NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA (iz knjige „ČUVAJTE DUŠE“)

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA (iz knjige „ČUVAJTE DUŠE“)

 

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA
 

POGLAVLJE III

NOVA POKOLENJA
 

Nestade duha žrtve
 
Mnogi ljudi danas nisu osetili radost žrtve i ne ljube trud. Lenjost i nebriga su ušli, donoseći mnoga kvarenja. Nestalo je marljivosti i žrtve. Uspehom smatraju kada nešto postignu bez truda, bez marljivosti. Ne raduju se, ako nešto nije postignuto bez pregora. S druge strane, ako stvari sagledamo duhovno, trebalo bi da se raduju onda kada moraju da se trude, jer im to daje priliku za borbu.
Svi sada, i mali i veliki, gledaju kako da nešto postignu sa lakoćom. Duhovni ljudi gledaju kako da se što manje trude. Svetski, pak, kako da zgrnu što više novca, a da ne rade. Mladi, kako da prođu ispit, bez učenja, kako da dobiju diplomu, a da ne izlaze iz kafića. I ako bi bilo moguće, da telefoniraju iz kafića, i da im daju diplome! Da, to traže! Mnogi mladići dolaze u Koliviju i kažu mi: „Pomoli se da prođem ispit.“ Ne uče, a kažu: „Bog može da mi pomogne“. „Uči“, kažem mu, „i pomoli se“. „Zašto“, kaže, „Bog ne može da mi pomogne“. Da Bog, dakle, blagoslovi njegovu lenjost? To ne ide. Ako uči, ali mu ne ide, onda će mu Bog pomoći. Ima mladih koji imaju teškoće sa pamćenjem ili sa razumevanjem, ali koji pokušavaju da to savladaju. Ovima će Bog pomoći da postanu mudri.
Srećom da postoje ispiti. Jedan mali sa Halkidikija je dao ispit u tri škole i u svima je prošao[1]. U jednoj je bio prvi, u drugoj drugi, ali je on više voleo da nađe posao i da tako olakša svom ocu koji je radio kao metalski radnik. Tako nije otišao da studira nego se odmah prihvatio teškog posla. Ova duša je za mene lek. Zbog takve omladine bih umro, postao bih zbog njih zemlja. Na mnoge mlade je, međutim, uticao duh ovoga sveta tako da zbog toga trpe štetu. Naučili su da se zanimaju samo za sebe same, i uopšte ne misle na svoje bližnje nego samo na sebe. I što im više pomažeš, sve više nepodopština prave.
Gledam danas neku neblagodarnu decu. Jedno osuđuju, drugo im je teško, i srce njihovo niti se umara niti uopšte stari. Da postanu monasi, teško im je, da se ožene plaše se. Dolaze, i opet dolaze na Svetu Goru… „O, teško je biti monah“, kažu. Stalno treba da ustaješ u ponoć! Nije to jedan ili dva dana!… „. Vraćaju se onda u svet. „Šta da radim u ovom društvu, s kim ću se uplesti ako se oženim? To je bezveze“, kažu, i opet dolaze na Svetu Goru. Malo ostanu, i kažu „teško je…“.
Mladi danas liče na nove mašine kad im se zamrzne ulje. Treba da promene ulje, da bi mašina krenula, drugačije ne ide. U Koliviju dolazi jadna omladina – i to ne jedan ili dvojica – i pitaju me: „Šta da radim, oče? Kako da utrošim vreme? Dosadno mi je“. „Nađi posao, sine“. „Imam para“, kaže mi. „Što da radim?“ „Apostol Pavle kaže da „ko neće da radi neka i ne jede“ (2 Sol 3, 10). Treba da radiš, da bi jeo, ako i imaš para. Rad pomaže ljudima da odlede ulje u njihovim mašinama. Rad je stvaranje. Rad donosi radost i odgoni stres i dosadu. Tako, dete, da nađeš neki posao koji će ti se malo dopadati, i da se pokreneš. Pobaj da vidiš!“
Vidiš, neki se umaraju, odmaraju se i opet su umorni. Dolazi omladina u Koliviju, sednu i umore se od sedenja. Ali me vrlo prilježno pitaju: „Šta da za tebe uradimo, šta da ti donesemo?“ Nikad ništa ne tražim. Uveče radim, odem da skupljam drva da zimi naložim dve peći. Mnogi posetioci sve ostave u neredu, uprljano, smrdljive čarape. Dam im tanke čarape koje i donose, a oni ih posle bace. Dam im maramice, ne nose ih. Tri puta sam u svom životu nešto zatražio. Jednom mladiću rekoh: „Želim dve kutije šibica iz Kareje“ – iako sam imao četiri upaljača, ali sam to učinio da ga obradujem. Otrča radostan, oznoji se da ih donese, ali ga je taj zamor odmorio, jer je osetio radost žrtvovanja. A drugi je sedeo i od sedenja se umorio. Oni traže da osete radost, ali čovek treba se žrtvuje, da bi radost došla. Radost biva od žrtve. Zaista, radost dolazi od istrajnosti. Tako, ko se drži revnosti, uspeh sledi! Muka čovekova je egoizam, sebeljublje. To je ono što svakoga hvata.
Jednom dođoše dva oficira na Svetu Goru i rekoše mi: „Želimo da postanemo monasi“. „Zašto“, rekoh, „želite da postanete monasi? Otkuda vam je to došlo?“ Eto, došli smo ovde na Svetu Goru u posetu, i onda nešto mislimo da ostanemo, jer možda će biti neki rat“. „Ajde, nemojte se sramotiti“, rekoh. „Možda će da bude nekakva rat! I kako ćete da napustite vojsku?“ „Naći ćemo neki razlog“, rekoše mi. Šta će da nađu. Da se prave ludi… ili tako nešto da nađu. „Ako sa takvim mislima krenete da postanete monasi, od samog početka nećete imati uspeha“, rekoh im. Drugi, pak, kada je po uzrastu bio spreman da se oženi, da zasnuje porodicu, dođe i kaže mi: „Zašto da se oženim? Zar da stvaram decu i porodicu u ova teška vremena?“ „Dobro, rekoh. A u vreme progona, da li je život stao. Zar i tada nisu radili, ženili se i udavali? Da se nisi ti zamorio?“ „Želim da postanem kaluđer“, reče mi. „Ti si umoran! Kakav ćeš ti trudoljubivi kaluđer da budeš?“ Shvatate? Ako neko pođe da se zamonaši pa razmišlja: „Zašto da ostanem u svetu, da stvaram porodicu, odgajam decu? Otići ću u manastir, izvršiću neko poslušanje, odgovornosti nemam, a ako mi nešto kažu sagnuću glavu. Zašto bih pravio kuću? Tamo ću imati svoju keliju, imaću hranu, itd“. Takav neka zna da je od početka osuđen na neuspeh. Postoje i takvi ljudi. Znajte, onaj ko je vredan, stalno se trudi. Onaj ko je vredan u staranju za porodicu, i kao monah će biti vredan, a vredan monah, da je zasnovao porodicu, i tamo bi bio vredan.
Jedan je tako bio u nekom manastiru kao iskušenik, i nije želeo da se zamonaši. „Zašto, dete moje, ostaješ ovde?“, upitao sam ga. „Zato što me kaluđerska sufija podseća na kacigu“, čuh odgovor. Nije želeo da postane kaluđer, da ne bi nosio kaluđersku skufiju. Podseća ga na kacigu! A kad nosiš kacigu? Samo ponekad treba da se nosi. Gde će da ide u rat! Podseća ga na kacigu! Pa, šta on traži u monaštvu? Kad neko tako počne, kakav će kaluđer da bude? Možeš li da mi kažeš? Na kraju je postao nekakav jadni kaluđer, i nije nosio veliku skufiju.
Jednom dođoše u Koliviju dvojica mladića sa kosom do zemlje. Ja pođem da ih ošišam, a oni se bune. Na kraju sam im samo napravio perčine. Imao sam i jednu mačku tamo. „Da je ponesem“, pita me jedan. „ponesi“, kažem mu. Išli smo za Iviron, oko sat vremena putem, a on nosi mačku u rukama. Poče da kiši. Kad smo stigli do manastira, on traži da ga prime sa mačkom. „Ne može“, rekoše mu, i on čitavu noć ostade napolju na kiši. A da mu kažeš da pričuva škorpiju jedan sat, kazaće: „ne mogu“. Ali da celu noć sedi napolju sa mačkom, to može.
Jedan drugi, ode u vojsku pa pobeže. Dođe u Koliviju i kaže mi: „Želim da se zamonašim“. „Idi da odslužiš svoj vojni rok!“, kažem mu. „U vojsci nije kao kod kuće“, kaže mi. „Dobro da si mi to rekao, dete, da to kažem i drugima!“ U međuvremenu su ga njegovi tražili. Nakon kratkog vremena vratio se rano ujutro. Bila je Tomina nedelja. „Tebe tražim“, reče mi. „Šta hoćeš?“, rekoh mu. Gde ideš u crkvu?“ „Nigde“, kaže mi. Danas, na Tominu nedelju, u Manastiru je svenoćno bdenije, a ti ne ideš? A hoćeš da budeš monah. Gde si bio?“ „Bio sam u hotelu. Bilo je tiho. U manastiru je buka!“ „I šta ćeš sada da radiš?“ „Razmišljam da odem na Sinaj jer želim da živim težim životom“, „Učini jedno poslušanje“, rekoh mu. Uđoh unutra i uzeh jednu zemičku koju su mi doneli i dadoh mu. „Uzmi ovu veliku zemičku, rekoh mu, da živiš težim životom, i idi!“ Takvi su mladi danas. Ne znaju šta traže, a smetnje ne otklanjaju. Gde da se posle žrtvuju?
Sećam se, kada sam služio vojsku, kako si mnogo puta u slučajevima nužde mogao da čuješ: „Gospodine oficiru, da idem ja umesto ovoga. Oženjen je ima decu. Da mu deca ne ostanu na ulici“. Molili su oficire da dođu na mesto drugog, u prvu liniju! Radovali su se da sami stradaju a da ne bude ubijen drugi, kom bi deca ostala na ulici! Gde će danas neko da učini takvu žrtvu! Čudna je to stvar. Jednom prilikom smo na položaju ostali bez vode. Oficir vide na karti da u blizini ima vode. Međutim, tamo su bili neprijatelji. „Ovde u blizini ima vode, ali je veoma opasno. Ko će da ide na napuni čuturu? Ni svetlo ne sme da se pali“. Jedan skoči: „Ja ću da idem, gospodine oficiru“, za njim drugi „ja ću“, pa treći „ja ću! Svi su dakle tražili da idu! A noću, bez svetla, strah je veliki. „Ne možete svi da idete!“, reče oficir. Želim da kažem, kako niko nije mislio na sebe. Nisu se izvlačili, pa da neko kaže. „Gospodine oficiru, mene boli noga“, a drugi „mene boli glava“ ili „umoran sam“. Svi smo želeli da idemo, iako je bilo opasno po život.
Danas postoji jedan duh mlakosti – nema muževnosti, nema žrtve. Sve je preokrenuto današnjom štetnom logikom. Vidiš, nekad su rado išli u vojsku, a danas uzimaju potvrde da su ludi, da ne služe vojsku. Gledaju šta da rade, da ne idu u vojsku. Imali smo jednog kapetana, bilo mu je dvadeset tri godine, ali je bio junačan! Jednom prilikom ga pozva telefonom otac, koji je bio vojni oficir, i reče mu kako razmišlja da pobegne sa prvih linija i da ode u pozadinu. A kapetan povika: „Sram te bilo oče, da kažeš tako nešto! Samo prevaranti tamo sede“. Bio je iskren i častan, veoma hrabar, tako da je jednom prilikom prešao liniju fronta i potrčao pravo. Njegova kabanica je bila izrešetana od metaka, ali nije poginuo. Kada je bio demobilisan, uzeo je kabanicu kao uspomenu.
 

Nerazumna ljubav čini decu nesposobnom
 
Gledam ovu današnju decu, naročito ove koji studiraju, i vidim da od svoje kuće imaju mnogo štete. Iako su to dobra deca, nesposobni su. Ne misle, neosetljivi su. Roditelji su ti koji ih kvare. Roditelji su prošli kroz teške godine i ne žele da njihova deca oskudevaju, ne žele da oskudevaju ni u čemu. Ne razvijaju kod dece ljubav prema revnosti, tako da se raduju i kada oskudevaju. Naravno, to rade sa dobrom namerom. Uskraćivati deci nešto, a da ona to ne razumeju, je štetno. Ali pomoći im da izgrade monašku svest, i da se sama raduju kada su za nešto uskraćena, to je veoma dobro. Međutim, tom svojom dobrotom, tom nerazumnom dobrotom, roditelji od njih prave nesposobnjakoviće. Sve im daju u ruke, čak i vodu, kako bi učili i kako ne bi gubili vreme. Tako i mladići i devojke postaju nesposobni. Tako ta deca, i onda kada ne uče, žele da sve dobiju na ruke. Od dobre namere počinje zlo. „Ti dete moje samo da učiš. Ja ću čarape da ti donesem, noge ću da ti perem. Uzmi kolač, uzmi kafu“! I deca ne razumeju koliko je umorna majka koja im sve to donosi, jer se sami ne trude. I onda počinje – tanjir za jednokratnu upotrebu, odelo za jednokratnu upotrebu – jedu pice, a ne znaju ni da ih stave na papir!… Tako postaju sasvim nesposobni ljudi. Umaraju se od života. Ako im se pertla odveže, kažu: „Mama, veži mi pertle!“ Takva deca da kasnije postanu vredna? Oni kasnije nisu ni za brak ni za monaštvo. Zato kažem majkama: „Ne dajte deci da stalno uče. Čitaju, čitaju pa im dotuži. Neka naprave petnaest minuta ili pola sata pauze, da obave i neki poslić u kući, da se malo pomuče“.
Ove zle navike savremene omladine prenose se i na monaštvo. Tako vidite u manastirima da ima po sedam pisara, i svi mladi i obrazovani, zajedno sa starijima. Nekada je bio jedan pisar, a i taj nije imao dva razreda gimnazije, a sam je završavao čitav posao. A sada i da ih je sedmorica i da vredno rade, ne mogu da savrše ni svoje duhovno poslušanje, nego neko stariji mora da im pomogne!
 

Poredak mračnih sila
 
Današnja nesrećna deca stradaju od različitih teorija. Zbog toga su smućena i ošamućena. Dete, tako, jedno želi da čini a čini drugo. Želi da ide na jednu stranu, ali ga struja ovog vremena odnosi na drugu stranu. Velika je propaganda sila tame, koja zavodi onu decu koja ne misle mnogo. U školama neki učitelji govore: „Da biste uspeli, nemojte poštovati roditelje, nemojte im se potčinjavati“, i tako decu čine nesposobnom. Ta deca kasnije ne slušaju ni roditelje ni učitelje. I smatraju da je to opravdano, jer misle da tako treba da rade. A i država to podstiče, i oni koji su na vlasti, i iskorišćavaju ih i oni koji ne mare ni za otadžbinu, ni za porodicu, ni za bilo šta, ne bi li kako ostvarili svoje planove. E, sve ovo, malo po malo, pričinjava veliko zlo današnjoj omladini. I to veoma veliko zlo, koje vodi tome da deca za svog vođu imaju rogatog đavola! Satanizam se mnogo proširio. Čuo sam da u nekim centrima, čitavu noć pevaju: „satano, mi te obožavamo, ne želimo Hrista. Ti nam sve daješ“. Strašno! Šta vam daje a šta vam uzima, nesrećna deco!
Mala deca, razdražena kafom i cigaretama… Kako da vidiš čist pogled, kako da vidiš blagodat Hristovu na njihovim licima! Imao je pravo jedan arhitekta, kada je, jednoj grupi mladih koji su išli na Svetu Goru, rekao: „Naše oči su kao oči pokvarene ribe“. Došao je na Svetu Goru sa desetak mladića, od osamnaest do, otprilike, dvadeset pet godina. On se duhovno preobratio, ali su mladići živeli raspusnim životom. Jednom prilikom, on im dade karte da idu na Svetu Goru. Pošao sam iz Kolivije i oni me susretoše na putu. „Sada idem, rekoh im, ali hajde da malo ovde posedimo“. I sedosmo. Tada naiđoše i neka deca iz Atonijade. „Sedite i vi malo ovde“, rekoh im. I sedoše. Onda arhitekta reče ovim koji su bili sa njim: „primećujete li nešto?“ Oni rekoše da ne primećuju. „Pogledajte malo lica jedni drugima, a posle pogledajte lica ovih drugih mladića. Da vidite kako njihove oči sijaju, a naše su kao kod pokvarene ribe. Zamućene, izmenjene… A oči druge dece su sijale! Jer deca iz Škole čine metanije, idu na službe. Čovek se poznaje po očima. Zbog toga je i Hristos rekao: „Svetiljka telu je oko (Lk. 11, 34)“. Koliko mladih dolaze na Svetu Goru, obilaze sve manastire i postaju monasi, ali pored svega – kako bi rekli? – nemaju karamele u manastirima, ali imaju radost od koje im lice sija. U svetu, pak, imaju sve što požele, ali jadnici užasno žive.
Do nas sa svih strana dolaze različite struje. Sa istoka nam dolazi induizam, i druge tajne religije, sa severa stiže komunizam, sa zapada gomile teorija, sa juga, iz Afrike, magija i druge bolesti. Jedan mladić, zahvaćen takvim strujama, dođe jednom u Koliviju. Shvatio sam da su ga tu dovele molitve njegove majke. Kada smo malo porazgovarali, rekoh mu: „Vidi, dete moje, da nađeš duhovnika, da se ispovediš i da te pomaže, i da ti sada od početka pomogne. Treba da te pomažu, jer si odbacio Hrista“. Zaplaka se jadnik. „Molio sam se, oče, reče mi, jer ne mogu ovoga da se oslobodim. Napunili su mi glavu. Shvatam da su me ovde dovele molitve moje majke“. Koliko je pomogla molitva majke! Onesposobljavaju jadnike kada ih obrlate, a onda ih hvata strah, stres i prihvataju se narkotika itd. Sa jedne nizbrdice na drugu. Neka im Bog pomogne!
– Starče, da li se interesuju kada im neko kaže da je to satanska rabota?
– Kako da ih ne interesuje? Ali to treba učiniti na pravi način.
– Kako takvi mladi mogu da spoznaju Hrista?
– Kako da spoznaju Hrista, kad, pre nego što su se upoznali sa Pravoslavljem, idu u Indiju kog gurua, ostanu tamo dve tri godine, omame se magijom, saznaju tamo da u Pravoslavlju postoji mistika, pa onda dolaze ovde da traže viđenje svetlosti, da traže viša stanja itd. A kada ih pitaš: „Koliko vremena ima a da se nisi pričestio“, kažu: „Ne sećam se, ako me je majka pričestila kad sam bio mali“. „Jesi li se nekad ispovedio?“ „Ne interesuje me ta tema“. Šta tu može da se očekuje? Ništa o Pravoslavlju ne znaju.
– Starče, kako im se može pomoći?
– Od onog trenutka kad kažu „estabilišment“ Crkve,[2] kako da im se pomogne? Shvataš li koliko tako možemo da se saglasimo? Međutim, oni mladi koji imaju dobro nastrojenje bivaju pomognuti i prilaze Crkvi.
 

„Ne dirajte decu!“
 
– Starče, šta če biti sa decom koja dana odrastaju bez discipline?
– Njima je malo toga olakšano. Roditelji koji ne razumeju značaj discipline ostavljaju deci na volju, i na kraju od njih stvaraju propalice. Ti kažeš jednu reč, a oni tebi pet bezobraznih! Takvi mogu da postanu kriminalci. Današnja mladež je sasvim raspuštena. Sloboda! „Ne dirajte decu!“ A deca kažu: „Gde ćemo još biti u ovakvom položaju?“ Nastoje stoga da se bune, da ne slušaju roditelje, da ne slušaju učitelje, da ne slušaju ništa, da ne čuju nikoga. Ovo im olakšava njihov cilj. Ako od dece ne stvaraju buntovnike, kako će ta deca kasnije da budu u raznim partijama? Vidiš, jadnici su sasvim demonizovani.
Ako se sloboda ne razvija u duhovnom životu, da li će se razviti u životu ovoga sveta? Čemu im takva sloboda? To je propast. Zato i sa državom ide onako kako ide. Mogu li današnji ljudi da razvijaju slobodu koja ima je data? Sloboda, ako je čovek pravilno ne upotrebljava je katastrofa. Svetski razvoj sa ovom ogrehovljenom slobodom doneo je duhovno ropstvo. Duhovna sloboda je duhovno potčinjavanje volji božijoj. I vidiš, dok je poslušnost sloboda, iskušenje zla je predstavlja kao ropstvo i deca se tome suprotstavljaju, naročito u naše vreme, u kome su zatrovani duhom buntovništva. A prirodno, umorni su mladi i od raznih ideologija dvadesetog veka, koje na žalost i dalje iskrivljuju divotu Boga i Njegove tvorevine, ispunjavajući ljude stresom i udaljujući ih od radosti, od Boga.
Znate li šta smo pretrpeli kada smo otpušteni iz vojske? Da se to dogodilo današnjoj omladini, sve bi ih slomilo. Bila je 1950-ta kada se završio gerilski rat. Mnoge klase vojnika su bile otpuštene u isto vreme. Neki su u ratu bili četiri i po godine, neki četiri, neki tri i po. I zamislite, nakon svih tih muka, stigosmo u Larisu, otidosmo u Tranzitni centar, ali je tamo sve bilo puno. Onda odemo do hotela. Ali ni tamo nisu želeli da nas prime, čak i da platimo. Kažu ti: „Vojnik! Gde ćemo s njima? Usmrdeće nam ćebad!“ Srećom, jedan oficir nas je spasao – da je živ i zdrav! Otišao je i saznao vozni red vožnje, kada premeštaju vagone itd. Sakupio nas je i smestio nas u vagone! „Noću će ih, reče, premeštati, ali nemojte da se plašite – tek ujutru će da krenu“. Celu noć smo se klackali. Napokon stigosmo u Solun. Neki koji su bili odatle otidoše svojim kućama. Mi ostali odosmo u Tranzitni centar, ali je tamo sve bilo puno. Odemo do hotela, i tamo ništa! Molio sam ih u hotelu: „Dajte mi jednu stolicu da sedim unutra i platiću vam duplo nego što košta soba sa krevetom!“ „Ne može!“, kažu mi. Možda su se plašili da će neko videti kako drže vojnika pa da će ih tužiti. I ostalo je samo da odeš napolje, i da noć provedeš na zidu! Na svim trotoarima su bili vojnici, kao da je parada! Shvataš: da su se današnji mladi našli u takvoj situaciji, spalili bi i Larisu i Solun i celu Tesaliju i Makedoniju! Ovde gde nemaju nikakvih teškoća, pogledaj šta rade! Osvajanja, katastrofe… A ona jadna omladina tada, nije imala nikakvu računicu. Osećali su svakako izvesnu gorčinu, ali uopšte nisu pomišljali da učine nekakvo zlo, iako su imali da pretrpe velike nevolje i da budu napolju na hladnoći. Osakaćeni u ratu – kolika je to žrtva ovih jadnika! – a nakon toga, kao poslednje „hvala“, bilo je da spavaju napolju. Pravim malo poređenje, kakvi su bili mladi nekada a kakvi su sada… Svet se tako izmenio, a ni pedeset godina nije prošlo.
Današnja mladež je slična govedu koje je vezano na livadi i koje udara nogom, otkine ular, ruši ogradu i počne da trči, ali se saplete, grozno povredi nogu, da bi ga na kraju zaklale divlje zveri. Obuzdavanje je od pomoći, kada je dete malo. To se vidi, kada se recimo uspne na zid i postoji strah da ne pogine. „Ne, ne“, vikneš, i malo ga pljesneš. Kasnije ne misli da tako može da pogine, nego misli da ne dobije batine, pa pazi. Danas nema straha ni u školi, niti u vojsci ima zorta. Zato danas mladi daju lekcije roditeljima i narodu. U vojsci opet, što je tvrđa bila obuka, to su se bolje pokazivali u bici.
Mlad čovek ima potrebu da ga neko duhovno vodi, da ga neko savetuje i da ga sluša, kako bi dospeo u duhovnu sigurnost, bez opasnosti, straha i stranputica. Svaki čovek, tokom uzrastanja, tokom godina, zadobija nešto od sebe samog i od drugih. Mlad čovek se drži onoga što je primio. Onaj ko je odrastao uzima ono što je korisno i od sebe i od drugih i time se služi da pomogne mlađem da ne greši. Onaj ko je mlad, ako to ne sluša, sam na sebi isprobava. S druge strane, ako sluša, imaće od toga koristi. Došli su tako u Koliviju neki mladići iz jedne hrišćanske organizacije, govoreći sa samopouzdanjem. „Nemamo potrebe ni za kim. Sami ćemo naći naš put!“ Ko zna? Možda bi, na neki način na to mogli biti primorani. Kada je došlo vreme da idu, upitaše me kako da dođu do puta, da bi išli za manastir Iviron. „Kuda da idemo“, rekoše. „Dobro, deco, rekoh im, rekoste da ćete sami naći put. Vama niko nije potreban. Zar niste tako malopre rekli? Najmanji je problem ako se zagubite sa ovog puta. Malo ćete da se pomučite, neko će naići i reći će vam: „Ovuda idite“. Ali onaj drugi put, onaj put koji vodi gore, Nebesima, kako ćete taj put naći sami bez putevoditelja?“ Jedan od njih reče. „Starac ima pravo“.
 

Mladi treba da prođu
ispit čistote

 
Dođoše danas dvoje-troje studenata i rekoše mi: „Starče, pomolite se da položimo ispit“. A ja im rekoh: „Moliću se da položite ispit čistote. To je mnogo važnije. Sve ostalo dolazi kasnije“. Zar im nisam dobro rekao? Da, velika je to stvar da na licima današnje omladine vidiš čestitost i čistotu! Veoma je to velika stvar!
Dolaze neke devojke koje su zaista povređene. Žive sa svojim mladićima a da nisu u braku, i ne razumeju da namere tih momaka nisu časne, i zbog toga bivaju oštećene. „Šta da radim oče“, pitaju me. „Pijanica se druži sa bekrijom, ali se ne ženi njegovom ćerkom“. Prekinite tu vezu. Ako vas zaista vole, oženiće vas. A ako vas odbace, znači da vas nisu ni voleli, i tako ćete uštedeti svoje vreme“.
Lukavi pomućuje mladalačke godine, jer mu kao oružje služi buđenje putenosti, i pokušava da uništi mlade u ovom teškom periodu kroz koji prolaze. Um je još neutvrđen, i u njemu postoji velika praznina, a duhovne uzdržanosti nema uopšte. Zato mlad čovek, u ovim kriznim godinama, svagda treba da oseća potrebu za savetima starijih od njega, da se ne bi okliznuo na slatku strminu svetskih provalija, koje bez prestanka ispunjavaju dušu stresom i za večnost je udaljavaju od Boga.
Shvatio sam da jednom normalnom detetu, u doba mladosti, nije lako da postigne takvo duhovno stanje da ne pravi razliku jer „nema više muško ni žensko“ (Gal. 3, 28). Zbog toga su duhonosni Oci i savetovali da mladići ne žive sa devojkama, ma kako duhovni bili, jer je taj uzrast takav da im ne pomaže. Iskušenje prlja mladost. Zbog toga je uputnije da mlad čovek bude i glup za devojke (ili devojka za mladiće) zbog svog duhovnog staranja i čistote, i da ponese ovaj teški krst. Jer u tom teškom krstu je skrivena sva sila i premudrost Božija, i mlad čovek je tada jači od Samsona (up. Sud. 15, 14 i dalje) i mudriji od Solomona (up. 1Sam. 3, 9-12). Najbolje je da pazi dok ide, i da se ne osvrće desno i levo, čak ako su u pitanju i osobe sa kojima je u srodstvu, jer ih navodno prezire i sa njima ne govori, tako da od njih nema štete. I oni, međutim, mogu biti od ovoga sveta, ljudi koji smišljaju svako zlo. Hiljadu puta je bolje da beži kao divlja životinja od ljudi nakon Liturgije, kako bi zadržao svoju duhovnu pažnju. Udaljavajući se nakon službe, umesto da sedi i gubi vreme u kožnim odelima (ili kravatama) i da se duhovno razdražuje zbog ogrebotina koje će mu na srcu napraviti neprijatelj.
Istina je da svet na žalost truli, i da ako odatle i dođe neka duša koja želi da očuva čistotu, ona zaudara. Ovde, međutim, postoji razlika, jer Bog neće tražiti od hrišćana koji žive danas, isto što je tražio od onih koji su živeli u ranijim epohama a koji su želeli da očuvaju svoju čistotu. Potreban je duševni mir, i mlad čovek će ga zadobiti ako ume da se bori, da se udalji od uzroka, a Hristos će mu pomoći. Božanska ljubav, ako se razgori u njegovoj duši, je toliko vrela da ima moć da sažeže svaku drugu želju i svaku ružnu predstavu. Kada se zapali ova vatra, tada se osećaju božanska zadovoljstva, koje niko ne može uporediti sa bilo kojim drugim uživanjima. Ko okusi ovu nebesku manu, na njega više neće ostavljati nikakav utisak različiti divlji plodovi. Zbog toga treba da čvrsto uhvati svoj volan, da se prekrsti i da se ne plaši. Nakon male borbe primiće veliko bogatstvo. Jer kada nastupi čas iskušenja potrebna je hrabrost, i Bog čini čuda da bi pomogao.
Meni je pripovedao starac Avgustin[3] : Kao iskušenik je bio u jednom manastiru u Rusiji, u svojoj otadžbini. Tamo su skoro svi bili stari, i njega su poslali da pomaže u ribolovu nekom čoveku koji je radio u manastiru, jer se manastir izdržavao od ribolova. Jednoga dana dođe ćerka ovog čoveka, i reče ocu da brzo ide kući radi nekog neizbežnog posla, a ona ostade tamo da pomaže. Međutim, iskušenje zagospodari njome, i ona se bez razmišljanja raspali grešnim namerama. U tom momentu zbuni se Antonije – to mu je bilo svetovno ime – jer se sve dogodilo iznenada. On se prekrsti reče. „Hriste moj, bolje je da se udavim nego da zgrešim“, i skoči pravo u duboki potok! Ali Dobri Gospod, gledajući na veliko herojstvo čistog mladića, koji se poneo poput novog Svetog Martiniana[4] kako bi sačuvao čistotu, zadrža ga iznad vode tako da se nije ni okvasio! „Kada sam skočio, reče mi, sa glavom na dole, nisam shvatio kako sam se našao uspravno iznad vode, tako da se ni moje odelo nije pokvasilo!“ U tom času osetio je i neko unutrašnje smirenje sa neizrecivom sladošću koja je sasvim uništila svaku grehovnu pomisao i svaku telesnu razdraženost, koja je ranije nastala zbog nečistih pokreta devojke. A kada je devojka videla Antonija kako stoji nad vodom, poče pokajnički da plače zbog greha koju je počinila, potrešena ovim velikim čudom.
Hristos ne traži velike stvari, da bi nam pomogao u našoj borbi. Jedan mladić mi je pričao kako je išao na Patmos[5] radi poklonjenja, ali mu je iskušenje postavilo jednu zamku. Dok je išao, jedna turistkinja se raspali i zagrli ga. On je odgurnu i reče: „Hriste, ja sam ovde došao radi poklonjenja, a ne radi zaljubljivanja“. To reče i pobeže. Uveče u hotelu, u vreme kada se molio, vide Hrista u nestvorenoj svetlosti. Vidite šta je zadobio samo jednim odgurivanjem? Neko drugi se godinama bori i čini velike podvige, da bi se kako udostojio nečeg takvog! A ovaj vide Hrista, samo zbog toga što se usprotivio iskušenju. Naravno da ga je ovo duhovno veoma osnažilo. Kasnije je nekoliko puta viđao Svetog Markela, Svetog Rafaila, Svetog Georgija. Jednom dođe i reče mi: „Pomoli se oče, da ponovo vidim Svetog Georgija. Želim malo utehe, a utehe nemam u ovom svetu!“
A vidiš u kakvo stanje dolaze drugi mladi! Jednom dođe u Koliviju neki mladić sa svojim ujakom koji mu je bio vršnjak i reče mi. „Pomoli se za jednu devojku. Nesrećnim slučajem je slomila pršljen. Njen otac je vozio, i zaspao je za volanom. On je poginuo a devojka je tako nastradala. Daću ti njenu fotografiju“. „Nema potrebe“, rekoh. Dok smo razgovarali, ja uzmem fotografiju i imam šta da vidim! Devojka leži dole a dvojica je drže. „Ko su joj ovi“, upitah. „Prijatelji“, kaže mi. „A ovo šta je? Šta to rade?“. „Ništa, kaže, to su joj prijatelji“. Nemoj pogrešno da razumeš decu“, reče mi njegov ujak, „takva je današnja omladina“. „Pomoliću se, rekoh u sebi, ali ne da joj popravi kičmu nego da joj ispravi um. I njoj i tebi, izgubljeni čoveče“. Gde je čestitost? Trebao je ujak da je izgrdi. Duhovna deca… da ima duhovnika i da se nađe u takvom stanju! Nije bilo razloga da je dvojica tako tegle, a drugi da mi pokazuje fotografiju! I nisu ni pomislili da tako nešto nije u redu. Mene to ne dotiče, ali to nije ispravno. Kakvu porodicu će stvoriti ovakva omladina? Neka ih Bog prosvetli da dođu k sebi.
Sa kakvim su odricanjem nekada, devojke čuvale svoju čistotu! Sećam se da su tokom rata neki seljani bili prinuđeni da u zimu sa svojom stokom odu u brda. Muškarci su od smrznutog drveća napravili nekakvu krovinjaru da se zaštite od hladnoće. Žene su, pak, bile primorane da se tu smeste zajedno sa njima, poznatim ljudima iz njihovog sela. Jedna devojka i jedna starica su bile iz nekog udaljenog sela, i one su bile primorane da budu u jednoj od ovih drvenih krovinjara. Tu su, na žalost bili i neki bezbožni strašljivci koji nisu mnogo marili što je rat. Nisu saosećali sa svojim bližnjima koji su ranjavani i ginuli, nego su, kada bi našli vremena, gledali kako da sagreše, jer su se plašili da slučajno ne poginu a da se ne ižive dovoljno. A trebalo je, makar u vreme opasnosti, da se pokaju. Jedan takav, koji, kao što rekoh, ni u vreme rata nije mario za pokajanje, već je vrebao priliku da greši, toliko je ružno uznemiravao devojku, da je ona zbog toga bila primorana da beži. Ona je radije odabrala da se smrzava, pa čak i da umre napolju na hladnoći, samo da ne izgubi svoju čednost. Kada je sirota starica videla da je devojka pobegla, pođe i ona za njom da je traži, i nađe je na tridesetak minuta hoda, pod nadstrešicom crkvice[6] Svetog Preteče Jovana. Preteča se brinuo za čestitu devojku i doveo ju je u svoju crkvicu, za koju devojka uopšte nije ni znala da postoji. I šta dalje učini Sveti Preteča! Probudi jednog vojnika[7] iz sna, i reče mu da ide do njegove crkvice koja je bila u blizini. Ustade, dakle, vojnik i krenu u noć osvetljenu snegom, i dođe do crkvice za koju je otprilike znao gde se nalazi. I šta vidi! Jedna starica i jedna devojka, u snegu do kolena, pocrnele i ukočene od hladnoće. Vojnik odmah otvori crkvicu, i nekako uđoše. Vojnik nije imao ništa da im da osim jedne marame i rukavica, za koje im reče da ih stavljaju naizmenično. One mu ispričaše o iskušenju koje ih je snašlo. „Dobro, reče vojnik devojci, kako si se odlučila da pobegneš usred noći, u zimu i u nepoznatom kraju?“ A ona mu odgovori: „Ja sam samo to mogla da uradim, a verovala sam da će me Hristos izbaviti“. Tada vojnik, spontano, sa saosećanjem, a ne prosto da bi ih utešio, reče: „Vašim mukama je došao kraj. Sutra ćete biti kod svoje kuće“. One se veoma obradovaše ovim rečima. I zaista, L.O. M.[8] se pokrenuo, put je otvoren, i sledećeg dana ujutru, vojska koja je tamo bila se sklonila, i ove jadnice otidoše svojoj kući. Ove Grkinje koje su bile odevene, a ne obnažene, blagodaću Božijom, treba da se dive i da blagodare. Nakon ovoga, ona zver[9] – neka mi Bog oprosti – ode i ispriča komandantu, kako je neki vojnik razvalio vrata crkvice i unutra pustio mazge! Komandant mu reče: „Ne verujem da je on tako nešto učinio!“ I taj napasnik je na koncu završio u zatvoru.
 

Istinita ljubav rađa kod mladih saznanje
 
– Starče, oni koji bi želeli da unište društvo, napadaju na temelje, na koren, na decu, kako bi postigli svoj cilj.
– Neće u tome uspeti. Zlo će uništiti njih same. U Rusiji su bila velika stradanja i vidiš šta se dogodilo nakon samo tri generacije. Vidiš šta se sada događa! Gospod nije napustio svoje. Niti će grehe današnje mladeži suditi na isti način kao što je sudio u naše vreme.
– Starče, kako dolazi do toga, da neki mladi koji žive sasvim svetskim životom, po pitanjima vere daju veoma ispravne odgovore?
– Ovi mladi imaju dobro nastrojenje, ali ne mogu da se obuzdaju i da se približe veri. Zbog toga daju ispravne odgovore. Želim da kažem, da ako neko hoće da krene nekim putem – on to želi, ali ne može da krene. Onaj ko ga gleda kako pokušava, treba to da ceni. Takve ljude Bog neće napustiti, jer nemaju u sebi zlobe. Doći će čas kada će imati snage da krenu napred.
– Kako se može prići mladima koji su zastranili?
– Ljubavlju. Ako postoji istinita, izvorna ( = nepatvorena) ljubav, mladi to odmah primaju i prilaze. Mladi dolaze u Koliviju, sa različitim problemima. Primim ih, počastim ih, pričam im, i uskoro postajemo prijatelji. Otvaraju svoja srca i primaju moju ljubav. Neki, zlosrećni, tako su okoštali! Traže ljubav. Međutim, vidi se da nisu osetili ljubav ni od majke ni od oca. Kada sa njima sastradavaš, kada ih voliš, zaboravljaju na probleme, na narkotike, nestaju i bolesti, ostavljaju se i bezakonja, i vraćaju se na Svetu Goru kao blagočestivi poklonici. Jer na neki način su spoznali ljubav Božiju. I vidim da u sebi imaju velikodušnost koja ti slama srce. Treba da ne primaju ekonomsku pomoć. Kada im treba, neka se prihvate posla a u školu da idu uveče. Ti mladi ljudi zaslužuju da im se pomogne. Na novoj železničkoj stanici u Solunu postoje kuće, gde mnogi mladi, devojke i mladići borave zajedno. U prostoru koji je dovoljan za troje boravi po njih petnaestoro. Oni potiču iz rasturenih porodica – šta da rade, da kradu? Ali imaju čestitost i ne mogu da kradu. Godinama sam mnogima govorio da im priđu, da im pomognu. Govorio sam da sagrade nekakav hram da ih tamo okupljaju. Sada imaju jednu malu crkvicu, posvećenu Apostolu i đakonu Filipu, zaštitniku željezničara.
Oduvek sam znao da ako neko od malena ne iskoristi prilike koje su mu date, đavo će ih iskoristiti. Zašto kaže poslovica: „gvožđe se kuje dok je vruće“? Kovači, kada žele da prilepe dva komada gvožđa – ne mislim danas kada imaju aparate za zavarivanje – stavljaju gvožđe u vatru, a onda sipaju vrelu vodu, i tako ga lepe. A ako se ohladi, onda neće da se prilepi. Isto hoću da kažem i za mlade. Kada im se pruži prilika, ako je ne iskoristi, kasnije će početi da se bavi drugima, da sudi, da osuđuje, jer se blagodat Božija udaljila. Dok, ako ima božansku revnost i ako pazi, napredovaće. Zbog toga roditelji, koliko mogu, treba da pomognu deci dok su mala. Deca su kao prazne kutije. Ako se ispune Hristom, svagda će biti blizu Njega. Ako ne, veoma je lako da, kada odrastu, krenu stranputicom. A ako su kao mali dobili takvu pomoć, ako se kasnije malo i udalje, ponovo se vraćaju. Drvo koje se pomaže uljem ne truli. Ako se deca malo pomažu blagočešćem i strahom Božjim, kasnije nemaju teskobe.
 


 
NAPOMENE:

  1. Nekada su (u Grčkoj) kandidati mogli da polažu prijemne ispite u više od jedne škole.
  2. Starac misli na one koji u Crkvenoj strukturi (episkop, prezviteri id), ne vide duhovno ustrojstvo Carstva Božijeg, nego samo bezblagodatni „estabilišment“ (prim. prev.).
  3. Vidi: Αγιορειται Πατερες και Αγιορειτικα, σ. 74 – 75.
  4. U Žitiju prepodobnog Martiniana (njegov spomen se proslavlja 13 februara) stoji da, dok se podvizavao na jednoj steni blizu mora, ugleda jednu devojku koja je preživela brodolom. Ona poče moliti Svetog da je spase iz mora. Prepodobni se pomuči i izvuče je iz vode. Onda se pomoli i sam skoči u more. Ali Božjim staranjem naiđe delfin, podiže ga i ostavi na obali.
  5. Na Patmosu je Sveti Jovan Bogoslov zapisao Otkrovenje koje je dobio od Hrista. Tamo je bio prognan zbog propovedanja hrišćanske vere (prim. prev.)
  6. U grčkom stoji „εξωκκλησακι“, što bukvalno znači „mala crkvica izvan grada ili sela“ (prim. prev.).
  7. A vojnik je bio sam starac koji ovo pripoveda. Ovo se dogodilo u vreme kada je on služio vojsku tokom građanskog rata.
  8. L. O. M. = Λοχος Ορεινων Μεταφορων.
  9. Starac misli na napasnika zbog koga su devojka i starica i morale da pobegnu (prim. prev.).

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *