ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
ЦРКВЕНО ВАСПИТАЊЕ АДОЛЕСЦЕНАТА
Како дете које је већ мало одрасло задржати у Цркви, како сачувати његову веру? Тај задатак је врло озбиљан и није ни мало једноставан. Ту опет не сме бити крајности. Адолесцент више нема дечији доживљај вере, он напушта послушност према родитељима, али није дошао ни до духовних доживљаја одраслих. Зато је први и најважнији задатак не одбити у њему жељу да се моли и иде у храм. Адолесцентима је потребно некакво учешће у црквеном животу. И премда сам вам говорио да је појава деце у олтару непожељна, за дете у прелазном узрасту то може одиграти позитивну улогу. Појање на певници, читање у овом узрасту може задржати децу у Цркви. И наравно, дружење са сличном црквеном децом. Ја сам растао у совјетско време и за мене је нарочито важно било да нисам само ја верник да постоје момци с којима заједно идем у храм, и радим неке послове. Сећам се како смо ја и мој друг ишли у цркву ван града. Пут је трајао преко два часа. Било је тешко, али заједно је било све лакше и занимљивије. “С ким си, онакав си” – каже народ. Када је наша парохија добила свој храм, ми смо га с великом радошћу сређивали. Ту смо се и дружили са одраслим парохијанима и много тога смо од њих научили. Адолесценту је потребно нешто да ради, подршка другова.
У сваком храму према омладини се односе добро и дају им неки посао према њиховој снази. Може се чистити снег око цркве, а ако младић још нешто уме да ради рукама он је веома драгоцен. Врло је важно изабрати правилну парохију где има много младих. Духовник такође игра огромну улогу. Њему понекад причају оно што никада неће рећи родитељима и он може веома утицати на духовни живот детета.
Нажалост, адолесценти (чак и из црквених породица) често лоше схватају смисао црквене службе. И зато се они у храму досађују, премештају се с ноге на ногу. Родитељи морају код куће да објасне деци, поредак и символичко значење богослужења, веома би било добро да бар мало науче црквенословенски језик. У моје време су млади људи долазили у храм са брошуром “Свеноћно бденије и Литургија” и пратили су с њом ток службе.
Истина, та књижица је потребна само у прво време јер ће после адолесцент већ сам добро почети да разуме богослужење.
Молитва не сме да се претвара у формалност. Најважније је да није потребно велико правило већ стално правило. Родитељи треба да покажу адолесценту да постоји жива веза са живим Богом и да Сам Бог очекује од нас такав однос. У нашој породици најстарији син већ добро зна: сваки посао треба почети молитвом. Пред путовање се служи молебан. Ако почиње селидба или изградња – такође молебан. И Господ нам долази у помоћ. Иштите и даће вам се (Мт. 7,7). Бог нам је ближи него што нам се понекад чини.
Основе вере се могу преузети из класичне књижевности. У наше време се из даје много занимљивих и добрих књига. Мени се свиђају о светом Нектарију Егинском, св. Јовану Шангајском, блаженој Матрони, св. Царским мученицима Романовим, затим књиге оца Серафима Роуза, старца Пајсија Светогорца, митрополита Јеротеја Влахоса, књига Старац Арсеније, књиге архимандрита Рафаила Карелина.
Све је то младима занимљиво. Добро је када се деца не задовољавају само лаком књижевношћу него читају и озбиљне духовне књиге.
Divno