну рану. Да чују ово хришћани који имају заповијест: “Не враћати зла за зло; не дај се злу надвладати, него надвладај зло добрим” (Рим. 12, 17, 21). (Св. Василије Велики).
У ћутању и кротости је – спокојство, мир и срећа живота; а ко враћа злим за зло, или псовком за псовку, тај никада неће бити спокојан и не може помишљати о блаженом животу у вјечности (1 Петр. 3, 9-11).
На небо одлази само онај који има љубави, стога што је онамо – само љубав. (Прота Ј. Толмачев).
Како ли је жалосно стање – платити мржњом за мржњу, и увредом за увреду? Ако је непријатељ јачи од тебе, шта онда? Нашта ће ти онда твоје осветољубље? Осим ако е на убрзану твоју погибељ? Па и при равној снази, шта друго очекивати него ли заједничко падање и несрећу. Напосљетку, рецимо да он баш није у стању борити се са тобом, а зар су мање страшне тајне преваре, подмуклости, лукавства, него ли отворени, јавни напад? (Филарет Московски).
Најбоље је и најјаче средство против увреда – трпељиво их подносити.
Бољи начин осветити се непријатељу састоји се у томе да му се истим начином не одговара, и побиједити га кротошћу, умјесто тога што би га одбио. (Марко Аврелије).
Буди овца па ћеш побиједити вукове.
Претрпите кротко и праштајте прву увреду вашега непријатеља, праштајте му и по други пут, и тада он до треће увреде неће се ријешити да дође. (Св. Амвросије Милански).
Видећи твоју смјерност, и непријатељ ће се смирити.
Ништа тако не уздржава вријеђача, као кротко трпљење самих увријеђених. (Св. Златоуст).
Зар не видиш како стријеле пробијају обично скроз тијела тврда и упорна, док у тијелима меким и попустљивим, губе своју снагу? Тако својство има и пријекор (пребацивање, укор), тј. једна од најосетљивијих увреда које нам ближњи наносе. Ко јој се противи, тај је прима на себе; а ко јој се подаје и попушта, тај мекошћу нарави слаби управљену против њега злобу. (Св. Василије Велики).
Смјерност и трпљење побједоноснији су него ли пријекор, па макар, може бити, и на правди заснован. (Филарет Московски).
Смјерношћу се могу и други научити да буду смјерни; гордошћу је немогуће смирити горде. (Исти).
Не плаћај грдњом и псовком онима који тебе грде.
Не треба чак ни ђавола – са којим, уосталом, треба да смо у непријатељству – хулити и опадати (Јуда 1,9).
На глупе, будаласте поступке не треба одговарати другим глупим и будаластим поступцима. (Филарет Московски).
Ако будеш одговарао укором на укор, онда ћеш распалити ватру. (Св. Златоуст).
Свађа и вријеђање као одговор на свађу само раздражује дрскога вријеђача. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Пљуни на искру ватре, и она ће се угасити; а када на њу подуваш, разгориће се, и није далеко од пожара.
Као што ватру гасе не ватром већ водом, тако се и зло побјеђује не злим већ добром, не злобом већ љубављу.
Нећеш погасити ватру маслом, ни угушити искру тиме што ћеш пирити у њу; против, у једном и у другом случају ватра ће се јаче и јаче разгорити, и што више буду посипани маслом, тиме ће пламен бити све страшнији и страшнији. Тако исто и завађени, што даље и дуже буду без измирења, тиме ће све већом и већом злобом и мржњом дисати један против другога; л што се на увреде буде одговарало осветом, а освету буде подражавала злобност, а ову опет нова освета, тиме ће се обије стране довести до крајње малаксалости и до душевне погибије.
Одузмите ватри храну (тј. дрва), она ће се угасити. Уклоните од Ссвађалице све нове поводе свађи, и пређашње непријатељство мало помало ослабиће, прекратиће се и заборавиће се.
Зло никаквим начином не уништава зло; стога ако ти ко учини зло, ти му учини добро, да би добром истријебио зло. (Ава Пимен).
Воли да се светиш доброчинствима, тј. за зло платити добром, за клетву и проклињање, за опадање и клеветање – благосиљањем, добрим жељама и похвалним о не-пријатељу одзивима.
Оно што је добро код непријатеља, то треба хвалити.
Ако дознате да когод о вама рђаво говори, поступите с њиме тако, како би он о вама добро говорио.
Рђаве ријечи најбоље је оповргавати добрим дјелима. (Филарет Московски).
Ако чујеш да те неко оговара и напада, а потом се сусретнете на каквом мјесту, или те он посјети, – прими га учтиво и весела лица, и опоменувши се онога о чему си слушао, не питај га: зашто је он тако говорио. Јер је написано у Причама: “Ко се опомиње бешчашћа, законопреступник је” (Приче 12, 16). (Ава Исаија).
Зар ти не би заволио човјека којега си увриједио, а он ти је великодушно опростио? Па поступај и ти тако, да би задобио љубав и од непријатеља својих.
Нема сумње да је тешко и тужно има-ти непријатеље, но ако хоћеш да се од њих избавиш, почни да их волиш, почни да им добро чиниш: љубављу и доброчинством ријетко да се не омекша и најтврђе срце, ријетко се не преломи и најупорнија воља. (Прота П. Соколов).
Хоћете ли да се ослободите од непријатеља? Волите вашега непријатеља. Таква је моћ љубави. (Блажени Августин).
Један од светих Отаца овако савјетује утишати гњев ближњега: “Ако дознаш да се на тебе љути брат твој, ти му пошљи какав било дар”.
Не може бити да видећи трпљење, услужност, доброчинство правога хришћанина непријатељ његов не би осјетио ма када било кајање, било сажаљење или о њему, који невино страда, или о себи самоме, несрећном оруђу злобе; и напосљетку – саму љубав ка своме непријатељу, љубећем. Зар није било минута када је и Саул осјећао неправедност своју према Давиду којега је гонио; сазнавао је племенитост поступака његових (Давидових) и изјављивао са сузама своје уважење и нешто налик на љубав према Давиду (1 Царства 24, 17-18).
Опростивши непријатељу, ти можеш тиме учинити да ти он пријатељ постане.
Указуј доброчинства свим пријатељима и друговима, да те још већма заволе; указуј их и непријатељима својим, да ти они постану пријатељи. (Клеобул).
Благородне и племените душе љубе будућега пријатеља у садашњем непријатељу. (Лафатер).
Љубав к непријатељу јесте поуздано средство учинити га пријатељем. (Прота Ј. Толмачев).
Непријатељ може постати бољим пријатељем, него ли највећи пријатељ.
Пријатељ твој толико те воли, да не види све твоје недостатке и мане. Но стани пред лицем непријатеља твога, и нико од њега неће ти подробније описати слабост и мане твоје; он оштроумно, проницаво гледа на њих, не испуштајући из вида ни једнога поступка, и говори о њима не умањујући њихову кривичност. И тако, послушај непријатеља твога спокојно, пажљиво, и тада – коликим побједама над злом приводи тебе непријатељ твој. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Слично томе, као што многи отрови, премда су и опасни сами по себи, ипак. лијече од болести, тако и непријатељи наши, ма колико били зли сами по себи, производе свакако спасоносна дејства на наше душевне болести. (Прота Ј. Толмачев).
Непријатељ твој – љекар је твој.
Људи се обично задовољавају тиме, што не обраћају пажњу на непријатеље своје; међутим мудри умију извући од њих корист. (Амвр. Рандју).
Добро је – ни одвише бојати се неправичних окривљења, нити пак сасвим их пренебрећи. (Св. Јован Златоуст).
Треба се користити и клеветом непријатеља за исправљање себе самога.
Потребно је бојати се не толико злих људи, колико сопствене зле воље своје. Јер, они нас принуђавају да прибјегавамо к Богу и, сами не знајући то, приближују нам Бога. А она – наша зла воља – удаљава нас од Њега и подвргава нас гњеву Његовом.
Непријатељ твој пружа ти велику корист, премда његова намјера не иде на то да ти користи.
Увреде, неправедно нам нанешене ма од кога било, Бог нам урачунава или у опроштај гријехова или у давање награде. (Св. Златоуст).
Када трпиш од људи какво бешчашће, размишљај о оној користи какву можеш добити ако добродушно претрпиш то бешчашће; опомињи се славе која је спремљена за оне који све трпе с’ благодарношћу и – нећеш се збуњивати и туговати због бе-чашћа. (Духовни Маргарит).
Када подносиш ма какво било понижење или бешчашће од људи, то знај да је оно послано од Бога ради славе твоје. (Филарет, митр. Московски).
Клеветник (оговарач, опадач) спрема ти велику награду (Мат. 5, 11 – 12).
Хуљења, укоравања и пањкања знаци су и карактеристике нашега унутрашњег човјека.
Сваки пут када се сјетиш својих вријеђача, па и гонилаца, не жали се на њих, већ се помоли Богу за њих као за узроковаче великих за тебе блага. (Ава Исаија).
Треба се молити и за непријатеље: они већином не знају шта чине; они су, чак, доброчинци наши: нападима својим они нас утврђују у врлинама, укроћавају и смиравају дух наш на земљи, а на небу плету нам рајске вијенце. (Схимонах Теофил).
Непријатеље своје треба сматрати за велике добротворе и молити се за њих још више него ли за добротворе, стога што добротвори, чинећи нам привремено добро, себи још више чине добра, спремајући за себе вјечну награду од Господа; међутим непријатељи, може бити са губитком вјечнога спасења свога, спремају нам вјечно спасење, биједама очишћавајући гријехе наше, и гоњењима својима као да нас силом гоне и гурају нас у Царство Небеско, притом уз опасност да и они сами упадну у пакао. Како да им, дакле, не благодаримо за то, како да се за њих не молимо да их Господ сачува и помилује! (Схимонах Зосим).
Сам осјећај части требао би да нас побуђује испуњавању Христове заповијести о љубави према непријатељима, праштању увреда и чињењу им добра (Мат. 5, 44).
Осветити се за увреду, значи ставити себе на исти степен на коме је и непријатељ; а опростити му, значи – уздићи се над њим.
Праштање непријатељу – доказ је не слабе, него велике душе.
Зашто се не срдите, не љутите када вам дијете пријети или покушава да вас расрди? – Стога што сте старији и паметнији од њега: пријетња је његова за вас исто што и зујање муве. – Кад би ви имали доиста велику душу, онда вријеђање и огорчење, која би вам долазила ма од кога било од браће ваше, дирало би вас не више него ли зујање муве.
Немојте рећи да је попуштање знак слабости. Шта је веће: да ли побиједити самога себе и задобити благовољење Божје и име благодарнога, племенитога човјека, или бити исмијан за слабост од неких безумних људи? Не, баш овдје ми можемо објелоданити торжество нашега хришћанског образовања, испробати сталност наше врлине. (Прота Ј. Толмачев).
Славније је ћутећи претрпити увреду, него ли побиједити одговором. (Св. Григорије Двојеслов).
Давид је одржао већу побједу, поштедивши Саула (јер га је могао убити а није то учинио), него ли тада када је оборио Голијата. (Св. Златоуст).
Ничега у свијету нема дивнијега, него ли што је љубав према непријатељима. (Блажени Августин).
Није велико дјело не судити онога или имати саучешћа ономе ко се налази у тузи и покорава се теби; него је велико – не судити онога који ти противријечи, не светити му се по страсти, не саглашавати се са онима који га осуђују, и радовати се заједно са онима који су ти претпостављени. (Ава Доротеј).
Праштајући непријатељу и чинећи му добро за зло, личиш на мирис који собом испуњава ватру која га сагоријева.
Велика је врлина љубав према непријатељима! Велики је труд и дјело хришћанске душе, која прашта ближњему за нанешену му увреду; која враћа добром за учи-њено зло; умјесто мржње срдачно га воли, па се за њега и Богу моли! Но велика га и награда за такав подвиг на небу очекује, па и овдје на земљи.
Душа се срећном осјећа када воли све. Спаситељ је рекао: “Волите своје непријатеље“, откривајући нам тајну како ћемо наћи рај и у овоме свијету. (Гроф Блудов).
Воли непријатеље своје и – ти ћеш постати пријатељ Божији.

One Comment

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!