NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA SVIH SVETIH

Svete Mošti

 

Nema sumnje, materija je najzagonetnije, najtajanstvenije i najsloženije zastupljena u ljudskom telu. Mozak!? — Kakva se sve čudesna tajanstva zbivaju između njegove materije i duše! Svekoliko je iskustvo roda ljudskog: ničim se ta tajanstva ne mogu dokučiti ni osaznati. Tek neštonešto od toga dostupno je ljudskom čulnorazumnom ispitivanju. Isto tako i srce čovekovo — satkano sve od samih nebozemnih tajni. Tako satkani i — svaka ćelija u telu ljudskom, i svaki molekul, i svaki atom. Sve i sva je na ovom tajanstvenom putu ka Bogu, ka Bogočoveku. Jer stvorena Bogom Logosom, materija je samim tim bogocentrična. Pored toga, Svojim dolaskom u naš zemaljski svet, i Svojim celokupnim Bogočovečanskim domostrojem spasenja sveta: Gospod Hristos je očigledno pokazao da je ne samo duša nego i materija stvorena od Boga i za Boga, i da je Bogočovek: i za nju sve i ova kao i za dušu. Jer sazdana Bogom Logosom materija je sva svojim najunutrašnjijim nervom — bogočežnjiva, hristočežnjiva.

Očigledan dokaz toga je to što je Bog Logos postao telo, postao čovek.[1] Time je materija uzveličana božanskim veličanjem, i ušla u blagodatno-vrlinski podvig obogočovečenja, ohristovljenja. Bog je postao telo, postao čovek, da bi se sav čovek, sve telo ispunilo Bogom, i Njegovim čudotvornim silama i moćima. Sa Bogočovekom Gospodom Hristom, sa Njegovim telom materija je sva krenula Hristovim putem: putem obogočovečenja, preobraženja, osvećenja, vaskrsenja, vaznesenja, ka nadheruvimskoj slavi i večnosti. I sve to biva i sve se to zbiva kroz Bogočovečansko telo Crkve, koja i jeste Bogočovek Hristos u vasceloj punoći Svoje Bogočovečanske Ličnosti, punoći „koja sve ispunjava u svemu“.[2] Tim bogočovečanskim življenjem svojim u Crkvi telo se, kao materija, kao veštastvo, osvećuje Duhom Svetim, i tako otrojičuje Svetom Trojicom. Na taj način materija postiže svoj vrhovni božanski smisao i cilj, svoje večno blaženstvo i svoju bogočovečansku besmrtnu radost.

Svetost Svetitelja, svetost i njihove duše i njihovog tela je od njihovog revnosnog blagodatnovrlinskog življenja u Bogočovečanskom telu Crkve Hristove. Takva, svetost obuhvata celokupnu ličnost čovekovu: svu dušu i telo, sve što ulazi u tajanstveno ustrojstvo čovekova bića. Svetost Svetitelja se ne zadržava samo u duši njihovoj, već se neminovno rasprostire i na telo njihovo, te je u Svetitelja sveto i duša i telo. I mi, pobožno poštujući Svetitelje, poštujemo celokupnu ličnost njihovu, ne razdeljujući pri tome svetu dušu od svetog tela. Otuda je pobožno poštovanje svetiteljskih moštiju prirodan sastavni deo pobožnog poštovanja i molitvenog prizivanja Svetitelja. Sve to sačinjava jedan nedeljivi podvig, kao što duša i telo sačinjavaju jednu nedeljivu ličnost svetiteljsku. Očigledno, Svetitelj za života na zemlji neprekidnom i jednodušnom blagodatno-vrlinskom saradnjom duše i tela svog, postiže svetost ličnosti svoje, ispunjuje i dušu i telo blagodaću Svetoga Duha i tako ih pretvara u sasude svetih tajni i svetih vrlina. Stoga je sasvim prirodno ukazivati pobožno poštovanje i jednom i drugom svetom sasudu Božje blagodati. Jer blagodatna sila Hristova proniče, oblagodaćuje sve sastojke čovekove ličnosti i svu ličnost kao celinu. Neprekidnim evanđelskim podvizima Svetitelji postepeno ispunjuju sebe Duhom Svetim, tako da i sveta tela njihova, po reči svetog Apostola, postaju hramovi Svetoga Duha.[3] Uselivši Hrista verom u srca svoja,[4] a Boga Oca delotvornom ljubavlju i ispunjavanjem zapovesti,[5] utvrdivši se u Duhu Svetom blagodatnim podvizima,[6] Svetitelji se otrojičuju, postaju obitelji Svete Trojice,[7] hramovi Boga živoga,[8] i sav im život protiče: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. I poštujući pobožno svete mošti svetiteljske, Crkva poštuje hramove Svetoga Duha, hramove Boga živoga, u kojima Bog blagodaću živi i posle telesne smrti Svetitelja, i po premudrom blagovoljenju Svom čini čudesa iz njih i kroz njih. I ta čudesa, koja bivaju od svetih moštiju, posvedočavaju da je pobožno poštovanje njihovo od strane ljudi ugodno Bogu.

Pobožno poštovanje svetih moštiju, zasnovano na njihovom čudotvorstvu, vodi poreklo iz Božanskog Otkrivenja. — Još u Starom Zavetu Bog je blagovoleo da svete mošti nekih Svojih ugodnika proslavi čudesima. Tako je od dodira svetih moštiju proroka Jeliseja vaskrsnuo mrtvac.[9] Grob i kosti proroka, koji je Jerovoamu pretskazivao razrušenje idolskih oltara, bili su u velikom poštovanju kod Judejaca.[10] Patrijarh Josif ostavlja zaveštanje sinovima Izrailjevim da čuvaju kosti njegove u Egiptu, i pri odlasku odnesu ih u zemlju obećanu.[11]

Novi Zavet je uzdigao telo ljudsko na nebivalu, božansku visinu, i proslavio ga slavom kakvu nemaju Heruvimi i Serafimi. Blagovest je Novog Zaveta ο telu: smisao i cilj tela ljudskog jeste da zajedno sa dušom stekne i nasledi život večni u blaženstvu večnom. Gospod Hristos je došao da spase = ohristovi = oboži = obogočoveči celoga čoveka, to jest i dušu i telo, i da im vaskrsenjem osigura pobedu nad smrću i život večni. I niko nikada nije tako proslavio telo ljudsko kao što je to učinio Gospod Hristos vaskrsenjem Svojim sa telom i vaznesenjem tela na nebo i večnim sedenjem u njemu s desne strane Boga Oca. Na taj način Vaskrsli Gospod je uneo zalog vaskrsenja u prirodu ljudskog tela i — „svakom telu proputio put u život večni“.[12] Od tada čovek zna da je telo stvoreno za večnost kroz bogočovečnost, i da je božanski posao njegov na zemlji: zajedno sa dušom boriti se za život večni[13] boriti se svim blagodatno-vrlinskim sredstvima, i tako oblagodatiti sebe, ispuniti sebe blagodaću Božjom, pretvoriti sebe u hram Duha Svetoga, u hram Boga živoga.[14]

Imajući u vidu da je ovakav novozavetni cilj tela ljudskog postignuti ostvaren u ličnostima Svetitelja, hrišćani i ukazuju pobožno poštovanje telima svetiteljskim, svetim moštima njihovim — kao svetim hramovima Duha Svetoga koji blagodaću Svojom boravi u njima. No Sveto Otkrivenje pokazuje da po neizmernom čovekoljublju Svom Duh Sveti boravi blagodaću svojom ne samo u telima Svetitelja već i u odeći njihovoj. Tako, ubrusi svetog apostola Pavla isceljuju bolesnike i izgone nečiste duhove;[15] plaštom svojim prorok Ilija udara po vodi, razdvaja vodu Jordana i suhim koritom prelazi Jordan sa svojim učenikom Jelisejem;[16] to isto sa istim plaštom čini sam prorok Jelisej, po uzeću Ilijinom na nebo.[17] Α sve to ima svoju božansku potvrdu i objašnjenje u božanskoj sili koja je boravila u haljinama Spasiteljevim, koje su obavijale Njegovo prečisto božansko telo.[18] Štaviše, po neiskazanom čovekoljublju Svom, Božanski Gospod čini da sluge Njegovog Božanstva čine čudesa ne samo telom i odelom već i senkom tela svog, što svedoči događaj sa svetim apostolom Petrom: njegova senka isceljuje bolesnike i izgoni nečiste duhove.[19]

Besmrtna blagovest Svetog Otkrivenja ο svetim moštima i njihovom pobožnom poštovanju posvedočena je, i neprekidno se posvedočava Svetim Predanjem od Apostolskoga doba do današnjega dana. Bezbrojne su svete mošti svetih Ugodnika Božjih širom pravoslavnoga sveta. Čudesa njihova su neizbrojna. Pobožno poštovanje njihovo od strane pravoslavnih hrišćana je posvemestno. I to nesumnjivo zato što svete mošti čudotvorstvom svojim pobuđuju njih ia pobožno poštovanje njihovo. Od samog početka, u apostolsko doba, hrišćani su pobožno čuvali česne mošti Svetog Preteče i svetih Apostola, te su one mogle doći do nas; a za vreme gonjenja oni su sklanjali i skrivali po domovima svojim sveštene ostatke tela svetih Mučenika. I od tada pa sve do današnjega dana svete mošti svetih Ugodnika Božjih čudesima svojim razlivaju besmrtnu radost bogočovečanske vere naše po srcima pravoslavnih hrišćana. Svedočanstva ο tome bezbrojna su; navešćemo samo nekoliko.

Kako su svečano prenošene i sretane svete mošti Svetitelja, dirljivo opisuje Sveti Zlatoust u svojoj Pohvalnoj reči ο Svetom Ignjatiju:[20] Vi, žitelji Antiohije, otpustili ste episkopa i primili mučenika; otpustili ste ga s molitvama a primili s vencima; i ne samo vi nego i svi žitelji usputnih gradova. Zamislite, šta su sve svi oni morali osećati pri povratku svetih ostataka njegovih! kakvom su se slašću naslađivali! u kakvom ushićenju bili! kako su se radovali! kakvim su pohvalama odasvud obasipali vencenosca! Kao što hrabrog ratnika, koji je pobedio sve svoje protivnike, i u triumfu ide sa bojišta, ushićeno susreću gledaoci, ne daju mu čak ni na zemlju da stane, nego ga podižu i na rukama nose doma, obasipajući ga bezbrojnim pohvalama, — tako isto su i ovog Svetitelja svi žitelji gradova, počinjući od Rima, jedni za drugima nosili na svojim ramenima i predali našem gradu, slaveći vencenosca, hvaleći pobednika… u to vreme sveti Mučenik je darovao blagodat svima tim gradovima, utvrdio ih u pobožnosti; a od toga doba pa sve do danas on obogaćuje vaš grad.

Govoreći ο čudotvornoj sili svetih moštiju, Sveti Jefrem Sirin veli ο svetim Mučenicima: Oni i po smrti dejstvuju kao živi, isceljuju bolne, izgone đavole, i silom Gospodnjom odbijaju svaki zli uticaj njihov. Jer je svetim moštima svagda prisutna čudotvorna blagodat Svetoga Duha.[21]

Pri otkriću svetih moštiju Svetoga Gervasija i Protasija Sveti Amvrosije se obraća slušaocima i govori sa pobožnim ushićenjem: Vi ste doznali, i čak sami videli mnoge koji su se oslobodili demona, a još više takvih koji su se samo rukom kosnuli odeće Svetih, i odmah se izlečili od svojih bolesti. Obnovila su se čudesa drevnih vremena od onoga doba otkako se dolaskom Gospoda Isusa izlila na zemlju blagodat preizobilna: vi svojim očima vidite mnoge gde su se iscelili kao nekom senkom Svetih. Koliko se ubrusa predaje iz ruke u ruku! koliko haljina, koje su bile položene na sveštene ostatke i od samog dodira postale lekovite, traže verni jedni od drugih. Svi se trude da ih se makar malo dotaknu, i ko ih se dotakne, ozdravljuje.[22] Obrazlažući zašto hrišćani ukazu ju pobožno poštovanje svetim moštima, Sveti Amvrosije blagovesti: u telu Mučenika ja poštujem rane primljene za ime Hristovo; poštujem uspomenu onoga koji živi besmrtnošću vrlina; poštujem osvećeni prah ispovedanjem Gospoda; poštujem u prahu seme večnosti; poštujem telo koje me poučava ljubiti Gospoda i ne bojati se smrti za Njega… Da, ja poštujem ono telo koje je Hristos udostojio mučeništva, i koje ima carovati sa Hristom na nebu.[23]

Govoreći ο čudotvorstvu svetih moštiju, blaženi Avgustin veli: Ο čemu drugom svedoče ta čudesa ako ne ο veri koja propoveda da je Hristos vaskrsao u telu i vazneo se sa telom na nebo? Jer i sami Mučenici bili su martiri = svedoci te vere. Za tu veru oni su položili život svoj, i dobili mogućnost da sve ovo izmoljuju od Gospoda za čije su ime okusili smrt. Radi te vere oni su prethodno pokazali neobično trpljenje, da bi se zatim pojavila takva sila njihova u svim čudesima.[24]

Sveti Damaskin, sumirajući životvorno učenje Svetoga Pisma i Svetoga Predanja ο pobožnom poštovanju svetih moštiju, heruvimski blagovesti iz oltara svoje bogonosne hristolike duše: Svetitelji su postali po blagodati — χάριτι — ono što je Gospod Hristos po prirodi — φύσει. Tojest postali su bogovi po blagodati: čista i živa obitališta Božja. Jer govori Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog.[25] Pritom, Sveto Pismo govori: Duše pravednika su u ruci Božjoj, i smrt ih se neće dotaći.[26] Jer smrt Svetaca je pre san negoli smrt. I: Dragocena je pred Gospodom smrt svetaca njegovih.[27] Prema tome, šta je dragocenije nego biti u ruci Božjoj? Jer Bog je život i svetlost, i koji se nalaze u ruci Božjoj nalaze se u životu i svetlosti. Α da Bog i preko uma — διά τοv νοv — obitava i u telima Svetaca, svedoči svebožji Apostol: Ne znate li da su tela vaša hram živećeg u vama Duha Svetoga?[28] Gospod je Duh.[29] I još ova evanđelska istina: Ako ko pokvari hram Božji, pokvariće njega Bog: jer je hram Božji svet — a to ste vi![30] Stoga, kako ne poštovati pobožno oduhotvorenje Božje, oduhotvorena telesna žilišta Božija? Jer oni, budući živi, sa smelošću stoje pred Bogom. Gospod Hristos nam je darovao mošti Svetaca kao spasonosne izvore koji toče raznovrsna dobročinstva i izlivaju miro slatkomirisno. Neka niko u to ne sumnja! Jer kada je po volji Božjoj iz krševite i tvrde stene u pustinji potekla voda za žedni narod,[31] i iz magareće čeljusti — za žednoga Samsona,[32] zar je onda neverovatno da iz moštiju svetih Mučenika izobilno teče miomirisno miro? Nesumnjivo teče, po svemogućstvu Božjem i po Božjem poštovanju i uvažavanju Svetaca. Po starozavetnom zakonu, ko se dotakao mrtvoga tela smatran je za nečistog sedam dana.[33] Ali Sveci nisu mrtvi. Jer od kako je Onaj, koji je sam Život i Vinovnik života, bio ubrojan u mrtve, mi već ne nazivamo mrtvima one koji su usnuli, preminuli u nadi na vaskrsenje i sa verom u Nje ga, mi ih ne nazivamo mrtvima. Ta i kako može mrtvo telo tvoriti čudesa? I na koji se način kroz svete mošti izgone demoni, udaljuju bolesti, leče bolni, progledaju slepi, očišćavaju gubavi, prekraćuju iskušenja i nevolje, i svaki dobri dar od Oca svetlosti[34] silazi na one koji mole sa čvrstom verom.[35]

Vaseljensku veru Crkve ο pobožnom poštovanju svetih moštiju potvrdili su bogonosci Oci Svetoga Sedmog Vaseljenskog Sabora svojom odlukom: Gospod naš Isus Hristos podario nam je mošti Svetitelja kao spasonosne izvore koji izlivaju raznovrsna dobročinstva na nemoćne. Stoga oni koji se drznu odbaciti mošti Mučenika: ako su episkopi — da se svrgnu, a ako su monasi i svetovnjaci — da se liše opštenja.[36] — u Pravilu 7 istog Vaseljenskog Sabora veli se: Ako su koji sveti hramovi osvećeni bez svetih moštiju Mučenika, naređujemo da se u njima polože mošti uz uobičajenu molitvu.[37]

Da je pobožno poštovanje svetih moštiju sastavni deo Bogočovečanskog domostroja spasenja svedoče i ove činjenice: od najdublje svetopredanjske starine hramovi su zidani na grobnicama i moštima Svetitelja, i sveta Liturgija se vrši jedino na antiminsu u kome se nalaze čestice svetih moštiju. Pored toga, bogoslužbene knjige, naročito Mineji, prepuni su molitava i pesama koje se odnose na pobožno poštovanje svetih moštiju. Α Žitija Svetih izobiluju svedočanstvima ο njihovom čudotvornom delanju, razlivajući po srcima pravoslavnih hrišćana besmrtnu radost vere naše pravoslavne = bogočovečanske.

Sve u svemu: tajna svetih moštiju je u srcu novozavetne svetajne: ovaploćenja Boga.[38] Jer vascela tajna čovečijeg tela objašnjena je ovaploćenjem, otelovljenjem Boga: Bogočovekom Gospodom Isusom Hristom. Otuda blagovest, sveblagovest ο telu: „Telo je za Gospoda, i Gospod za telo“.[39] Α kroz telo čovekovo i sva tvar, sva materija dobila je svoj božanski smisao, bogočovečanski svesmisao.[40] Jer čovekom, osvećenim u Crkvi svetim tajnama i svetim vrlinama, osvećuje se, ohristovljuje se i tvar, i materija. Α uz to ide i ova radost: mirotočivost mnogih svetih moštiju. To milo čudo dato je svetim moštima da pokaže da su hrišćani zaista „Hristov miris Bogu“,[41] mirišu na Boga, na nebo. Evanđelska je istina: greh je čovekov — smrad pred Bogom; i svaki greh smrdi na đavola. Kroz svete tajne i svete vrline hrišćani postaju „Hristov miris Bogu“. Otuda se i svete mošti Svetitelja mirotočive.

 


NAPOMENE:

[1] Jn. 1, 14

[2] Ef. 1, 23.

[3] 1 Kor. 6, 19; 3, 17.

[4] Ef. 3, 17.

[5] Sr. 2. Kor. 13, 13; Gal. 5, 6; Jn. 14, 28.

[6] Sr. Ef. 3, 16; 3, 3; 1 Kor. 2, 12.

[7] Sr. Jn. 14, 23; 17, 21—23.

[8] 2 Kor. 6, 16.

[9] 4 Car. 13, 21; Prem. Sir. 48, 14—15.

[10] 4 Car. 23, 18; sr. 3 Car. 13, 32.

[11] 1 Mojs. 50, 25.

[12] Liturgija Sv. Vasilija Vel., Molitva za vreme: „Svjat, svjat, svjat“.

[13] Sr. 1 Tm. 6, 12; 2 Kor. 4, 18.

[14] Sr. 1 Kor. 3, 16—17; 6, 19; 2 Kor. 6, 16.

[15] D. A. 19, 12.

[16] 4 Car. 2, 8.

[17] 4 Car. 2, 14.

[18] Sr. Mt. 9, 20—23.

[19] D. A. 5, 15—16.

[20] R. gr. t. 50, sol. 594.

[21] Pohv. slovo Mučen. vo vsjem mirje postradav., — Tvorenija, čast II, str. 497; Moskva, 1881.

[22] Episl. 22; Ρ. lat. t. 16, col. 1022.

[23] Serm. 55, n. 11; P. lat. t. 17, col. 718 i 719.

[24] De civit. Dei XXII, 9.

[25] 2 Kor. 6, 16; 3 Mojs. 16, 12.

[26] Prem. Sol. 3, 1.

[27] Ps. 119, 6.

[28] 1 Kor. 3, 16.

[29] 2 Kor. 3, 17.

[30] 1 Kor. 3, 17.

[31] 2 Mojs. 17, 6.

[32] Sud. 15, 14—19.

[33] 4 Mojs. 19, 11.

[34] Jak. 1, 17.

[35] De fide, IV 15.

[36] Ast. VII, Binii Concil, t. V, p. 794; 1636. g.

[37] Episkop Nikodim Milaš: Pravila Sedmog Vaselj. Sabora, knjiga I.

[38] Sr. 1 Tm. 3, 16.

[39] 1 Kor. 6, 13.

[40] Sr. Rm. 8, 19—23.

[41] 2 Kor. 2, 15.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *