NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA (iz knjige „ČUVAJTE DUŠE“)

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA (iz knjige „ČUVAJTE DUŠE“)

 

DUH BOŽJI I DUH OVOGA SVETA
 

POGLAVLJE I

SVETSKO OBRAZOVANJE I ZNANJE
 

Mudar čovek je očišćen čovek
 
Kada čovek ne izoštrava svoj um Bogom, nego ga izoštrava zlobom, prima u sebe đavola. Bolje bi mu bilo da je izgubio pamet, jer bi tako barem imao olakšanje na dan Suda.
– Starče, razlikuju li se prostota ( = neznalaštvo) i lukavstvo?
– Da, kao lisica od šakala. Šakal, kada nešto vidi, on to i poželi, i žurno ide da to uzme. Lisica će, pak, prvo primeniti lukavstvo, a potom će otići da uzme ono što je htela.
– Može li neko, starče, da lukavost smatra za mudrost?
– Da, može, ali ako ispita samoga sebe, shvatiće šta je lukavstvo a šta je mudrost. Ima i spisak, pomoću koga to može da razume. Koji su darovi Duha Svetoga? ljubav, radost, mir, itd. Da li je ono što ima u sebi, ima sa tim veze? Ako nema, onda je to nešto satansko, onda je njegova mudrost iskvarena
Mudar čovek je onaj koji se pročistio, koji je očišćen od strasti. Onaj ko je osvetio svoj um, taj je zaista mudar. A ako mu um nije očišćen, mudrost mu uopšte ne koristi. Pogledajte novinare, političare – mudri su. Ali mnogi od njih, zbog toga što nemaju osvećeni um, kada govore mudre stvari, govore i bezumnosti. Od velike mudrosti govore velike bezumnosti! Ako čovek ne usavršava svoj um, đavo ga iskoristi. Ako ne usavršava svoj um u pravcu činjenja dobra, đavo ga iskoristi za zlo.
– Ako, dakle, čovek ne usavršava svoj um, time đavolu otvara mogućnosti?
– Ako ga ne usavršava, sve te mogućnosti se same otvaraju. Ako čovek ne dela duhovno, postaje nepostojan u dobru, i on sam, a ne đavo, čini zlo. Tako je neko, na primer, mudar, ali ne dela umom svojim već lenjstvuje. A ako ne koristi svoj um, kakve koristi ima od toga što je mudar?
– Može li neko da bude mudar, ali da njime vladaju strasti, pa ne može svoju mudrost pravilno da koristi?
– Kao prvo, treba paziti da se ne veruje sopstvenom umu, jer, ako je čovek duhovan pa veruje svom umu – prelastiće se, a ako je od ovoga sveta – poludeće. Ne treba da veruje svom razumu. Treba da pita, da se savetuje, da osvećuje svoju mudrost. I uopšte, čovek treba da osvećuje sve što ima. Ako je mudrost osvećena, ona pomaže pri svakom rasuđivanju. Ako je neko mudar, ali njegova mudrost nije osvećena, on ne može duhovno da rasuđuje. Neko može, zbog svoje prirodne prostote, da nekog varalicu smatra za svetitelja, i da neki bezobrazluk smatra za blagočestivost. Kada se, pak, mudar osveti, postaje veoma razborit.
– Starče, kako se mudrost osvećuje?
– Da bi se čovek osvetio, ne treba da od lukavog ( = đavola) primi poruke, niti da razmišlja lukavo, već da sve čini sa dobrotom i prostodušnošću. Tako dolazi duhovna jasnoća, božansko prosvetljenje, i tada čovek sagledava srca ljudi, i ne donosi ljudske zaključke.
– Starče, da li je rasuđivanje povezano sa znanjem?
– Rasuđivanje dolazi od božanskog prosvetljenja. Neko može da čita Oce, da pravilno zna određene stvari, da se podvizava i da se moli. Rasuđivanje, međutim, dolazi od božanskog prosvetljenja, i to je sasvim druga stvar.
– Da li je svet, starče, nekada bi bolji?
– Nije bio bolji, ali su ljudi nekada imali prostodušnost i dobro razmišljanje. Danas ljudi na sve gledaju sa lukavstvom, jer sve mere umom. Evropski duh je doneo mnogo zla. Taj duh je ono što sakati ljude. Ljudi bi danas bili u mnogo boljem duhovnom stanju, jer su školovaniji i mogli bi da se sporazumeju. Međutim, naučili su ih ateizmu, i svemu satanskom, tako da su već na samom početku skrenuli sa puta i ne mogu da se sporazumeju. Nekada, nisi mogao da se sa nekim razumeš, jer iako je bilo blagočestivosti,[1] nije bilo ni obrazovanja. Sećam se, jedan kaluđer se jednom prilikom, kada je čuo da se pominje „Grigorije, Papa rimski„[2], sablaznio i pobegao iz Crkve, jer je pomislio da pominju rimskog Papu! Vidiš li šta čini neznanje! Neznanje je strašna stvar. Najgore zlo čine oni koji u isto vreme imaju u sebi i blagočestivosti i onoga što je škodljivo. Takvi, bez da ispitaju stvari, stvaraju probleme.
 

Znanje bez božanskog prosvetljenja je propast
 
Ako se ljudi u brzini svoga razmišljanja na trenutak zaustave, njihov um će se odmoriti, ali će im se i božanska blagodat lako približiti. Znanje bez prosvetljenja je propast. Ako se neko trudi na duhovnom planu, ako se podvizava, tada ga Bog i prosvetljava. Tada on ima božansko prosvetljenje, božanska iskustva, i nema svoje sopstvene misli, pa zato i vidi daleko. Onaj ko je kratkovid, izbliza dobro vidi stvari, ali na daljinu ne vidi. A onaj ko nije kratkovid, videće malo dalje, ali i ovo još ništa ne govori. Jer telesnih očiju je jedan par, a duhovnih ima mnogo.
Oni koji su se udaljili od Hrista, odbacuju božansko prosvetljenje, jer odbacuju sunce kao nešto bezumno, i odlaze tamo gde sunca nema. Kao posledica toga javlja se duhova prehlada i bolest. Ako se čovek ne osveti, ako ne dođe božansko prosvetljenje, ako je ostalo znanje i ispravno – na ovo mislim – to je samo jedan racionalizam i ništa više od toga. Ako nedostaje božansko prosvetljenje, i ono što će ljudi reći, i ono što će napisati, neće im pomoći. Pogledajte kako Psaltir, koji je ispisan božanskim prosvetljenjem, ima veliku dubinu! Sakupi, ako želiš, sve teologe i sve filologe, i videćeš da jedan psalam sa takvom dubinom ne mogu da sastave! David je bio nepismen, ali možeš jasno da vidiš kako ga je vodio Duh Božji.
I Crkva je danas u teskobi, jer nedostaje božansko prosvetljenje, i svako radi kako hoće. Ulaze i ljudski elementi od kojih nastaju strasti koje kasnije koristi đavo. Zbog toga ne bi trebalo da vlast traže ljudi kojima vladaju njihove strasti.
– Dakle, ljudi treba neprestano da traže božansko prosvetljenje?
– Da, jer drugačije, rešenja do kojih dolaze nastaju dejstvom uma. Tako se kasnije stvaraju smutnje. Skupštine, paraskupštine… A zlo je u tome što nisu prepoznali ono što je prethodno bilo u njima samima. Jer ako mi u sebi samima imamo neko ispravno znanje, zašto takvog znanja ne bi bilo i kod ostalog sveta? Kada čovek sebe spozna smireno, biva prepoznat i od ljudi. Ako neki spoznaju same sebe, spoznaće i rugobu svoju i više uopšte neće govoriti.
Jednom prilikom mi neko reče. „Nema ni jednog pravoslavnog da predstavlja pravoslavlje van njega samog, na skupovima, itd“. I tako je govorio, govorio, govorio, prekorevajući. „Prorok Ilija“, rekoh mu, „kada ga Bog upita: šta tražiš Ilija na Horivu, on odgovori: ostadoh sam. Tada mu Bog reče: „Ostavih sebi sedam hiljada koji nisu preklonili kolena pred Vaalom“. Sedam hiljada ljudi bilo je verno Bogu, a prorok Ilija reče: „Ostah sam!“ I ti tako prekorevaš, iako postoje toliki verni! … Ko je naš Pantokrator ( = Svedržitelj)? Da li je On Svedržitelj u građevini koja ima oštećenja od zemljotresa, i mi razmišljamo šta da radimo da je spasemo da ne padne, pa zovemo arheologe da je podupru?“ „Ali tamo u Americi nema nikoga“, reče mi. „Ali je sam upoznao toliko vernih iz Amerike“, rekoh mu. „Da, ali katolici deluju lukavo“. „Ali katolici sami, ostavljaju papizam i prelaze u pravoslavlje. Dobro, kada je Patrijarh Dimitrije išao u Ameriku, zar ti isti katolici nisu vikali: „Patrijarh je istiniti hrišćanin, a papa je trgovac“? Zar nisu to katolici govorili sa gnevom? Zašto onda govoriš o tome da katolici žele da prevare Pravoslavne, da ih promene, itd? Gde je Bog? Zar đavo može uspeti?“
Na žalost, zapadni racionalizam je uticao i na istočne pravoslavne predstojatelje, i tako se našao i u telu jedine Istočne Pravoslavne Crkve Hristove, dok je on sav u stvari na Zapadu koji u njemu gleda kao na vladaoca sveta. Ako se na Zapad pogleda duhovno, svetlošću Istoka, svetlošću Hristovom, tada će se videti zalazak Zapada, koji malo po malo gubi svetlost mislenog Sunca, Hrista, i koji napreduje ka dubokom mraku. Skupljaju se i saboruju[3] i dogovaraju se o stvarima o kojima ne treba raspravljati, o kojima ni Sveti Oci nisu raspravljali toliko vremena. Sve je ovo od lukavoga, kako bi vernima dotužilo i kako bi se sablaznili, i kako bi ih gurnuli – jedne u jeres a druge u raskol, i kako bi time đavo zaradio. O, o… muče i usložnjavaju život ovi ljudi!
I kuda vodi sve ovo? Niko se ne bavi duhovnim delanjem, nego umišlja da je duhovan čovek i govori bezumnosti. Jedno dete sa prirodnom čistoćom uma i sa malim znanjem koje ima, reći će ti ispravne stvari. Nasuprot tome, neko sa velikim obrazovanjem, sa umom zamućenim demonskim iskustvom koje je primio, govori ti najveće bezbožnosti.
Onaj ko stalno izoštrava svoj um znanjem, a živi udaljeno od Boga, na koncu razdvaja svoj um na dva dela. Jedan deo će malo po malo sam propasti, a drugim ljudi pribegavaju potpuno ljudskim rešenjima. Ljudsko znanje, kada se osvećuje, postaje božansko i tada je od pomoći. Drugačije je sa ljudskim sučeljavanjima, umom, logikom ovoga sveta. Čisti um je kao koristiti lepak za gvožđe. A magnet privlači metale, i ovaj prijanja, ali se ne lepi.
To je današnji svet. Na sve stvari se gleda suvom logikom. Ova logika je katastrofalna. Zar nije rečeno da „znanje nadima“ (1 Kor. 8, 2). Ako nema božanskog prosvetljenja, znanje ničemu ne koristi, nego donosi propast.
 

Nauka treba da se razvija duhovnim životom
 
Svako zlo potiče od uma, onda kada se um stalno zabavlja jedino naukom i kada je sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrašnji mir i ravnotežu. Nasuprot ovome, kada se um kreće oko Boga, ljudi koriste i nauku za staranje o svojoj unutrašnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osvećen.
– Dakle, starče, nauka nije od pomoći čoveku?
– Nauka mnogo pomaže ali i mnogo zamućuje. Iako nauka poznaje duše sa najvećom jasnoćom, malo o njima zna. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom, pa ga blagodaću Božijom razbistrili, tada, svakako imaju više alata za svoj posao. Ali ako pak nisu osvetili svoj alat – ako nisu osvetili znanje – mogu da ga koriste jedino za svetska, ali ne i za duhovna dela. No oni svoj um brzo osvećuju, ako u njega uđe doba ustreptalost. Oni koji se posvete unutrašnjem obrazovanju, obrazovanju duše, i koji koriste i spoljašnje obrazovanje za unutrašnje, oni se brzo duhovno preobražavaju. Ako se duhovno vežbaju, tada su u stanju da mnogima pomognu, jer ih oslobađaju straha od muka, i vode ih rajskom blaženstvu. Ovi ljudi Božji, mogu u mnogim slučajevima da imaju malo škole, ali da mnogo pomažu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira (= diploma). Svet je ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva. Novčanice su ispisane mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo pokriće ima onaj ko ju je izdao. Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u pitanju „rudnik“ duše.
Sećam se jednog starčića u Manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost (=neobrazovan) da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On načini jednu metaniju i reče: „Svetitelju Božji, zastupi nas“! Jednom jedan brat beše bolestan, a on nije imao šta da mu da da pojede. Silazio je penjao se uz stepenice, pa otvori prozor koji gleda na more, ispruži ruke prema moru i reče: „Sveti Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za brata“. I odmah – o, čuda – jedna vrlo velika riba iskoči iz mora pravo u njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su zaprepašćeni. On ih pogleda i samo se nasmeja, kao da im govori: „Šta ste čudno videli?“ Mi imamo znanje, znamo kada se koji svetitelj proslavlja, kako je neki drugi mučenički postradao. Znamo kada je praznik Vaznesenja, gde se ono i kako dogodilo, međutim ne možemo ni jednu takvu ribu da dobijemo! To je ta čudesnost duhovnog života, koju oni, koji logiku traže samo u sebi samima, a ne u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino znanje ovoga sveta, koje je sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha Svetoga nemaju.
 

Duh Sveti ne silazi mehanički
 
Reč uma ne menja duše, jer je telesna. Reč Božija, koja se rađa od Duha Svetoga, ima božanske energije i menja duše. Duh Sveti ne silazi na neki mehanički način – zbog toga teologija nema nikakva posla sa nekim čisto naučnim duhom. Duh Sveti Sam silazi, kada u čoveku naiđe na odgovarajuće pretpostavke. A duhovna pretpostavka je da ukloni rđu sa svog duhovnog užeta, da bude dobar vodič, da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naučnik, teolog. Kad kažem „teolog“, mislim na one teologe koji imaju teološko pokriće, i čija diploma tako ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir bez ikakvog pokrića, i čija je diploma nalik novcu neke nepostojeće zemlje.
Um se često godinama zamara, kako bi naučio jedan ili dva strana jezika. U naše vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima Svete Pedesetnice, jer živimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se teologijom bavimo samo pomoću našeg uma, i kada naš um predstavljamo kao prisustvo Duha Svetoga. Ovo se naziva „mozgologija“ (εγκεφαλολογια) koja rađa Vavilon, dok u teologiji postoje mnogi jezici, mnogi darovi ( = harizme), ali su svi jezici u saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni.
– Starče, zar ne govori tropar da Duh Sveti „stalno pruža…“?[4]
– Da, pruža, ali tamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruža? Vrednija je jedna reč iskusnog i smirenog čoveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog srca, nego mnoge reči mudrog spoljašnjeg čoveka, koje, spretnošću jezika izlaze brzo, i od koga duša nema koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik Svete Pedesetnice.
 

Osvetimo jezik
 
Dobar je jezik, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osvećeni, štetni su i vode u propast. Dođoše jednom u Koliviju, neki studenti opterećeni knjigama i rekoše mi: „Došli smo, starče, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopušta znanje?“ „Koje znanje?“ – rekoh im. „Ono koje se stiče umom?“ „Da“, rekoše. „To znanje, rekoh im, može te odvesti do meseca, ali te neće odvesti Bogu“. Dobre su snage koje postoje u našem mozgu i koje mogu čoveka da podignu do zvezda, sa velikim troškovima goriva itd… Ali, od ovoga su bolje duhovne snage, koje čoveka uspinju do Boga, što i jeste njegovo naznačenje. Ove snage uzdižu čoveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom. Jednom sam jednog Amerikanca, koji je došao u Koliviju, upitao: „Kako ste vi uznapredovali, pošto ste tako veliki narod?“ „Išli smo na mesec“, odgovori mi. „Koliko je daleko?“, upitah ga. „Recimo, pet stotina hiljada kilometara“, reče. „Koliko ste stotina miliona potrošili da biste išli na mesec’?“ Od 1950-te do sada potrošili smo ogromne količine dolara“. „A do Boga, jeste li došli?“, upitah ga. „Koliko daleko je Bog?“ „Bog je, reče mi, veoma daleko“. „Mi, rekoh mu, sa jednim naprstkom (, tj. sa beznačajnim materijalnim troškovima – prim. prev.) idemo do Boga!“
Prirodno znanje nam pomaže da steknemo duhovno znanje. Ako, međutim, čovek ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome što je prirodno i ne uspinje se ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom između Tigra i Eufrata[5] i raduje se prirodnim lepotama i životinjama, ali se ne uspinje nebeskom Raju, da se raduje sa Anđelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj, neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da spoznamo svoju grešnost, da se smirimo, da Ga upoznamo i da sa Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaže i kada nas kuša.
– Starče, da li je nekome ko prebiva u pokajanju, u postu, u podvigu, potrebno da izučava i dogmatiku, teologiju, itd?
– Kada neko ima elementarno obrazovanje, bavljenje time mu može pomoći. On, međutim, ne teži tome da stekne znanje, da se pokaže mudar ili da govori mudrosti, nego da sebi pomogne. Ako neko nastoji da se osveti, ako da Bog, dolazi blagodat i prosvetljuje ga. A unutar toga može biti i dogmatike i teologije, jer takav živi tajne Božije. A neki drugi može da bude prostodušan, i da ne želi da nauči nešto više, nego se zadovoljava onim što mu je Bog dao.
– Ako smo u manastiru (tj. ako smo se zamonašili – prim. prev.), a još uvek želimo znanje ovoga sveta, šta to znači?
– Znači da nemamo znanje. „Poznajete istinu i istina će vas osloboditi„.[6] Kada se čovek smirava i prosvetljuje, tada se osvećuje i um njegov, kao i njegove razumske sile, dok je, pre nego što se osveti, delatnost njegovog uma telesna. Ako je neko sebeljubiv, i ako se, dok je još nepismen, upusti u tumačenje dogmata, Otkrovenja, Otaca itd., pomračuje se, i napokon se gubi u bezverju. Takvoga napušta blagodat Božija, jer je uznapredovao u egoizmu. Vidite, smirenje u svemu pomaže, ono daje snagu. Najpametnija stvar koju ću pomisliti, najmudrije rešenje koje ću pronaći, jesu najveća bezumlja, ako se u njima nalazi i egoizam, dok je smirenje stvarna mudrost. Zbog toga treba da se borimo protiv častoljublja i za sticanje velikog smirenja. Drugačije, znanje umesto da koristi, ima sasvim suprotne posledice. Um se tada pomračuje, i onda se izgovaraju bogohulstva, jer je egoizam uznapredovao. To je iznad naših moći. Ako tako, neko ko je obrazovan, pokuša da izučava dogmate, postoji opasnost od štete. Isto je i ako neko ko je neupućen, pokuša da se udubljuje u duh Otaca, bez da je u odgovarajućem duhovnom stanju. Jer, da je bio imalo duhovan, ne bi to činio. Rekao bi: „Ako mi je nešto potrebno, Bog će to prosvetliti ( = razjasniti). Da ispunim ono što sam razumeo. Toga je toliko mnogo!“
– Dakle, starče, kada neko izučava Jevanđelje, to je zato što nema smirenja i blagočestivosti?
– Da, jer kada nedostaje smirenje, tumačenje koje daje, jeste tumačenje uma, razuma, i ono ostaje bez božanskog prosvetljenja.
– Ako, dakle, ne razume nešto, bolje je da čovek to ostavi za kasnije?
– Da, da kaže: „Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem“. I ja sam tako radio. Kada sam bio mlad i kada sam čitao Jevanđelje, ako nešto nisam mogao da razumem, nisam pokušavao da to rastumačim. Razmišljao sam: „Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem“. I kasnije sam video, da kada mi je to što nisam razumeo zatrebalo – cak – i došlo je tumačenje. Ali ja opet rekoh: „Da pitam, i neko će mi objasniti kako se ovo tumači“. I bilo je tačno onako, kako sam i razumeo. Jer je drskost da neko pokuša da tumači Jevanđelje kad ga ne razume. Zbog toga, kada izučavate Jevanđelje, nemojte ga tumačiti umom, već promislite dobro, dok ne dođe božansko prosvetljenje rasuđivanja, i samo će se rastumačiti.
– Može li čovek, kada dođe u odgovarajuće duhovno stanje, da razume i nešto dublje?
– Ne dublje. Jedan božanski smisao u sebi sadrži mnoštvo božanskih smislova. Neka čovek može da razume sada a neka kasnije. Neko može da čita – da čita, da sazna mnogo, a da uopšte ne može da uđe u smisao Jevanđelja. Neko, pak, može da ne čita mnogo, ali da ima smirenje, podvižnički duh, pa da ga Bog prosvetli i on spoznaje smisao. Onaj ko želi da čita mnogo, može to da želi zbog častoljublja ili da bi stekao zahvalnost. Taj je kao neko go gleda borbu i ne vidi ko se bori, da bi mogao da pomogne, da bi bio borac. On posmatra šta radi borac, i umesto da pokuša da se i sam bori, on gleda još jednu borbu, pa još jednu, a sam ne postaje borac, nego ostaje gledalac.
– Starče, za nekoga ko je obrazovan često kažu: „Ovaj je čovek dobrodeteljan ( = vrlinski)“[7]. Da li uvek tako?
– Kada kažemo: „ovaj čovek je dobrodeteljan“, mislimo na onoga ko je duhovno dobrodeteljan, ko je duhovno zreo. Primetio sam da postoje neznalice koje su veoma gorde, i neznalice koje su smirene. Postoje i obrazovani koji su veoma gordi, i obrazovani koji su smireni. Dakle, unutrašnja dobrodetelj je sva dubina. Zbog toga Sveti Vasilije Veliki kaže: „Najvažnije je da imaš uzvišenu misao[8] i smirenu pomisao“. Onaj ko ima takvu misao, ako i ima malo gordosti, nekako se opravdava. Ali onaj ko nema takvu misao, ako ima gordosti, sasvim je bez opravdanja. Sva dubina je u našem staranju o nama samima, u našoj unutrašnjoj dobrodetelji. Ako je neko dobrodeteljan, on je i obrazovan, i ima smirenu misao. Ovo je najveće dobro. Za nekoga, pak, ko nema veliko obrazovanje, veoma je štetno ako o sebi ima visoko mišljenje.
 

Prirodno znanje
 
Spoljašnje obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče visoko mišljenje o sebi samom. Ovo visoko mišljenje predstavlja zapreku koja sprečava blagodat Božiju da se približi. S druge strane, kada čovek odbaci takvu, lažnu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogaćuje svojim božanskim i prosvetljenim idejama. Kada, međutim, napaćeni čovek ima visoko mišljenje o sebi, i kada tu ideju drži u svome mozgu, on nastavlja da bude samo mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Božiju, blagodat Duha Svetoga. Kod mnogog znanja, dakle, postoji strah da će glava biti napumpana /znanjem/, a da će time u stvari biti isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje rastoči u ništa (shizofrenijom), ili da bude gordošću razoreno na komade. Zbog toga znanje treba da sleduje strahu Božijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako bi postojala ravnoteža. Znanje, samo po sebi, šteti.
Kada uđu egoizam i razgovorljivost, da bi se začudio kako lepo razmišljam, tada počinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno događa, onda je to značajno. Kada u oko upadne nekakva trunčica ona malo smeta. Ali, ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki čovek pametan i zbog toga neko delo vrši sa lakoćom, treba da se pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari danju i noću što mu je dao pamet, koju može da koristi a da se ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari!
– Ako, međutim, ima znanje koje ne služi ničemu?
– Tada mu to donosi štetu sa druge strane. Upitaše kamilu: „Da li ti se više dopada put naviše ili naniže?“ Ona reče: „Zašto? Prav se izgubio?“
Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali šta mi činimo? Za to ćemo morati da položimo račun. Kako je to uredio Bog! Oni koji nemaju um su radosni, a i u drugom životu biće im bolje. A ovi koji imaju um, imaju mnogo muka.
– Starče, da li će u budućem životu, oni koji su sada zaostali u razvoju imati dobru moć mišljenja? Da li će im ona i tada nedostajati?
– Sve u svemu, i mnogo pameti biće ništa i malo pameti biće ništa. Jer ono što je Nebesko, to je nadumno. Sveti na Nebu neće biti u boljem položaju u pogledu znanja o Bogu, od onih koji su se u ovom životu razgoreli vrlinama. Možda će im o Drugom dolasku, Pravedni Bog dati i nešto više, jer su ovde živeli utvrđeni.
 

Radimo ispravno na svome umu
 
– Zašto, međutim, stalno govore da je obrazovanje dobra osnova za monaštvo?
– Vidi da ti kažem. Neko ko je obrazovan može da uzme da čita neki Otački tekst, i sa malo truda da ga razume, i da tako brzo napreduje. A neko ko je neobrazovan, ako nema blagočestivosti, teško će napredovati. Neobrazovani treba da se trudi da stekne iskustvo i božansku pomoć, i da u okviru toga shvati ono što čita. Sa druge strane, onaj ko je obrazovan, ako se samo malo potrudi, dobro će napredovati. On treba da dela na svom umu, i da se ne drži samo teorije. Svakako nisam rekao da treba da želi da umom spozna tajne Božije.
– Dakle, starče, treba koristiti svoj um u borbi protiv strasti?
– Ne samo to, nego i šire. Pogledaj na sva dobročinstva Božija, na sav svemir. Proslavi Boga i zablagodari mu. Vidiš, prvo je Avram tražio Boga, a potom je Bog tražio Avrama.
– Kako, dakle?
– Otac Avramov, bio je idolopoklonik, poštovao je idole. Avram vide svemir, i zapita se zašto se poštuju bezdušni idoli, i njegov um stade da dela: „Nije moguće da su ovi idoli, da su ova drva, bogovi, i da su oni stvorili sav svet. Ko je načinio nebo, zvezde, sunce, itd.? Treba da pronađem istinitog Boga, u Njega da verujem i Njemu da se molim“. Tada se Bog otkri njemu i reče mu. „Iziđi iz zemlje svoje i od rođaka svojih“ (Post. 12, 1). I Avram otide u Hevron, i postade ljubljeno čedo Božije. Obrazovani, ako i nema blagočestivosti, lako može da razume, i sa malo smirenja i malo borbe napredovaće. Evo mog primera, dok sam bio u vojnoj službi veze. Kada su me tamo postavili, bilo je nekoliko Engleza. Oni koji su bili obrazovani i koji su znali engleski, odmah su se uklopili, a nama ostalima bilo je teško. Ali i u pogledu onoga što smo učili, drugi su to razumeli, jer su znali razne stvari, a nama je opet bilo teško.
Svi treba da znaju dobročinstva Božija. Svako treba da razume šta mu je dato. zašto nam je, inače, Bog dao um? Da ispitujemo, da izučavamo, da sledujemo sebi samima, itd? Bog nije čoveku dao um, zato da bi pronašao kako da sa jednog mesta brže pređe na drugo, već zbog nečega što je mnogo važnije: da spoznamo kako da krenemo putem našeg naznačenja, kako da priđemo Bogu, kako da uđemo u zemlju istinitu, u Raj.
Kakva je dobročinstva učinio Bog Izrailjskom narodu! Kakve znake! Kakva dela! Kada je, međutim, Mojsije, sa tablicama deset Božjih zapovesti, zakasnio da siđe sa gore Sinaja, narod već beše dao svoje zlato, da se napravi zlatno tele, da mu se poklone (vidi Iz. 32, 1-6). U naše vreme nema ni jednog čoveka sa… telećim umom. Zbog toga za onoga ko je obrazovan, nema opravdanja zašto ne bi razumeo šta je ispravno. Bog je dao čoveku um, da bi čovek pronašao svoga Tvorca. Evropljanima se um pomutio. Oni pate od smućenosti i padaju sa litice, jer su izbacili Boga iz svog života.
Ima i onih, koji, iako su dobili sve predispozicije – um, pamet, itd., da bi napredovali, ne paze šta govore. Ako im daš neki savet, oni kažu „razumeo sam“, i onda žure da to uproste. Na Svetu Goru dolaze pametni momci. Oni odmah uhvate smisao onoga što im govoriš, ali uhvate vazduh jer ne paze. A ako, i sa manje pameti, paze, ako sa pažnjom slušaju što im se govori, u njima ostaje ono što čuju. A razumeju mnogo. Odavde i odande uzimaju, pune se znanjem a ne čine ništa. Ne koriste um koji im je Bog dao, zaglupljuju se. Imaju u sebi gordosti, i ne dozvoljavaju da ih oseni božanska blagodat. A oni koji nisu mnogo pametni, veoma su smireni. Kažu. „Nisam razumeo“, i ponovo pitaju: „Kako si to rekao?“, i pokušavaju da to ispune. Takvi su ispunjeni radošću i napreduju. Smireni čovek je često veoma učen, a egoista, pošto nema smirenje ne želi da pita, pa ni ne zna. Arsenije Veliki[9] je bio najobrazovaniji u čitavoj vizantijskoj imperiji. Teodosije Veliki ga je držao kao učitelja svoje dece, Arkadija i Onorija. Kada je, pak, Arsenije kao monah otišao u pustinju, on sede pokraj Avve Makarija, koji je bio nepismen, i reče: „Ni azbuku njegovu ne znam“!
– Starče, kako se postiže, da stvari ne istražujemo samo umom?
– Um treba pravilno da radi. Da radi na veličanju Boga, da radi kako bi Boga pronašao, a ne da sebe gradi bogom. Oni koji imaju /dobar/ um, treba da budu duhovno napredni. Jedan pogled da bace, razumeju. Kada neko radi na svom umu, on može da pomogne drugima, a može i da ga muči. Imam pred očima ono što se događa među laicima. Znao sam jednog dečačića koji je ostao siroče, zajedno sa troje svoje braće, a njihova majka se preudala. Siročići nisu imali ljubavi ni od majke ni od svog očuha. Taj jadničak, kada je odrastao, postade trgovac. Jednom prilikom ču da je neko umro i za sobom ostavio troje siročadi. Sažali se na siročiće, ode toj ženi i reče: „Želiš li da se uzmemo i da živimo kao brat i sestra, i da othranimo ovu decu“? I ona se složi. Sada žive duhovnim životom, čitaju sinaksar, dobrotoljublje, idu u manastire, imaju duhovnika. Ovaj čovek je ispravno razmišljao i u skladu sa tim i činio, i zadobio je blagodat Božiju. A neko bi mu rekao: „Sada ćeš da mučiš tu decu, kao što su nekad tebe mučili“. Ovaj čovek, međutim, nije hteo da potraži zadovoljenje u zlu nego u dobru. Jedni, dakle svoj um koriste za postizanje dobrih dela, a drugi za propast. Pokvarenost ih na to primorava.
Vidimo to i u pripovesti o Avelju i Kajinu (vidi: Post. 4, 2-15). Možda je Bog drugačijim načinio Avelja a drugačijim Kajina? Avelj je međutim, na ispravan način upotrebljavao um koji mu je Bog dao. Razmišljao je: „Bog mi je dao sve. Zar da mu ne dam jedno jagnje?“ I uze i zakla najbolje jagnje. Kajin uze žito sa plevom, i sve to zajedno ponudi Bogu na žrtvu. Jedan je Bogu prineo najbolje jagnje, a drugi nekorisnu plevu. Dobro, ako ne želiš da ponudiš jagnje, uzmi i samo malo čistog žita. Kajin je na žalost, uzeo žito sa plevom i to spalio. Šta je prineo jedan, a šta drugi? I Bog prihvati žrtvu Aveljevu. A Kajin tada postade ljubomoran i ubi Avelja. Bog uze Avelja u Raj, a Kajin, kao divlja zver, otide u šumu. Bog je svakako dao slobodu, ali je Avelj tu slobodu pravilno iskoristio.
 


 
NAPOMENE:

  1. Grčka reč „ευσεβεια“ obično se na srpski prevodi kao blagočetivo i blagočestije. Bukvalno znači dobro poštovati, tako da kod Otaca često ima istovetno značenje kao pravo-slavlje, ispravno poštovanje Boga. Videti. Sv. Jovan Damaskin, Besede, prev. Ep. Atanasije, Trebinje 2002, str. 90, napomena 6, (prim. prev.).
  2. Prepodobni grigorije Dvojeslov, Papa Rimski (540 – 604), je Svetitelj naše Crkve. Njegov spomen se proslavlja 12. marta.
  3. Starac ovde ne misli na sve sabore, već na one na kojima se razmatraju teme koje su već razrešene u Crkvi od strane Svetih Otaca, i o kojima više nema potrebe da se raspravlja.
  4. Stihira na praznik Pedesetnice.
  5. Prema Biblijskoj pripovesti, Edemski vrt u kome su bili praroditelji se tu nalazio (prim. prev.)
  6. Jn. 8, 22.
  7. Reč καλλιεργημενος ne može se doslovno prevesti. Ona ima značenje: obrađen, negovan,itd. Osnovno značenje je poljoprivredno – obrađivanje zemlje, ali ima i preneseno značenje.
  8. Tj. važno je misliti o uzvišenim stvarima, o Bogu, itd (prim. prev.).
  9. Vidi: Starečnik, Avva Arsenije, str. 5 (na grčkom).

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *