NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA (iz knjige „ČUVAJTE DUŠE“)

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA (iz knjige „ČUVAJTE DUŠE“)

 

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA
 

POGLAVLJE IV

DRSKOST I NEMANJE ČASTI
 

Bestidnost proteruje pobožnost
 
– Starče, odakle dolazi bestidnost?
– Bestidnost je drskost, i ona daleko izgoni strah Božji, kao dim koji koristimo da bismo oterali pčele od košnice.
– Starče, kako da se oslobodim bestidnosti?
– Smatraj sebe manjim od svih. Za to je potrebno mnogo smirenja. Kao najmanji, treba da prema svoj braći svojoj imaš poštovanje i čestvovanje. Svoje misli treba da izlažeš smireno, ne pokazujući se kao onaj ko sve zna. Tada će te Bog posetiti i napredovaćeš. Pasivna (prikrivena – prim. prev.) bestidnost je tvoj najveći neprijatelj, jer to izgoni blagočešće. Obično za bestidnošću sledi buntovništvo i, u početku se, rađa neosetljivost i nezaintenerpvanost za male grehe, na koje se čovek, malo po malo, navikava i na njih počinje da gleda kao na nešto prirodno ( = normalno). Tako, međutim, u duši ne ostaje ništa drugo do uznemirenost. Čovek čak ne može ni da razume šta mu je, jer mu je srce spolja zaprljano (=ublatnjavljeno) pa ne oseća koliko je tvrdovrat.[1]
– Kakav je, starče, odnos prostodušnosti i bestidnosti?
– Jedna je stvar prostodušnost a druga bestidnost. Prostodušnost u sebi ima i blagočešća i nečeg dečijeg. Bestidnost je bezobzirnost.
I u neposrednosti mnogo puta ima bestidnosti. U neposrednosti i u prostodušnosti mnogo puta se, ukoliko čovek ne pazi, krije mnogo bestidnosti. Kaže neko: „Ja sam po karakteru neposredan“, ili, „ja sam jednostavan“, i onda govori bestidno, a da to i ne shvata. Međutim, drugo je prostodušnost a drugo je bestidnost.
– Starče, šta je duhovno sabiranje?
– Duhovno sabiranje je strah Božji, sa dobrom mišlju. Taj strah, njegovo prisustvo, donosi radost i toči med u srce – duhovni med! Vidiš, jedno malo detence, koje je stidljivo poštuje svog oca, stidi se, i od stida ne gleda svog oca. Ako nešto hoće da pita, pocrveni! Da ga staviš u ikonostas. Drugo dete razmišlja: „To je moj otac“, i bezobzirno istupa napred. A kad nešto želi, zahteva da mu se da, i udara nogama kao da preti.
U dobroj porodici deca žive slobodno. Postoji poštovanje, ali deca nisu pritešnjena, nema vojničke discipline. Deca se raduju svom ocu, svojoj majci, i oni se raduju njima. „Ljubav ne poznaje sram“, kaže Avva Isaak.[2] Postoji strah, ali sa dobrim razmišljanjem. U ovakvoj ljubavi postoji čestvovanje i poštovanje, i ona pobeđuje strah. Neko je stisnut, okleva, ali se i plaši, jer ne postoji stvarna sabranost. Drugi je sabran, ali se ne plaši, jer stvarno ima duhovno sabranje. Kada je neko duhovno sabran, oseća radost. Detence, tako, voli svog oca i svoju majku, ali je i bezobrazno na neki način, jer se ne plaši da će ga istući. Uzima očev šešir, i ako je ovaj oficir, baca ga i raduje se. Ono ima jednostavnost, ali nije bestidno. Treba da razlikujemo jedostavnost (= prostodušnost) od bestidnosti. A posle čuješ devojku koja sedi besposlena, kako govori majci: „Mama, donesi mi čašu vode! Da bude hladna! … E, nije hladna. Rekoh ti da mi doneseš hladnu“. Tako počinje, i posle govore: „Zašto da se žena plaši muža?“[3] U strahu je međutim i poštovanje, a u poštovanju ljubav. Žena treba da poštuje muža, a muž treba da voli ženu. Ali danas je sve uniženo ( = obezvređeno), i porodica se raspada, jer su Jevanđelje bacili pod noge. „Žena treba da sluša“, govori muž. Ali ako nemaš ljubavi, drugi te ne čuje, i ne možeš ni čašu vode da mu potražiš da ti donese. Kada neko poštuje drugog, samoga sebe poštuje, ali sebi ne polaže računa. U poštovanju drugoga može biti častoljublja, ali ako se čovek pazi, onda to izbegava.
 

Poštovanje starijih
 
– Starče, često sam ružno govorio sa starijima. Shvatam da sam grešio i to ispovedam.
– Kada to razumeš i ispovediš. malo po malo ćeš omrznuti sebe sa dobrom mišlju, smirićeš se, i tada će doći blagodat Božija, a ova ružna navika će nestati.
– Starče, više puta sam govorio bestidno, iskušavajući ljubav braće, ali se plašim bezobrazluka.
– Ne može tako, ti si još mlad! U jednoj porodici, odrasli su ti koji kušaju decu i sa njima se igraju, a ne mali sa odraslima. Tako se raduju i mali i veliki. Ne ide da jedno dete iskušava svog oca ili majku. Ne ide da jedno dete iskušava dedu ili baku. Zamisli da neko dete, sa dobrim namerama, krene da davi oca za vrat? Ali kad odrastao začikava dete, ono se raduje i zadovoljno je. Tako i odrastao postaje kao dete i zajedno se raduju.
– Starče, kada svoje mišljenje kažem nekom starijem, a on mi kaže nešto za šta mi razum govori da nije ispravno, trebali da se sa njim saglasim?
– Ne, ne treba se saglasiti sa nečim što je zlo. Treba da kažeš ono što je ispravno, ali na dobar ( = ispravan, odgovarajući) način. „Možda to ipak ide ovako? Kažem to kao svoje mišljenje“. Ili da kažeš: „Imam ovakvo mišljenje“. Tako se, kao magnetom, privlači blagodat Božija. Ima i onih koji po navici, a ne iz namere, iznose svoje mišljenje na bezobziran način. Međutim, svakome, kakav god bio, treba poštovanje starijih. Ali i stariji, na neki način očekuje poštovanje. I ako i ima nekih grešaka, ima i svojih dobrih strana, ima iskustva, itd. Ti, kada te pitaju, kaži svoje mišljenje smireno i sa poštovanjem, ako u sebi i ne veruješ da je baš onako kako ti kažu, jer drugi može da zna nešto što ti ne znaš ili o čemu nisi razmišljao. Kada je neko mlad, tada, kada na primer, čuje raspravu o nekoj stvari, i misli da je ono što on o tome misli najispravnije. Ako vodi računa o sagovorniku, treba da kaže: „Izgubio sam misao“. A ako je sagovornik neko ko je po godinama stariji, treba da kaže: „Izmače mi jedna ružna (= pogrešna) misao“. Ako neko kaže i nešto što je tačno, ali pri tom nema odgovornosti ( za drugoga – prim. prev.) to što kaže je drskost.
– Kada govorite o starijima, mislite li na godine ili na duhovni život?
– Uglavnom na godine. Jer, vidiš, onaj ko je uznapredovao u duhovnom životu, poštuje onoga ko je po godinama stariji od njega.
– Starče, da li je prirodno da čovek više poštuje nekoga ko je mlađi ali je duhovno više napredovao, od nekoga ko je stariji ali je napredovao manje?
– Ne, ovo nije pravilno postavljeno. Ako je neko stariji, treba ga poštovati makar zbog godina. Starijeg ćeš poštovati zbog godina, a mlađeg zbog duhovnosti. Kada postoji poštovanje, tada i mlađi poštuje starijeg i stariji mlađeg. U poštovanju je ljubav. Apostol Pavle kaže: „Podajte svakome što ste dužni: kome porezu – porezu, kome čast čast“ (up. Rim. 13, 7).
– Ako mlađi prigovaraju starijima, to je zlo?
– Ovo je tipično za današnju mladež. Ali Pismo nam govori: „Ako ti zgreši brat tvoj idi i pokaraj ga nasamo“, a ne kaže: „Ako ti zgreši otac tvoj“ (up. Mt. 18, 15). Današnja omladina razmišlja sa protivljenjem, ne shvatajući to. I takav način razmišljanja smatraju prirodnim. Govore bestidno i kažu ti: „Rekao sam jednostavno“. Iskušani su pravim duhom ovoga sveta, koji ništa ne poštuje. Nema poštovanja u odnosu mlađih prema starijima, i mladi ne razumeju kakvo je ovo zlo. Kada mlad čovek bez poštovanja govori starijima, da bi tako navodno izrazio svoju ličnost, šta očekuješ? Potrebno je mnogo pažnje. Savremeni duh ovoga sveta, kaže. „Ne slušajte roditelje, ne slušajte učitelje, itd“. Zbog toga su najmlađa deca danas najgora. Odrasli takođe škode toj istoj deci, jer kao njihovi roditelji ne shvataju kakvo im zlo čine time što im se dive i smatraju ih pametnima kad govore bestidnosti.
Tako su jednom u Koliviju došla dva dečačića od osam – devet godina, zajedno sa svojim ocem. Jedan ga drži za levu, a drugi za desnu ruku. Tamo je bio i jedan moj poznanik, ikonopisac, dobar dečko i dobar umetnik – za jedan minut može da nacrta nekoga. „Dionisije, rekoh mu, nacrtaj decu kako sede zajedno“. „Da vidimo, reče, da li ću uspeti, pošto se mrdaju“. I poče da crta. Kad će jedan od dečaka: „Da vidimo bre budalo, šta si uradio“. Mali uopšte nije imao straha. „Takva su današnja deca oče, reče mi i nastavi da slika“. A meni krv navre u glavu. A njihov otac sedi, kao da se ništa nije dogodilo! Da tako kaže čoveku od trideset godina, a on ih slika! Bezobrazluk, bezbožnost je to! … Strašno! A posle će neko od takve dece hteti da postane monah. Koliko je truda potrebno da takvo dete postane dobar monah! Kad majke ne vode računa, uništavaju svoju decu. Majke su tu najodgovornije. U Rusiji, ako se nešto i promenilo, to je zato što su se majke krišom držale vere i blagočstivosti i što su na taj način pomagale deci. Dobro je da još uvek ima malo pažnje u hrišćanskim porodicama inače bi smo se skroz iskvarili.
– Mogu li takva deca, starče, kada odrastu, ako žele, kasnije da se promene ili da postanu monasi?
– Ako veruju da nije dobro ono što su činili, Hristos će im pomoći. Ako u čoveka uđe dobra uznemirenost, onda prima (blagodat). Ali, ako smatraju da imaju pravo, i govore igumanu ili igumaniji: „Kakvu diktaturu imamo ovde? Ko je čuo za ovako nešto u današnje vreme?“, kako će se ispraviti. Dolazili su poneki kaluđeri sa nemirom da mi govore ovakve gluposti.
Malo po malo, poštovanje se sasvim izgubi. Dolaze u Koliviju mladi, pa posedaju jedni preko drugih, a stariji nemaju gde da sednu. A, opet gledam, ako se panj nalazi dva koraka dalje, teško im je da odu da ga donesu, da bi seli. Ja treba da im donesem. I gledaju me kako ga vučem a ne dolaze da ga uzmu. Hoće da piju vode, a neće da odu da sami uzmu. Treba ja da im donosim i po drugi put. Ne ostavlja to zaista na mene neki utisak – tako velika deca – dolaze po njih tridesetoro u društvu, gledaju me kako donosim kutiju ratluka i bokal vode, kako vadim čaše da ih postavim, i ništa. Misle da kao kad odu u restoran ili u hotel pa im dođe konobar, da tako i u Koliviji ima konobara. Pet šest puta sam morao da se potrudim, da donesem vodu i da je stavim pred njih. „Doneću vam vode, deco, ali to vam neće pomoći“.
U gradskom prevozu, gledaš malu decu kako sede, a stari stoje. Mladi sede sa nogama jedni preko drugih, a odrasli stoje, umesto da ustupe mesto nekom starijem. Ali mladi ne daju. „Platio sam, kaže, za ovo mesto“, i nastavlja da sedi ne izvinjavajući se nikome. Kakva je duh nekada vladao! Žene su sedele sa desne i leve strane ulice, a kada naiđe sveštenik ili neko stariji, ustajale su, i deca njihova su se ovome učila.
Koliko su puta ustajale! Stariji, ozbiljni ljudi sa zvanjima, razgovaraju, a deca ih bezobrazno prekidaju u razgovoru da bi pričala gluposti, i to smatraju uspehom. Da pomisle da prekinu – ništa od toga. Treba da ih posramiš da bi prekinuli, drugačije ne ide! Nigde u Pateriku ( = Otačniku) ne stoji da mladi tako govre. Starečnik govori: „Reče starac“, a ne: „Reče mladić“. Nekada mladi nisu govorili pred starijima i bili su srećni zbog toga. Nisu čak ni sedeli tamo gde sede odrasli. A ako je neko dete ružno govorilo svojim roditeljima, nije smelo da izađe napolje od stida. I na Svetoj Gori, ako neko nije bio sed, nije se peo za pevnicu. A danas vidiš (kako poju) i iskušenici i oni koji još nisu ni iskušenici! … Tako neće naučiti da zajedničare u poštovanju i blagočestivosti.
Možeš videti i učenika Atoniade, kako se obraća rekrotu, koji je i vladika: „Preosvećeni rektore, da govorimo kao jednaki“. Eto dokle se stiglo! Zlo je što ti kaže: „Zašto, šta sam rekao? Ne shvatam“. Ne kaže: „Oprostite, imam li blagoslov da kažem jednu reč? Može da bude i besmislica“, nego reč po reč kao da to nema nikakvog značenja: „Tvoje mišljenje i moje mišljenje“. Shvataš: Ovaj duh je nažalost ušao i u dihovni život monaštva. Poslušaj iskušenike kako govore: „Rekao sam to starcu, a on me ne razume! Reći ću mu ponovo.“ „Dobro, kako ćeš mu to „ponoviti“? To je kao da kažeš: „Starac se nije popravio“. „Zašto, kaže, ne mogu da iznesem svoje mišljenje?“ Da skočiš u vis od takvih stvari. I na kraju ti kaže: „Ožalostio si se? Oprosti“. Oprostiću mu, ali ne zbog toga što je rekao, već zbog toga što mi je krv jurnula u glavu!
 

Počinju da sude i Bogu
 
– Starče, kod novih naraštaja postoji jedno raspoloženje da svemu i svakome sude. Da li je tako bilo i nekada?
– Ne, nekada nije bilo tako, to je duh ovog vremena. Danas nije dovoljno što osuđuju laike, što osuđuju političare i crkvene ljude, danas sude i Svetiteljima i dolaze do toga da sude i Bogu. „Bog je, kažu, u tom slučaju trebalo da učini nešto. Nije postupio ispravno. Bog to nije trebalo da učini! Čuješ li taj razgovor? „Dete moje, kuda ideš?“ „Zašto? Govorim po svom saznanju“, kaže ti, i ne shvata koliko u tome ima bezobraznosti. Duh ovoga sveta uništio je mnoge dobre stvari. U tako lošem stanju, u bogohulstvu, zlo napreduje. Osuđuju Boga i uošte ih se ne dotiče što je to bogohuljenje. Ima i onih koji su odrasli, i ako imaju i malo pameti, počinju da osuđuju: „Ovaj je zbunjen, ovaj je slap, drugi radi tako i tako“, govore, i nikad se ne izvinjavaju.
Dođe jednom jedan u Koliviju i kaže mi: „Bog ovo nije trebao tako da učini“. „Možeš li ti, rekoh mu, da jedan kamenčić držiš u vazduhu da lebdi? Ove zvezde koje gledaš, nisu samo okrugle lopte koje sijaju. One su čvrsta tela koja se okreću i koja se tako drže, a ne padaju“. „Koliko ja znam, to ne bi trebalo da bude tako“, reče. Čuješ li ti ovaj razgovor! Zar mi da sudimo Bogu? Dođe logika i nestade vere u Boga. I šta god da mu kažeš, odgovara: „Oprosti, ali moje znanje mi govori drugačije. Zar ne mogu da kažem ono što znam?“ Šta Bog sluša da pričamo! Srećom, te nam to ne uzima za zlo.
U Starom Zavetu je zapisano kako Bog govori Izrailjcima: „Proterajte Hananejce sasvim iz zemlje“ (up. Pon. zak. 7, 2 itd). Bog je znao zašto je to rekao. Ali neki od njih rekoše. „To baš nije čovekoljubivo. Odbacimo to, nemojmo to učiniti“. Međutim, kasnije su zapali u nemoral, u idolatriju, i svoju decu su žrtvovali idolima, kako što kaže Psalam[4]. Sve što čini, Bog zna zbog čega čini. Neki bestidno govore: „Zašto bi Bog činio strašne stvari?“ Tako počinje suđenje i nakon toga u čoveku nestaje svakog duhovnog stanja, te više nema nimalo blagodati Božije, da bi shvatio malo dublje, da bi, dakle, shvatio, zbog čega je Bog tako postupio. To „zašto?“ predstavlja suđenje, preuznošenje, egoizam.
– Neki mladi, starče, pitaju: „Zbog čega je bilo potrebno da Hristos bude razapet? Zar nije Bog mogao da spase svet na drugačiji način?“
– On nas je spasao na takav način i nije na ljudima da pitaju zašto to nije drugačije uradio! Ima i onih koji govore. „Bog uopšte nije stradao. Sin se žrtvovao“. Jedan otac bi, prema mom mišljenju, pre pristao da sam strada nego da strada njegov sin. Kolika je to muka za jednog oca da žrtvuje svoje dete za druge. Kad ne razumeju šta je to ljubav, šta možeš da im kažeš?
A jedan drugi mi kaže. „Adam je imao dvoje dece, Avelja i Kajina. Gde je Kajin kasnije našao sebi ženu?“ Ali ako neko pažljivo čita Stari Zavet, videće da je Adam „rodio mnogo sinova i kćeri“ nakon Sita. Kajin[5] je pobegao u planine nakon ubistva svoga brata, pa nije znao da je žena koju je uzeo njegova sestra. Tako je Bog to ustrojio, da ljudi budu iz jednog kolena, da ne bi postojala zloba i zločin. Učinio je to Bog da bi ljudi rekli: „Od istih smo praroditelja, od Adama i Eve“, da bi se tako izbegla ljudska zloba. I uprkos svemu tome vidiš kakva sve zla postoje danas!
Šta sam sve čuo od takvih nekih koji dolaze u Koliviju! Kažem im: „Boli me glava a nemam aspirin“. Nakon toga odlaže tužni. Ne razumeju zašto sam im rekako da me boli glava, i govore: „Toliko smo se trudili da dođemo ovde da bi nam on rekao kako ga boli glava!“ Drugi me pitaju: „Da ti donesemo aspirin?“
 

Bestidnost izgoni blagodat Božiju
 
Potrebno je mnogo pažnje. Neuredno i nepažljivo postupanje ( = delanje) je prepreka za božansku blagodat. Nedostatak čestitosti je najveća prepreka za približavanje blagodati Božije. Koliko su mladi neposlušniji toliko se više udaljavaju od blagodati Božije. Sloboda ovoga sveta ne proteruje samo blagočestivost, nego i svetsku mudrost. Došli su tako, ovde u Koliviju neki mladi, i viču svom ocu: „Ej, tata, imaš li cigare? Popušio sam moje“. Na šta to liči? Čak i da puše, treba da puše krišom. Danas kao da to nije ništa! Kako da na koncu ne ostanu sasvim bez blagodati Božije? Danas devojke vređaju svoju braću, i pred roditeljima koriste tako prljave reči, a otac ništa na to ne kaže. Meni se kosa na glavi diže kad to čujem. Kad ostanem sam, kažem i više nego što treba.
Okruženje koje vlada u svetu i roditelji u svetu uništavaju svoju decu. Svetovno okruženje mnogo štete nanosi. Malo je mladih koji su sabrani i čestiti. Mnogo je više mladih koji su besni ( = divlji, neobuzdani), a to ja zato što se ponašaju bestidno. Mnogi roditelji mi dovode svoju decu i govore: „Oče, moje dete je đavoimeno“. A vidim da nije đavoimeno – neka Bog sačuva! Malo je maladih koji su stvarno đavoimeni. Mnogo je više onih koji imaju jedno spoljašnje iskustvo sa demonima. Đavo im, dakle, spolja naređuje, nije u njima, ali i od spolja on završava svoj posao. Odakle to potiče? Od bestidnosti. Kada se deca sa bestidnošću obraćaju starijima, blagodat Božija se udaljuje. A kada se udalji blagodat Božija deca postaju divlja i čine bezakonja. S druge strane, deca koja su blagočestiva, koja imaju poštovanja, koja slušaju svoje roditelje, svoje učitelje, starije, stalno primaju blagodat Božiju i imaju Njegov blagoslov. Njih pokriva blagodat Božija. Sa velikim čestvovanjem Boga, sa velikim poštovanjem prema starijima, u dušu dolazi i velika blagodat Božija, koja je raduje, dok je blagodat sasvim ne obasja. Blagodat Božija ne dolazi na one koji se bune. Ona dolazi na one koji revnuju, koji su razboriti i koji se pokazuju blagočestivi. Takvi imaju pogled koji zrači! I što više poštovanja imaju prema roditeljima, utoliko više primaju blagodat Božiju.
Onaj, međutim ko počinje: „Ne, ne želim ovo, želim ono drugo“, i ko to čini bezobrazno, takav uskoro postaje bundžija, postaje đavo ( jer „đavo“ znači klevetnik, ali i protivnik – prim. prev.). Zato je i Neprijatelj ( = đavo) želeo da svoj tron postavi iznad prestola Božijeg. Vidite, svi mladi koji vrše volju njegovu, postaju buntovnici. Ako se ovi mladi ne pokaju, ako se ne izvuku iz talasa koji ih dave, i ako nastave da se bestidno ponašaju, tada – Bože sačuvaj! – nastaje dvostruko ostavljenje i dolaze u situaciju da i o Bogu govore ružno, i sasvim potpadaju pod vlast zlih duhova.
 

„Poštuj oca i mater svoju“ [6]
 
Dokle su stigla današnja deca! Ne drže ni jedno mišljenje. Nemaju poštovanja, ali su egoisti i nervozni. Zloupoptrebljavaju slobodu. Dete kaže svojim roditeljima: „Prijaviću vas policiji“. Dete koje ima petnaest godina i koje je napravilo veliki prekršaj, kada ga je otac ošamario, napiše tužbu i tuži oca sudu. A otac na suđenju kaže. „Nepravedno mi sudite, jer da ga nisam tada ošamario, zatvorili bi moje dete u zatvor. Tada ne biste patili vi, nego bih ja patio“. Priđe dečaku, udari mu dva šamara i reče: „Zbog ova dva šamara me osudite, a ne za onaj. Sada me stavite u zatvor, jer sam ga za malu stvar udario“.
Želim da kažem, dokle su stigla deca. Na ovaj način danas razmišljaju. Nekada su nas roditelji tukli, udarali nam šamare, ali nam nisu dopuštali da nedolično govorimo. Dobijali smo batine kao i milovanje, a da se i ne suprotstavljamo i da ne znamo da li smo pogrešili mnogo ili malo. Verovali smo da su i batine za naše dobro. Znali smo da nas roditelji i vole i kada nas kažnjavaju, i kad nas čuvaju i kad nas ošamare. Jer i šamar i milovanje i čuvanje roditelja, sve – kako bi se reklo – je iz ljubavi. Kad roditelji biju svoju decu, srce im uzdrhti. A dete, kada dobije šamar, zaboli ga obraz. Veći je bol u srcu roditelja, od bola na obrazu. Majka, šta god da radi deci, bilo da ih kažnjava ili da ih bije ili da ih miluje, sve to čini iz ljubavi, i sve to dolazi iz istog materinskog srca. Kada, međutim, deca to ne razumeju i kada govore bestidno, suprotstavljaju se i tvrdoglave, tada izgone iz sebe blagodat Božiju, i tada podležu odgovarajućim demonskim uticajima.
– Starče, zar ne postoje i loši roditelji?
– Da, ali toj deci, koja imaju takve roditelje, pomoći će Bog. Bog nije nepravedan. Divlje masline su pune gorčine. Tu na putu za Koliviju raste divlja šljiva. Roda ne donosi jer je prepuna šljiva. Grane se slome od previše plodova. Tako i danas, pored svega što im se pruža, mladi ne donose roda.
 

Jaz među generacijama
 
Svet je postao ludnica. Mala deca izlaze o ponoći, a trebalo bi da izlaze po danu. Zatvoreni su u zgradama i podražavaju način života odraslih. Šta da rade ta deca, šta da rade njihovi roditelji? „Roditelji nas ne razumeju“. Dolaze roditelji i kažu mi: „Deca nas ne razumeju“. Stvorio se jaz između dece i roditelja. Da bi se to prevazišlo, potrebno je da roditelji sagledaju stvari iz ugla dece i deca iz ugla roditelja. Jer ako roditelji danas ne vaspitavaju svoju decu, ni ona kasnije neće vaspitavati svoju. Jer ako oni danas ne čuju i ne poštuju svoje roditelje, i njih će kasnije mučiti njihova sopstvena deca, jer će delovati duhovni zakon.
– Starče, neka deca kažu da im škodi ljubav roditelja?
– Nemaju pravo. Kada deca imaju u sebi revnosti, onda im ne škodi ljubav roditelja. Ako iskorištavaju njihovu ljubav, propašće. Ako dete ima štete od roditeljske ljubavi, onda je ono, u suštini, poremećeno. Dok bi trebalo da blagodari Bogu za svoje roditelje, za ljubav njihovu, ono se žalosti što ga vode putem vrline, a neka druga deca nemaju roditelje! Šta reći! Ako neko dete ne vidi svoje roditelje kao dobročinitelje i ako ih ne voli – tim pre ako roditelji imaju straha Božijeg – kako je moguće da takvo dete poštuje i voli Boga, velikog dobročinitelja i Oca svih ljudi, što je u mladalačkom dobu i inače teže razumeti?
 


 
NAPOMENE:

  1. Grka reč „Στραβοξυλο“, ima značenje „tvrdoglavost“, „tvrdičluk“, ali bi ovde bolje odgovarao smisao naše reči „tvrdovratost“ (prim. prev.)
  2. Up. Avva Isaak, Asketika, Slovo 58, str. 256, grčkog izdanja.
  3. Up. Ef. 5, 33.
  4. Psalam 105, 37 (prema Septuaginti – prim. prev.): „I žrtvovaše sinove svoje i kćeri svoje demonima“.
  5. Post. 5, 4.
  6. Izl. 20, 12.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *