NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » DOMAĆA CRKVA – PORODIČNI ŽIVOT U SAVREMENOM SVETU

DOMAĆA CRKVA – PORODIČNI ŽIVOT U SAVREMENOM SVETU

 

DOMAĆA CRKVA
Porodični život u savremenom svetu
 

 
„NEFORMALNI BRAK“ = „SLOBODNA VE3A“
 
Odmah ću se ograditi da se ne radi o braku[1] koji je registrovan kod matičara već o zajedničkom življenju (naložništvu) bez registracije i venčanja koji se zbog nečega čak naziva „građanskim brakom“ ali je tačnije „slobodna veza“ ili „neformalni brak“. Zato ja taj izraz stavljam pod znake navoda i u daljem tekstu ću ovu pojavu radi jednostavnosti nazivati ovako. Ovaj izraz je postao veoma rasprostranjen. Današnji pomodni psiholozi preporučuju da se malo živi u takvom „braku“, filmske zvezde i druge javne ličnosti ne ustručavaju se da pričaju na stranicama časopisa o svojim slobodnim odnosima, bez šablona. Šta ljude privlači da žive u takvoj „vezi“? Odgovor je vrlo jednostavan. Svi atributi pravog braka postoje ali odgovornosti nema nikakve. „Slobodna veza“ se ponekad naziva probnim brakom, to jest, mladi ljudi hoće da provere svoja osećanja i malo požive kao muž i žena „onako“, zatim da se registruju. Iako ponekad o registraciji uopšte nema ni govora. Muž i žena su ljudi jedno drugome najbliži, čak su bliži nego što su to deca roditeljima. Postavlja se pitanje, može li neko biti probni otac ili majka? Odnosno, roditi dete a ako se nekom ne svidi, dati ga u dečiji dom? Retko ko će osporavati da je to amoralno.
Ako voliš onda voliš 100 posto. Ne može se voleti napola. Naročito muž ili žena. To nije ljubav, već nepoverenje, nesigurnost u ljubavi, upravo ona i jeste u temelju „neformalnog braka“ [slobodnih veza]. Poznat je primer da u ovakvoj vezi ljudi žive kao da su im vrata otvorena, tako da uvek mogu da pobegnu. Ali ako su u kući uvek otvorena vrata, živeti u njoj je hladno, E neprijatno i opasno.
Jednom mi je na ispovest došla devojka i rekla da živi s momkom „bez papira“. I počela je da govori o slobodnim i neformalnim odnosima. Ja sam joj rekao: „Pa vi jeste li sigurni da ga volite“. Ona je razmislila i odgovorila: „Da, u pravu ste, ja ne znam da li ću do kraja moći s njim da proživim život“.U takvom „braku“ nema onog glavnog – nema prave ljubavi i poverenja jedno prema drugome.
Autor jednog internet-sajta piše o ljudima koji već nekoliko godina žive u „slobodnoj vezi“: „Sa šesnaest – dvadeset godina oni su počeli da žive u takozvanom neformalnom braku i to traje tri – četiri, a češće pet godi na. Zatim odjednom dolazi uviđanje da treba nešto menjati, da je ovo do sada put u nikuda. Počinje priprema za svadbu, ponekad čak kupuju i prstenje. I… tada se rastaju zauvek.
Neki čak uspevaju da se venčaju, ali se brak praktično odmah raspada. I ovakav finale je zakonit. Takav oblik zajedničkog života uopšte nije priprema za brak, već potpuno drugačiji put. To je škola neodgovornih uživanja.
Zato ljudi u ‘neformalnom braku’ i žive prilično mirno zato što ih demo ni ne iskušavaju – zašto skretati ljude sa pogubnog puta? I kada nakon nekoliko godina tako lažnog braka oni odlučuju da se venčaju i odjednom shvate koliko će naglo morati da menjaju svoj život, da preuzmu na sebe neke dužnosti – to dovodi do teških posledica. Škola neodgovornih uživanja ne može pripremiti za upis na akademiju odgovornosti i ljubavi“.
Ljubav nisu uzdasi na klupi, kako je rekao pesnik, već uzajamna odgovornost. A u nje (naročito kod muškaraca) u „slobodnoj vezi“ nema. U jednom (uzgred, potpuno svetovnom) časopisu sam pročitao: „Za ženu je ‘neformalni brak’ iluzija porodice, a za muškarce je iluzija slobode“. Žene, nalazeći se u ovakvom naložništvu najčešće hoće da ozakone odnose. I razumljivo zašto. Svaka žena je potencijalna majka u neće da joj dete raste bez oca i materijalne podrške. S druge strane, na alimentaciju, nasledstvo, stan teško je računati. Zanimljivo je da žena, po pravilu, naziva svog naložnika mužem, a muškarac svoju „neformalnu ženu“ ljubavnicom, prijateljicom, drugaricom. i samo neki je nazivaju ženom. Muškarci shvataju da ništa ne gube. Dete će odgajati majka, novac tražiti od „takvog muža“ je takođe veoma teška stvar.
Ljudi hoće da imaju porodicu, domaće ognjište, da vole jedni druge, ali kult raspuštenosti, uživanja i neodgovornosti progutao je mnoge. Ljudi pokušavaju da nađu sreću u „slobodnoj vezi“ i ne nalaze je. To je samo način da se pobegne od realnosti da se čovek zaboravi i zaboravi da je prava sreća moguća samo kada supružnici u potpunosti veruju jedan drugome, vole i odgovaraju jedan za drugog pred Bogom i ljudima.
Pomenuću duhovnu stranu ovog pitanja. Ljudi koji žive u naložništvu, stavljaju sebe van normalnog crkvenog života i oni to osećaju. Na ispovesti vrlo retko ko nije svestan da je to veliki greh (po pravilu, svi se za to kaju). Postoji mišljenje: ako se licima koja se nalaze u „neformalnom braku“ ne dopušta da se pričeste to će ih odbiti od Crkve i oni uopšte neće prići Bogu. Mislim da je to sušta besmislica. Zadatak sveštenika nije da privlači ljude u hram po svaku cenu, već da pokazuje put spasenja, ponekad usmeravajući i urazumljujući. Ja se, na primer, pridržavam strogog pravila da uskraćujem pričešće onima koji žive u „slobodnoj vezi“, i ne sećam se (mada je možda i bilo tako nešto) da su ljudi zatim napuštali Crkvu. Posle toga sam ih više puta video u hramu a neki su čak i sklapali zakoniti brak, ali o tome kasnije. Sve zavisi od toga kako čovek razgovara s ljudima.
Obično učtivo govorim zašto je još uvek nedostojno takav se pričestiti. Najpre treba razjasniti svoje odnose i venčati se ili ne živeti zajedno (to ne znači da ljudi treba u potpunosti da prekinu sve odnose; oni samo ne smeju da žive u razvratu, jer se sve ne svodi na to. Oni će se možda predomisliti se i venčati se).
Ali do toga nema pristupa pričešću. To je isto kao kad dolazi da se pričesti čovek koji je pre dva dana upao u blud i kaže da će i sutra učiniti to isto. Zabrana pričešćivanja nije odlučenje od Crkve, anatema; to je epitimija. Jasno je da je čovek nemoćan, njemu nije lako da odmah promeni život, on može da dolazi u hram da se moli, i ispoveda, ali pristupati Čaši u stanju permanentnog greha se ne može, to je izrugivanje Tajne. Ne može se govoriti čoveku da je crno belo, a njegov greh norma. Ako mu Crkva ne kaže istinu, a ko će? Svest o tome da ga“slobodna veza“ stavlja van evharistijske zajednice, van Čaše, može jako uticati na njegov život. Kod mene je jednom došla jedna žena. Htela je da se pričesti ali je rekla da mnogo godina živi u „neformalnom braku“. Primio sam njenu ispovest, porazgovarao sam sa njom, ali sam joj rekao da će sa pričešćem morati da sačeka. Ona je sve razumela, ubedila je svog muškarca da se venčaju i bila je zatim vrlo zahvalna. Takav slučaj, hvala Bogu nije jedini.
 


 
NAPOMENE:

  1. To jest, da se dalje u tekstu ne govori o takvom braku, već o „slobodnoj vezi“, kako je danas nazivaju. – prim. priređivača za svetosavlje.org
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *