ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
СЛОБОДА И ЗАБРАНЕ
Мислим да су сваки отац и свака мајка себи постављали питања: у којој мери ограничавати слободу детета, је ли потребна родитељска строгост? Поразговарајмо најпре о слободи и забранама уопште.
Најпримитивније схватање слободе јесте могућност да човек ради све што хоће. Али сваки човек који размишља о овој теми схватиће да је све далеко сложеније. Један московски свештеник је говорио да заповести нису забране, већ саобраћајни знаци, заставице које опкољавају ископану рупу на путу. “Опрез, овде је опасност!” – кажу они. Свако ко се креће путем слободан је да игнорише ограду и знакове, али тада за његов живот нико није одговоран. Исто нас тако и заповести упозоравају: пажња, то је грех; чинећи га ви излажете душу и тело опасности. Свака морална забрана, ограничавајући нашу слободу у малом, чува нас од велике неслободе, а понекад и од ропства.
Свако који чини грех роб је греха (видети: Јн. 8,34). Сигуран сам да никоме не треба објашњавати шта је то зависност од дрога; каква је то још слобода? Или друга ствар. Човек који живи развратно у потпуности себе лишава слободе. Он више не може да живи без те страсти, макар у мислима, да и не говоримо о опасности да добије специфичне болести. Рана полна распуштеност води импотенцији већ у младалачким годинама. На пример, у Америци је то веома распрострањена појава. Не ограничавајући себе у детињству и младости, можемо се врло брзо потпуно лишити могућности да поседујемо полни живот.
Или такве заповести, као што су: не убиј, не укради. Ту је уопште све крајње јасно. Убице и лопове лишава слободе сама држава. И какву год страст да узмемо, плата за њу је губитак слободе и ропство. Да, ти си слободан да учиниш грех и злочин, али знај да после тога више нећеш бити слободан. Забрана се не треба бојати. Сав наш живот се састоји од њих. Кривични закон су све саме забране. Саобраћајна правила су све саме забране. Чак и закони физике и природни закони уопште садрже забране. Сећате се, у школи, на часу хемије: “Најпре вода, а затим киселина, иначе ће се догодити велика несрећа”. Неки размишљају овако: забрањени плод је сладак и, забрањујући га, ми изазивамо код деце повећано занимање за забрањени предмет. Доступност је увек доводила до неумерености. Међу узроцима наркоманије и алкохолизма код савремене омладине истраживачи помињу у првом реду не одсуство доколице или друге чиниоце, већ приступачност алкохола и дрога. Тако да су забране добра ствар ако су разумне. И то је веома важно – сугерисати детету да забрана није казна; то су правила по којима живе људи, рачунајући ту и одрасле. Само то што ми лично (одрасли) живимо по чврстим правилима и не кршимо их, може бити потврда наших речи. Када тражимо од детета да не пуши а сами пушимо, да не псује, а сами ружно псујемо и тако даље, то је онда апсолутно бесмислена ствар.
Греси које чине родитељи дете ће обавезно покушати и само да учини. Чинећи рђав поступак, отац или мајка дају деци дозволу да чине то исто. Ако отац (то јест, одрастао човек, ауторитет) тако ради, зашто не бих могао и ја?
Али забране не смеју бити бесмислене. Њих не сме бити сувише. Дете има право да зна зашто се то не сме чинити. Родитељску власт и силу треба користити као драгоценост, не расипајући их на сваком кораку, већ их примењујући ретко и разумно. Већ сам помињао да се бескрајно “не можеш”, “не смеш”, “стиди се” претварају у неки шум, у звучну позадину, те деца потпуно престају да их чују.
Чак и у малом детету треба поштовати човека. Деца то веома цене. Ако му кажете: “Ти си ми већ одрастао, ускоро ћеш кренути у школу, скупи, молим те, играчке” – то ће без сумње бити ефикасније од вике: “Одмах да си то склонио!” Апеловати на одговорност и одраслост детета веома је корисна ствар. Зашто су на селу деца постајала одрасла већ са дванаест година? Зато што су се према њима односили као према одраслима и имали су поверења у њих као у одрасле људе.
У вези с тим поменимо да је беспосличење погубно готово у сваком узрасту. Деца због нерада почињу, што се каже, да “дангубе”. Умни рад у кући или у кружоцима и студијима, сразмерни физички рад, читање – то је оно што је потребно деци. Да она не би имала времена за обест и грех, треба их оптеретити. Наравно, у породици са више деце то се решава далеко једноставније. Поштујући дете, не смемо бити њихови робови. Деца могу да буду препредена. Она добро запамте какве смицалице пролазе и како манипулисати родитељима, знају они то без икаквог Карнегија. Ту су свакако неопходни строгост и доследност. Ако нешто забрањујемо, треба то да доводимо до краја, а не да падамо на мољакања, уморивши се од дечијег цмиздрења. Родитељи морају да наступају у јединственом фронту. Ако је тата нешто забранио, а мама, сажаливши се, то дозвољава – онда је то анти-педагогија. Сва деца су хировита, али то не сме да се претвара у систем. Хирови се догађају, по правилу, због тога што деца знају да нешто своје могу да постигну сузама и цмиздрењем.
Ту је важна профилакса. Ако дете зна да на тај начин ништа неће постићи, мање ће бити хировито. Не знам је ли то правилно али ја и моја супруга понекад примењујемо метод заговарања, то јест, када се деца јогуне и постају ћудљива, трудимо се да их пребацимо на другу тему и одвучемо на нешто друго, понекад она траже једно, а ми им дајемо друго. Али не испуњавамо захтев ћудљивог детета. То често помаже. Уопште, с дететом треба умети разговарати, објашњавати му и тада ће бити мање неспоразума. Понекад се хирови догађају од умора или од неразумљиве и неуобичајене ситуације и ту је тим више потребно објашњење.
* * *
О размажености. Још је мајка-разбојница у Шварцовом комаду Снежна краљица говорила: “Децу треба мазити, јер када порасту постаће прави разбојници”.
Насупрот томе једна жена са много деце, мајка четири дечака говорила ми је: s “Децу је корисно ограничавати у свему”. Не слажем се у потпуности с њом, | али у нечему је она у праву. Размаженост може касније вршити веома лошу |службу.
Човек који има све што му душа пожели то уопште не цени, он није спреман за живот одраслог човека. Навика на то да му се жеље лако испуњавају ли шава га самосталности. Када буде морамо сам да доноси одлуке, да нешто учини, или можда да доживи оскудицу и тешкоће, млади човек за то неће бити спреман. Апостол Павле каже: Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох: и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудевати. Све могу у Христу који ми даје моћ (Фил.4,12-13). Или.како каже руска пословица: просјачке торбе и затвора немој зазирати, односно, буди спреман на све.
Поводом ограничавања. Постоји међу родитељима обичај да, када мама или тата неће нешто да дају детету јер желе да то поједу сами, кажу у шали: “Деца морају имати здраве родитеље”. И то није увек лоше… Деца морају знати где им је место. Лењинова парола “Све најбоље деци” често доводи до дечије распуштености и непоштовања старијих. Апсолутно нису у праву они родитељи који равнодушно гледају када их њихов мали син у нападу хистерије удара. Такве испаде треба одмах пресецати. У војсци постоји добар појам – субординација. Генерал је увек твој претпостављени и мораш да га поштујеш. Уопште не разумем родитеље који дозвољавају деци да им се обраћају не са “тата” и “мама”, већ по именима. Овакво одсуство пожељне дистанце у односу деце и родитеља неће ни до чега доброг довести. Постоји врло штетна теорија да су деца мали одрасли људи, она све знају и осећају боље од нас, она су исто тако слободна и равноправна као и остали. Испод ове толерантности и либерализма скривају се лењост и одбијање да се човек бави децом и да их васпитава. Уместо да досадно објашњава шта је добро, а шта лоше, лакше је да се детету каже: па он сам све зна боље од мене. Деца не могу бити једнака с нама. Она немају животног искуства, знања, и разума одраслих људи. Она услед узраста ни физички ни умно нису развијена. Деца теже к нама, моле нас за помоћ, а ми сматрамо да су довољна сама себи и да она малтене нас треба да уче. Заиста се “све замрсило у кући Облонских”[1].
Ми, родитељи, не смемо да слушамо нове помодне теорије, већ да се потрудимо да васпитамо дете, да му дамо све што хоћемо, да уложимо у њега све што сами сматрамо потребним до њихове зрелости. То што се неки одрасли понашају горе од деце говори не о томе да су деца паметна, већ о томе да су одрасли постали глупљи од деце.
Говорећи о дечијој размажености, неопходно је дотаћи и другу важну тему: социјално раслојавање.
Укидањем (готово свугде) школске униформе и повећањем животног стандарда појединих људи код адолесцената се појавило више могућности да се “шепуре” пред својим друговима у разреду, истичући се скупом одећом и играчкама. И наравно, она деца која не могу себи то да приуште, почињу да им завиде. Ево шта каже о том проблему протојереј Валерије Кречетов који је и сам отац седморо деце:
“Моја деца су похађала елитнику школу и тамо, наравно, неко има овакву хемијску оловку, неко другачију, неко има најмодернији часовник; ја сам говорио својој деци да треба не имати, већ умети. И када смо ишли на годишњи одмор, живели смо у шатору, учио сам их да запале ватру, да лове рибу и да је прже. Све време сам им говорио да ће човек умрети ако ништа не научи да ради. Поклањао сам им сетове алатки, одвртаче, разне чекиће, ножиће, сијалице, а они су све време радили нешто својим рукама, и ја сам сам тако био васпитаван. Нисам био ни пионир, ни комсомолац и зато је моја перспектива била ништавна у смислу неког напредовања, те сам схватио да ће мој живот зависити од тога какав ћу бити стручњак, колико ћу бити у стању да нешто радим. И увек сам говорио својој деци да је врло важно бити независан у духовном смислу, а човек је независан само онда када све може сам да уради. Прави мушкарац мора да уме и да струже, и да тестерише, и да пере и да кува. Он то не мора обавезно да ради сваки дан, у свакој породици свако има своје дужности, али он мора да то уме…
Ја сам се у своје време трудио да овладам свим чиме се могло овладати. Завршио сам Електротехнички факултет са струком инжењермеханичар и радио сам на свим машинама, бавио сам се и заваривањем. Имам чак уверење о томе, то јест, да сам конструисао, направио и пустио у рад уређај. О тим стварима треба говорити деци, то треба васпитавати. Нарочито дечаке, с њима би чак то могло готово необавезно, рецимо, све је то ситница, нема проблема да то сам направиш, то јест, ту можемо играти на карту сујете. Наравно, ми смо живели у друго време. Сада многи имају све што хоће. Треба показати наличје те медаље: човек све има, а ето шта се све догађа због ствари: због скупог часовника су га истукли, због капе су га убили, због минђуша могу уши да откину. Ето то је цена стварима. Знање и вештина на челу не пишу, већ су све време с тобом”[2].
Сећам се, када сам ишао у школу, родитељи нису могли да ми купе скупе ствари и осим тога био сам растом најмањи у разреду. Али умео сам неке ствари који други нису умели. На пример, доста добро сам цртао (на школском ј| нивоу). Када бих почињао да радим неки цртеж у свесци за време одмора, обавезно је иза мене устајало неколико ђака и гледало. Молили су ме да им нацртам нешто у свесци. Морао сам да цртам школске плакате, зидне новине, за шта ми је наша директорка, професорка енглеског, давала петице. То је такође изазивало завист околине. Но не сећам се да сам нешто патио због тога што нисам имао скупе ствари и зато се за њих нисам ни везивао касније. 3
Зато је најбоље развити способности детета у некој области. Зар могу модерни мобилни телефон или скупе “крпице” бити јачи од вештине свирања на гитари, или вожње и поправљања правих кола или од доброг знања енглеског?
Уосталом, може се свашта измислити, на пример, могу се развити спортске способности. А мајка може пренети веома много корисних навика девојчици.
НАПОМЕНЕ:
- Цитат из романа Ана Карењина Лава Толстоја – прим прев
- Подвиг породичног васпитања, Москва, 2001, стр. 128-129.
Divno