БОГОЧОВЕК КАО СУДИЈА
Други Долазак Христов и Царство будућег века
Васкрсење мртвих
Васкрсење мртвих збиће се при другом доласку Господа Христа: поновни долазак Победитеља смрти и Обновитеља живота изазваће васкрсење мртвих. Ο томе сведочи сам Спаситељ: Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјег, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда.[1] Васкрсење ће се састојати у томе што ће се тела свих умрлих људи поново сјединити са својим душама и постати духовна и бесмртна. Ο томе свети Апостол Павле благовести: Сеје се тело телесно, а устаје тело духовно. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се ο6уче у бесмртност.[2] „Васкрсење је, нема сумње, поновно сједињење душе и тела, и поновно васпостављање распаднутог и палог живог бића”.[3]
Васкрсење мртвих је темељ хришћанског учења ο вечном животу и циљу људског бића, на коме се зида вечно постојање човечије личности. Васкрсењем Господа Христа Богочовека неопходност васкрсења мртвих је постала сасвим природна и логична. Васкрснувши из мртвих, Господ је као Богочовек, као родоначелник новог човечанства ставио у људску природу зачетак васкрсења, начело васкрсења, и на тај начин постао прворођени из мртвих,[4] — коме ће пο неопходности следовати сви мртви у последњи дан.
Ако ичим, Нови Завет је нема сумње беспримерно нов фактом васкрсења Христовог, које је својом природом, карактером и стварношћу јединствени и небивали у историји света догађај. Васкрсења мртвих која су се десила у Старом,[5] као и она у Новом Завету,[6] нису савршена, јер су васкрснуте личности поново морале умрети. Само је васкрсли Господ Христос постао „првина савршеног васкрсења — απαρχή τής τελείας άναότάόεως, које више не подлеже смрти”.[7] Искључива и јединствена новина Спаситељеве Богочовечанске личности и састоји се управо у томе што је васкрсењем из мртвих постала вечна и бесмртна као Богочовечанска Личност. Он је васкрсао победивши смрт Собом за сав род људски; Његово је васкрсење бесмртно; иза њега нема више смрти, смрт више не може овладати Њиме. Тако је Спаситељ Своје учење ο васкрсењу мртвих посведочио и потврдио Својим бесмртним, Својим вечним васкрсењем. И иза Његовог учења ο васкрсењу мртвих стоји богочовечански догађај, богочовечански доживљај, богочовечанска стварност, као уосталом и иза сваке Његове божанске речи. у Његовој Богочовечанској Личности, остварен је потпуно и савршено живот вечни на земљи, и тиме је Он као Богочовек дао залог и силу за вечни живот и васкрсење сваког човека, због чега је Он једини између рођених на земљи имао право и смео рећи за Себе: Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре живеће.[8] Владајући животом и смрћу као Бог, оживотворавајући живе, васкрсавајући мртве, Господ Христос је с правом говорио: Заиста. заиста вам кажем: иде час, и већ је настао, кад ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети. Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење за живот, а који су чинили зло у васкрсење за суд.[9]
Васкрсење мртвих је у вечном плану Божјем ο човеку и свету. То Спаситељ објављује благовестећи: Ова је воља Оца који ме посла, да све што ми даде ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан.[10] Но и далеко пре последњег дана, још за живота Свог на земљи Господ васкрсава Лазара, Јаирову кћер и сина Наинске удовице, показујући тиме да Он хоће и може васкрсавати мртве.[11] Штавише, Спаситељ нам делимично открива тајну ο начину живота васкрснутих из мртвих, благовестећи: Они који се удостоје добити онај свет и васкрсење из мртвих нити ће се женити ни удавати; јер више не могу умрети; јер су као анђели; и синови су Божији кад су синови васкрсења.[12]
Силом своје вечне вредности и неодољиве важности, васкрсење Господа Христа постало је темељ на коме се зида живот свих хришћана уопште, и сваког хришћанина посебно. Циљ је човекова живота на земљи стећи живот вечни победивши смрт живљењем у Богочовечанском телу Цркве васкрслога Господа кроз свете тајне и свете врлине. Васкрсење Христово, а због њега и са њим и васкрсење свих људи, јесте то што Еванђеље чини Еванђељем. Отуда, прοповедати Еванђеље и није друго до проповедати васкрсење кроз победу над грехом и смрћу.[13] Еванђеље без васкрсења не би имало права звати се Еванђељем = Благовешћу, јер би главна горчина живота — смрт остала у души и телу човечанства, загорчавајући и онемогућавајући остварење сваког сношљивијег смисла живота и постојања. Ако Еванђеље Христово није Еванђеље васкрсења; ако вера у њега не осигурава људима васкрсење из мртвих и живот вечни, онда је оно непотребно и бескорисно, и треба га одбацити као обману. Јер ако Христос не васкрсе — узалуд вера наша, узалуд живот наш, узалуд васељена, узалуд савест, узалуд ум, узалуд разум, узалуд сви светови, узалуд све, јер је грех остао непобеђен, а са њим и највећи непријатељ човека, највећа мука човека и човечанства — смрт.[14] Без васкрсења Христовог као темеља морала — немогућ је новозаветни морал, немогућ нови живот у Христу и по Христу; и не само немогућ него и бесмислен, јер ако нема васкрсења— нема бесмртности, нема вечнога живота; у том случају најприроднији је и најлогичнији морал: да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети.[15] Свеистинита је благовест Светог Дамаскина: „Ако нема васкрсења, чиме се онда разликујемо од неразумних животиња? Ако нема васкрсења, онда треба да сматрамо срећнима звери пољске, које проводе безбрижан живот. Ако нема васкрсења, онда нема ни Бога, ни промисла”.[16]
Васкрсење Господа Христа је најочигледније и најубедљивије посведочено као историјски факт, а тиме и васкрсење мртвих уопште.[17] Свети Апостоли, испуњени Духом Светим, сву проповед ο Господу Христу заснивajу на Његовом васкрсењу; то наглашавају као најважније сведочанство ο Његовом Божанству и ο искупитељској сили Његовог крсног подвига. Они неустрашиво проповедају васкрсење свих људи у Христу Исусу док их Јевреји бацају у тамнице „што они уче људе и јављају у Исусу васкрсење из мртвих”.[18] Страшни Христоборац Савле, обраћен у хришћанство виђењем васкрслог Господа Исуса, сву пламену и неустрашиву проповед своју заснива на васкрсењу Христовом.[19] Ради васкрслог Господа Христа он подноси неописане муке, проходи надчовечанске подвиге, еда би како достигао у васкрсење мртвих.[20] Кроз све своје христочежњиве жеље он се ка томе пружа, и само у томе види смисао свеколиког живота људског. За њега је немогуће оправдање људског живота без васкрсења мртвих, као што је немогуће хришћанство без васкрсења Христовог. Једно је условљено другим. „Кад се Христос проповеда да васкрсе из мртвих, како говоре неки међу вама да нема васкрсења мртвих? Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос не васкрсе. Α ако Христос не васкрсе, онда је узалуд — κενή (= празна, бесциљна) проповед наша, а узалуд — κενή (= празна, бесциљна) и вера ваша. Α налазимо се и лажни сведоци Божји, јер сведочимо за Бога да Он васкрсе Христа, кога не васкрсе, ако мртви не устају. Јер, ако мртви не устају, ни Христос не уста. Α ако Христос не уста, узалуд вера ваша”.[21]
Неминовност васкрсења мртвих је природна и логична последица јединства природе рода људског у личности васкрслог Богочовека Христа, као што је смрт природна и логична последица јединства природе рода људског у Адаму:
„Христос уста из мртвих, и поста првина онима који уснуше. Јер пошто кроз човека би смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети”.[22] — Васкрсењем Својим из мртвих Господ Христос је, зато што је Богочовек, постао првина васкрсења свеопште људске природе. Због чега? Треба поновити: зато што је Богочовек. Човечанска природа се први пут у Њему, Богочовеку, обрела у потпуној заједници са Богом, са Бесмртним, са Вечним. Њиме је људска природа ушла у састав Његове Богочовечанске Личности, постала „тело Божје”, тело Бога Логоса. И на тај начин показала прави пут људској природи ка њеном савршенству, свесавршенству, ка њеној крајњој мети. То што је дато човечанској природи у Богочовеку Христу, и то што се десило с њом у Њему, дато је и десило се ради целокупне природе људске. Зато је човечанска природа у Господу Христу првина у новом животу, првина у бесмртности, у васкрсењу. За њом треба да следи сва људска природа, разливена кроз сва људска бића, диференцирана и индивидуалисана у сваком човеку посебно, као у одвојеној личности. Људска природа у сваком људском бићу, на тајанствен начин везана је са човечанском природом Богочовека Христа, по самој природи своје човечности и људскости, зато што је Он истинити човек, и у Њему је природа човечанска — стварна, истинита, људска, свељудска. Онако исто, као што је сваки човек својом човечанском природом везан на тајанствен и генитиван начин са родоначелником рода људског, природе људске, Адамом. То што је у Богочовеку Христу човечанска природа нераздељиво сједињена са Богом, и даје људској природи божанске васкрсне силе, које је не остављају у смрти. Та човечанска природа у Господу Христу је наша, општељудска природа; у њој има свакога од нас, по сили саме људскости наше природе. Као што смо по тој истој сили и у Адаму сви ми људи скупа, и сваки од нас посебно. То је закон под којим стоји и постоји род људски.
Богонадахнути апостол благовести свеопшту истину када каже: Као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети.[23] При самом стварању, првом човеку, Адаму, била је дата Логосна сила, животворна и животодавна. И сваком човеку уопште који се рађа на овај свет даје се та Логосна сила,[24] која је у роду људском грехољубивом под притиском смрти, обамрла, онемоћала. Господ Христос, Бог Логос оваплоћени, као Богочовек васкрсава из мртвих, и даје васкрсне силе обамрлој Логосној сили у сваком човеку да се ослободи смрт и уђе у васкрсење. То је квасац васкрсења, од кога има да ускисне целокупно тесто људске природе, од кога смо сви ми умешени. Васкрсли Богочовек не намеће нешто ново роду људском када му омогућава свеопште васкрсење из мртвих, јер је први човек, Адам, носилац и извор свуколике природе људске, саздан са Логосном силом као саставним делом њеним, као језгром њеним: а у том Логосном језгру њеном је и бесмртност њена. Васкрсењем Својим Богочовек Христос повраћа животворну и животодавну силу том обамрлом језгру бесмртности, и изводи га на пут који кроз свеопште васкрсење из мртвих води у свеопшту бесмртност. у самој Логосности својој људска природа носи своју бесмртност не само као могућност него и у сржи. Бог Логос, оваплоћен сав у човеку, даје тој бесмртности потребну пуноћу и савршенство. Васкрсење Богочовека Христа из мртвих осигурава свеопшту бесмртност људској природи, као саздању Божјем. Зато ће у пοследњи дан васкрснути сви људи, и добри и зли.[25]
Васкрсла тела, иако ће бити духовна и бесмртна, неће изгубити своју суштину, оно што тело чини телом, јер васкрсење није стварање новог тела него оживљење и преображење старог. Својом свемоћном силом Бог ће васкрснути иструлела и распадљива тела. Јер Он, који је у почетку створио тело од земље, може то исто тело, иако се распало у земљи и претворило у земљу, опет обновити и оживети. Нешто слично дешава се и у природи; посејано зрно, пошто се распадне у земљи, проклија, класа и доноси род.[26]
Главна разлика између садашњих и будућих васкрснутих тела и њихових својстава састојаће се поглавито у томе, што ће васкрснута тела бити бесмртна и духовна, и што ће дејствовати на духован начин. Бесмртност ће се њихова састоји у томе, што неће моћи да умру; а духовност, што ће живети као анђели.[27] Истоветност и разлика садашњих тела и васкрснутих личиће на истоветност и разлику које постоје између посејаног зрна и класа; битна, генетичка истоветност остаје, али и огромна разлика настаје.[28] Садашњи живот је као семе будућег, вели Свети Григорије Ниски. Али оно што очекујемо, разликује се много од садашњег, разликује се толико колико се клас разликује од зрна из кога је произашао. Садашњи живот је налик на зрно; очекивани живот јавиће се у красоти класа.[29]
У ствари, сама суштина тела као материје, као вештаственог бића, ограђена је не мање непроницљивом тајанственошћу неголи сама суштина душе као духовног бића. Како суштина душе, тако и суштина тела, последњом тајном својом измичу људском разуму и недосежне су за људске познајне моћи. Корење њиховог бића уврежено је у свету неприступних тајни Божјих које живе изнад свих врхова људског сазнања.
Да ће васкрснута тела бити суштаствено истоветна са садашњим телима, показује и сама реч άνά6τα6ις, што значи устајање, тојест устајање онога што је легло, пало, заспало, а не устајање нечег сасвим новог. Када би пак васкрснута тела била сасвим нова, онда васкрсење не би било устајање већ поновно стварање, и васкрснута тела не би имала ничег заједничког са умрлим телима. у том случају континуитет личности би се прекинуо, и тиме сав земаљски живот чове ков у телу изгубио сваки смисао. Васкрсење се не састоји у стварању новога него у обнављању онога што је већ било. Јер, по речима Светог Григорија Ниског, васкрсење није ништа друго до васпостављање старога — ή εις το άρχαϊον άποκατάστασις[30] – тојест онога што је било. Сам Спаситељ је васкрсао у оном истом телу у коме је на земљи живео, страдао ,распет био, пробадан копљем, и сахрањен. И по васкрсењу Свом Он се нарочито стара да убеди Своје ученике да је Његово васкрсло тело оно исто тело које је пре распећа и погреба имао.[31] Α пре васкрсења Свог, проповедајући Еванђеље, Господ Исус јасно учи да ће у последњи дан васкрснути управо мртва тела људска у којима су људи живели на земљи као са саставним делом својих личности: Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјег, и изићи.[32] Апостол Павле пак у свом учењу ο васкрсењу мртвих нарочито истиче да ће се ово смртно — го θνητόν — тело обући у бесмртност, и ово распадљиво — τό φθαρτόv — тело обући у нераспадљивост.[33] Α залог тога он види у васкрсењу Христа Господа: Онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна тела.[34]
Погружен у тајну васкрсења, Свети Јефрем Сирин благовести: Када наступи васкрсење мртвих земља ће претставити тело људско онаквим каквим га је примила, макар га биле растргле звери, појеле птице, разнеле рибе; неће недостајати чак ниједна длака људска.[35] Земном праху биће заповеђено да издвоји прах умрлих, и неће остати ниједне трунчице која се не би јавила пред Судијом. Ко је прогутан морем, кога су дивље звери прождерале, кога су птице покљувале, ко је у огњу изгорео, — за трен ока сви ће се пробудити, устати и јавити се… Они који се нису виђали овде, видеће се тамо; и мајка ће распознати свога сина, и син распознати своју мајку…[36] Сви ће, уставши нетрулежни,[37] добити тело, саобразно својим сопственим делима. Тело праведника засијаће седмоструко јаче од сунца; а тела грешника биће мрачна и испуњена злосмрадијем; и тело свакога показаће дела његова, јер сваки од нас носи дела своја у сопственом телу свом.[38]
Сажимајући богочовечанско учење ο природи васкрснутих тела, Свети Дамаскин благовести: Васкрснуће нераспадљивим оно исто тело које се распало и иструлело. Јер Онај који га је у почетку саставио из праха земљиног, моћи ће га опет васкрснути, пошто се оно, по одлуци Творца, опет распало и вратило у земљу, из које је узето.[39] Сеје се тело телесно, тојест грубо и смртно, а устаје тело духовно;[40] тојест онакво какво је тело Господа по васкрсењу: пролази кроз затворена врата, не умара се, не нуждава хране, сна и пића… Васкрснућемо: душе ће се поново сјединити са телима која ће постати нераспадљива свукавши са себе распадљивост, и предстаћемо страшном судишту Христовом.[41]
Духовност васкрснутих тела биће налик на духовност васкрслог тела Спасовог, које је при свој провереној телесности својој пролазило кроз затворена врата,[42] јер ће Господ, по речи светог Апостола, преобразити наше понижено тело, да буде саобразно телу славе Његове.[43] Α видовити орао богословља, гледајући са апокалиптичког зенита други долазак Господа Христа и васкрсење мртвих, благовести: Знамо да ћемо, када се јави, бити слични њему.[44] Јер као што носимо обличје земљанога, носићемо и обличје небескога.[45] Очувавши суштину своје вештаствености, васкрснута тела ће зрачити благодатном, божанском светлошћу, по речи Господа Исуса: Тада ће праведници засјати као сунце у царству Оца свога.[46] Та божанска светлост и слава неће бити подједнаке у свима васкрснутим телима праведника већ сразмерно степену светости самих праведника, по речи светог Апостола: Друга је слава сунцу, а друга слава месецу, и друга слава звездама; јер се звезда од звезде разликује у слави. Тако и васкрсење мртвих.[47]
Што се пак тиче природе и својстава васкрснутих тела грешника Свето Откривење показује да ће и она бити духовна и бесмртна. Свети Апостол сведочи: уједанпут, у трен ока затрубиће, и мртви ће устати нераспадљиви.[48] Нема сумње да ће природа и својства васкрснутих тела грешника бити саобразна природи и карактеру вечних мука.[49] Свети Јефрем Сирин богочовечански истинује: Сви ће добити тело саобразно делима својим. Тело праведника сијаће седмоструко јаче од сунца, а тела грешника биће мрачна и испуњена злосмрадијем; и тело свакога показиваће дела његова, јер сваки од нас носи дела своја у сопственом телу свом.[50] Ο томе Свети Кирил Јерусалимски благовести: Ми ћемо васкрснути имајући сви вечна тела — αιώνια τύ σώματα, али не сви слична. Ко је праведан, добиће тело небеско, да би могао достојно општити са анђелима; ко је пак грешан, добиће вечно тело које ће бити способно да подноси муке вечито горећи у огњу но никада не сагоревајући.[51]
НАПОМЕНЕ:
[1] Јн. 5, 28—29.
[2] 1 Кор. 15, 44. 53.
[3] Свети Јован Дамаскин, De fide, IV, 27.
[4] 1 Кор. 15, 20—23; Кол. 1, 18.
[5] 3 Цар. 17, 21—22; 4 Цар. 4, 32—36; 4 Цар. 13, 21.
[6] 2 Јн. 11, 44; Мт. 9, 25; Лк. 7, 14—15; Д. А. 9, 40.
[7] тамо.
[8] Јн. 11, 25.
[9] Јн. 5, 55. 28. 29.
[10] Јн. 6, 39; ср. 6, 40. 44; 10, 28; 12, 49—50.
[11] Ср. Јн. 5, 21.
[12] Лк. 20, 35—36; Мт. 22, 30; Мк. 12, 25.
[13] Ср. Д. А. 17, 18. 32; 23, 6.
[14] Кор. 15, 14. 17. 26.
[15] Ср. 1 Кор. 15, 30—32.
[16] De fidе, IV, 27.
[17] Ср. 1 Кор. 15, 1—10; Д. А. 10, 41; 13, 31; Рм. 1, 4; 1 Кор. 15, 12.13. 16. 22.
[18] Д. А. 4, 2; ср. 23, 6.
[19] 1 Кор. 15, 14. 17; Д. А. 17, 18. 32.
[20] Флб. 3, 7—11.
[21] 1 Кор. 15, 12—17; ср. Рм. 8, 11; 2 Тм. 2. 18.
[22] 1 Кор. 15, 20—22.
[23] 1 Кор. 15, 22.
[24] Ср. Јн. 1, 3. 4. 9.
[25] Ср. Јн. 5, 28—29; Мт. 25, 7.
[26] 1 Кор. 15, 36-44.
[27] Лк. 20, 35—36.
[28] 1 Кор. 15, 36—38. 42—44.
[29] In fun. Pulcher.
[30] In Ecclesiast., Homil. I.
[31] Јн. 20, 26—27; Лк. 24, 37-43.
[32] Јн. 5, 28; ср. Откр. 20, 13.
[33] 1 Кор. 15, 53.
[34] Рм. 8, 11
[35] Слово ο судје и воскрес.; Творен. Ефрема Сирина, част III, стр. 227; Москва, 1882.
[36] Ο страх. Бож. и послед. суд.; тамо, ч. IV, стр. 131 и 132.
[37] Слово ο воскрес. мертв.; тамо, ч. III, стр. 196.
[38] Слово ο судје и воскрес., тамо, стр. 227.
[39] De fide, IV, 27.
[40] 1 Кор. 15, 44.
[41] тамо.
[42] Јн. 20, 19. 26.
[43] Флб. 3, 21.
[44] 1 Јн. 3, 2; ср. Рм. 8, 29.
[45] 1 Кор. 15, 49.
[46] Мт. 13, 43.
[47] 1 Кор. 15, 41—42.
[48] 1 Кор. 15, 52: ср. Јн. 20, 26—27; 1 Кор. 15, 53.
[49] ср. 1 Кор. 15, 37—38; Мт. 13, 27—30. 38. 40.
[50] Слово ο судје и воскрес; част III, стр. 227; Творен. Ефрема Сирина.
[51] Catech. XVIII, 19.
