NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » DOMAĆA CRKVA – PORODIČNI ŽIVOT U SAVREMENOM SVETU

DOMAĆA CRKVA – PORODIČNI ŽIVOT U SAVREMENOM SVETU

 

DOMAĆA CRKVA
Porodični život u savremenom svetu
 

 
CRKVENO VASPITANJE DECE
 
Prelazimo na veoma važan odeljak porodičnog vaspitanja – ucrkvenjenje dece. „Religiozni život kod dece je neposredniji, jednostavniji i harmoničniji. On se oslanja na osećanja i intuiciju i tek kasnije pridodaje na taj emocionalno-mistički stožer sve intelektualne podatke i činjenice svakodnevnog životnog iskustva“[1] – piše pedagog i pisac A. Rogozjanski. Tvrdim da je to zaista tako. Mala deca (sa tri-četiri godine) veoma realno doživljavaju Boga. To je za religiozno vaspitanje najblagodatniji period. Ako se roditelji mole, govore da postoji Bog, mali čovek u to ne sumnja, to je za njega datost. Kao i to da postoje tata i mama.
Jednom sam poslom bio u poseti dečijem vrtiću i silazio sam stepenicama u mantiji. Neki mali bucko je pokazao na mene prstićem i rekao svojim drugovima: „Boga!“
Najprijatnije utiske imam od osveštanja dečijeg vrtića. Deca su vrlo ozbiljno prihvatila taj događaj, koliko su mogla uzimala su učešća u njemu, nevešto su se krstila, molila. Kada su me pozvali u drugi dečiji vrtić i zamolili me da ga osveštam bez dece, kada ova odu kući, pozivajući se na to da ne mogu svi roditelji da to pravilno protumače, ja sam odbio. Pa mi to činimo upravo radi dece. Ona će tamo živeti – njima je to potrebno. Ali upravnica me nije shvatila.
Vrlo se dobro vidi kako mala deca prihvataju Boga kroz dečije religiozne crteže. Kod male dece likovi su čistiji, oni su nesigurni i naivni. Kod starije ima više pozajmljivanja, ponekad ne baš najboljeg. Treba što pre detetu uliti veru, što ranije, to bolje. Molitva, posećivanje hrama, pričešće moraju biti stvari potpuno prirodne u životu deteta. I razume se, u srazmeri s njegovim sposobnostima. I potrebno mu je malo pravilo, ali redovno, i služba ne u celosti. Dete ne sme u hramu da se iscrpljuje i da zamara druge parohijane.
Protojerej Konstantin Ostrovski čija se tri sina školuju u bogosloviji, a četvrti ma Moskovskoj duhovnoj akademiji, piše: „Međutim, dovesti dete u hram tek je pola posla: nije dobro dovoditi dete u hram, ostavljati ga tamo, a mi se molimo negde u uglu ili čak odlazimo negde. Eto to zaista decu demorališe, i onda vidiš: mali dečak od dve godine stoji kao ukopan za vreme službe, ne može da se odvoji, i sa tri godine stoji, a zatim, čim postane malo stariji, beži iz crkve. Kada sam ja s decom išao u crkvu, lično sam s njima stajao celu Liturgiju, a na bdenija smo vrlo retko išli. Odlučno sam sa decom prolazio napred, do samog amvona i tamo smo uvek stajali. Deca su bila mala, njima je svakako to bilo teško, ali napraviš mali poklon s njima zajedno, daš im da zapale sveću, pokažeš im baćušku, nešto im šapatom objasniš“. Detetu su često potrebni jaki utisci. Mi pak vodimo decu na veliko bdenije da bi tamo videla polijelej, tamo je sve tako zanimljivo: kađenje, pomazanje, celivaju ikonu.
Sećanje je zanimljiva stvar: neke epizode iz detinjstva su potpuno zaboravljene, a neki trenuci su se urezali u sećanje tako kao da su se dogodili juče. Sećam se: rano proleće, sneg se otopio, toplo je. Mi idemo s roditeljima posle službe u nedelju pred Veliki post. Zamolili smo jedni od drugih i od sasvim nepoznatih ljudi oproštaj, kao da smo čistiji i sva se priroda takođe, izgleda, očistila, zbacila je sa sebe hladni ledeni pokrivač. I neko čudesno osećanje radosti i tihe tuge, čak i suze naviru na oči. Takve uspomene iz detinjstva, kao što su noćna pashalna služba, odlazak u manastir, zahvatanje iz svetog izvora, čovek nikada ne zaboravlja i one će s njim biti ceo život.
Treba li malu decu angažovati na poslušanjima u oltaru? Ja smatram da ne treba. Na primeru mojih poznanika, dece-oltarnika može se videti da to ne izaziva strahopoštovanje prema oltaru i prema hramu uopšte, već stvara svakodnevno raspoloženje i naviku. Nažalost, sami sveštenoslužitelji i stariji crkvenjaci ne ponašaju se uvek sa strahopoštovanjem, razgovaraju i mogu da daju loš primer. Uvoditi decu u oltar može se u starijem uzrastu, mogu se uvoditi adolescenti, i to ne uvek. Ali o tome ćemo govoriti kasnije.
Isti otac Konstantin primećuje: „Uređenje naših hramova je takvo da čovek s treba da se moli u hramu, da vidi ikonostas, izlaske sveštenika. Na pevnici ili u oltaru čovek ponekad nema kada da se moli, zauzet je čitanjem, pojanjem i radom u oltaru. A kod deteta tek treba da se izgradi navika molitve. Ali ima i izuzetaka od pravila. Decu treba angažovati da učestvuju u domaćoj molitvi. Ona mogu čitati „Oče naš“ pre jela ili druge poznate molitve za vreme pravila.
Kada služim moleban kod kuće, uvek dajem najstarijem detetu mogućnost da malo otpeva poznate pesme, da pridrži kadionicu i tako dalje. Veoma je dobro staviti na znanje da je molitva realnost, razgovor s Bogom, da se možemo moliti i svojim rečima u teškoćama, za vreme bolesti, nevolje, pred neki posao, moliti se za roditelje, kumove i bolesne.“
U vezi s tim treba reći da je druga vrlo važna stvar posle duhovnog vaspitanja vaspitanje ljubavi i milosrđa prema ljudima. Ne treba se bojati da će dečak odrasti kao slabić. On će uvek stići da stekne čvrstinu, ali biti saosećajan i samilostan je teško. To se može činiti na dobrim primerima iz književnosti i žitija Svetih i na konkretnim primerima iz života. Treba saosećati sa slabima i nemoćnima, davati milostinju siromašnima, sažaljevati životinje. Tu je opet potreban lični primer. Ako se obratimo agiografiji (žitijima Svetih), videćemo da je ogromna većina Svetih imala blagočestive roditelje. Veru u detetu formira porodica. Značajno vaspitno sredstvo jeste post i nisu u pravu roditelji koji na sve moguće načine štite decu od posta. Post je vaspitanje volje i uzdržanosti. Kada da nauče decu da poste i kakva je mera dečijeg posta treba rešavati individualno s duhovnikom.
 


 
NAPOMENE:

  1. A. Rogozjanski, Hoću ili treba, Moskva, 2004, str. 159.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *