ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
“НЕФОРМАЛНИ БРАК” = “СЛОБОДНА ВЕ3А”
 
Одмах ћу се оградити да се не ради о браку[1] који је регистрован код матичара већ о заједничком живљењу (наложништву) без регистрације и венчања који се због нечега чак назива “грађанским браком” али је тачније “слободна веза” или “неформални брак”. Зато ја тај израз стављам под знаке навода и у даљем тексту ћу ову појаву ради једноставности називати овако. Овај израз је постао веома распрострањен. Данашњи помодни психолози препоручују да се мало живи у таквом “браку”, филмске звезде и друге јавне личности не устручавају се да причају на страницама часописа о својим слободним односима, без шаблона. Шта људе привлачи да живе у таквој “вези”? Одговор је врло једноставан. Сви атрибути правог брака постоје али одговорности нема никакве. “Слободна веза” се понекад назива пробним браком, то јест, млади људи хоће да провере своја осећања и мало поживе као муж и жена “онако”, затим да се региструју. Иако понекад о регистрацији уопште нема ни говора. Муж и жена су људи једно другоме најближи, чак су ближи него што су то деца родитељима. Поставља се питање, може ли неко бити пробни отац или мајка? Односно, родити дете а ако се неком не свиди, дати га у дечији дом? Ретко ко ће оспоравати да је то аморално.
Ако волиш онда волиш 100 посто. Не може се волети напола. Нарочито муж или жена. То није љубав, већ неповерење, несигурност у љубави, управо она и јесте у темељу “неформалног брака” [слободних веза]. Познат је пример да у оваквој вези људи живе као да су им врата отворена, тако да увек могу да побегну. Али ако су у кући увек отворена врата, живети у њој је хладно, Е непријатно и опасно.
Једном ми је на исповест дошла девојка и рекла да живи с момком “без папира”. И почела је да говори о слободним и неформалним односима. Ја сам јој рекао: “Па ви јесте ли сигурни да га волите”. Она је размислила и одговорила: “Да, у праву сте, ја не знам да ли ћу до краја моћи с њим да проживим живот”.У таквом “браку” нема оног главног – нема праве љубави и поверења једно према другоме.
Аутор једног интернет-сајта пише о људима који већ неколико година живе у “слободној вези”: “Са шеснаест – двадесет година они су почели да живе у такозваном неформалном браку и то траје три – четири, а чешће пет годи на. Затим одједном долази увиђање да треба нешто мењати, да је ово до сада пут у никуда. Почиње припрема за свадбу, понекад чак купују и прстење. И… тада се растају заувек.
Неки чак успевају да се венчају, али се брак практично одмах распада. И овакав финале је законит. Такав облик заједничког живота уопште није припрема за брак, већ потпуно другачији пут. То је школа неодговорних уживања.
Зато људи у ‘неформалном браку’ и живе прилично мирно зато што их демо ни не искушавају – зашто скретати људе са погубног пута? И када након неколико година тако лажног брака они одлучују да се венчају и одједном схвате колико ће нагло морати да мењају свој живот, да преузму на себе неке дужности – то доводи до тешких последица. Школа неодговорних уживања не може припремити за упис на академију одговорности и љубави”.
Љубав нису уздаси на клупи, како је рекао песник, већ узајамна одговорност. А у ње (нарочито код мушкараца) у “слободној вези” нема. У једном (узгред, потпуно световном) часопису сам прочитао: “За жену је ‘неформални брак’ илузија породице, а за мушкарце је илузија слободе”. Жене, налазећи се у оваквом наложништву најчешће хоће да озаконе односе. И разумљиво зашто. Свака жена је потенцијална мајка у неће да јој дете расте без оца и материјалне подршке. С друге стране, на алиментацију, наследство, стан тешко је рачунати. Занимљиво је да жена, по правилу, назива свог наложника мужем, а мушкарац своју “неформалну жену” љубавницом, пријатељицом, другарицом. и само неки је називају женом. Мушкарци схватају да ништа не губе. Дете ће одгајати мајка, новац тражити од “таквог мужа” је такође веома тешка ствар.
Људи хоће да имају породицу, домаће огњиште, да воле једни друге, али култ распуштености, уживања и неодговорности прогутао је многе. Људи покушавају да нађу срећу у “слободној вези” и не налазе је. То је само начин да се побегне од реалности да се човек заборави и заборави да је права срећа могућа само када супружници у потпуности верују један другоме, воле и одговарају један за другог пред Богом и људима.
Поменућу духовну страну овог питања. Људи који живе у наложништву, стављају себе ван нормалног црквеног живота и они то осећају. На исповести врло ретко ко није свестан да је то велики грех (по правилу, сви се за то кају). Постоји мишљење: ако се лицима која се налазе у “неформалном браку” не допушта да се причесте то ће их одбити од Цркве и они уопште неће прићи Богу. Мислим да је то сушта бесмислица. Задатак свештеника није да привлачи људе у храм по сваку цену, већ да показује пут спасења, понекад усмеравајући и уразумљујући. Ја се, на пример, придржавам строгог правила да ускраћујем причешће онима који живе у “слободној вези”, и не сећам се (мада је можда и било тако нешто) да су људи затим напуштали Цркву. После тога сам их више пута видео у храму а неки су чак и склапали законити брак, али о томе касније. Све зависи од тога како човек разговара с људима.
Обично учтиво говорим зашто је још увек недостојно такав се причестити. Најпре треба разјаснити своје односе и венчати се или не живети заједно (то не значи да људи треба у потпуности да прекину све односе; они само не смеју да живе у разврату, јер се све не своди на то. Они ће се можда предомислити се и венчати се).
Али до тога нема приступа причешћу. То је исто као кад долази да се причести човек који је пре два дана упао у блуд и каже да ће и сутра учинити то исто. Забрана причешћивања није одлучење од Цркве, анатема; то је епитимија. Јасно је да је човек немоћан, њему није лако да одмах промени живот, он може да долази у храм да се моли, и исповеда, али приступати Чаши у стању перманентног греха се не може, то је изругивање Тајне. Не може се говорити човеку да је црно бело, а његов грех норма. Ако му Црква не каже истину, а ко ће? Свест о томе да га”слободна веза” ставља ван евхаристијске заједнице, ван Чаше, може јако утицати на његов живот. Код мене је једном дошла једна жена. Хтела је да се причести али је рекла да много година живи у “неформалном браку”. Примио сам њену исповест, поразговарао сам са њом, али сам јој рекао да ће са причешћем морати да сачека. Она је све разумела, убедила је свог мушкарца да се венчају и била је затим врло захвална. Такав случај, хвала Богу није једини.
 

1. То јест, да се даље у тексту не говори о таквом браку, већ о “слободној вези”, како је данас називају. – прим. приређивача за светосавље.орг