ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

ДОМАЋА ЦРКВА
Породични живот у савременом свету
 

 
КОД ТАШТЕ НА ПАЛАЧИНКЕ
 
Говорећи о породичном, брачном животу, не можемо а да не дотакнемо врло важну тему: међусобне односе супружника и њихових родитеља. О зету и ташти има мноштво вицева а и бајки. Али постоје и друге, добре традиције, на пример: ићи код таште на палачинке, то јест, дружити се породично. И уопште, сматрам да су таште потпуно незаслужено оцрњене. Далеко више Д сукоба и трвења се дешава не између таште и зета, већ између свекрве и снаје. То се објашњава особеношћу сложеније женске психе. Две домаћице често не могу да се сложе у истој кући.
Често родитељи којима је веома тешко да се растану од вољеног детета сликају будућу слику живота младих овако: ми ћемо живети као једна велика и сложна породица, под истим кровом, заједно ћемо водити домаћинство о и помагати једни другима. И неретко наводе примере великих сељачких предреволуционарних породица које су биле изграђене на овакав начин.
Али, нажалост, време је сада потпуно друго. А ни људи нису више они као што су били сељаци пре револуције. Тада су људи постајали самостални, одговорни и одрасли већ у адолесцентском узрасту, а данас је време свеопште детињастости и касног одрастања. У савременом свету је, насупрот томе, веома корисно дати деци самосталност и независност, иначе ризикујемо да их за цео живот размазимо и бринемо као да су мали. Мислим да је свима и свакоме познато место из Јеванђеља: Због тога ће оставити човек оца свога и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тако да нису више двоје, него једно тело; а што је Бог саставио човек да не раставља (Мт. 19, 56). Ове речи се, наравно, не односе само на мужа него и на жену, она такође мора да остави оца и матер и да се прилепи мужу. Тим више што је муж сада њена глава, што значи да јој он у нечему замењује и оца, и мајку. Нажалост, многи родитељи, прихватају овај цитат разумом, док срцем не могу да пусте вољена чеда из дома. Врло често се то догађа када је вољено и једино дете представљало циљ и смисао њиховог живота, често је боловало у детињству, они су га дословно измолили од Бога и сада не могу да одвоје од себе своје најрођеније. Родитеље можемо разумети. Али ако они заиста воле своју децу, морају да схвате шта је сада за децу најбоље: самосталност, породична срећа с мужем или женом, или врзино коло између родитеља и нове породице. Понекад то подсећа на натезање конопца: родитељи вуку дете у породицу а друга половина, наравно, неће да пусти. Често се ово догађа када дете пати од инфантилности, не може само да направи избор, навикавши се да се налази под родитељским крилом. Познавао сам једну породицу где су се свекрва и снаја стално свађале. Али када је свекрва одлазила у викендицу, међу супружницима је настајао нормалан и добар живот. Тада сам рекао мужу: “Ви треба да се одвојите од родитеља, па видиш како се кваре ваши односи када сте заједно”. Али млади човек који је од детињства навикао да се у свему покорава вољи своје мајке, није могао то да учини, иако су могућности постојале. Реалност савременог живота је таква да је деци боље да живе одвојено од родитеља ако су ступила у брак. Већина породица не могу да се сложе с родитељима, те настају конфликти и то чак доводи до развода. Наравно, свакодневне и финансијске прилике не омогућавају увек да се то учини. Ја сам од самог почетка одлучио да нећу живети са жениним родитељима. Не зато што не волим таста и ташту. Ја их веома волим и поштујем. Али ја сам реално оценио своје могућности, особине свог карактера и схватио сам да је ради мира у породици то просто неопходно учинити. Тако смо жена и ја извесно време изнајмљивали станове (иако смо обоје и студирали и радили), живели смо чак у дрвеној кући у Подмосковљу, али смо живели одвојено од старијих.
И то нам је омогућило да задржимо веома добре односе с родитељима супруге. Ишли смо једни другима у госте, помагали и уопште лепо проводили време. То је омогућило и мени и мојој супрузи да много тога научимо: да самостално водимо домаћинство, да кувамо, штедимо новац и слично. Затим нам је Господ помогао, те смо добили свој стан, и то врло близу родитеља (то је свакако добра варијанта). Не сматрам да наше искуство треба да буде руководство за све младе породице, постоје и друге варијанте. Понекад млади супружници немају никакве могућности да живе одвојено, те морају да трпе и смиравају се. Понекад и с родитељима живе изврсно, Бог им је на помоћи. Али ја сматрам да је идеална варијанта живети одвојено и ићи једни другима у госте. Сетимо се чувених “таштиних палачинки”. То ће омогућити да се сачува свежина и топлина односа.
Рећи ћу нешто и о једној непријатној ствари. О слепој родитељској љубави. Понекад се родитељи погрешно понашају. Уместо да се моле за децу (“Јер молитве родитеља утврђују темељ домова”[1]), они почињу да се мешају у њихове породичне односе, на пример, да хушкају сина против снаје. То је, наравно, недопустиво. Ако волимо децу, морамо да им желимо добра, а какво је то добро сејати раздор међу супружницима? Син у таквом случају има право да се мало одвоји од мајке и оца и заштити своју половину, задржавајући, наравно, учтивост. Родитељи нипошто не смеју да се мешају у унутрашњи живот породице. Млади морају сами да разјасне своје односе. Верујте, они ће то учинити далеко брже без вас. Моја мајка ми је увек правила примедбе када би видела да сам непажљив према својој супрузи и узимала је у заштиту, због чега сам јој веома захвалан.
У закључку ћу навести речи игумана Евменија, које даје као утеху родитељима: “Примите, драги… мисао о томе да вам је Господ поверио вашу децу ради тога да бисте их одгајили, а затим пустили у самостални живот. Од првог дана су вам била дата ради тога да бисте их довели до оног тренутка када ће излетети из родитељског гнезда. И управо ви треба да их подстакнете на то, а затим радосно да посматрате њихов лет и да се молите за њих који лете у велики, самостални живот. У томе је ваше родитељско предназначење. Заједно с детињством завршило се веома важно и лепо поглавље и у вашем животу. Опроштајна здравица ће бити и горка, и слатка у исто време. Горка зато што се оно што је проживљено више никада неће поновити. Тај део, то поглавље ваше књиге живота биће завршено и затворено и оно се више никада неће отворити. А биће слатка зато што се живот не завршава. Даље ће књигу сада већ свог живота писати ваша одрасла деца. Треба само да имате на уму да ћете моћи у најбољем случају да је мало исправљате, али никако да је пишете. То је њихов самостални живот. Време родитељства је прошло. А како треба бити добар деда и баба – то је већ сасвим друга прича и друга књига”[2].
 

1. Требник, Москва, издавачки савет РПЦ, 2002, стр. 108.
2. Игуман Евменије (Перисти),Аномалије родитељске љубави, Иваново,2004, (на србском у Између љубави и себичности, Образ светачки, Београд, 2007.)