NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

BOGOČOVEK KAO SUDIJA

Eshatologija

 

Stanje duša u zagrobnom životu

 

Duše umrlih ljudi ulaze u zagrobni život sa celokupnom sadržinom svojom: „Dela njihova idu za njima“.[1] Ulaze sa svima mislima i osećanjima, sa svima vrlinama i porocima, sa svima vrednostima i manama, sa celokupnim svojim moralnim svetom. I takvima kakve jesu, kakve su izišle iz tela i zemaljskog života, njima se i sudi na Posebnom sudu i određuje privremeno stanje u zagrobnom životu, stanje od Posebnog do Strašnog suda.

Ali kao što je religiozno-moralno stanje duša ljudskih različito za života njihova na zemlji, tako je ono različito i po izlasku njihovom iz tela i u zagrobnom životu. Nema sumnje, stanje duša posle smrti je slično moralnom stanju svake individualne duše za života na zemlji. Ono je prirodna posledica i prirodno produženje života na zemlji. Jer kada bi smrt, ili Posebni sud, potpuno menjali stanje duše, gubio bi se kontinuitet ličnosti, i u zagrobnom životu Petar se ne bi osećao kao Petar, ili Pavle kao Pavle.

Religiozno-moralno stanje duša ne menja se korenito u zagrobnom životu. Kada bi ga Bog korenito izmenio, učinio bi nasilje nad neprikosnovenošću slobode ljudske duše i uništio ono što ličnost čini ličnošću.

Ali i sama duša u zagrobnom životu, makar svim bićem svojim htela i želela da potpuno izmeni sebe i počne novi život koji bi se sasvim razlikovao od njenog života na zemlji, ne bi mogla da to učini. Α ne bi mogla zato što joj u zagrobnom životu nedostaje telo koje je neophodan sastojak čovečje ličnosti za njeno potpuno samostalno opredeljenje i delatnost, i što joj nedostaju zemaljski uslovi i sredstva spasenja. Drugim rečima: u zagrobnom životu pokajanje je nemogućno, jer tamo dozreva ono što je početo na zemlji, i u pravcu u kome je početo. Na to ukazuje Sveto Evanđelje kada život na zemlji naziva setvom, a život u zagrobnom životu žetvom.[2]

Život duša u zagrobnom životu, kako nam kazuje Božansko Otkrivenje, sastoji se ili u nepotpunom blaženstvu ili u nepotpunom mučenju, jer će potpuno blaženstvo ili potpuno mučenje nastati tek posle Strašnoga suda, pošto je duša bez tela samo duša a ne potpun čovek. Na Posebnom sudu duše se dele u dve vrste: duše pravedne i duše grešne. Otuda su i u zagrobnom životu mogućna samo dva odgovarajuća stanja: stanje blaženstva i stanje mučenja, svako sa svojim mnogobrojnim nijansama; i dva mesta: raj i pakao, opet svako sa svojim mnogim obiteljima.[3] Sveto Otkrivenje jasno i određeno uči da je u zagrobnom životu moguća samo dvojaka žetva: od tela — pogibao, od duha — život večni.[4] No s obzirom na razne i mnogobrojne stepene moralnog savršenstva ili poročnosti duša, razni su i mnogobrojni su i stepeni blaženstva i stepeni mučenja duša u zagrobnom životu.

Produžujući u zagrobnom svetu život svim svojim bićem, duše raspolažu potpunom ličnošću i samosvešću; one osećaju, saznaju, shvataju, pacuđuju, i uopšte obavljaju sve psihičke radnje. Očigledan primer za to imamo u Spasiteljevoj priči ο bogatašu i Lazaru: bogataš vidi i poznaje Lazara i Avrama, oseća muku u plamenu, moli za pomoć, seća se svoje braće na zemlji i brine za njihovu sudbu na zemlji i u zagrobnom životu;[5] patrijarh Avram živi u blaženstvu, objašnjava bogatašu prirodu raja i pakla, opravdava postojanje blaženstva i muka u zagrobnom životu, ukazuje na sredstva spasenja.[6]

Sveti apostol Pavle, koji je još za života na zemlji bio uznošen u sve svetove u kojima živi ljudsko biće, blagovesti: da oni koji se u zagrobnom životu nalaze u preispodnji — „pod zemljom“ (=τα καταχθόνια) mogu se svesni i slobodno opredeliti za poklonjenje Isusu kao Bogu i Gospodu.[7] Sveti apostol Petar govori ο Spasiteljevoj propovedi „duhovima u tamnici“ (= dušama umrlih); a to po kazuje da su oni svesni i razumni, slobodni i sposobni da propoved prime ili odbace.[8] Hristoljubljeni tajnovidac, sveti znalac nebeskih svetova, vidi duše pobijenih za reč Božiju i čuje njihove reči, koje izražavaju njihovu želju i bojazan za one koji stradaju na zemlji u ime Hristovo; a to pokazuje da su one svesna i lična bića.[9] I još: on u otkrivenju vidi i one koji su pred prestolom Božjim i radosno služe Bogu dan i noć.[10] Duše u zagrobnom životu raduju se za one na zemlji koji ostaju verni Evanđelju do same smrti.[11]

Bogočežnjivim dušama pravednika, Bog kao svepravedni Sudija, dodeljuje blaženstvo, uvodi ih u svetle obitelji radosti rajske. To nam Sveto Otkrivenje pokazuje i posvedočava na razne načine. — U priči ο bogatašu i Lazaru Spasitelj veli da su dušu mnogostradalnog pravednog Lazara, odmah posle smrti, Anđeli odneli u naručje Avraamovo, gde se ona teši.[12] Pred Svoje krsno stradanje Spasitelj uspokojava Svoje učenike: Idem da vam pripravim mesto. I kada otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja.[13] Α blagorazumnom razbojniku čovekoljubivi Gospod sa krsta govori: Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa miom u raju.[14] Hristočežnjivi apostol Pavle svom dušom čezne: da se razdreši od tela i da s Hristom bude.[15] Α Korinćanima piše: više volim otići od tela, i biti kod Gospoda.[16] Učeniku „koga ljubljaše Isus“ kazane su i pokazane tajne zagrobnog života: video je pravednike Božje u blesku slave pre no što je obavljen poslednji sud; video je oko prestola Božjeg dvadeset i četiri prestola, i na njima dvadeset i četiri starca gde sede, obučeni u bele haljine i sa zlatnim krunama na glavama svojim;[17] video je pod nebeskim oltarom duše pobijenih za reč Božju i za svedočanstvo koje imahu;[18] i još: video je narod mnogi, kojega niko ne može izbrojati, od svakoga jezika i kolena i naroda i plemena, gde stoji pred prestolom i pred Jagnjetom, obučen u haljine bele.[19]

Blaženstvo pravednih duša u zagrobnom životu prohodi u neispitanim tajanstvenim dubinama i visinama blagodati Božije. Najsveobuhvatniji naziv toga jeste raj. Sveti apostol Pavle koji je još za života na zemlji bio uznesen u raj i video njegove nezamislive krasote, blagovesti: ο tome nije slobodno govoriti čoveku.[20] Ovaj blaženi pokoj duša on sravnjuje sa pokojem koji je za Boga Tvorca nastao kada je završio stvaranje sveta.[21]

Blaženstvo pravednih duša u zagrobnom životu dolazi od njihove blagodatno-vrlinske blizine i opštenja sa Gospodom Isusom, po reči Njegovoj svetim učenicima Njegovim na Tajnoj večeri: Doći ću, i uzeću vas k sebi da i vi budete gde sam ja,[22] i po molitvi Njegovoj Ocu nebeskome: Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja, da gledaju slavu moju.[23] Spasitelj blagovesti: Koji god veruju u Njega — doći će i sesti za trpezu sa Avraamom i Isakom i Jakovom u Carstvu nebeskom.[24] Anđeli i pravednici na nebesima sačinjavaju jednu Crkvu — nebeski Sion, grad Boga živoga.[25] U samoj stvari,blaženstvopravednihdušapočinjejošovdenazemljiunjihovomhristočežnjivom blagodatno-vrlinskom ohristovljenju i otrojičenju, produžuje se u zagrobnom životu, i posle Strašnoga suda dostiže punoću „sa svima svetima“.

No blaženstvo pravednih duša u zagrobnom životu je ne samo nepotpuno već i nepodjednako, jer je srazmerno blagodatno-vrlinskom razviću duša.[26] Na to naročito ukazuje blagovest svetog apostola Pavla: Svaki će primiti svoju platu po svome trudu.[27]

Mesto u kome borave pravedne duše u zagrobnom životu naziva se u Svetom Pismu: rajem,[28] Carstvom Božijim,[29] Carstvom Hristovim,[30] Carstvom nebeskim,[31] naručjem Avraamovim,[32] domom Oca Nebeskog,[33] gorom Sion, gradom Boga živoga, Jerusalimom nebeskim,[34] Jerusalimom višnjim,[35] nebesima.[36]

Dragovoljno sjedinjene sa gresima i prožete njima za života na zemlji, grešne duše ih se ne mogu mehanički osloboditi izlaskom iz tela ili ulaskom u zagrobni svet; pogotovu ne posle pravedne presude Posebnog suda Božjeg, na kome se nijedna grešna duša ne oslobađa nasilno svojih milih grehova, koje je za života u telu pretvorila u neku vrstu sastojka svoga bića. Otuda je stanje grešnih duša za grobom slično bivšem stanju njihovom na zemlji; sa tom razlikom što one, lišene tela, svu stravičnu stvarnost svojih grehova drže u sebi, preživljavaju je kao nešto svoje, ne mogu nikuda van nje, niti imaju predmet van sebe da je prenesu na njega. Posle Posebnog suda grešne duše odmah odlaze u mesto tuge i mučenja, ali je jačina osećanja i saznanja te tuge i tog mučenja srazmerna stepenu njihove grešnosti. Osim toga, to mučenje nije potpuno, jer će potpuno nastati tek posle Strašnoga suda.

Ova tužna istina je Bogom otkrivena, ne čovekom izmišljena. Ο stvarnosti postojanja mesta mučenja, a i samih muka, govori sama Istina — Gospod Hristos. Hrabreći Svoje učenike na neustrašivost u propovedanju Evanđelja, On im veli: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti, nego se bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu.[37] Α dušu i telo ubija greh, i njegov tvorac i otac — Satana, koji i odvodi grešne duše u svoje mračne obitelji. u priči ο bogatašu i Lazaru Spasitelj pokazuje kako grešna duša bogataševa odmah posle smrti bi bačena u ad i podvrgnuta mukama.[38] Natovareni gresima, grešnici ne mogu, po reči Spasovoj, uzići na nebo, niti ući u dom Oca nebeskog, nego umiru u gresima i sa gresima koji ih drže daleko od Boga i od neba u svome strašnom, adskom ropstvu.[39]

Učenje Svetoga Pisma jasno izražava i očigledno posvedočava stvarnost mučenja grešnih duša za grobom, no prirodu tog mučenja pokriva izvesna nejasnost. u glavnome, to se mučenje sastoji u udaljenosti grešnih duša od Boga, kao izvora blaženstva, radosti i svetlosti. One osećaju muku živeći život bez radosti, bez svetlosti, bez blaženstva. Naročito se ta muka pojačava saznanjem i osećanjem da je to mučenje besmrtno neumrtvljivom i neubivljivom besmrtnošću.[40] Duše grešne nalaze se u tamnici duhova,[41] u adu – εν τφ αδη[42] gde nesagorivo sagorevaju u ognju svog đavolskog samoljublja i samoživosti,[43] svesne svih svojih grehova, razjedane ognjenim crvima očajanja i griže savesti, no griže savesti koja nikada ne može, zbog odsustva psihofizičkih blagodatno-vrlinskih uslova, odvesti spasonosnom pokajanju, kao što ni Judu nije odvela pravom pokajanju već samoubistvu, u kome vrhuni trijumf greha.[44] Lišene tela i telesnih predmeta greha, grešne duše u zagrobnom životu ostaju same samcite sa svojim gresima, gole u svom plamenom zlu, u svojim neugasivim strastima i pohotama; one plamte i otimaju se ka telesnim predmetima na zemlji, ali odvojene od njih nepreletivom provalijom one večno obamiru u svom očajanju, i nikada ne umiru, jer nemaju čime da utole svoje pustinjski žedne strasti, niti čime da nahrane svoje adski gladne pohote. Njihovo je mučenje u toliko veće što one ne samo znaju nego i vide rajsko blaženstvo,[45] ali ga ne osećaju kao deo sebe već posmatraju kao neku daleku, nedosežnu stvarnost, zbog čega je njihovo neuspavljivo saznanje — njihov neuspavljiv i neumoljiv mučitelj. Takvo njihovo mučenje povećava još i saznanje, da se i pakao i sve muke njegove mogao izbeći vrlinskim životom na zemlji.[46] Jeziva provalija koja zjapi između njihovog ocećanja i rajskog blaženstva kao beskrajni udaljene i nedosežne, no sasvim vidljive, stvarnosti, čini njihovu muku neizdržljivom.[47] Nalazeći se u društvu zlosmradnih duhova zla, grešne duše trpe razne, neiskazane muke, u čijem su iznalaženju zli dusi vrlo vični.[48]

Kao što u ovom životu postoje razlike u grešnosti i ogrehovljenosti ljudi, pravedno je da postoje razlike i u mučenju grešnih duša za grobom. Različite po poročnosti i stepenu iskvarenosti, grešne duše u zagrobnom životu ne trpe podjednake muke nego svaka srazmerno svojoj grešnosti i ogrehovljenosti. Različnim stupnjevima moralne pokvarenosti odgovaraju razni stepeni muka.[49]

Mesto u koje odlaze grešne duše posle Posebnog suda, lišeno svetlosti, mračno, u kome se ne vidi), Svetom Pismu se naziva: ad (αδης, od είδος i α = mesto lišeno svetlosti, mračno, u kome se ne vidi),[50] tama najkrajnja,[51] tamnica duhova,[52] bezdna,[53] preispodnja,[54] gejna (γέεννα = mesto mučenja u adu),[55] večna muka.[56]

No svi ovi nazivi, na razne načine, označavaju jedno isto; i to ovo: grešne duše nalaze se u zagrobnom životu u mestu osude i gnjeva Božija, muče se, i to u izvesnom mestu. Pri tome, iako se naša zemaljska kategorija prostornosti ne može primeniti na zagrobni svet i život, ipak je nesumnjivo da je ograničenost svojstvo duše ljudske, jer je samo Bog bezgraničan i svudaprisutan. Prema tome, i mesto mučenja grešnih duša ima izvesnih granica, koje se ne mogu prelaziti.[57] Sveto Pismo veli da je Juda posle smrti otišao „u svoje mesto —εις τον τοπον τον ‘ίδιον’;[58] a grešni bogataš iz ada moli patrijarha Avraama da pošalje Lazara kući oca njegova da posvedoči njegovoj braći, da ne bi i oni došli „u ovo mesto mučenja — εις τον τοπον τοϋτον τnς βασάνου“.[59]

Osnovna je bogočovečanska istina: u Crkvi svi pripadamo Gospodu Hristu i preko Njega jedan drugome: „Jer ni jedan od nas ne živi sebi, i ni jedan ne umire sebi. Jer ako živimo, Gospodu živimo; ako umiremo, Gospodu umiremo. Ako dakle živimo, ako umiremo, Gospodnji smo. Jer za to Hristos i umre i vaskrse i ožive da ovlada i mrtvima i živima“.[60] I mi na zemlji, i naši pokojnici u zagrobnom svetu sačinjavamo jedno Bogočovečansko telo Crkve, koje je „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“.[61] I u tom sveobuhvatnom telu svaki od nas ima svoje mesto i učestvuje životom svojim u sabornom životu Crkve i živi u njemu kao lično biće.

Crkva najrečitije kazuje sebe, svoje bogočovečanske istine i stvarnosti preko molitve. Molitva je njen bogonadahnuti jezik. U Crkvi Hristovoj molitva je najvažnija vrlina. Ona nikad ne prestaje. Ona je srce svake vrline. Njome i vera i ljubav i sve ostale bogočovečanske vrline rastu i razvijaju se u sve svoje bogočovečanske prostornosti i beskonačnosti. Otuda i od samog svemilostivog Spasa i od svetih bogomudrih Apostola neućutna istina evanđelska: „Molite se Bogu bez prestanka“.[62] „Svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu Duhom bez prestanka, i uz to stražite sa svakim trpljenjem i molitvom za sve svete (= za sve hrišćane)“.[63] „u molitvi budite jednako“.[64] „Da vam ne dosadi molitva; i stražite u njoj“.[65] „Treba se svagda moliti, i ne klonuti“.[66] „Stražite i molite se Bogu“.[67]

Svetu tajnu i svetu silu molitve Pravoslavna Crkva i ima i zna. Otuda molitvena bogočovečanska misao Crkve mnogostrano i hristomudro opisuje življenje naših duša u zagrobnom svetu. I to ona čini u svojim zaupokojenim službama, zadušnicama, molitvama, kanonima, parastosima, pomenima, svetim liturgijama. I letimičan pogled na to, rečiti je svedok toga. u ovoj stvari od posebne je važnosti reč Svetog Makarija Aleksandrijskog: Ο molitvama za pokojnike. Tamo se veli:

Jednom Sveti Makarije Aleksandrijski upita Anđele koji su ga pratili po pustinji: „Pošto je od svetih Otaca predato da se u crkvi vrši prinos Bogu za preminulog u treći, deveti i četrdeseti dan, kakva onda od toga biva korist po dušu pokojnika?“ Anđeo odgovori: „Bog nije dopustio da išta nepotrebno i nekorisno biva u Njegovoj Crkvi. Jer kada u treći dan biva u crkvi prinos, onda duša umrloga dobija od čuvajućeg je Anđela olakšanje u tuzi koju ona oseća zbog rastanka sa telom; dobija zato što je za nju izvršeno u crkvi Božjoj slavoslovlje i prinos, te se u njoj rađa blaga nada. Jer u toku dva dana duši se dozvoljava da zajedno sa Anđelima koji se nalaze pored nje hoda po zemlji gde hoće. Otuda duša koja ljubi telo (= teloljubiva duša) luta ponekad oko kuće u kojoj se rastala sa telom, ponekad oko groba u kome je telo pogrebeno; i tako provodi dva dana kao ptica tražeći sebi gnezdo. Vrlinska pak duša hoda po onim mestima na kojima je obično tvorila pravdu. u treći dan Onaj koji je vaskrsao iz mrtvih naređuje da se svaka hrišćanska duša, po ugledu na Njegovo vaskrsenje, uznese na nebesa radi poklonjenja Bogu svih. Stoga Crkva ima dobar običaj vršiti u treći dan prinos i molitvu za dušu. Posle poklonjenja Bogu, Bog naređuje da se pokažu duši razna i prijatna naselja svetih i lepota raja. Sve to razgleda duša šest dana, diveći se i proslavljajući Tvorca svega, Boga. Α posmatrajući sve to, ona se izmenjuje i zaboravlja tugu koju je imala boraveći u telu. Ali, ako je kriva za grehe ona, pri posmatranju blagovanja svetih, počinje tugovati i ukoravati sebe, govoreći: teško meni! koliko sam se oništavila u tom svetu! Zanevši se zadovoljavanjem požuda, ja sam veći deo života provela u bezbrižnosti, i nisam poslužila Bogu kako treba, da bih se i ja mogla udostojiti ove blagodati i slave. Teško meni kukavnoj!… Α posle razgledanja u toku šest dana svih radosti pravednika, Anđeli je ponovo uznose na poklonjenje Bogu. Stoga, dobro čini Crkva, vršeći u deveti dan službe i prinos za usopšeg. Posle drugog poklonjenja, Vladar svih naređuje odvesti dušu u pakao i pokazati joj sva tamošnja mesta mučenja, razna odeljenja pakla, i raznovrsna mučenja nepobožnih, u kojima nahodeći se duše grešnika neprestano kukaju i škrguću zubima. Po ovim raznim mestima muka duša se nosi trideset dana drhćući da i sama ne bude osuđena na zatvor u njima. U četrdeseti dan duša se opet uznosi na poklonjenje Bogu; i tada već Sudija određuje duši mesto koje odgovara njoj prema njenim delima. Stoga Crkva postupa pravilno čineći u četrdeseti dan pomen za preminule.[68]

Po rastanku sa telom dušu pravoslavnog hrišćanina prati Crkva svojim molitvama na njenom putu kroz zagrobni svet, moleći se Gospodu da joj oprosti grehe i nastani je u blaženstvu pravednih. To svedoči „Opelo“ koje se vrši nad pravoslavnim hrišćaninom.

Crkva se moli: da Spas upokoji dušu sluge Svoga sa dušama preminulih pravednika u blaženom životu; da joj oprosti svaki greh voljni i nevoljni; da joj podari carctvo nebesko; da je kao Pobeditelj smrti nastani u mestu svetlom, u mestu cvetnom, u mestu odmora; jer je Svojim Bogočovečanskim domostrojem cpasenja postao vaskrsenje, i život, i pokoj usnulog sluge Svog. I On nam kao Jedini Čovekoljubac daruje „život nestariv i večni“. I čovek, mada nosi rane grehove, slika je neizrecive slave Božije, i ulazeći u nebeske svetove vapije: smiluj se, Gospodaru, na svoje stvorenje, i očisti Svojim milosrđem, i daj mi željenu otadžbinu, čineći me opet žiteljem raja; vrati me bogosličnosti, da se u prvobitnu lepotu obučem!

Okružujući pokojnika molitvama svojim Crkva se moli: upokoj, Bože, slugu Tvoga, i smesti ga u raj gde zborovi Svetitelja, Gospode, i pravednici sijaju kao zvezde; upokoj usnulog slugu Tvog, ne gledajući ni na kakve grehe njegove. — Blagovest je „Opela“: U nebeskim dvorima sveti Mučenici se jednako mole da Gospod Hristos udostoji večnih blaga preminuloga, koga je premestio sa zemlje. — I onda uzdisajna molitva Crkve: Sa Svetima upokoj, Hriste, dušu sluge Tvoga, gde nema bolesti ni žalosti, ni uzdisanja, no gde je život beskonačni.

Na dogledu nebeskih svetova Crkva nam kazuje večne bogočovečanske istine ο biću ljudskom: Na zemlji sve je slabije od senke, sve od snova varljivije; u tren oka, i sve ovo smrt uzima. Nego, Hriste, u svetlosti lica Tvoga, i u naslađenju krasotom Tvojom, kao čovekoljubac upokoj. — Avaj meni, kakvu borbu ima duša kada se odvaja od tela! avaj, koliko tada plače, i nema ko da se smiluje na nju. Ka Anđelima podiže oči, uzalud se moli; κ ljudima pružajući ruke, nema ko da joj pomogne. Zato, mila braćo moja, setivši se kratkoće života našeg, molimo od Hrista pokoj prestavljenome, i dušama našim veliku milost. — Taština je sve ljudsko što posle smrti ne ostaje; ne ostaje bogatstvo, niti prava slava; jer kad smrt naiđe, sve se to uništi. Stoga zavapimo Hristu besmrtnome: prestavljenoga od nas upokoj, gde je obitalište svih koji se vesele. — Gde je privrženost svetu? Gde je maštanje ο prolaznome? Gde je zlato i srebro? Gde je mnoštvo slugu i vreva? Sve je prah, sve pepeo, sve senka. No hajdete, zavapimo Besmrtnome Caru: Gospode, večnih Tvojih dobara udostoj prestavljenoga od nas, dajući mu pokoj u neostarivom blaženstvu Tvom.

— Plačem i ridam kad pomislim na smrt i vidim u grobovima našu, po slici Božjoj sazdanu, lepotu gde leži bez oblika, bez slave, bez izgleda. O čuda! Kakva se tajna dogodi s nama? Kako se predadosmo truleži? kako se prisajedinismo smrti? Vaistinu, kao što je pisano, po zapovesti Boga koji daje pokoj prestavljenome.

Vera u raspetoga Boga osigurava duši raj na molitveni vapaj: Pomeni nas, Gospode, kada dođeš u carstvo svoje!

— Razbojnika, Hriste, koji Ti je na krstu zavapio: „Pomeni mene“, Ti si pokajanjem učinio žiteljem raja; udostoj i mene nedostojnog. — Smrt nije ništa drugo do preseljenje sa zemlje u zagrobni svet. I prateći dušu ljudsku pri tom preseljenju Crkva se moli: Ti koji gospodariš dušama i telima, u čijoj je ruci disanje naše, uteha ožalošćenih, upokoj u naselju pravednih slugu Tvoga koga si preselio. — Sada se ruši žitejsko zlo slavlje taštine. Jer duh napusti obitalište, blato pocrne, sasud se razbi, bezglasan, neosetljiv, mrtav, nepokretan. Pomolimo se Gospodu da večni pokoj podari ovome koga šaljemo grobu. — Šta je naš život? Uistini cvet, i dim, i jutarnja rosa. Priđite dakle, i zagledajmo dobro u grobove: gde je telesna lepota? gde mladost? gde su oči i oblik telesni? Sve je kao trava svenulo, sve je nestalo. Hodite, pripadnimo Hristu sa suzama. — Veliki je plač i ridanje, veliko uzdisanje i muka rastanak duše, ad i pogibao; privremeni život — prolazna senka, varljivi san; trud života zemaljskog — neblagovremeno maštanje. Pobegnimo stoga daleko od svakog zemaljskog greha, da bismo nasledili nebo. — Priđite, potomci Adamovi, pogledajmo na zemlji rasprostrtog kako napušta svu krasotu lika našeg, rastočenog u grobu gnojem, crvima, progutanog tamom, pokrivenog zemljom. Pomolimo se Hristu da da večni pokoj ovome koga ostavljamo nevidljiva za oči naše. — Kada strašni anđeli silom otržu dušu od tela, ona zaboravlja sve srodnike i poznanike, i brine se kako će predstati sudu za sve tašte i bedne telesne stvari. Hodite stoga preklinjući Sudiju, pomolimo se svi da Gospod prosti ono što on učini. — Sve slasti i slave ovoga života zaista su taština i trulež:! Jer svi iščezavamo, svi umiremo: i carevi i kneževi, sudije i silnici, bagati i siromasi, i sva priroda ljudska; jer se sada sunovraćuju u grobove oni što behu u životu. Pomolimo se da ih Gospod upokoji.

Svemilostiva Bogomajčica je najveća nada ovih smrtnika. Crkva joj se vapajno moli: Spasavaj one što se na Tebe nadaju, Majko nezalaznog Sunca, Bogorodice. Molimo Ti se, molitvama svojim umoli preblagoga Boga da upokoji sada prestavljenoga gde duhovi pravednih blaženstvuju; pokaži ih, Svebesprekorna, kao naslednike božanskih dobara u dvorima pravednih, u večni spomen. — I pokojnik meri sebe, meri ljudsko biće na nebozemnim terazijama i potresno se ispoveda: Gledajući me gde ležim bezglasan i bezdahan, plačite nada mnom, braćo i prijatelji, srodnici i poznanici, jer juče razgovarah s vama, i iznenada naiđe na mene strašni čas smrti. No priđite svi što me volite i celivajte me poslednjim celivom, jer neću s vama više hoditi, ni razgovarati: odlazim Sudiji u koga nema pristrasnosti; pred Njim zajedno stoje sluga i gospodar, car i vojnik; bogataš i prosjak. jednaki su, jer će se svaki od svojih dela ili proslaviti ili posramiti. No molim sve i preklinjem, molite se neprestano Hristu Bogu za mene, da po gresima mojim ne budem odveden u mesto mučenja, nego da me smesti gde je svetlost života. — Upokoj, Hriste, usnuloga slugu Tvoga molitvama Majke Tvoje, i Preteče Tvoga, Apostola, Proroka, Jeraraha, Prepodobnih i Pravednih, i svih Svetih. — Svakoj duši ljudskoj koja kreće iz zemaljskog u zagrobni svet, i koja ima živeti u tom svetu, potreban je vaskrsli Gospod i molitve svih Svetih, da bi ona mogla imati udela u blaženstvu pravednih: Vaskrsli iz mrtvih, Hristos istiniti Bog naš, molitvama Prečiste Matere Svoje, svetih slavnih i svehvalnih Apostola, prepodobnih i bogonosnih Otaca naših, i svih Svetih, neka dušu sluge Svog koji se od nas prestavio, u naseljima Pravednih nastani, u naručju Avraama upokoji, i sa Pravednima uvrsti, a nas pomiluje i spase, kao dobar i čovekoljubiv.

Bogočovečanske tajanstvene istine zagrobnog života upotpunjuje nam „Svešteničko opelo“. Crkva molitveno blagovesti: Užasna je i strašna tajna za sve kada se duša od tela razlučuje: duša onda odlazi naričući, a telo se predaje zemlji i zatrpava. Stoga mi, doznavši za poslednji odlazak, pohitajmo Spasitelju, vapijući sa suzama; pomeni i nas kada dođeš u carstvo Svoje. — Umrloga sa nadom na vaskrsenje udostoj, Spase, svetoga stajanja s desne strane Tebe sa izabranima Tvojim, svesrdno Ti se molimo slaveći Te, Čovekoljupče. — Izbranoga slugu Tvoga, Čovekoljupče, koji se preselio sa zemlje, udostoj da se svetlo raduje u dragocenom Carstvu nebeskom, prelazeći kao milosrdan preko duševnih sagrešenja njegovih. — Pritom, Presvetoj Bogomajci smerno se molimo: Svi te po dužnosti s ljubavlju slavimo, Djevo prečista Marijo Mati Božja, jer je oko molitve Tvoje neuspavljivo. Izbavi nas sada od grehova i suda smrtnoga. — Onda potresni vapaj: Što se bez potrebe kidaš, ο čoveče? Jedan čas, i sve prolazi. Jer u paklu nema pokajanja, niti tamo ima popuštanja. Tamo je crv neuspavljivi, tamo zemlja sva tamna i mračna, gde ja imam biti osuđen: jer se uopšte ne trudih da često govorim psalam: Aliluja. — Kada trebamo putovođe idući u neku zemlju, šta ćemo raditi kada pođemo u zemlju koju ne poznajemo? Mnogo ti je onda potrebno putovođa, mnogo molitava da te prate, da bi jadnu dušu sačuvao dok stigne do Hrista i rekne Mu: Aliluja. — Podložni telesnim strastima, neće tamo nikako imati odmora, jer su tamo strašni tužitelji; tamo se i knjige otvaraju. Na koju ćeš stranu onda pogledati, čoveče? i ko će ti tada pomoći tamo? Jedino dobro što si za života činio, i dobro što si sirotama učinio, pevajući: Aliluja. Ćutite, ο ćutite! umuknite sada pred ovim što leži, i videćete veliku tajnu; jer je strašan čas. Umuknite, da bi duša njegova s mirom otišla; u velikoj se borbi nahodi, i u velikom strahu moli Boga: Aliluja. — Mi gorimo od uzbuđenja slušajući samo da je tamo večna svetlost, tamo — izvor života našeg, tamo — naslada večna, tamo — raj kome se svaka duša pravedna raduje. Steknimo se svi u Hristu i mi, da bismo svi zavapili Bogu: Aliluja.

Na dogledu carstva Hristovog u onome svetu i neiskazanih krasota njegovih neprolaznih, Crkva kliče: Ο radosti Pravednih, koju će primiti kada Sudija dođe! Tamo je spremljen dvorac, i raj, i celo Hristovo carstvo. Učini, Hriste, da se u njemu sluge Tvoje vesele uvek sa Svetima. — Svesrdno se, verni, pomolimo Hristu, da brata, usnuloga u veri i nadi na vaskrsenje, nastani u naseljima Svetih, jer je sud tamo užasan, i ispitivanje strašno, i niko sam sebi pomoći ne može, sem dobra dela i zajednička molitva vernih, — i zavapijmo: nemoj se, Gospode, suditi sa slugom Tvojim. — u neostarivoj slavi Tvojoj i sladosti rajskoj nastani, Blagi, od nas sada prestavljenoga, jer Ti je pravoslavljem i pokajanjem pribegao u veri, i učini ga izabranim učesnikom carstva Tvoga. — Naiđe smrt kao grabljivac; naiđe rušitelj i sruši me; naiđe i pokaza me kao nepostojećeg; naiđe, i ja koji sam zemlja, ležim kao da me nema. Zaista smo san, zaista smo priviđenje mi ljudi. No hodite, zavapimo Besmrtnome Caru: Gospode, prestavljenoga od nas udostoj večnih dobara Tvojih, upokojavajući ga u nestarivom životu.

Bogonadahnuta je služba za pokojne: „Parastos ili Panihida“. u njoj se svi članovi Crkve zaista osećaju kao članovi jednog nebozemnog bogočovečanskog tela Hristovog: jedna im je duša, jedno srce, jedan život, jedan Gospod, jedna Glava: čudesni Spasitelj Bogočovek Hristos. Sa strahom i trepetom mi se u umilenju molimo Gospodu živih i usnulih: za spasenje duša naših; za oproštaj grehova onima što se u blaženoj uspomeni prestaviše; za njihov pokoj, tišinu, blaženu uspomenu; da se oslobode svake patnje, i tuge, i uzdisanja, i da se nastane gde sija svetlost lica Božija; da ih stavi pod okrilje Avraama, Isaka i Jakova. — I onda, ujedinivši sve molitvene prozbe naše u jednu sabornu bogougodnu molitvu: izmolimo milost Božiju, i carstvo nebesko, i oproštaj grehova za sve, sami sebe, jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo. Jer je On vaskrsenje, i život, i pokoj usnulih slugu Svojih. — Gledajući ljudsko biće sa bogočovečanskih visina, Crkva otkriva u njemu bogočovečanske stvarnosti hristolike i moli se u Parastosu: Jedini Tvorče koji dubokom mudrošću sve čovekoljubivo uređuješ, i svima daješ ono što je korisno, upokoj Gospode duše slugu Tvojih. — I još: Upokoj, Spase, s Pravednicima sluge Tvoje, i nastani ih u dvorima Tvojim, kao što je pisano, ne gledeći kao dobar na sagrešenja njihova voljna i nevoljna, i sva u znanju i neznanju učinjena, Čovekoljupče! — I sve to privodi nas „spasenju duša naših“ — Presvetoj Bogorodici, i mi Joj se vapajno molimo: Tebe imamo i kao tvrđavu, i kao pristanište, i kao dragu molitvenicu Bogu koga si rodila, Bogorodice, vernih spasenje. — I nesravnjeno više daruje nam svemilostiva Bogomajčica, daruje nam i spasenje i raj: Raduj se, Čista, koja si rodila Boga telom na spasenje sviju, i kojom rod ljudski nađe spasenje, da bismo Tobom našli raj, Bogorodice čista, blagoslovena.

Opet i opet pribegavamo svetoj sabornoj molitvi radi spasenja naše jednoverne i jednozemne braće, radi njihovog hristoljubivog blaženstvovanja u zagrobnom svetu: Sa dusima preminulih pravednika upokoj, Spase, duše slugu Tvojih, čuvajući ih u blaženom životu koji je u Tebe, Čovekoljupče. — u počivalištu Tvome, Gospode, gde počivaju svi Tvoji Svetitelji, upokoj i duše slugu Tvojih, jer si Ti jedini Čovekoljubac. — Ti si Bog koji je sišao u ad, i oslobodio okova sužnje; sam i duše slugu Tvojih upokoj Spasitelju. — Jedina čista i besprekorna Djevo, koja si Boga bezsemeno rodila, moli da se spasu duše slugu Tvojih.[69]

No među bogosluženjima za pokojne vrh iznad svih vrhova, i savršenstvo iznad svih savršenstava, i moć iznad svih moći sačinjava sveta Liturgija. Osnovna je bogočovečanska blagovest i besmrtna bogočovečanska stvarnost: svi verni i u zemaljskom i u zagrobnom svetu, sačinjavajući jedno bogočovečansko telo Crkve Hristove, u njemu i njime se osvećuju, spasavaju, ohristovljuju, obogočovečuju, obožuju, otrojičuju, i to svaki po meri svoga blagodatno — vrlinskog revnovanja i uzrastanja. Jer: „Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek“.[70] Ako igde, ako ikada mi živimo Gospodom Hristom, mi to činimo u svetoj Liturgiji i svetom Liturgijom. u njoj mi „živimo Njime,[71] i hodimo „kao što je On hodio“.[72] I saborno „sa svima svetima“,[73] i svima pokojnima doživljujemo svetu tajnu Bogočovečanskog domostroja spasenja koji se svetom Liturgijom produžuje i ostvaruje. Ona svedoči: svi se spasavamo jedinim Spasiteljem roda ljudskog — Gospodom Hristom, bogočovečanskim telom Njegovim — Crkvom. Sva je Crkva, u vascelosti svojoj prisutna u svetoj Liturgiji: Presveta Bogomajka i svi Svetitelji za Njom i sa Njom, i svi živi i svi pokojni. To svedoče: sveta Proskomidija, jektenija za pokojne, i spominjanje po osvećenju Darova svih pokojnih.

Na svetoj Proskomidiji se vade čestice: za Presvetu Bogorodicu koja vozglavljuje rod ljudski; za Proroke, Apostole, Jerarhe, Mučenike, Prepodobne, Besrebrenike, i sve Svete; a posle njih za žive i za pokojne. I pošto se osvete Darovi i postanu telo i krv Gospoda Hrista, onda se opet spominju svi članovi Crkve.

„Još Ti prinosimo ovu razumnu službu za preminule Praoce, Oce, Patrijarhe, Proroke, Apostole, Propovednike, Evanđeliste, Mučenike, Ispovednike, Isposnike, i za svakog pravednog koji je u veri preminuo. Osobito za presvetu, prečistu, preblagoslovenu, slavnu Vladarku našu Bogorodicu i Uvekdjevu Mariju; za Svetog Jovana, Proroka, Preteču i Krstitelja, za svete slavne i svehvalne Apostole,… i za sve Tvoje Svetitelje, čijim molitvama poseti nas, Bože; i pomeni sve preminule u nadi vaskrsenja života večnoga, i upokoj ih, Bože naš, gde sija svetlost lica Tvoga,… i sve i sva“.

Posredi je najčudesnija i najčudotvornija sabornost Boga i čoveka, bogočovečanska sabornost, bogočovečanska svesabornost u Bogu i Bogom Hristom Gospodom = Njegovom Crkvom; na čelu roda ljudskog i anđelskog — Presveta Bogorodica, a za Njom i sav rod ljudski. Takav je naš, očigledno liturgijski, domostroj spasenja sveta, izvršen Jedinim Čovekoljupcem, koji je toliko voleo čoveka da je i sam postao čovek, i kao Bogočovek — kao Crkva izvršio bogočovečanski domostroj spasenja sveta, domostroj — najsavršeniji i jedini sveobuhvatno i besprekorno čovekoljubiv. Takva je sveta tajna Hristovog tela — Crkve, Hristovog tela — Evharistije, Bogočovečanskog tela — Crkve = tajna spasenja = tajna obogočovečenja = tajna ohristovljenja = tajna oboženja = tajna otrojičenja.

Postignut je božanski i čovečanski cilj spasenja sveta: Evharistična žrtva prinesena je za sve i sva. I za samu Presvetu Bogorodicu, iako je Ona bezgrešna. Jer Bogočovek Gospod Hristos je jedini Spasitelj sveta i roda ljudskog, pa i Presvete Bogorodice, te najsavršenije Pravednice roda ljudskog, savršenije i slavnije i od samih Heruvima i Serafima. Jer nam je preko Nje bezgrešne i svebesprekorne došao Spasitelj i spasenje sveta, Obožitelj i oboženje sveta, Vaskrsitelj i vaskrsenje sveta, i svi bezbrojni bogočovečanski darovi Jedinog Čovekoljupca. Tako se dobila jedina savršena teodikeja i jedina savršena antropodikeja: opravdan je Bog što je stvorio ovakav svet, i opravdan je čovek, jer je Bogočovekom Hristom = Njegovom Crkvom postigao večni božanski cilj svoga bića i svoga postojanja.

 


NAPOMENE:

[1] Otkr. 14, 13.

[2] Sr. Gal. 6, 7—8.

[3] Sr. Jn. 14, 2.

[4] Gal. 6, 8.

[5] Lk. 16, 23. 24. 27—28.

[6] Lk. 16, 23. 25—29.

[7] Flb. 2, 10.

[8] 1 Petr. 3, 19; 4, 6.

[9] Otkr. 6, 9—10; sr. Jn. 8, 56.

[10] Otkr. 7, 15; sr. 4, 8. 10.

[11] Otkr. 12, 11—12.

[12] Lk. 16, 22—25.

[13] Jn. 14, 2—3; sr. Jn. 17, 24; 22, 26.

[14] Lk. 23, 43.

[15] Flb. 1, 23.

[16] 2 Kor. 5, 8.

[17] Otkr. 4, 4.

[18] Otkr. 6, 9.

[19] Otkr. 7, 9; sr. 5, 11.

[20] 2 Kor. 12, 4.

[21] Jevr. 4, 10.

[22] Jn. 14, 3.

[23] Jn. 17, 24.

[24] Mt. 8, 11.

[25] Jevr. 12, 22—23.

[26] Sr. Jn. 14, 2.

[27] 1 Kor. 3, 8.

[28] Lk. 23, 43; 2 Kor. 12, 4.

[29] Lk. 13, 28—29; Mt. 6, 33; 1 Kor. 15, 50.

[30] 2 Petr. 1, 11.

[31] Mt. 8, 11; 5, 3; 2 Tm. 4, 18.

[32] Lk. 16, 23.

[33] Jn. 14, 2.

[34] Jevr. 12, 12.

[35] Gal. 4, 26.

[36] Lk. 12, 33; Jevr. 10, 34.

[37] Mt. 10, 28.

[38] Lk. 16, 22—24.

[39] sr. Jn. 8, 21. 23. 24. 34. Po učenju Starog Zaveta, mesto u koje su posle smrti odlazile i u kome su boravile kako duše pravednika tako i duše grešnika, naziva se šeol (Ps. 88, 49; Prem. Sir. 14, 18; Jova 14, 1—12; 30, 23; Is. 14, 11). No u šeolu je postojala razlika između stanja duša pravednih i duša grešnih (Ps. 48, 15. 20; Is. 14, 11; Jezek. 32, 18—30; Is. 57, 1; 66, 24; 14, 15; Prič. Sol. 15, 24. Prem. Sol. 3, 1—4; 3, 18—19; Prem. Sir. 1, 13; 21, 10—11.

[40] sr. Mt. 7, 23; 25, 12; Lk. 14, 25. 27; Mt. 8, 12; 22, 13.

[41] 1 Petr. 3, 19.

[42] Lk. 16, 23; Otkr. 20, 13.

[43] sr. Mt. 25, 41; Lk. 13, 27—28.

[44] sr. Lk. 16, 24—25; Mk. 9, 43—44; Is. 66, 24.

[45] Grešna duša bogataševa iz pakla vidi raj, i u raju Avraama i Lazara (Lk. 16, 23). Isto tako, oni koji su zbog svog upornog neverja u Hrista otišli u pakao, gde je plač i škrgut zuba, vide Avraama, Isaka i Jakova u Carstvu Božjem, a sebe napolje isterane (Lk. 13, 28).

[46] Sr. Lk. 16, 27—28.

[47] Sr. Lk. 16, 26.

[48] Sr. Lk. 16. 23—24; Mt. 22, 13; 5, 22—23; Lk. 12, 48.

[49] Sr. Mt. 5, 21—22; 11, 21—24; Lk. 19, 22. 27; 2 Kor. 9, 6.

[50] Lk. 16, 23; D. A. 2, 27; Mt. 11, 23; Lk. 10, 15.

[51] Mt. 22, 13; 25, 30.

[52] 1 Petr. 3, 19.

[53] Lk. 8, 31.

[54] Flb. 2, 11.

[55] Mt. 5, 22. 29. 30; 10, 28; 18, 9; 23, 15. 33; Mk. 9, 43. 45. 47; Lk. 12, 5; Jak. 3, 6.

[56] Μt. 25, 46.

[57] Sr. Lk. 16, 26.

[58] D. A. 1, 25.

[59] Lk. 16, 28.

[60] Rm. 14, 7—9.

[61] Ef. 1, 23.

[62] 1 Sol. 5, 17.

[63] Ef. 6, 18.

[64] Rm. 12, 12.

[65] Kol. 4, 2.

[66] Lk. 18, 1.

[67] Mt. 26, 41; Mk. 13, 13.

[68] Migne, Ρ. gr. t. 34, col. 385—391.

[69] Molitve Crkve za pokojne, za oproštaj grehova njihovih i za njihovo blaženstvovanje u zagrobnom svetu, nalaze se i u drugim bogosluženjima. Tako: 1) u Osmoglasniku svaki Glas ima na subotnom jutrenju poseban Kanon za pokojne. Na večernju pak subotnom ima posebnih stihira na stihovnje posvećenih pokojnima. Isto tako svaki Glas ima ih i na subotnom jutrenju u stihirama na stihovnje;. — 2) Zadušnice, triput godišnje: bogosluženja su sva zaupokojena, sa zaupokojenom Liturgijom. — 3) Na Polunoćnici: svakoga dana (sem nedelje) čitaju se tropari i stihire za pokojne. — 4) Na Litijskom večernju mi prosimo: Još se molimo… za počinak, olakšanje i oproštaj grehova svih pravoslavnih blažene uspomene do sada preminulih otaca i braće naše što ovde počivaju i svuda. — 5) Na Duhovskom večernju u kolenopreklonim molitvama mi se molimo i za one u paklu. 6) Molitve za pokojne po domovima i na grobljima.

[70] Jevr. 13, 8.

[71] 1 Jn. 4, 9.

[72] 1 Jn. 2, 6; sr. Petr. 1, 14. 16.

[73] Ef. 3, 18.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *