ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 
На сусрету ученика завршних разреда богословије један мој друг из разреда, сада старешина неколиких храмова, архијерејски намесник, устао је и рекао: “За мене служење Цркви и служење породици стоји на истом месту”. Није било уобичајено нешто такво чути од архијерејског намесника који по дужности одговара за неколико парохија, гради храмове, брине се о мноштву људи. Али затим сам размислио и схватио да је он у праву. Ако свештеник нема срећан живот у породици, њему је врло тешко да се бави Божијим делом. Свети апостол Павле пише: Ако ли се ко о својима, а особито о домаћима, не брине, одрекао се вере и гopu je од неверника(1 Тим. 5,8). Ето како оштро апостол пише. Не пише, на пример: “Ко се лоше моли и не мари за свој посао”, већ ко се не брине о својим домаћима. Чак и свештеник, вршећи служење изнад којег нема вишег у свету, служећи Литургију и уређујући Цркву Божију, не може да заборави на свој дом, своју породицу. Жена и породица дају се свештенику једном у животу. Он не може поново да се ожени и зато он нарочито мора да чува своју жену и да јој помаже. Свето место празно не бива, на било ком, чак и на одговорнијем месту може се наћи замена, доћи ће други људи, али деци оца, а жени мужа нико неће заменити.
У савременом свету где је остало тако мало љубави породица је спокојно пристаниште, спасоносна оаза куда човек треба да тежи заклањајући се од свих бура и брига. Заповест о љубави према Богу и ближњима постаје стварност на првом месту у породици. Кога волети ако не нама најближе људе – децу, укућане? Волећи их, учимо се љубави према Богу. Јер како може човек заволети Онога Кога није видео, ако најпре не заволи оне с којима живи? Ми смо често спремни да вршимо неке подвиге, некоме да помажемо, да га спасавамо – а Господ ће нас упитати на првом месту како смо се бринули о својој породици, о деци која су нам поверена, како смо их васпитали. Мало ћемо се на томе зауставити. Ко су она, наша деца? Наш продужетак? Наше власништво? Или, још горе, материјал за реализацију оних пројеката и амбиција које нама није успело да остваримо у свом животу? Децу даје Бог. Она су деца Божија па су тек онда наша деца. И Бог их нам даје привремено да би нас упитао за њих. Када то схватимо, нећемо онда гајити лажне илузије и туговати због љутње на њих. Ето, кажу, потрошили смо на децу цео живот и снаге, а уопште нисмо добили оно што смо хтели.
Родитељи у већини случајева воле децу више него деца родитеље. И очекива ње огромне дечије љубави је прави правцати егоизам. Почнимо од тога да, нормални отац и нормална мајка рађају децу ради себе и у том тренутку они уопште не мисле да ће им неко због тога захвалити. Мотиви због којих људи рађају децу су: 1) љубав према деци; 2) да би човек имао ослонац у старости. И тешко да неко при томе мисли да је усрећио своје будуће дете или да је побољшао демографску ситуацију у земљи. Деца нису тражила да их рађамо, ми то чинимо ради себе. Они који воле децу знају да нам она могу дати далеко више радости и среће него ми њима. Немати деце је тежак крст. То ми треба њима да смо захвални што их имамо.
Мучно је слушати жалбе родитеља на децу на коју су они наводно потроши о ли најбоље године живота, гомилу новца и душевних снага и која су им то платила најгором незахвалношћу. Не треба се поистовећивати с Рокфелером који је испоставио рачун својој одраслој деци за све оне године када их је појио и хранио. Не треба жалити због изгубљених година и средстава, већ због тога што нисмо могли да васпитамо децу као достојни ослонац нас, својих родитеља, што нисмо могли да стекнемо њихову љубав.
И зато главни задатак родитеља није у томе да дају детету најбољу одећу, храну и играчке, већ да га образују. Односно, да одгаје у њему лик Божији, да спасу његову душу, а остало ће се све додати.
О школском образовању знам по чувењу, јер сам прилично дуго предавао и у недељној школи, и у најобичнијој професионалној техничкој школи. С болом видим да сваке године ситуација с децом постаје све гора. А и како може бити другачије када се деци нико не посвећује: ни родитељи, ни школа. Раније су барем постојали васпитни програми, кружоци, секције. Сада њих готово и нема.
Зато се у школе уводе часови сексуалног ‘просвећивања’. Остаје телевизор и компјутер. Дете укључује телевизор и види, на пример, филм Фјодора Бондарчука Девета чета, где је говор стално пропраћен псовком и приказана сцена групног секса. Прича се да је један “авганистанац” у бесу сломио диск с тим филмом, рекавши да је то неистина и клевета на авганистански рат, да је то чак историјска неистина, девета чета није погинула као што је то приказано у филму. У филму Антикилер главни јунак, “витез без мане и страха”, пуши траву. Оваквих примера се може навести мноштво, јер код нас је чак и министар културе Швиткој позивао да се псовка прогласи нашом националном баштином. На телевизији се стално приказују филмови који су још пре неколико година потпадали под члан Кривичног закона”Производња и приказивање порнографије”. Томе треба додати часове полног васпитања у школи и много тога другог. На истој тој телевизији стално се врши отворена и прикривена пропаганда алкохола и дувана, а у многим филмовима чак и дроге. Дроге су постале веома приступачне, а пиво се продаје по цени минералне воде. Када сам ја похађао школу ми смо знали само једног наркомана из наше школе, а сада је та несрећа захватила све школе.
Због чега све ово причам? Не ради тога да бих некога заплашио. Мислим да сви ионако познају те проблеме.
Важно је схватити нешто друго: сада није оно време када смо ми расли и васпитавали се, а да и не говоримо о старијем поколењу. Без вере у Бога, без хришћанских моралних заповести, без православне културе, децу нећемо васпитати. Још пре неких 17-20 година могли смо се позивати у васпитању на општељудске вредности, али данас не. Време је изгубљено. Хришћанско, православно васпитање даје детету вакцину, духовни имунитет против свега оног зла које јача сваког дана. Борба за душу детета не води се само кроз супротстављање култу долара, секса и материјалних вредности. Ми живимо у доба окултизма и сатанизма који надиру као бујица. Да бисмо то схватили довољно је да прелистамо било које новине са огласима и у њима нађемо рекламу за услуге магова и биоенергетичара или да приђемо било којег киоску с књигама.
Победити овај род (демонски) материјалним средствима немогуће је. Ето ради чега је потребна вера. Ако дете сазна “шта је то добро и шта је то лоше”, не по Мајаковском, већ по Закону Божијем, ако добије у свом животу стожер – веру у Бога, ако сазна да ћемо за сва наша дела дати одговор не само за гробом, него и у овом животу, оно ће моћи да се супротстави свету и његовом злу. Код Висоцког постоје речи: “Ако си крчећи пут очевим мачем слане сузе на брк намотао, ако си у ватреном боју искусио шта све кошта, дакле, ти си у детињству одговарајуће књиге читао”. И наш задатак је да деци дамо те књиге, то јест, васпитање.
Узгред, о књигама. Врло је важно улити детету од детињства љубав према читању, укус према доброј књижевности. То треба чинити што је могуће раније, не сме да нас мрзи да читамо деци наглас. Ако малишан навикне на добре, праве књиге, он неће имати жељу да чита оне лоше. Сада је време компјутера, ДВД и мобилних телефона и омладина чита врло мало. Научити користити компјутер може се врло брзо, али научити читати књиге, немајући од детињства такву навику, врло је тешко. Исто се може рећи и о квалитетним, добрим филмовима и цртаним филмовима. Васпитавши укус детета у тој области, ми ћемо сачувати његове очи и уши (а што је главно душу) од баналних и недаровитих кривотворина. Оно највероватније ни само неће моћи да их гледа. Купујући деци дискове, са изненађењем сам сазнао какав огроман број изврсних домаћих цртаних филмова имамо за децу. Наравно, они су далеко изнад западне продукције. А сада пређимо на нашу главну тему: васпитање деце у породици.
Можда ћу рећи баналну ствар, али васпитање детета треба почети од рада на себи. Постоје познате пословице: “с јасике се поморанџе не беру” и “ивер не пада далеко од кладе”. Онакви каквима бисмо хтели да видимо своју децу у будућности, такви и ми морамо да будемо сада када наша деца живе и све деле са нама. Треба их поучавати на примеру свог живота. Ако отац прича Е о штетности алкохола и дувана, увлачећи при томе дубоко дим из цигарете i и срчући пиво, хоће ли то дати неки резултат?
Једном сам посматрао врло непријатну сцену. Две младе маме су стајале на улици и разговарале. На два корака од њих играла су се њихова мала деца (имала су највише четири године). Из уста тих жена после сваке друге речи излетала је најужаснија псовка. Такве псовке нисам чуо од искусних бравара и бивших робијаша. Ко ће порасти од деце тих мама? Није тешко досетити се. Исти такви љубитељи псовки. А где је псовка тамо су обавезно и други пороци. Када сам био адолесцент, готово је било немогуће срести жену која пуши на улици. Сада пуше чак и младе маме које гурају колица, чак и на дечијем игралишту. При томе често људи то не чине злонамерно, они су једноставно потпуно изгубили способност да разликују “добро” од “лошег”.
Толико су се већ навикли на алкохол, пушење и псовке да све то сматрају о нормом живота. Једном смо жена и ја дошли на дечије игралиште. Осим нас тамо је било неколико старица на клупама, те мушкарац и жена који су седели право на даскама базена с песком. Мушкарац је пушио. Пришао сам му и замолио га да оде, јер је ту дечије игралиште и ту деца пролазе. Ма ко лико било чудно, он је потпуно нормално примио мој позив и извинио се, угасио је цигарету и отишао. Мислим да он просто није размишљао о томе да је његово пушење некоме непријатно или да шкоди.
Навешћу пример како се за неблагочестиви живот родитељима шаљу уразумљења и како им Господ показује колико велику штету наносе својој деци.
Архимандрит Тројице-Сергијеве лавре Кронид (Љубимов) причао је случај који се догодио његовом земљаку, сељаку села Кетилово Волоколамског среза. Звао се Јаков Иванович. Имао је сина Василија који је имао око осам година. Од извесног времена он је добио нападе неиздржљивог псовања које је било праћено хуљењем на светињу. Његово лице је при томе постајало црно и страшно. Отац је покушавао да га казни, затварао га је у подрум, али дечак је и одатле настављао да изговара ружне речи. Отац детета је причао да он сам када је трезан не псује, али чим попије први је псовач на улици и псује пред децом. Сам је признао да је крив због опседнутости која је снашла његовог сина. Архимандрит Кронид је посаветовао сељака да се у сузама каје због грехова и да се моли преподобном Сергију за исцељење сина. Дошавши након годину дана у лавру, сељак је испричао да се син ускоро разболео, почео је да се топи као свећа. Два месеца је боловао и био је необично кротак и смирен срцем. Нико од њега није чуо ружну реч. Два дана пред смрт он се исповедио и причестио и, опростивши се са свима, умро. Потресени отац је оставио пиће и никада више није изговорио ружне речи.
Овај случај показује какву одговорност сносимо за сваки наш поступак и реч изговорену у присуству деце. О томе шта чека онога ко саблазни једног од малих ових добро знамо из Јеванђеља.
Главни васпитни чинилац јесте атмосфера која влада у породици. Оно што дете види и добија у породици, у детињству, 80% формира његов карактер.
Сада се појавила теорија како не постоји лоше наслеђе [генетски чинилац] од родитеља алкохоличара и наркомана. Једноставно, адолесценти, налазећи се у средини где се пије и употребљавају се дроге, и сами прихватају те пороке.
Нисам лекар, мени је тешко да судим о исправности ове хипотезе, али ћу рећи једно: дете нема грехова, грехове чине одрасли. Познати су многи примери када су се деца из породица алкохоличара васпитавала у срећним породицама и одрастала као потпуно нормални људи. Наслеђе је било превазиђено љубављу и бригом.
Исто се може рећи и о другим гресима. На пример, отац је подложан гневу, често виче на жену. Син одраста као потпуно исти такав човек. И сви кажу како је сав на оца. Он је заправо заиста наследио од родитеља импулсивни емоционални карактер, али је узор за подражавање узео од свог оца. Деца наслеђују од нас својства карактера и темперамента, али како ће их она применити и развити зависи од нашег понашања и од тога како их ми васпитавамо. Штедљивост може постати брижљивост, а може постати шкртост. Чврстина се може развити у упорност, а може се претворити у тврдоглавост и самовољу. Зато је важно сагледати особине карактера детета још у детињству и дати им правилан развој, а не тежити да се оне по сваку цену промене или наметне нешто што детету уопште није својствено. Исто се може рећи и о способностима. Ако адолесцент има таленат за уметника, а од њега хоће по сваку цену да направе математичара само зато што му је тата професор математике, може јако нашкодити вољеном детету.
Односи међу супружницима веома утичу на стање деце. Јер породица је јединствени организам и деца су неодвојива од нас. Психолог Максим Бондаренко наводи овакав пример: “Отац долази на саветовање са сином. Утврђен је проблем лошег успеха сина у школи, његовог одбијања да учи. Током разговора се испоставља да се отац стално свађа с мајком, јер је љубоморан на њу. Рекло би се, какве то има везе са синовим учењем? Испоставља се да има непосредне везе. Пошто се он боји развода родитеља, део конфликтне енергије у породици несвесно превлачи на себе. Зато је и ‘морао да постане’ лош ђак. Резултат тога је да родитељи део своје агресије, намењене једно другоме, усмеравају на сина који на тај начин несвесно ‘спасава’ породицу од распада. Тако се на крају добија да се отац и мајка баве његовим ‘васпитањем’ уместо да реше проблем властитих односа”[1].
“Када је породица заједно тада је и душа на месту” – каже народна мудрост. Ако родитељи хоће да васпитају добру децу, морају и сами да буду начисто са собом и да постигну добре узајамне односе. Тада ће им бити лакше да васпитавају децу. Невоља савремених родитеља је недостатак слободног времена. И због тог недостатка врло мало часова остаје за децу, нарочито код очева. То се може објаснити, време је тешко, треба зарађивати новац. Па ипак нађите времена и позабавите се децом. Она ће вам за то захвалити, чак тиме што ћете једни другима постати ближи.
Један отац је причао: “Мени се раније чинило као недозвољена раскош да одем с децом у зоолошки врт, у природу или на циркуску представу. Нисам себе сматрао толико слободним човеком да би трошио време на такве глупости. Боље је помолити се, мало прочитати Јеванђеље. Али Бог је разбио и у потпуности изменио моје представе о духовном животу. Схватио сам да се моја очинска духовност састоји у томе да поклањам својој деци све своје слободно време. Никаква духовност не оправдава неопходност васпитања сопствене деце. И сада идемо заједно у зоолошки врт, заједно се играмо и шетамо по шуми”.
Улога оца је нарочито важна у васпитању дечака. То како сте играли с њим фудбал, ишли на излет, путовали на поклоњење светим местима, нешто заједно мајсторисали, дете ће запамтити за цео живот. Успомене из детињства су најсветлије, најупечатљивије, оне нам као звезде осветљавају сав наш живот.
Многе тате, осећајући кривицу пред децом због недостатка дружења, обасипају децу скупим стварима, играчкама, али често деци то уопште није потребно. За њих би било далеко драгоценије када би тата урадио нешто заједно с њима, поправио кола или их научио да тестеришу и закуцавају ексере. Ми се често жалимо на лош утицај улице и школе. Па да ли ми лично много времена проводимо с децом, утичемо ли на њих, да ли се интересујемо за то чиме они живе, какви филмови и песме им се свиђају? Родитељи морају да буду први пријатељи своје деце, задржавајући, наравно, субординацију, избегавајући претерану фамилијарност [присност].
Треба ли хвалити децу? Ја сматрам да треба. Породица, тата и мама, за дете су цео свет. Оно је нешто учинило, али још не може објективно да оцени свој успех, нема животног искуства. Одрастао човек може добити оцену свог рада на послу, од пријатеља, рођака, а дете само од родитеља. И похвала, чак и за мали успех, има огроман значај за даљи стваралачки напредак.
И обрнуто, деца којима родитељи стално понављају: “Ти си глуп, неспретан и дебео”, “Ништа добро од тебе неће испасти” – одрастају као глупи, неспретни и неуспешни. Ако дете, које је чак заиста болесно, стално штите од свега, он ће цео живот себе сматрати болесним и ускраћеним. Настаје такозвани комплекс мање вредности.
 
* * * **
 
А сада поразговарајмо о једном тако важном одељку васпитања као што је кажњавање деце. Свето Писмо и искуство Цркве не одричу неопходност строгог кажњавања деце. Ко жали прут мрзи сина свога; а ко гa љуби, грди гa за времена (Приче 13,25). Прут и грдња дају мудрост, а дете које је запуштено срамоти своју мајку (Приче 29,15). Али ту има једно “али”: свака казна у гневу и љутњи неће донети користи… Сунце да не зађе у гневу вашем (Еф. 4,26). Родитељи који искаљују бес, кажњавају не децу, већ себе. Казна (а нарочито телесна) треба да има један циљ – корист за дете, њега треба васпитавати с љубављу, мирно и без вике. Узраст када се дете може тући не сме бити сувише рани (малишан чак неће схватити због чега су га тукли), нити сувише касни (нанећемо трауму и увреду адолесценту). Ако се придржавамо ове мере, после пете године телесно кажњавање више није препоручљиво, довољна је строга опомена.
Прича се да је код Макаренка дошла нека мајка и молила га да је посаветује како да васпитава непослушног сина. Познати педагог ју је упитао колико дете има година, а мама је рекла да има шеснаест. Тада је Макаренко одговорио: “Закаснили сте шеснаест година”. Да не бисмо закаснили треба да почнемо од првих дана, а још боље од трудноће. И васпитање треба да почне од себе. Недавно сам слушао причу лекарке гинеколога. Она је причала да је плодова вода мајки које нису пушиле за време трудноће чиста и светла, а код мајки које пуше је мрке боје и са сталним задахом дувана. Човек постаје пушач и алкохоличар још у мајчиној утроби.
Али наставимо о казнама. У Светом Писму постоји оваква фраза: Очеви, не раздражујте децу своју него их подижите у васпитању и науци Господњој (Еф. 6,4). У васпитању треба избегавати бес и празне речи. Грдња мора бити конкретна и адекватна поводу. На пример, дете је случајно разбило вазу. Страшни отац му прилази с бесмисленим питањем: “Зашто си разбио вазу” – “Нисам хтео” – “Не, признај, зашто си разбио вазу?” Гнев детета расте, јер оно не зна шта да одговори. Гнев оца се такође појачава. Дете може да изгуби стрпљење. Једном отац врло вероватно може зачути: “Тата, шта ти је, јеси ли будала?” Па, какво питање, такав и одговор[2]. Честа грешка је правити примедбе на сваком кораку, претварати их у сталну навику, јер ће дете ускоро почети да их доживљава као бесмислену звучну позадину која ништа не значи.
Дошло је време да поразговарамо о оном главном. О хришћанском васпитању деце. Постоји раширено мишљење да детету не треба наметати религиозно васпитање: наводно, оно ће одрасти и само ће изабрати веру, доћи ће Богу. Ничему не учити и уопште не васпитавати исто је тако безумно као и не читати детету никакве књиге: оно ће одрасти па ће само изабрати шта ће читати. Ето, покушавамо да наметнемо детету оно што ми сматрамо добрим и правилним и не размишљамо о томе да неко има другачију скалу вредности.
Други момент: деца лишена животног искуства не могу још сама да бирају шта је добро, а шта лоше. Питање да ли васпитавати у вери или не, за верника не постоји. Вера је за нас смисао живота и зар ми не желимо да пренесемо деци оно што је за нас светиња?
Недавно сам с једним ђаконом, мојим пријатељем, расправљао уз чај треба ли приморавати децу да се моле ида иду у цркву. И свако од нас је наводио много примера “за” и “против”. Како су дете од детињства терали да се моли, а затим је оно отишло из Цркве, и, обрнуто, како су људи васпитани од детињства у вери постајали благочестиви свештенослужитељи. Мени се чини да је најважније не само ставити дете на молитву и водити га на причешће, него и да ми сами живимо молитвом и службом. Дете не трпи лаж и формализам. Ако је за родитеља молитва део њиховог живота и душе и они су успели да покажу то детету, дете, упркос свом спољашњем противљењу, схватиће да неће моћи да живи без Бога. Било је случајева када су адолесценти одлазили од Цркве али су се затим враћали, сећајући се родитељских поука. Главно је да све што радимо у породици радимо с једним осећањем – с љубављу према деци и ближњима. У тежњи да уцрквенимо децу, не треба да претерујемо. Тешко да ће малишан одстојати цело бденије или Литургију у целини, да ће моћи да прочита цело правило пред причешће. У цркви детету не сме да буде тешко и досадно. Може се доћи после о почетка, објаснити детету унапред шта ће бити на служби, отпевати с њим тропар празника. Ми смо лењи да мало прочитамо детету Јеванђеље са сликама, да му испричамо о празницима, а после се жалимо како деца неће да иду у цркву. Дете је човек-навика. Он се навикава да једе, устаје и леже по одређеном режиму, да иде у вртић, затим у школу. И одлажење у Цркву такође треба да постане таква добра навика. Редовно бављење нечим веома дисциплинује, то ће затребати у свим животним приликама. И не треба се љутити што дете нема пажљиву усрдност за време молитве. Деца су веома радознала, она очекују наша објашњења. А ми често све сводимо на: “Хајде са мном зато што то тако треба”. Тако дете чак и у шетњу неће поћи, а не само у храм. Врло је добро објаснити малишану где је која икона у цркви и шта је на њој насликано, у шта су одевени свештеници, олтарници, научити с њим “Вјерују”,”Оче наш”, како би оно певало с народом. Али, наравно, треба га учити без бубања. Моје дете је знало те молитве већ са три године. Једноставно им их је мама читала ујутру, пред спавање и пре јела. Уосталом, постоји и израз: “Знати као ‘Оче наш'”.
У вези са овим хтео бих да дотакнем још једну тему: васпитање радних навика.
Деца су навикла на игру. Она се не играју само аутомобилчићима и луткама. За нашу децу најомиљеније играчке биле су шерпе, поклопци, неке сасвим одрасле ствари. То треба искористити. Деца с необичном радошћу учествују у заједничком припремању хране, рендају поврће, мешају салату, перу посуђе. Како да не! Јер обично им то не дају. То вам није дечији мобилни телефон или аутомобил који је досадио. А с каквим задовољством деца помажу при сађењу поврћа или закуцавању ексера! Ако нешто умете (да шијете, цртате, мајсторишете), најомиљеније и најзанимљивије играчке вашем детету биће оне које сте направили заједно. Бављење децом пружа родитељима не мању радост, него деци. Моје дете је просто кликтало од радости када сам га повео у шуму. Ја сам тестерисао суво дрвеће, а он је вукао суве гране у кола. Тешко је рећи ко је од нас добио веће задовољство.
У оквиру наше теме ослонац и тежиште је васпитању деце у породици, а не у дечијим установама.
Наравно, дете мора да васпитава породица; нико деци неће заменити оца и мајку. Али ја ипак не могу да кажем да децу нипошто не треба давати у дечији вртић. Има ситуација када мајка подиже дете без оца, принуђена је да ради или да студира, да издржава породицу. Сада је у многим породицама тежак материјални положај, оба родитеља раде да би обезбедили породицу.
Уосталом, има разних ситуација. Наравно, дечији вртић је пре нужно зло. Он има низ озбиљних минуса. Дете је још врло мало да би знало шта је добро, а шта рђаво. Деца доносе из вртића ружне речи, игре и навике. Често васпитачи лоше пазе своје штићенике, а понекад их и вређају. Малишани се у вртићу чешће разбољевају. Дете се одвикава да се моли пре јела, пре спавања, јер у вртићу то не раде. Ипак у школском узрасту дете је јаче душевно и телесно, већ има своје мишљење. Тако да, ако постоји могућност, васпитавајте децу у породици. Ако мајка није лења, дете ће се у породици развити далеко брже, него у дечијем вртићу. А родитељска нежност и топлина по себи су васпитање.
Ако у породици има више деце, проблем са комуникацијом такође неће по стојати. Глумица Ана Михалкова у интервју часопису Тома каже: “Бојим се да мноштво људи уопште не размишља о васпитању деце. Колико је само породица где се питање како васпитати децу једноставно не поставља… Стрпали су га у дечији вртић и отишли су на посао. Затим су га покупили из вртића, окупали и нахранили, сместили да спава. Многе ситуација приморава да живе по инерцији”.
Кратко се зауставимо на теми бројности деце. Колико треба имати деце? Ево мишљења психолога Т. Шишове: “Једно дете у породици има далеко више шансе да одрасте као егоиста, а такви људи су претерано љубоморни. Они хоће да се цео свет врти око њих… Понекад жена чак и преко телефона не може мирно да разговара: дете одмах почиње да цмиздри, бесни, да захтева од ње да спусти слушалицу. Јединци се теже сналазе у колективу, док деца из породица с више деце врло рано стичу навике дружења. При чему им дружење с другом децом даје додатне предности: штитећи млађе, они се уче самосталности, стичу самопоуздање. Имајући поред себе старијег брата или сестру, малишан се осећа заштићенијим. Опонашајући старију браћу и сестре, млађа деца далеко брже уче и развијају се. Многе мајке с више деце причају да су училе читању и рачунању само првенце. Даље су деца учила по принципу штафете – од старијих млађима”[3]. Ја сам срећан што сам одрастао у петочланој породици. Ако ишта, размажености у мени нема.
Главни разлог због којег људи не желе да имају много деце је економски. То јест, њима се чини да неће моћи да издржавају велику породицу. Наравно, постоје и други чиниоци. Могу савршено тачно да кажем: ако човек хоће да има много деце, Господ му ће му обавезно помоћи. Примера за то је безброј. Навешћу само један. Мој познаник олтарник живео је са својом женом, мајком и троје деце у врло малом двособном стану. Чак им је и када у купатилу била седећа. И они тако одлучују да роде четврто дете. И шта се догодило? Кућа у којој је био и њихов стан (која није требало да буде срушена) проглашена је оштећеном и њима одмах дају два стана у новој згради. Трособан и једнособан.
На крају ћу навести речи царице Александре Фјодоровне која је и сама била узор мајке и жене: “Родитељи морају бити онакви каквима они хоће да виде своју децу – не на речима, већ на делу. Они морају да уче своју децу примером свог живота”.
 

1. Игуман Евменије (Перисти), Аномалије родитељске љубави, стр. 120.
2. Игуман Евменије (Перисти), Аномалије родитељске љубави, стр. 156.
3. И. Ј. Медведева, Т. Л. Шишова, Књига за тешке/незгодне родитеље, Блиц-педагогија, Москва, Хришћански живот, 2006, стр. 36.