ДУХОВНА ГРАДИНА

 

ХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
 

 
10. СПАСЕЊЕ ДУШЕ И ВРЛИНА
(ДОБРОЧИНСТВО)
 
Спасење душе хришћанин треба да сматра за свој главни циљ, па чак за јединствен циљ, а све остало – за средства ка том циљу.
Сва дјела овога свијета, ма колико нам се учинила да су важна и велика, само су као подређена, другостепена. Јер првенствено и најважније од свију дјела треба и мора да буде дјело нашега спасења. (Прота Аврам Некрасов).
Вјечно спасење тако је потребно, да без њега све остало је само ништавило.
Све ствари овога свијета, сва блага, дарови земаљске среће, чак све науке, вјештине и умјетност треба да се цијене само утолико и у тој мјери уколико помажу успјеху у врлинама и доброчинству (1 Цар. 2, 10; Јерем. 9, 24). (Петар, епископ Томски).
Онамо нема прекраснога где нема доброга и кориснога. (Сократ).
Стварно је корисно оно што може послужити да се добије вјечни живот, а не удобности и радости земаљске. (Св. Амвросије Милански).
Не треба осуђивати науку или познавање ствари; знање је само по себи добро и од Бога установљено; али њему треба свагда претпостављати добру и чисту савјест и побожан живот – чинећи добро. (Тома Кемпијски).
Одвећ је безуман онај који се највише стара о ономе што не служи његовом спасењу. (Исти).
Ако само тјелесно поживиш (угађајући само тијелу), онда ћеш и душу и тијело погубити; ако ли пак поживиш по Божијему закону, онда ћеш обоје спасти. (Св. Серафим Саровски).
Ми смо непријатељи самима себи ако губимо из вида спасење душе своје. (По Филарету Черниговском).
Гријех мами пријатношћу, а пут доброчинства (врлине) посијан је трњем; но ко осјећа плод једнога и другога, наћи ће сладост у горчини врлине и горчину у сладости гријеха. (Духовни Маргарит).
Ако принудиш зликовца да чини добро, увјеравам те да ће те ускоро завољети. Нагнајте љењивца да ради, он ће се ускоро зачудити колико је и зашто је мрзио труд. Сократ је називао доброчинство (врлину) знањем; сваки порок можемо назвати глупошћу, јер је он сљепоћа ума, и јер је у њему много више страдања, него ли пријатности. (Карамзин).
Ругобу и гадост порока и ништавило своје тек ћемо тада осјетити када будемо очарани красотом врлине (доброчинства) и бескрајним савршенствима Свемогућега Творца.
Врлина је величанствена у порфири, мила у ритама; преславна је под штитом и шљемом, знаменита и на њиви са ралицом; похвална је у храму пред свештеним олтарем; благословена је и у дому, и у граду, и у селу. Ма с које стране погледамо на лице њено, она је свуда чиста, прекрасна, божанствена.
Сластољубије је минутно; а врлина је бесмртна. (Периандер).
Врлина се подвргава гоњењу; но та гоњења завршавају се славом. (Инокентије, архиеп. Херсонски).
Права врлина на ватри не гори и у води не тоне, тим више на земљи не пропада. Шта су, нпр., светом Златоусту, Атанасију Великом и другим заштитницима вјере и побожности наудили изгнањем? – Само су их прославили. (Прота Аврам Некрасов).
“Нека клеветају истину, нека мрзе на љубав, нека уништавају живот; истина ће се оправдати; љубав ће побиједити, живот ће васкрснути!”
Ако желиш спасења, чини све што води к њему. (Св. Исидор Пелусиот).
Као што на степеницама постоји први ступањ пењања од земље, тако и у животу по Божјој вољи почетак успјеха јесте удаљење од зла. (Св. Василије Велики).
Нечињење зла јесте само “први ступањ” у побожном живљењу, ништа више него излазак из порочног живота ка побожности. Да би стекао спасење својој души, није довољно ограничити се само уклањањем од зла, но треба и добро чинити. “Уклони се ода зла и чини добро”, вели Псалмопјевац (Пс. 33, 15).
Као што је грешно чинити зло, тако је грешно и добро не чинити. (Св. Тихон Задонски).
Не само чињење зла, но и пропуштање чињења добра, подврћи ће се строго одговорности и суђењу. (Прота П. Соколов).
Подједнако су рђави: готовост на зло и оклијевање на боље. (Св. Григорије Богослов).
Не предавајући се пороку и не радећи са усрђем Господу, ми, као прашина у ваздуху, вртимо се између неба и земље: нема у нас ни полета ка небу, ни тачке стајања на земљи. Непријатно је посматрати на дрво с голим гранама и гранчицама; непријатно је видјети замрзло поље на коме се не зелени ни једна травка; но још је жалоснији изглед срца хладнога према добру, без сокова и снаге за добро, без цвјетова и духовнога живота, без плода правде.
Мало је не чинити зло; треба чинити добро; треба чак тражити случај да учиниш добро. Ко тражи такав случај, свагда ће га наћи.
Не задовољавај се мишљу, осјећањем, ријечима тамо гдје је потребно и могуће дјело. Добро је, ако у теби није камено срце; али није добро, ако је у тебе сува и савијена рука, која се не пружа и не отвара за сиромашне. (Филарет, митроп. Московски).
Немогуће је доћи к спасењу, ако у самој ствари не пођеш правим путем спасења. (Исти).
У неких нема само моћи чинити добро, а добре намјере постоје.
Добра намјера тек је тада корисна, када се на сваки начин прегалаштвом доводи до испуњења. Има људи којих је пут посут добрим намјерама, но добре намјере остале су неиспуњене, и њихов пут скренуо је ка аду – паклу.
Добра намјера јесте добар темељ доброга дјела. Но када је положен добар темељ, тада још није све довршено. За добром намјером треба да сљедује брига и старање о тачном испуњењу њеном.
Као што сама жеља за храном још не утољава глад, и сама жеља за пићем још не уништава жеђ, нити сама жеља одати се трговини, обогаћује: тако и сама жеља за спасењем не спасава нас. (Прота Аврам Некрасов).
Жеља без дјелатности ништа друго није него ли бесплодно дрво, погодно само за сјечу. (Исти).
Живи тако како би душа твоја била покретна на добро, као ватра.
Као што је, не трудећи се, немогуће купити себи за паре писменост или какву вјештину, тако је немогуће стећи навику у врлини (доброчинству) без старања, вредноће и усрђа. (Св. Јефрем Сирин).
Као што се дијете учи говорити, тако се пунољетни учи да буде доброчинац; обоје бива посредством вјере и упражњавања.
Ко се поучава лекцијама доброчинства, а не испуњава их, сличан је човјеку који оре, али заборавља поорано посијати.
Ако хоћеш да се назовеш слугом Господњим, онда ступи и у подвиг слуге.
Онога не треба сматрати слугом Божијим који се покорава својим пожудама. Јер ко киме управља, тај му је и господар. (Ава Исаија).
Бог, премда нам указује милосрђе, ипак нас Он зове и говори: “Дај и ти штогод”. (Св. Златоуст).
“Дјело спасења не можеш извршити без Христа, а и Христос га неће извршити без тебе”. (Тј. човјек има слободну вољу и, ако сам неће и не тражи спасење, нити се имало за њега стара, неће се ни спасти). (Филарет Московски).
Подједнако је за тебе рђаво: и одложити благу наду спасења и имати одвише смјелу мисао да није тешко бити савршен. (Св. Григорије Богослов).
Без строге пажљивости над собом, човјеку је немогуће напредовати ни у једној врлини. (Ава Агатон).
Не циједе се вино или восак иначе него ли посредством притискивања (тј. муљања); тако исто и добра дјела није могуће чинити иначе него ли усиљеним трудовима и подвизима. (Св. Димитрије Ростовски).
Не чинити добро само стога што се од тога може нешто непријатно догодити, значило би и значи одрицати се за свагда чинити добро. (Инокентије Херсонски).
Врлина (доброчинство) је окружена свагда биједама као ружа убодљивим бодљикама. (Св. Григорије Богослов).
Лакост чињења гријеха и тешкоћа чињења добро, не треба да нас задржава од овога посљедњега и од саглашавања на оно прво.
Боље је оно трудно (напорно) изабрати, ако је корисно, а напуштати оно што је лако, ако је штетно.
Изићи на висину теже је него ли пасти у бездан. Али: је ли зато боље стрмекнути се у бездан?
Они који се подсмијевају над подвизима побожности слични су људима који пливају по току ријеке, а које вода наниже носи, па се ипак смију онима који, желећи да плове уз ријеку навише, хватају се за растиња што се налазе на бријегу ријеке. (Огјуст Никол).
Ако себе не подвргнеш насиљу (тј. ако себе не примораш и против воље своје), нећеш задобити царство небеско.
Не надај се да ћеш олако и бадава отићи на небо, не живећи достојно неба. (Св. Димитрије Ростовски).
Побједа не бива без подвига (борбе), нити вијенац и слава без побједе. (Св. Тихон Задонски).
Ко бјежи од трпљења, тај бјежи од спасења.
Спасење се не састоји само у томе да се зло не чини, него и у томе да сами храбро трпимо зло. (Св. Златоуст).
Трудно је и тешко спасти се, али се не може рећи да је то немогуће.
Не мислите да је немогуће испунити заповијести; има их и сада доста који их испуњавају.
Ја сам видио многе који су мало способни били за науку, али нисам видио ни једнога који не би био способан за доброчинство. (Конфучије).
Бог не предлаже ништа што је немогуће, већ само савршено.
Говоре: трудна је и тегобна побожност. Но какво благо задобија се ласно? Ко је лешкарећи подигао себи споменик? Нико не добије награду докле најприје не пројури тркалиште. Занимање са тегобама доноси славу.
Ако се строго размотри, и ђаволска дјела вршиоцима безакоња не бивају без труда. Зар уздржљивост одузима толико снаге од тијела твога, колико га квари паклена и бјесомучна неуздржљивост? Без сна су ноћи оних који их проводе у молитвама, но страст за задовољствима сасвим одгони свако спокојство. (Св. Василије Велики).
Шта ми не чинимо да задовољимо сујетне жеље и страсти законопреступне? Богатству жртвујемо спокојство – и томе слично.
Колико ли мука и тегоба подноси човјек да задовољи грешне жеље своје? Каквим бригама, љутњама, сикирацијама, каквим мукама подвргавају се частољупци и славољупци?! Каквим изнуравајућим тегобама радо подвргава себе онај ко хоће да се све више и више обогати! Ако би, ради угађања Господу, подвргли се таквим трудовима каквим се подвргавају људи ради угађања својим страстима, до какве ли би висине духовнога савршенства достигли! (Филарет, архиеп. Черниговски).
Ах! колико ли смо ми радљивији и силнији за нашу погибао, него ли колико треба за наше спасење! (Филарет Московски).
Посред најразноврснијих занимања налазимо ми и времена ради задовољења којекаквих случајних својих прохтјева; налази се времена за упражњавање у овој или оној вјештини, за изучавање ове или оне науке, за читање којекакве лаке и бескорисне лектире, романа, чак скандалозних прича и препричавања итд. Али немамо ни времена ни моћи да се постарамо за душу своју и њено спасење!
И земаљска блага без труда се не стичу; зашто се онда клонимо од небесних блага због подвига, труда, рада? (По Св. Нилу Синајском).
Опомени се само овога: колико ли труда и рада треба уложити у приготовљењу само једнога парчета хљеба, и онда нека ти не буде тешко потрудити се за вјечно спасење, за дјело најважније и најнеопходније.
У врлини (доброчинству) је почетак тежак, али продужење је пријатно. (Св. Златоуст).
Дјело Божије с почетка чини макар и преко воље, принудно (Мат. 11, 12), а затим ћеш то дјело вршити са задовољством.
На путу ка добру (доброчинству), што више прођеш напријед, тим ће ти се тај пут лакши учинити. (Св. Златоуст).
Када би у почетку себе принуђивали макар и мало, послије би све могли лако и с радошћу дјелати. (Тома Кемпијски).
Представите себи случај, када огромна ријека узима други правац свога тока: у почетку ово изискује огромних, готово немогућих напора, док није ископан нови ток, док ток воде није уведен у ново корито. Но кад је ријека већ пошла новим коритом, међу новим обалама, брзина тока почиње да се појачава све више и више, према мјери прођенога пута. Исто бива и са постојанством, одлучношћу у добру. У почетку је подвизавање у добру изискивало од Светих силне борбе против чулне, материјалне и страсне природе, против самога себе, – много суза и молитава, док се њихове мисли и жеље и сво срце није растало од земаљскога и утврдило у Господу, док сав живот њихов није напустио пређашњи ток и предузео нови. Тада је се љубав ка Господу Исусу Христу дубоко укоријенила у њихово срце, тада је придобила моћ и оснажила се у борби против гријеха, тада им је постало ласно да непрестано мисле о Богу и као да живе пред Његовим очима; тада је поток мисли њихових ишао већ обичним својим коритом.
Премда много труда стаје утврдити се у врлини (доброчинству), но за то она – врлина – много и награђује и много радује савјест, и порађа толике унутрашње радости да је то немогуће никаквим ријечима изразити. (Св. Златоуст).
“Један поглед на доброга”, говори Карамзин, “јесте срећа за онога, у коме није затврднуо и окорио осјећај добра”. Према томе, тим више мора да се осјећа срећним сам чинилац добра.
Имајући успјеха у добрим дјелима па затим опет повративши се гадним обичајима, не само се губи награда за пређашње трудове, него се такав подвргава врло тешкој казни, јер је знао и окусио сладост врлине (доброчинства), па се ипак вратио на оно што је одвратно и за душу убитачно. (По Духовном Маргариту).
Велики је подвиг доброчинство (врлина), а награда још већа, виша и од самих подвига.
Шта се све чини и предузима ради земаљских награда! И онда, зар се не треба још већма потрудити ради небеских награда? (Прота Ј. Толмачев).
Ако будемо имали пред очима не само тешкоће доброчинства, но и награду и вијенац од њих, онда ћемо ускоро одвратити душу своју од свакога зла. (Св. Златоуст).
Садашње биједе упоређуј са будућим добрима, и нерад никада неће ослабити подвиге твоје. (Св. Марко Посник).
Нема тако тешкога дјела, које не би постало лаким при надању на награду од Бога. (Св. Златоуст).
Најлакши је пут ка врлини (доброчинству) овај: гледати не само на рад и подвиге, но уједно помишљати и о наградама. (Исти).
Хоћеш ли без труда бити добродјетељан (доброчинац)? Расуђуј о напору и труду да је он привремен, а о наградама да су оне вјечне. (Св. Нил Синајски).
Тешко је – веле – спасти се; али је и стидно и неопростиво ако се, при свима даним условима и средствима, не спасиш. (Св. Златоуст).
Бог је олакшао за нас подвиг врлине (доброчинства) не само надом на будућа блага, но и другим начином, то јест свагдашњим Својим старањем и помоћју. (Св. Златоуст).
Онај који наређује да се дјело изврши, уједно даје и моћ за извршење, али не принуђава.
“Бреме је моје лако” (Мат. 11, 30), рекао је Спаситељ. Доиста је лако. Јер шта може бити лакше од онога бремена које тамо односи свакога, који га носи? Тако, тешка су крила птици која их носи, али која и њу, на исти начин, у ваздушном пространству носе. Зар је птици тешко перје којим лети у ваздуху? Тако и правоме хришћанину нису тешке заповијести Христове, испуњавањем којих душа узлеће ка небу.
Чини оно што можеш: Он ће ти несумњиво помоћи (1 Јован. 5, 14. 15). (Прота П. Соколов).
Не треба преувеличавањем тешкоћа падати у лијеност и малодушност. Мале цигле стављају једну на другу и зидају огромни храм; слично овоме поучавај душу своју, колико је могуће, непрекидно благим помислима, добрим жељама и племенитим дјелима и постаћеш храм духовни. (Филарет Московски).
Треба свагда почети с мањега, да се оспособиш потом предузети велико. (Прота А. Иванцев-Платонов).
Сваки треба да чини добро по могућности, и да свијетли дјелима свјетлости (тј. добрима), ако не баш у реду великих свјетила, а оно међу малима.
Ако не можеш бити сунце, онда бар буди звијезда, само узлази горе, напуштајући земљу. Боље је ма колико успјети у чињењу добра, него ли нимало. (Св. Јован Посник).
Они који истински ревнују да стекну и да имају врлина, ако им се догоди те падну и згријеше, не треба да се предају малодушности, но треба да устану и изнова отпочну трудити се. (Ава Исаија).
Када почнеш да исправљаш рђаву навику, онда макар би једанпут, макар два пута, макар би и три пута, па макар чак и двадесет пута преступио закон, не очајавај; него опет устани, прихвати се истога труда и сигурно ћеш постати побједилац. (Св. Златоуст).
Један брат упитао је Аву Сисоја: “Ава, шта да чиним? Ја сам пао” (згријешио). – Старац му је одговорио: “Устани”. – Брат одговори: “Устао сам и опет пао”. – Старац му на то: “Поново устани”. – “Па докле ћу устајати и падати”, упита га брат. – “До краја живота твога”, одговорио му је старац.
Немогуће је не падати (не гријешити), но је могуће и треба павши устати. Онај који брзо трчи, ако се на што спотакне и падне, одмах устане и одмах јури путем напријед, к циљу. Угледај се на њега. (Теофан, еп. Владимирски).
У овом видљивом и привременом свијету у коме живиш, нема ничега непокретнога, но све иде и пролази. И твој живот иде и пролази; ти се понекад одмараш, као што изгледа, тијелом, но твоје тајне помисли, твоје тајне жеље непрестано су у покрету; зато, ако ти не идеш путем спасења, онда насигурно идеш путем погибије. Или, ако не идеш, онда падаш, падаш или прелазиш са духовнога живота на живот тјелесни, из живота човјечијега у скотски, и непримјетно се стропоштаваш у дубину паклену, у смрт двоструку, неповратно. (Филарет Московски).
На путу спасења не треба до самога гроба ништа да нас зауставља и задржава; ма до каквог степена савршенства достигао, ипак тежи и иди напријед.
Душа човјечија у овоме свијету слична је лађи која плови против бурних таласа морских: на једноме мјесту никако се не треба задржавати; јер ако лађа не употријеби снагу да се пробије напријед, она ће бити одвучена у понор, у дубину морску.
Ако не упражњавамо и не употребљавамо снагу своју у чињењу добрих дјела, онда ћемо се сигурно наћи у нечему рђавом и неваљалом; слично томе као што пловимо по ријеци: или идемо уз воду или нас она односи наниже по њеном току.
Живот је духовни такав да ако не идемо напријед, ми се враћамо назад; ако не тежимо добру, слабимо за добро. Чим не живимо ради Господа, то непримјетно живимо ради гријеха; и што више живимо у гријеху, то тим мање за Господа. И обратно: ако више живимо за Господа и у Господу, то тим мање живимо за гријех и у гријеху. (По Филарету Черниговском).
На путу ка небу свако заустављање и задржавање – јесте корак назад; свако одуговлачење и застајање – губитак је многога. (Филарет Черниговски).
Тако треба да живимо да оно што је већ прошло не буде боље од будућега или од садашњега. (Св. Василије Велики).
Могуће за човјека савршенство овдје на земљи састоји се само у тежњи и напору ка савршенству, у тежњи непрекидној и сталној (Филип. 3, 8-15).
Наше савршенство јесте непрекидно усавршавање.
Онај ко је добар, треба да се непрестано труди да постане бољи.
Уколико је јачи код нас вид, утолико боље знамо колико смо далеко од неба. Слично овоме, што више напредујемо у добру, тим више се учимо познавати колико је велико растојање између Бога и нас. (Св. Златоуст).
Чим се ко већма приближава Богу, тим већма види себе грешнијега. (Ава Доротеј).
Човјек није Бог, но циљ његова бића јесте уподобљење Богу по заповијести Божијој (Лев. 11,45; Мат. 5,48).
Нека би се број твојих доброчинстава равнао броју небесних звијезда, и тада не можеш бити раван Богу по светости.
Ма колико ти био велики по врлинама, но закон, тј. степенице моралног приближење душе твоје к Богу, свагда је нешто више и веће од тебе.
Не гледај на оно колико је прођено, него на оно колико још остаје да се пређе.
Као што онај што препливава ријеку не мисли о томе колико је измакао од обале, већ колико има још да плива до друге обале, јер ако га снага на један хват или само на метар до обале изда, он тоне, – тако је и на путу ка Царству Божијему. (Јевгеније, архиегк. Јарославски).
Није блажен (срећан) онај који је добро почео, него онај који је добро завршио подвиг свој. (Св. Тихон Задонски).
Није велики труд ударити темељ, али је трудно довршити здање. И што се више зида здање, тим више и трудније бива грађевинару до свршетка предузећа. (Св. Јефрем Сирин).
Ко макар и сав пут прође, но не дошавши за четврт сата и заустави се, тај не добија никакве користи, јер се још налази изван града. (Ава Јован).
Док смо у овоме свијету и остављени у тијелу, па макар се подигли у добру до небеснога свода, не можемо остајати без рада и труда и бити без брига и старања. (Св. Исак Сирин).
У свако вријеме нама предстоји опасност; никада се не треба предавати нераду у дјелу спасења своје душе. – Јаке коње увијек уздом уздржавају. – Често се догоди да лађе у самоме пристаништу од изненадне буре разбијају се и тону. (Ава Кесарије).
Као што човјек плодове са поља и њива не сматра да су му у рукама, све док их не прикупи у житницу своју; тако и ти не можеш бити увјерен какве плодове имаш добити од срца твога, док је дисање у ноздрвама твојим. (Ава Исаија).
Докле човјек не изиђе на суд Божији и не чује за себе рјешавајуће судове (Божје) и не сагледа одређенога му мјеста, до тога времена не може дознати да ли је он угодан Богу или не. (Исти).
Гријех никога не оставља до гроба. С тога до самога гроба треба опрезности, до гроба треба очишћавати срце своје. (Филарет Черниговски).
Подвиг покајања и борбе са страстима доживотни су. (Игњатије, епископ Кавкаски).
Искушења не престају узнемиравати чак лежећега на самртној постељи; она одлазе када душа оставља тијело. (Исти).
Ако се свагда будеш сјећао слабости своје, никада нећеш прећи границу самопажње. (Св. Исак Сирин).
Непрекидна пажња душе неопходна је стога што је њена природа промјенљива. (Ава Исаија).
Једном неваљалом или неугодном мишљу може се изгубити стогодишњи труд спасења. (Прота Аврам Некрасов).
Почетак зла, падања и погибељи, чак и после дугогодишњих подвига у добру, бива нерад о добру; слично као што је почетак таме – удаљење свјетлости. (Св. Григорије Богослов).
Почетак или извор зла јесте расијаност. (Св. Пимен).
Срца су наша – њиве на које могу бити ласно посијане травуљине (кукољ и др.), чим олабавимо пажњу своју. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Напуштена земља или њива бива пуна трња, а нерадна душа – пуна нечистих жеља. (Ава Таласије).
И праведник није без опасности падања у гријех, ако се пролијени. (Филарет Московски).
Варница под пепелом, ма колико да је покривена, брзо се распаљује и лако запаљује чим су непажњом уклоњене сметње које су је заклањале од дувања вјетра или промаје. Исто то бива и у духовном животу. Грешне страсти, које се прикривено налазе и код побожних као варнице под пепелом, при малој непажњи од штетнога свјетовнога ваздуха распирују се и запаљују. Који су читали Хришћанску аскетику (живот испосникв) знаду за многе примјере, гдје је само једна минута немара и безбрижности, једна неваљала ријеч, једно лукаво или подмукло савјетовање, једна зла мисао губила је труд и подвиге читавих десетина година.
Сви ми треба да се добро чувамо нерада, чак и минутног, у дјелу нашега спасења. Једна минута може праведнога човјека преобратити у грјешника. Адам је пао; Соломон је заборавио Бога; Св. Апостол Петар одрекао се Христа. Кад од малога вјетра падају кедри (велика и дивна дрвета на планини Ливану), могу ли онда опстати слабе трске?
У ствари нашега спасења најопасније је када ми уображавамо себи да за нас већ нема опасности.
Док се год налазиш у тијелу не буди безбрижан и никада не вјеруј самоме себи, па макар се осјећао понекад слободан од страсти. Јер непријатељи (демони) с лукавим намјерама привремено обустављају нападе своје, да ми попустимо у ревности својој; тада они кидишу на нас неискусне, дохватају ојађену душу као малу птицу и бацају је на много теже гријехе него ли у којима је дотле била и против којих се пређе молила да их се ослободи. (Ава Исаија).
Потребно је бити на великој опрези стога што наш противник ђаво не спава.
И кад си у миру, буди готов за борбу.
Свагда чини добро, да те зломишљеник (ђаво) свагда нађе у послу.
Или ради добро, или говори добро, или о добру мисли.
Час се моли, час читај, час рукама што ради.
Душа наша промјенљива је и личи на гвожђе које, ако остане занемарено, спопадне рђа те зарђа, а ако ли се загрије у ватри, чисти се од рђе и докле је у ватри из-гледа као и огањ, тако да га се нико не смије дотаћи јер је ватрено. Тако и душа када се устреми ка Богу и бесједи с Њиме, постаје као ватра и опаљује непријатеље своје, тј. оне који јој обично досађују када се она заборави и олијени. (Ава Исаија).
Ма до кога и каквога степена побожности дошао, не вјеруј самоме себи. Ова спаситељна плашња нека ојачава у теби утолико, уколико будеш успијевао на путу ка савршенству. – Што је скупоцјеније благо које уживаш, тим ћеш се подврћи већој несрећи ако га изгубиш. Угледај се на трговца који се већма узнемирава и брине тада када му се лађа, натоварена његовим драгоцјеностима и иметком враћа у отаџбину, него ли кад је она са мањом и незнатнијом робом отишла из пристаништа.
Што се више будеш пењао на степенице моралног савршенства, тим више пази на себе, обзири се на све стране и посматрај себе, пази на се да не би непажљивошћу учинио корак ка неваљалству каквом и постао жртва своје душевне сањивости, стога што си тада већма изложен опасностима падања у гријех. “Што се ближе приближаваш Богу”, говори Св. Партеније, “тим ће се ђаво јаче хватати за тебе”. И саме посљедице пада биће за тебе у то вријеме много значајније и теже. “Ко падне на под”, говори Св. Нил Синајски, “брзо ће устати; но ко падне с висине, тај може и погинути”. – Молитва и страх Божији да не одилази од тебе.
Мотком се подупире грана пуна рода, и страх Божији подупире добру душу. (Св. Нил Синајски).
Не горди се тиме што стојиш у добру, већ се чувај да не паднеш у гријех. (Св. Златоуст).
Смјерност је најбоље средство и јемство доброга човјека да не падне. “Смјерни, говори Св. Макарије Велики, никада не пада. Камо ће пасти онај, који сматра себе нижег од свију”?
Чини добро, али то предаји забораву. Заборављање својих добрих дјела јесте најбезопаснији чувар њихов. (Св. Златоуст).
Сакривено доброчинство свагда је ван опасности. Када се износе драгоцјености на углед, тада се подвргавају опасности да буду покрадене. Јасне боје поблиједе од сунчане свјетлости.
Старај се да живиш тако да будеш углед за друге, али се чувај да истичеш себе као да нешто вриједиш и да чиниш добро ради славе и похвале људске. Чини добро ради самога добра и ради славе Божје.
Свијећа продужава горити не гледајући на то има ли ту људи или нема; тако и вјерни треба без престанка да чини добро, не мислећи о томе да ли људи гледају или не на њихово дјело. (Прота П. Соколов).
Чинити добро само пред очима људским, с циљем купити њиме себи уважавање људи, значи јефтино цијенити себе и свој труд, значи губити своја добра дјела у очима Божијим.
Да би благоугодио Богу, треба не само добра дјела чинити, него их и добро и паметно чинити.
Чинити оно шта Бог хоће, а не чинити тако како Он хоће, значи рђаво чинити добро и, сљедствено, сасвим га не чинити. (Прота Ј. Толмачев).
И онај који се подвизава и бори, неће бити прослављен, ако се не буде законито подвизавао (2 Тим. 2, 5).
Добро дјело, које је угодно Богу и које ће Он наградити, јесте оно које савјетује дух љубави, одобрава се мудрошћу и извршава се с храброшћу, чврстином и самопрегорјевањем.
Не гледа Бог на то колико је ко учинио добра и колико чини, већ на то из чега (из каквих побуда) произлази дјело. (Тома Кемпијски).
Добра се дјела цијене по намјери. (Св. Амвросије Милански).
Спољашност поступака зависи од на-чина мишљења.
Дјела без добре намјере исто су што и жртва без претилине (Псал. 66, 15), или тијело без душе; Бог их одбацује. (Блажени Августин).
Расположење срца за давање дара великима или малима, само оно даје предметима њихову цијену. (Св. Амвросије Милански).
Свето је дјело изабрати добро не ради чега другога, него ради самога добра. (Св. Нил Синајски).
Одвећ је значајније не хтјети ради самог добра одустати од добра, него ли из бојазни зла не сагласити се на зло. (Ава Херемон).
Онај још не воли добро и не мрзи на зло који се бори са злом једино и само с надом да постане побједилац зла.
Ко се упражњава у добру из некаквог циља или побуде, тај није сталан у врлини (доброчинству), јер тај циљ може проћи и он ће напустити добро дјело; слично ономе који, пловећи ради користи, не продужава водно путовање ако отуда не види за себе користи. (Св. Григорије Богослов).
Промисли: ти вријеђаш саму врлину када је не извршаваш ради ње саме. (Св. Златоуст).
Старај се свакоме чинити добро не обраћајући пажњу на то да ли ће отуда произићи личне користи или не. (Епиктет).
Чини оно што је достојно награде, али је не тражи.
Већу ћеш награду добити ако чиниш добро не за награду (чак и небесну). (Св. Златоуст).
Жели оно шта Бог хоће, ради онако како Бог хоће, чини то стога што Бог тако хоће. (Прота Ј. Толмачев).
Глава и суштина (може се рећи: душа) свију врлина јесте љубав, без које ни пост, ни бденије, ни трудови ништа не значе. Ђаво може у свему да подражава човјеку: у посту, јер он ништа не једе; у бдењу, јер он никада не спава и свагда “ричући путује” (1 Петр. 5, 8). Само једина љубав и смирење нису му за подражавање. (Блажени Августин).
Све заповијести Божије сједињавају се у једној, наиме у заповијести о љубави (Мат. 22, 37 – 46). (Прота Ј. Толмачев).
Све врлине нису ништа друго него ли љубав у разним видовима. (Блажени Августин).
Врлина је по суштини једна (то је љубав), но она мијења изгледе у душевним моћима, слично томе као што сунчана свјетлост нема фигуре, но обично прима изглед онога отвора кроз кога пролази. (Ава Евагрије).

One Comment

  1. роса петровић

    текст ове књиге је врло добар и цела књига од огромне користи нама читаоцима, не треба ништа мењати или преправљати, како јеромонах Атанасије у Поговору мисли да би требало. Ово је одлично урађено!