NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

BOGOČOVEK KAO SUDIJA

Drugi Dolazak Hristov i Carstvo budućeg veka

 

Vaskrsenje mrtvih

 

Vaskrsenje mrtvih zbiće se pri drugom dolasku Gospoda Hrista: ponovni dolazak Pobeditelja smrti i Obnovitelja života izazvaće vaskrsenje mrtvih. Ο tome svedoči sam Spasitelj: Ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjeg, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.[1] Vaskrsenje će se sastojati u tome što će se tela svih umrlih ljudi ponovo sjediniti sa svojim dušama i postati duhovna i besmrtna. Ο tome sveti Apostol Pavle blagovesti: Seje se telo telesno, a ustaje telo duhovno. Jer ovo raspadljivo treba da se obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno da se ο6uče u besmrtnost.[2] „Vaskrsenje je, nema sumnje, ponovno sjedinjenje duše i tela, i ponovno vaspostavljanje raspadnutog i palog živog bića“.[3]

Vaskrsenje mrtvih je temelj hrišćanskog učenja ο večnom životu i cilju ljudskog bića, na kome se zida večno postojanje čovečije ličnosti. Vaskrsenjem Gospoda Hrista Bogočoveka neophodnost vaskrsenja mrtvih je postala sasvim prirodna i logična. Vaskrsnuvši iz mrtvih, Gospod je kao Bogočovek, kao rodonačelnik novog čovečanstva stavio u ljudsku prirodu začetak vaskrsenja, načelo vaskrsenja, i na taj način postao prvorođeni iz mrtvih,[4] — kome će pο neophodnosti sledovati svi mrtvi u poslednji dan.

Ako ičim, Novi Zavet je nema sumnje besprimerno nov faktom vaskrsenja Hristovog, koje je svojom prirodom, karakterom i stvarnošću jedinstveni i nebivali u istoriji sveta događaj. Vaskrsenja mrtvih koja su se desila u Starom,[5] kao i ona u Novom Zavetu,[6] nisu savršena, jer su vaskrsnute ličnosti ponovo morale umreti. Samo je vaskrsli Gospod Hristos postao „prvina savršenog vaskrsenja — απαρχή τής τελείας άναότάόεως, koje više ne podleže smrti“.[7] Isključiva i jedinstvena novina Spasiteljeve Bogočovečanske ličnosti i sastoji se upravo u tome što je vaskrsenjem iz mrtvih postala večna i besmrtna kao Bogočovečanska Ličnost. On je vaskrsao pobedivši smrt Sobom za sav rod ljudski; Njegovo je vaskrsenje besmrtno; iza njega nema više smrti, smrt više ne može ovladati Njime. Tako je Spasitelj Svoje učenje ο vaskrsenju mrtvih posvedočio i potvrdio Svojim besmrtnim, Svojim večnim vaskrsenjem. I iza Njegovog učenja ο vaskrsenju mrtvih stoji bogočovečanski događaj, bogočovečanski doživljaj, bogočovečanska stvarnost, kao uostalom i iza svake Njegove božanske reči. u Njegovoj Bogočovečanskoj Ličnosti, ostvaren je potpuno i savršeno život večni na zemlji, i time je On kao Bogočovek dao zalog i silu za večni život i vaskrsenje svakog čoveka, zbog čega je On jedini između rođenih na zemlji imao pravo i smeo reći za Sebe: Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje u mene ako i umre živeće.[8] Vladajući životom i smrću kao Bog, oživotvoravajući žive, vaskrsavajući mrtve, Gospod Hristos je s pravom govorio: Zaista. zaista vam kažem: ide čas, i već je nastao, kad će mrtvi čuti glas Sina Božjega, i čuvši oživeti. Ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjega, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje za život, a koji su činili zlo u vaskrsenje za sud.[9]

Vaskrsenje mrtvih je u večnom planu Božjem ο čoveku i svetu. To Spasitelj objavljuje blagovesteći: Ova je volja Oca koji me posla, da sve što mi dade ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u poslednji dan.[10] No i daleko pre poslednjeg dana, još za života Svog na zemlji Gospod vaskrsava Lazara, Jairovu kćer i sina Nainske udovice, pokazujući time da On hoće i može vaskrsavati mrtve.[11] Štaviše, Spasitelj nam delimično otkriva tajnu ο načinu života vaskrsnutih iz mrtvih, blagovesteći: Oni koji se udostoje dobiti onaj svet i vaskrsenje iz mrtvih niti će se ženiti ni udavati; jer više ne mogu umreti; jer su kao anđeli; i sinovi su Božiji kad su sinovi vaskrsenja.[12]

Silom svoje večne vrednosti i neodoljive važnosti, vaskrsenje Gospoda Hrista postalo je temelj na kome se zida život svih hrišćana uopšte, i svakog hrišćanina posebno. Cilj je čovekova života na zemlji steći život večni pobedivši smrt življenjem u Bogočovečanskom telu Crkve vaskrsloga Gospoda kroz svete tajne i svete vrline. Vaskrsenje Hristovo, a zbog njega i sa njim i vaskrsenje svih ljudi, jeste to što Evanđelje čini Evanđeljem. Otuda, prοpovedati Evanđelje i nije drugo do propovedati vaskrsenje kroz pobedu nad grehom i smrću.[13] Evanđelje bez vaskrsenja ne bi imalo prava zvati se Evanđeljem = Blagovešću, jer bi glavna gorčina života — smrt ostala u duši i telu čovečanstva, zagorčavajući i onemogućavajući ostvarenje svakog snošljivijeg smisla života i postojanja. Ako Evanđelje Hristovo nije Evanđelje vaskrsenja; ako vera u njega ne osigurava ljudima vaskrsenje iz mrtvih i život večni, onda je ono nepotrebno i beskorisno, i treba ga odbaciti kao obmanu. Jer ako Hristos ne vaskrse — uzalud vera naša, uzalud život naš, uzalud vaseljena, uzalud savest, uzalud um, uzalud razum, uzalud svi svetovi, uzalud sve, jer je greh ostao nepobeđen, a sa njim i najveći neprijatelj čoveka, najveća muka čoveka i čovečanstva — smrt.[14] Bez vaskrsenja Hristovog kao temelja morala — nemoguć je novozavetni moral, nemoguć novi život u Hristu i po Hristu; i ne samo nemoguć nego i besmislen, jer ako nema vaskrsenja— nema besmrtnosti, nema večnoga života; u tom slučaju najprirodniji je i najlogičniji moral: da jedemo i pijemo, jer ćemo sutra umreti.[15] Sveistinita je blagovest Svetog Damaskina: „Ako nema vaskrsenja, čime se onda razlikujemo od nerazumnih životinja? Ako nema vaskrsenja, onda treba da smatramo srećnima zveri poljske, koje provode bezbrižan život. Ako nema vaskrsenja, onda nema ni Boga, ni promisla“.[16]

Vaskrsenje Gospoda Hrista je najočiglednije i najubedljivije posvedočeno kao istorijski fakt, a time i vaskrsenje mrtvih uopšte.[17] Sveti Apostoli, ispunjeni Duhom Svetim, svu propoved ο Gospodu Hristu zasnivaju na Njegovom vaskrsenju; to naglašavaju kao najvažnije svedočanstvo ο Njegovom Božanstvu i ο iskupiteljskoj sili Njegovog krsnog podviga. Oni neustrašivo propovedaju vaskrsenje svih ljudi u Hristu Isusu dok ih Jevreji bacaju u tamnice „što oni uče ljude i javljaju u Isusu vaskrsenje iz mrtvih“.[18] Strašni Hristoborac Savle, obraćen u hrišćanstvo viđenjem vaskrslog Gospoda Isusa, svu plamenu i neustrašivu propoved svoju zasniva na vaskrsenju Hristovom.[19] Radi vaskrslog Gospoda Hrista on podnosi neopisane muke, prohodi nadčovečanske podvige, eda bi kako dostigao u vaskrsenje mrtvih.[20] Kroz sve svoje hristočežnjive želje on se ka tome pruža, i samo u tome vidi smisao svekolikog života ljudskog. Za njega je nemoguće opravdanje ljudskog života bez vaskrsenja mrtvih, kao što je nemoguće hrišćanstvo bez vaskrsenja Hristovog. Jedno je uslovljeno drugim. „Kad se Hristos propoveda da vaskrse iz mrtvih, kako govore neki među vama da nema vaskrsenja mrtvih? Ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos ne vaskrse. Α ako Hristos ne vaskrse, onda je uzalud — κενή (= prazna, besciljna) propoved naša, a uzalud — κενή (= prazna, besciljna) i vera vaša. Α nalazimo se i lažni svedoci Božji, jer svedočimo za Boga da On vaskrse Hrista, koga ne vaskrse, ako mrtvi ne ustaju. Jer, ako mrtvi ne ustaju, ni Hristos ne usta. Α ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša“.[21]

Neminovnost vaskrsenja mrtvih je prirodna i logična posledica jedinstva prirode roda ljudskog u ličnosti vaskrslog Bogočoveka Hrista, kao što je smrt prirodna i logična posledica jedinstva prirode roda ljudskog u Adamu:

„Hristos usta iz mrtvih, i posta prvina onima koji usnuše. Jer pošto kroz čoveka bi smrt, kroz čoveka je i vaskrsenje mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti“.[22] — Vaskrsenjem Svojim iz mrtvih Gospod Hristos je, zato što je Bogočovek, postao prvina vaskrsenja sveopšte ljudske prirode. Zbog čega? Treba ponoviti: zato što je Bogočovek. Čovečanska priroda se prvi put u Njemu, Bogočoveku, obrela u potpunoj zajednici sa Bogom, sa Besmrtnim, sa Večnim. Njime je ljudska priroda ušla u sastav Njegove Bogočovečanske Ličnosti, postala „telo Božje“, telo Boga Logosa. I na taj način pokazala pravi put ljudskoj prirodi ka njenom savršenstvu, svesavršenstvu, ka njenoj krajnjoj meti. To što je dato čovečanskoj prirodi u Bogočoveku Hristu, i to što se desilo s njom u Njemu, dato je i desilo se radi celokupne prirode ljudske. Zato je čovečanska priroda u Gospodu Hristu prvina u novom životu, prvina u besmrtnosti, u vaskrsenju. Za njom treba da sledi sva ljudska priroda, razlivena kroz sva ljudska bića, diferencirana i individualisana u svakom čoveku posebno, kao u odvojenoj ličnosti. Ljudska priroda u svakom ljudskom biću, na tajanstven način vezana je sa čovečanskom prirodom Bogočoveka Hrista, po samoj prirodi svoje čovečnosti i ljudskosti, zato što je On istiniti čovek, i u Njemu je priroda čovečanska — stvarna, istinita, ljudska, sveljudska. Onako isto, kao što je svaki čovek svojom čovečanskom prirodom vezan na tajanstven i genitivan način sa rodonačelnikom roda ljudskog, prirode ljudske, Adamom. To što je u Bogočoveku Hristu čovečanska priroda nerazdeljivo sjedinjena sa Bogom, i daje ljudskoj prirodi božanske vaskrsne sile, koje je ne ostavljaju u smrti. Ta čovečanska priroda u Gospodu Hristu je naša, opšteljudska priroda; u njoj ima svakoga od nas, po sili same ljudskosti naše prirode. Kao što smo po toj istoj sili i u Adamu svi mi ljudi skupa, i svaki od nas posebno. To je zakon pod kojim stoji i postoji rod ljudski.

Bogonadahnuti apostol blagovesti sveopštu istinu kada kaže: Kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti.[23] Pri samom stvaranju, prvom čoveku, Adamu, bila je data Logosna sila, životvorna i životodavna. I svakom čoveku uopšte koji se rađa na ovaj svet daje se ta Logosna sila,[24] koja je u rodu ljudskom greholjubivom pod pritiskom smrti, obamrla, onemoćala. Gospod Hristos, Bog Logos ovaploćeni, kao Bogočovek vaskrsava iz mrtvih, i daje vaskrsne sile obamrloj Logosnoj sili u svakom čoveku da se oslobodi smrt i uđe u vaskrsenje. To je kvasac vaskrsenja, od koga ima da uskisne celokupno testo ljudske prirode, od koga smo svi mi umešeni. Vaskrsli Bogočovek ne nameće nešto novo rodu ljudskom kada mu omogućava sveopšte vaskrsenje iz mrtvih, jer je prvi čovek, Adam, nosilac i izvor svukolike prirode ljudske, sazdan sa Logosnom silom kao sastavnim delom njenim, kao jezgrom njenim: a u tom Logosnom jezgru njenom je i besmrtnost njena. Vaskrsenjem Svojim Bogočovek Hristos povraća životvornu i životodavnu silu tom obamrlom jezgru besmrtnosti, i izvodi ga na put koji kroz sveopšte vaskrsenje iz mrtvih vodi u sveopštu besmrtnost. u samoj Logosnosti svojoj ljudska priroda nosi svoju besmrtnost ne samo kao mogućnost nego i u srži. Bog Logos, ovaploćen sav u čoveku, daje toj besmrtnosti potrebnu punoću i savršenstvo. Vaskrsenje Bogočoveka Hrista iz mrtvih osigurava sveopštu besmrtnost ljudskoj prirodi, kao sazdanju Božjem. Zato će u pοslednji dan vaskrsnuti svi ljudi, i dobri i zli.[25]

Vaskrsla tela, iako će biti duhovna i besmrtna, neće izgubiti svoju suštinu, ono što telo čini telom, jer vaskrsenje nije stvaranje novog tela nego oživljenje i preobraženje starog. Svojom svemoćnom silom Bog će vaskrsnuti istrulela i raspadljiva tela. Jer On, koji je u početku stvorio telo od zemlje, može to isto telo, iako se raspalo u zemlji i pretvorilo u zemlju, opet obnoviti i oživeti. Nešto slično dešava se i u prirodi; posejano zrno, pošto se raspadne u zemlji, proklija, klasa i donosi rod.[26]

Glavna razlika između sadašnjih i budućih vaskrsnutih tela i njihovih svojstava sastojaće se poglavito u tome, što će vaskrsnuta tela biti besmrtna i duhovna, i što će dejstvovati na duhovan način. Besmrtnost će se njihova sastoji u tome, što neće moći da umru; a duhovnost, što će živeti kao anđeli.[27] Istovetnost i razlika sadašnjih tela i vaskrsnutih ličiće na istovetnost i razliku koje postoje između posejanog zrna i klasa; bitna, genetička istovetnost ostaje, ali i ogromna razlika nastaje.[28] Sadašnji život je kao seme budućeg, veli Sveti Grigorije Niski. Ali ono što očekujemo, razlikuje se mnogo od sadašnjeg, razlikuje se toliko koliko se klas razlikuje od zrna iz koga je proizašao. Sadašnji život je nalik na zrno; očekivani život javiće se u krasoti klasa.[29]

U stvari, sama suština tela kao materije, kao veštastvenog bića, ograđena je ne manje nepronicljivom tajanstvenošću negoli sama suština duše kao duhovnog bića. Kako suština duše, tako i suština tela, poslednjom tajnom svojom izmiču ljudskom razumu i nedosežne su za ljudske poznajne moći. Korenje njihovog bića uvreženo je u svetu nepristupnih tajni Božjih koje žive iznad svih vrhova ljudskog saznanja.

Da će vaskrsnuta tela biti suštastveno istovetna sa sadašnjim telima, pokazuje i sama reč άνά6τα6ις, što znači ustajanje, tojest ustajanje onoga što je leglo, palo, zaspalo, a ne ustajanje nečeg sasvim novog. Kada bi pak vaskrsnuta tela bila sasvim nova, onda vaskrsenje ne bi bilo ustajanje već ponovno stvaranje, i vaskrsnuta tela ne bi imala ničeg zajedničkog sa umrlim telima. u tom slučaju kontinuitet ličnosti bi se prekinuo, i time sav zemaljski život čove kov u telu izgubio svaki smisao. Vaskrsenje se ne sastoji u stvaranju novoga nego u obnavljanju onoga što je već bilo. Jer, po rečima Svetog Grigorija Niskog, vaskrsenje nije ništa drugo do vaspostavljanje staroga — ή εις το άρχαϊον άποκατάστασις[30] – tojest onoga što je bilo. Sam Spasitelj je vaskrsao u onom istom telu u kome je na zemlji živeo, stradao ,raspet bio, probadan kopljem, i sahranjen. I po vaskrsenju Svom On se naročito stara da ubedi Svoje učenike da je Njegovo vaskrslo telo ono isto telo koje je pre raspeća i pogreba imao.[31] Α pre vaskrsenja Svog, propovedajući Evanđelje, Gospod Isus jasno uči da će u poslednji dan vaskrsnuti upravo mrtva tela ljudska u kojima su ljudi živeli na zemlji kao sa sastavnim delom svojih ličnosti: Ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjeg, i izići.[32] Apostol Pavle pak u svom učenju ο vaskrsenju mrtvih naročito ističe da će se ovo smrtno — go θνητόν — telo obući u besmrtnost, i ovo raspadljivo — τό φθαρτόv — telo obući u neraspadljivost.[33] Α zalog toga on vidi u vaskrsenju Hrista Gospoda: Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna tela.[34]

Pogružen u tajnu vaskrsenja, Sveti Jefrem Sirin blagovesti: Kada nastupi vaskrsenje mrtvih zemlja će pretstaviti telo ljudsko onakvim kakvim ga je primila, makar ga bile rastrgle zveri, pojele ptice, raznele ribe; neće nedostajati čak nijedna dlaka ljudska.[35] Zemnom prahu biće zapoveđeno da izdvoji prah umrlih, i neće ostati nijedne trunčice koja se ne bi javila pred Sudijom. Ko je progutan morem, koga su divlje zveri prožderale, koga su ptice pokljuvale, ko je u ognju izgoreo, — za tren oka svi će se probuditi, ustati i javiti se… Oni koji se nisu viđali ovde, videće se tamo; i majka će raspoznati svoga sina, i sin raspoznati svoju majku…[36] Svi će, ustavši netruležni,[37] dobiti telo, saobrazno svojim sopstvenim delima. Telo pravednika zasijaće sedmostruko jače od sunca; a tela grešnika biće mračna i ispunjena zlosmradijem; i telo svakoga pokazaće dela njegova, jer svaki od nas nosi dela svoja u sopstvenom telu svom.[38]

Sažimajući bogočovečansko učenje ο prirodi vaskrsnutih tela, Sveti Damaskin blagovesti: Vaskrsnuće neraspadljivim ono isto telo koje se raspalo i istrulelo. Jer Onaj koji ga je u početku sastavio iz praha zemljinog, moći će ga opet vaskrsnuti, pošto se ono, po odluci Tvorca, opet raspalo i vratilo u zemlju, iz koje je uzeto.[39] Seje se telo telesno, tojest grubo i smrtno, a ustaje telo duhovno;[40] tojest onakvo kakvo je telo Gospoda po vaskrsenju: prolazi kroz zatvorena vrata, ne umara se, ne nuždava hrane, sna i pića… Vaskrsnućemo: duše će se ponovo sjediniti sa telima koja će postati neraspadljiva svukavši sa sebe raspadljivost, i predstaćemo strašnom sudištu Hristovom.[41]

Duhovnost vaskrsnutih tela biće nalik na duhovnost vaskrslog tela Spasovog, koje je pri svoj proverenoj telesnosti svojoj prolazilo kroz zatvorena vrata,[42] jer će Gospod, po reči svetog Apostola, preobraziti naše poniženo telo, da bude saobrazno telu slave Njegove.[43] Α vidoviti orao bogoslovlja, gledajući sa apokaliptičkog zenita drugi dolazak Gospoda Hrista i vaskrsenje mrtvih, blagovesti: Znamo da ćemo, kada se javi, biti slični njemu.[44] Jer kao što nosimo obličje zemljanoga, nosićemo i obličje nebeskoga.[45] Očuvavši suštinu svoje veštastvenosti, vaskrsnuta tela će zračiti blagodatnom, božanskom svetlošću, po reči Gospoda Isusa: Tada će pravednici zasjati kao sunce u carstvu Oca svoga.[46] Ta božanska svetlost i slava neće biti podjednake u svima vaskrsnutim telima pravednika već srazmerno stepenu svetosti samih pravednika, po reči svetog Apostola: Druga je slava suncu, a druga slava mesecu, i druga slava zvezdama; jer se zvezda od zvezde razlikuje u slavi. Tako i vaskrsenje mrtvih.[47]

Što se pak tiče prirode i svojstava vaskrsnutih tela grešnika Sveto Otkrivenje pokazuje da će i ona biti duhovna i besmrtna. Sveti Apostol svedoči: ujedanput, u tren oka zatrubiće, i mrtvi će ustati neraspadljivi.[48] Nema sumnje da će priroda i svojstva vaskrsnutih tela grešnika biti saobrazna prirodi i karakteru večnih muka.[49] Sveti Jefrem Sirin bogočovečanski istinuje: Svi će dobiti telo saobrazno delima svojim. Telo pravednika sijaće sedmostruko jače od sunca, a tela grešnika biće mračna i ispunjena zlosmradijem; i telo svakoga pokazivaće dela njegova, jer svaki od nas nosi dela svoja u sopstvenom telu svom.[50] Ο tome Sveti Kiril Jerusalimski blagovesti: Mi ćemo vaskrsnuti imajući svi večna tela — αιώνια τύ σώματα, ali ne svi slična. Ko je pravedan, dobiće telo nebesko, da bi mogao dostojno opštiti sa anđelima; ko je pak grešan, dobiće večno telo koje će biti sposobno da podnosi muke večito goreći u ognju no nikada ne sagorevajući.[51]

 


NAPOMENE:

[1] Jn. 5, 28—29.

[2] 1 Kor. 15, 44. 53.

[3] Sveti Jovan Damaskin, De fide, IV, 27.

[4] 1 Kor. 15, 20—23; Kol. 1, 18.

[5] 3 Car. 17, 21—22; 4 Car. 4, 32—36; 4 Car. 13, 21.

[6] 2 Jn. 11, 44; Mt. 9, 25; Lk. 7, 14—15; D. A. 9, 40.

[7] tamo.

[8] Jn. 11, 25.

[9] Jn. 5, 55. 28. 29.

[10] Jn. 6, 39; sr. 6, 40. 44; 10, 28; 12, 49—50.

[11] Sr. Jn. 5, 21.

[12] Lk. 20, 35—36; Mt. 22, 30; Mk. 12, 25.

[13] Sr. D. A. 17, 18. 32; 23, 6.

[14] Kor. 15, 14. 17. 26.

[15] Sr. 1 Kor. 15, 30—32.

[16] De fide, IV, 27.

[17] Sr. 1 Kor. 15, 1—10; D. A. 10, 41; 13, 31; Rm. 1, 4; 1 Kor. 15, 12.13. 16. 22.

[18] D. A. 4, 2; sr. 23, 6.

[19] 1 Kor. 15, 14. 17; D. A. 17, 18. 32.

[20] Flb. 3, 7—11.

[21] 1 Kor. 15, 12—17; sr. Rm. 8, 11; 2 Tm. 2. 18.

[22] 1 Kor. 15, 20—22.

[23] 1 Kor. 15, 22.

[24] Sr. Jn. 1, 3. 4. 9.

[25] Sr. Jn. 5, 28—29; Mt. 25, 7.

[26] 1 Kor. 15, 36-44.

[27] Lk. 20, 35—36.

[28] 1 Kor. 15, 36—38. 42—44.

[29] In fun. Pulcher.

[30] In Ecclesiast., Homil. I.

[31] Jn. 20, 26—27; Lk. 24, 37-43.

[32] Jn. 5, 28; sr. Otkr. 20, 13.

[33] 1 Kor. 15, 53.

[34] Rm. 8, 11

[35] Slovo ο sudje i voskres.; Tvoren. Efrema Sirina, čast III, str. 227; Moskva, 1882.

[36] Ο strah. Bož. i posled. sud.; tamo, č. IV, str. 131 i 132.

[37] Slovo ο voskres. mertv.; tamo, č. III, str. 196.

[38] Slovo ο sudje i voskres., tamo, str. 227.

[39] De fide, IV, 27.

[40] 1 Kor. 15, 44.

[41] tamo.

[42] Jn. 20, 19. 26.

[43] Flb. 3, 21.

[44] 1 Jn. 3, 2; sr. Rm. 8, 29.

[45] 1 Kor. 15, 49.

[46] Mt. 13, 43.

[47] 1 Kor. 15, 41—42.

[48] 1 Kor. 15, 52: sr. Jn. 20, 26—27; 1 Kor. 15, 53.

[49] sr. 1 Kor. 15, 37—38; Mt. 13, 27—30. 38. 40.

[50] Slovo ο sudje i voskres; čast III, str. 227; Tvoren. Efrema Sirina.

[51] Catech. XVIII, 19.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *