ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
15. МУДРИ, ДОБРИ И СВЕТИ ЉУДИ
 
Велика је наука бити мудар, а велика је мудрост бити добар.
Право рећи: само доброчинце и свете људе треба назвати мудрим људима. Није мудар онај који много зна, него онај који је се умудрио за спасење.
Ко је премудар? – Онај који свуда и свагда обазриво (са расуђивањем, а не лакомислено) поступа, и невидљивога Бога као видљивога пред собом има. (Св. Тихон Задонски).
Мудар не говори много. Мудар је свагда један и исти. Ум мудрога свагда је обраћен к Богу. У души мудрога живи Бог.
Мудри жели само оно што може правилно стећи, са умјереношћу употријебити и са задовољством другима саопштити.
Што је ко више добар, њему је теже повјеровати да су други неваљали. (Цицерон).
Ко је далеко од зла, он најмање подозријева злу. (Св. Григорије Богослов).
Зликовац (зли човјек) сматра да су сви људи вјероломни и неваљали, какав је он сам; добре је лако обманути. (Вијент).
Прави мудрац стара се само о томе да добро чини, док се лажљиви мудрац стара само о томе да о њему говоре како он добро чини.
Атила, свјетски завојевач, или правилније рећи: свјетски пљачкаш и рушилац, говорио је о себи: “Куда мој коњ прође, тамо трава не расте”. Зли људи и злом се чак хвале, а добри, и учинивши добро, ћуте о себи.
Сви Божији људи не воле бити у слави међу људима. (Филарет Московски).
Праведни човјек не поноси се када га људи узносе и славе.
Ласкаво похваљивање – неподношљиво је бреме за праведника (Дјела Ап. 16, 18).
Сви свети признавали су себе за недостојне Бога; овим су објелоданили своје достојанство и величину у смјерности.
Причали су о великом Св. Ави Памву да је он на самртном часу говорио около стојећим оцима: “Од онога доба када сам дошао у ову пустињу, начинио себи кућицу (колибицу) и уселио се у њу, сјећам се да нисам другога хљеба јео осим онога којега сам својим рукама зарадио, и никада се нисам кајао за ријечи које сам до овога часа изговорио (тј. никада ријечима није згријешио). А сада одлазим к Богу тако као да нисам ни почео да Му служим”.
Од многога рода савијају се гране воћака; и при многим врлинама смирава се у човјеку начин његовог мишљења. (Св. Нил Синајски).
Смјерност свагда прати побожне. Ако их постигне несрећа, они говоре: ,,Тако је морало бити”; или “То је мало према гријесима нашим”. Ако ли им се насмијеши срећа, они признају да су је недостојни.
Свети људи, да би избјегли недозвољено, забрањивали су себи и много дозвољенога.
И свети падају (гријеше), но само они брзо и устају (кају се, поправљају се). (Приче Сол. 24, 16).
Сви људи гријеше (1 Јов. 1, 8-10), но зли чине гријех са радошћу и наслађивањем, а добри се гаде гријеха. (Прота Ј. Толмачев).
“Врлина је готово свагда окружена биједама, као ружа бодљикама”, казао је Св. Јован Богослов. – Ово много зависи од начина дејствовања добрих људи и односа према ближњима, међу којима они живе и дјелају.
Зломе човјеку мудар изгледа луђак, зато што зли човјек мисли и ради сасвим супротно начелима и циљевима мудрог човјека.
Искреност у ријечи и истинитост у дјелу често и пријатеље обраћа у непријатеље.
Болесне очи не трпе свјетлост, и неправда правду, и лаж мрзи на истину. (Св. Тихон Задонски).
Чешће се дешава да праведнике предају у руке неваљцима, не ради славе неваљалих, него да се опробају праведници. (Св. Григорије Богослов).
Срећа или несрећа су пробно камење врлине: докле она није њима опробана, немогуће је на њу ослонити се.
Моћи или снаге, нису снаге, ако нису прошле кроз борбу.
Бог умањује земаљску награду ономе који има врлине и побожно живи, да би му дао већу награду на небу.
У вјечности неће добити награде онај коме је на земљи било све дано и допуштено да чини.
Несреће добрих боље су од среће неваљалих људи.
Баците на крај земље човјека који у себи носи богатство онога свијета, тј. Царство Божије, окружите га свима могућим биједама, и ништа неће поколебати унутарњу тишину његова духа, стога што свјетлост, живот и сила божанска свагда су и свуда су нераздвојни од њега. “Умријесмо, говоре ови небесни људи, и живот наш сакривен је са Христом у Богу” (Колош. 3, 3), – а спокојство тих умрлих ништа на свијету неће узнемирити.
Нико од Светих није тако страдао као Св. Мученици. Но они су се чак радовали и ликовали усред највећих својих мука, због тога што, како вели Тертулијан: “Ако је душа на небесима, тијело већ не осјећа тежину окова земаљских; душа са собом односи свега човјека”.
Сама смрт, која је за грешника почетак вјечних мучења, о којима грешник без ужаса помислити не може, она за праведнике, макар од стране гонилаца долазила, чак насилно, за правду и истину, јесте само задовољење њихове крајње жеље: да се што прије и што јаче приближе и сједине с Богом, највећим и јединим циљем њихових мисли, жеља и љубави.
Грешници, ако и живе, мртви су; а праведници, ако и умиру, живи су.
Да ли је могуће насликати или само представити себи оно стање задовољства и блаженства у каквоме се душе праведника налазе по смрти? Јер Апостол вели: “Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.” (1 Коринћ. 2, 9). Сама њихова тијела, још прије потпунога преобразовања у вријеме васкрсења, већ добијају чудну моћ и силу, јер не труле у гробу и благодатно миришу за вјерне и чине дивна чудеса.
Читајући описе живота и подвига добрих и светих људи, не треба се ограничити само на чуђење њиховом анђелском животу. Нужно је старати се, уколико је то могуће, и угледати се на њих.
Поштовање Светитеља састоји се у подражавању његовој вери и животу. (Св. Златоуст).
Ако је могуће, треба подражавати самоме Свесветоме Богу (Мат. 5, 48; Еф. 5, 1). Како онда не подражавати и светим људима, који су нам приближнији и могу нам служити као руковође у подражавању Богу. (Филарет, митроп. Московски).
И онај који у граду живи, може подражавати живот пустињака и испосника.
Гледај на почаст коју су добили сви Свети и, идући мало по мало за њиховим животом, достићи ћеш и задобићеш врлине. (Ава Исаија).

One Comment

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!