ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
ЉУБАВ И ЗАЉУБЉЕНОСТ. ПРВОБИТНА ЉУБАВ
 
Сви знају за изразе: “У темељу брака треба да буде љубав”, “Треба се женити и удавати из љубави а не из рачуна” и тако даље.
Када људи тако говоре они сами не размишљају шта подразумевају под речју љубав. Јер у руском језику (за разлику, на пример, од старогрчког) реч љубав је претерано широка, сувише универзална. На пример, ми кажемо: “волимо маму”, “волимо сладолед”. Да и не говоримо о вулгарном изразу “водити љубав”.
Да бисмо схватили шта је то права љубав је ли она могућа пре брака, обратимо се Светом Писму. Ево како одређује љубав апостол Павле Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје (l Кор. 13,48). Запамтите ове речи јер ћемо се на њих још много пута враћати. Ово је, наравно, одређење идеалне љубави, њен максимум, али ако размислимо је ли могућа таква љубав пре брака између женика и невесте, схватићемо да није. Према апостолу Павлу љубав мора бити: жртвена (дуго трпи, благотворна је… не раздражује се); да не тражи своје, то јест, треба волети не због нечег већ просто тако (не тражи своје). Они који воле морају да верују једно другоме (све верује, свему се нада).
И, најзад, љубав мора бити вечна (никада не престаје). Разуме се да пре је брака све те услове истинске љубави немогуће испунити. Не може се заволети жртвеном, свепраштајућом и вечном љубављу ако још ниси упознао човека, ниси се научио да опрашташ, да нешто жртвујеш, ниси се научио да се бориш за љубав. А то је могуће тек ако прође неколико година. У том смислу љубав пре брака није остварива. Могућа је заљубљеност, узајамна приврженост и симпатија. Само у браку осећање оних који воле може проћи проверу “ломљивости”. Љубав је лепо дрво које расте из семена и даје плодове. Али семе није дрво и зато оно првобитно осећање које имају женик и невеста још увек се не може назвати правом љубављу.
Заљубљеност је својствена ватрености осећања. Заљубљеном се чини да је спреман да воли до гроба, да ће умрети без вољене особе, али та осећања још увек нису прекаљена и нису проверена временом.
Да бисмо схватили шта је то заљубљеност, навешћу пример. Једна девојка која је имала нешто више од двадесет година, три пута је секла вене зато што ју је вољени оставио. Рекло би се, ето то је права љубав.
Када су девојци говорили да је још увек млада, да ће она још бити срећна, она је одговарала: “Без њега мени нема живота, ја нећу да живим без њега. Или ћу ја бити с њим или мене неће бити”. Након неколико година она се удала, родила двоје деце и већ 15 година живи у срећом браку.
А ове тако несрећне епизоде из своје младости она се сећа отприлике овако: “Хвала Богу што је мама тада дошла раније с посла и ја сам остала жива. Каква сам само била будала – хтела сам да умрем због такве глупости”.
Сложићете се да велику и неземаљску љубав човек неће назвати глупошћу чак и после много година. Ради истинске љубави се не умире, ради ње се живи[1].
Поменућу још један пример сада већ из руске класике. Њега наводи у својој књизи Једном и за цео живот мој друг из богословије свештеник Илија Шугајев (узгред ову књигу саветујем свима да прочитају). “Николај Васиљевич Гогољ као православни човек, одлично је познавао један закон духовног живота: дубина доживљаја, унутрашња снага осећања никако не зависе од снаге њиховог испољавања. Томе је посвећена новела великог писца ‘Старовременске спахије’.
Јунаци повести су старе спахије Атанасије Иванович и Пулхерија Ивановна. Њихов равномеран живот подсећа на ‘дивну кишу’, ‘која раскошно шуми ударајући по лишћу на дрвећу, текући потоцима који жуборе и изазивајући дремљивост у вашим удовима…’ Сви дани су протицали једнако, Пулхерија Ивановна је унапред знала све жеље свога мужа и оне су се тренутно испуњавале. Али ближи се крај Пулхерије Ивановне. Све њене мисли пред смрт су само о свом супругу. Она даје последња упутства економки како да се брине о Атанасију Ивановичу. За време сахране Атанасије Иванович је ћутао као да не разуме шта се догађа. Тек кад се вратио кући почео је да јеца јако и неутешно. Врло брзо након сахране приповедач је отишао са малог салаша где су живели описане спахије и на крају поново посећује то место, а идући путем у госте код Атанасија Ивановича, размишља:
‘Пет година је прошло од оног времена. Како само тугу не односи време? Каква страст се може одржати у неравноправној бици с њим?’
Даље писац наводи пример који показује да чак и најјачу страст лечи време.
‘Познавао сам једног човека који је био у најбољим годинама младости, пун истинске племенитости и врлина, познавао сам га кад је био заљубљен нежно, страсно, жестоко, бескрајно, али, скромно и преда мном, готово на моје очи, предмет његове страсти – нежна девојка, прекрасна као анђео – била је погођена незаситом смрћу. Никада нисам виђао такве ужасе душевне патње, такву махниту и силну тугу, такво прождируће очајање, који су потресали несрећног љубавника (заљубљеног – П. Г). Никада нисам мислио да би човек могао себи да створи такав пакао у којем ни сенке, ни лика, ни ничег што би иоле личило на наду… Трудили су се да га не испуштају са очију; од њега су склањали сва оруђа којима би могао да се убије. Након две недеље он је одједном победио себе: почео је да се смеје, да се шали; дали су му слободу, и прво за шта ју је употребио било је да купи пиштољ. Једног дана пуцањ који се изненада разлегао ужасно је преплашио његове рођаке.
Они су утрчали у собу и угледали су га како лежи на поду, са смрљаном лобањом. Лекар који се ту задесио, о чијој се вештини дуго и свугде говорило нашао је на њему знаке живота, нашао је рану која није била смртна и он је, на запрепашћење свих, био излечен. Надзор над њим повећали су још више. Чак на сто поред њега нису стављали нож и трудили су се да удаље све оно чиме би могао себе да повреди; али он је ускоро нашао нову прилику и бацио се под точкове кочија које су пролазиле. Смрскале су му руку и ногу али он је опет био излечен’. Као што видимо, описане патње су заиста ужасне. Али наједном Гогољев тон се нагло мења. Годину дана после тога видео сам га у једној дворани са пуно људи: седео је за столом, нешто је говорио петицуверт (коцкарски термин П.Г.), покривши једну карту, а иза њега је стајала, налактивши се на наслон његове столице, његова млада жена, слажући његове карте’. Дакле, махнита и силна туга, страшна патња, два покушаја самоубиства, али свега након годину дана – све је добро, он има младу жену, срећан је, весели се, све је заборавио! С таквим мислима аутор иде у госте код Атанасија Ивановича. Пет година… Па он је вероватно већ давно заборавио своју супругу! Атанасије Иванович служи свог госта. На крају стављају на сто мнишке (нешто слично ваљушцима са сиром). И ту се догађа нешто сасвим неочекивано за госта. То је оно јело које је по… по… покој… покој…’ – Атанасије Иванович не може да заврши ту реч из његових очију су бризнуле сузе и он јеца исто онако неутешно као што је јецао после сахране. Време никако није могло да ослаби бол губитка вољеног човека!”[2]
Заљубљеност је када човек воли пре ради себе, због нечег. На пример, због памети, лепоте, племенитости, али је то спољашње осећање, јер је њима очаран, то је умишљено стање. Да бисмо научили да волимо ни за шта, треба да, како се каже у Посланици, поједемо с човеком пуно соли. Чак и када заљубљени одузима себи живот због љубави, он хоће да покаже свима: Гледајте како сам несрећан, хоће да изазове сажаљење околине. Заљубљеност је дивно доба, човек лети као на крилима, стално мисли о вољеном, хоће стално да буде поред њега. Све што смо рекли не одриче чињеницу да женик и невеста могу да воле једно друго. Без узајамне наклоности, без симпатије и узајамног привлачења не може се ступити у брак. Наравно, животни сапутник [брачни друг, супружник] се не може бирати као нека ствар на пијаци: плусеви, минуси, цена, квалитет. Срце такође треба да учествује у избору, али и глава се не сме губити. Навешћу једну кратку причу о младићу који је веома рационално и прагматично пришао избору невесте и о томе шта је из тога испало. Овај пример као да илуструје пословицу: “Човек снује, Бог одлучује”. “Један младић, назовимо га Пеђом, од ране младости је испољавао разборитост која није била својствена његовим годинама. Нагледавши се примера својих пријатеља који су се малтене из школске клупе женили, затим су се исто тако брзо разводили, он је почео скептично да се односи према речима ‘брак из љубави’. И одлучио је да ако ичега, а оно љубавне страсти неће бити. И заиста, све је у Пеђином животу било мирно и одмерено. Захваљујући памети, снази воље и чврстом познавању онога што хоће од живота, Пеђи је успело да добије добар посао у фирми у успону. Успешно започевши каријеру, помислио је да му је ето и време да се ожени – хтео је угодност домаћег о живота, а и уопште без жене се осећао некако непотпуним. Бирао је дуго.
Прва кандидаткиња за улогу невесте била је Вера. Вера је била другарица његове сестре и изгледа да није била равнодушна према Пеђи. Пеђа је бележио плусеве: весела, никада не гњави, паметна, добро се понаша у друштву, с таквом га није стид да се покаже пред светом. Почео је опрезно да се удвара Вери, али је ту открио и минусе. Вера је сувише страствена, сувише склона заносима, с Пеђом иде руку под руку, а сама хвата погледе пролазника мушкараца. Пеђа је мало ближе осмотрио потенцијалну невесту и ускоро је Вера била одбачена.
Следећа Пеђина пријатељица постала је Жана, колегиница с посла. Она је, за s разлику од Вере била озбиљна и темељна. Али с њом је Пеђи ускоро постало “s досадно. Ипак нешто мало романтике жени није на одмет. Тако је отишла и | ова службена романса.
И на крају се Пеђа упознао са Љубом.Испоставило се да Љуба одговара свим његовим захтевима – паметна али не и мудријашица, начитана, лепа, женствена, сталоженог и пријатног карактера. А када је Пеђа дошао код ње у о госте и најео се колача које је испекла Љуба, избор у корист нове пријатељице био је коначан.
Ствар се ближила свадби. Али време припреме за свадбу код Пеђе се подударило са врло тешким периодом на послу. Пеђа је до краја био исцрпљен и готово да је добио нервни слом. И тада је одлучио да промени атмосферу, да се одмори од свега и од свих, али не поред мора, нити поред реке – кренуо је у викендицу, и то не у Подмосковску, већ далеко, у некој забити. Управо се тамо све и догодило. Пролазећи колима поред железничке станице угледао је како са перона силази девојка – мршава, крхка, и, јадница, носи огромну торбу и велики кофер, Иако је себе сматрао човеком који је у највећој мери прорачунатим, Пеђа је ипак осетио да он још има и срце. Зауставио се поред девојке и понудио се да је поведе. – А ја вас се сећам – изненада рече она. – Ваша викендица је готово поред куће моје баке. Идемо у истом правцу.
Сада се и он ње сетио – када је последњи пут долазио вамо код старице сусетке је у гостима била неспретна, стидљива шипарица смеђе косе. Како се звала, наравно, није га интересовало. А шипарица се звала Наташа, а сада је то била симпатична и витка девојка, још увек помало стидљива.
Док су се возили Наташа је причала да се бака разболела, али да категорички одбија да оде у град на лечење.
Наташа је сматрала да је бака у праву: не може се човек одвајати од свог тла, од родног краја, а тим пре да одлази из родног села где је проживела цео живот у велики и за њу непријатни град.
– Како то? – узвратио је Пеђа – А како ће она тамо сама? То није разумно! Треба да је наговорите.
– Ја сам и сада дошла код баке да она не би била сама, мало ћу живети код ње колико треба и надам се да ће јој се здравље побољшати. А ради властите удобности наговарати човека да ради нешто што он неће, то нећу чинити.
Пеђа је довезао Наташу до куће, помогао јој је да унесе торбу и кофер и Наташа му је чврсто и срдачно стисла руку.
– Хвала! Не могу да замислим како бих ишла са овим по сунцу. Сутрадан је Пеђа схвативши да сусеткама може затребати помоћ у домаћинству, у којем нема мушке руке, навратио у госте. Али, заправо, како је сам затим причао, просто је хтео поново да се мало дружи с Наташом. Пеђа нипошто није себи хтео да призна да је девојка оставила на њега јак утисак. Она се уопште није уклапала у његове стандарде: још увек је јако млада, никакве темељности, никаквог домаћинског смисла, само романтика у очима. Али те очи су биле тако ведре и добре да је Пеђа почињао одједном да говори комплименте осећајући да они не потичу из ума већ из срца. Њему се догодило нешто чудно, чему се Пеђа и сам, затим када се сећао тога, чудио – он је потпуно заборавио да има невесту. Љубоморно је пратио није ли се Наташа зближила с неким од првих момака у селу, али она се ни са ким није дружила и ако је са свима била љубазна. ‘Вероватно има неког у Москви’ – мучио се Пеђа. Једном није издржао и отворено је питао Наташу има ли вереника.
– Ма не – безбрижно је одмахнула руком она. – Ко ће мене овакву да узме!
И ту Пеђа изненада извали: – А шта ако те ја узмем? – и малтене је пао са сто
лице, чудећи се самом себи шта је рекао. Наташа је била врло природна, она још није научила да скрива своја права
осећања од људи и Пеђа је то схватио по њеном лицу да је девојка срећна.
Мада му је она узвратила да се Пеђа, наравно, шали.
– Не, не шалим се. Удај се за мене. И она је пристала.
И управо тада се Пеђа сетио Љубе коју је оставио у Москви. Целе ноћи није заспао, најзад признавши себи да му се догодило нешто чему се он тако подсмевао и што је сматрао нижим од свог практичног ума. Заљубио се до ушију као усхићени дечак и не може да живи без Наташе. А Љуба? Она му се сада чинила тако туђом. Зар ће моћи да живи са женом која му није блиска? Али испало је тако да је понудио брак одједном двема женама. И сада је раскинути с једном од њих значило нанети јој велики бол, показати се као подлац. Он, наравно, никада не би увредио Наташу али и Љуба ништа није била крива. Ситуација је била безизлазна, а Пеђа је навикао да код њега безизлазних ситуација нема, он је све превладавао, увек је налазио решење, али сада се осећао потпуно беспомоћним. Признао је себи да се сувише дуго уздао само у себе, у своје расуђивање што, истина, и није било утемељено. Сада ће морати да тражи савет. И одједном се у њему појавила жеља да пође у Цркву која се налазила преко пута његове викендице.
Пећа је стално пролазио поред Цркве, пар пута је свраћао унутра из радозналости на дватри мунута, а сад је одлучио да одстоји целу службу. Тако је и учинио. За време службе је осетио смирење и осећај да ће се све решити.
Затим је пришао свештенику, и савладавајући осећање стида, испричао му свој случај.
– У основи брака мора бити љубав – рекао је свештеник. – Ми се женимо и удајемо да бисмо заједно с вољеном особом ишли кроз живот, делили и радости и туге, спремни да преузмемо на себе невоље вољеног, а не ради престижа или удобности. Вама се чинило да поступате разумно, бирајући невесту као неку ствар која је потребна у домаћинству, а заправо поступили сте брзоплето и обманули сте човека. Шта би се десило ако бисте заволели другу као већ ожењен човек? Сада још увек није тако страшно. Али морате да почнете да се појачано молите и тражите од Бога помоћ. Ја ћу се такође молити за вас и за обе ове девојке.
Пеђа је за цео живот запамтио речи свештеника и затим је говорио свим својим познаницима: Треба се женити само из љубави. А решило се све крајње и неочекивано за Пеђу. Вративши се у Москву, дуго је скупљао храброст да отворено поразговара са Љубом, али је она прва дошла код њега.
– Знаш – рече она – јако ме је стид, али за ово време које сам провела без тебе о много тога сам схватила. Опрости ми, али мени се чини да те ја не волим толико да би постала твоја жена. Сасвим недавно и неочекивано, потпуно случајно сам срела свог старог пријатеља с факултета. Разумем, сада ми се чини да сам га увек волела, једноставно нисам до краја схватила своја осећања. Сада се поново срећемо…
– Треба ли да кажемо да је Пеђи пао камен са срца? Веровао је да се Љубин пријатељ није нимало случајно појавио, већ по његовој молитви. Тако је Пеђа постао верник.
Ускоро се оженио Наташом. Не може се рећи да код њих све иде увек глатко, али они воле једно друго и то спасава њихов брак у свим животним незгодама. Они су срећни”[3].
А сада о рачуну. Је ли могућ брак из рачуна и може ли он бити срећан? Моје мишљење је да је женити се непромишљено, без укључивања мождане масе (то јест, без разумног сагледавања), исто тако несмотрено, као и ступити у брак без икаквих осећања према другоме.
 

1. В. В. Лебедев Постани срећна, стр. 56.
2. Свештеник Илија Шугајев, Једном за цео живот, Москва, 2005. (на србском у Да двојеједно буду, Образ светачки, Београд, 2007.)
3. В. В. Лебедев Постани срећна, стр. 36-40.