NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA SVIH SVETIH

Svetitelji Božiji

 

Samom prirodom Crkve određen je odnos meću članovima Crkve, pa bili oni na zemlji ili u zagrobnom svetu. Pošto svi članovi Crkve sačinjavaju jednu tajanstvenu nedeljivu organsku celinu — Bogočovečansko telo Gospoda Hrista, kome je sam On besmrtna Glava, punoća koja sve ispunjava u svemu;[1] i pošto kao takva Crkva nikada ne umire niti podleže smrti, to telesna smrt zemaljskih članova Crkve ne prekida vezu koja postoji između zemaljskih i preminulih članova njenih, već je ona uvek živa i neprekidna. Čudom blagodatne vere i hristolike ljubavi sjedinjeni i sljubljeni u jedno Bogočovečansko telo Hristovo, svi nebeski i zemaljski članovi Crkve su sutelesnici Hristovi:[2] njih oživljava jedan besmrtni život, jedna blagodat Svetoga Duha, domaći su Bogu i sažitelji svetima,[3] i opšte među sobom kao delovi jednoga tela, kao žitelji jednoga grada Božjega — Jerusalima Nebeskog,[4] koji je mati svima.[5] No odnos zemaljskih članova Crkve nije podjednak prema svoj usopšoj braći našoj po veri: drukčiji je prema svetiteljima, to jest prema onim preminulim članovima Crkve koji su svojim blagodatno-vrlinskim životom na zemlji postigli evanđelsko savršenstvo duše, zbog čega ih je Bog proslavio; drukčiji pak prema ostalim nesavršenim članovima.

Pobožno poštovanje Svetitelja sastoji se u molitve om odnosu prema njihovim hristolikim ličnostima, u proslavljanju njihovih bogočežnjivih vrlina, u smirenom podražavanju svetog života njihovog, i u molitvenom prizivanju njihove blagodatne pomoći. Proslavljajući svete podvižnike vere, Crkva ih proslavlja kao proslavitelje Boga, kao bogonosce, kao one u kojima je Bog neiskazano divan: „divan je Bog u Svetima Svojim“.[6] Veličajući njihove blagodatne podvige na zemlji, Crkva ih veliča kao neumorne trudbenike i ispunitelje Evanđelja Hristova, kao Hristonosce, kao one u kojima Hristos živi i obitava.[7] U samoj stvari, ukazujući pobožno poštovanje Svetiteljima, mi ga ukazujemo Bogu u njima, Bogu „koji u Svetima obitava“; ukazujemo ga Hristu u njima, Hristu koji živi u svetim dušama. Poštujući Svetitelje pobožno i molitveno, mi ih ni u kom slučaju ne bogotvorimo, ne poštujemo kao bogove, već kao ugodnike Božje, kao prijatelje Božje, kao prijatelje Hristove, kao domaće Bogu, kao sažitelje Bogu, kao sunaslednike Hristove, kao posrednike i zastupnike naše pred Bogom. To svoje pobožno poštovanje mi im ukazujemo na razne načine: praznovanjem njihovih praznika, podizanjem hramova u njihovo ime, ugledanjem na njihove vrline i podvige, molitvenim prizivanjem.

Božanska svetost je cilj ljudskog života na zemlji. Radi toga je Bog i postao čovek, da nam kao Bogočovek pokaže kako se može postati božanski svet. Pomoću čega? pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Radi toga je Bog i stvorio čoveka bogolikim: da bi za njega bilo prirodno živeti u Bogočoveku Gospodu Hristu, u Bogočovečanskom telu Crkve, i tako postati božanski svet. Ta blagovest bruji kroz sveto Evanđelje. Sveti apostol Petar, pozivajući hrišćane da budu sveti kao što je i sam Bog i Gospod Hristos svet, blagovesti: Po Svecu (to jest po Gospodu Hristu) koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu življenju. Jer je pisano: budite sveti, jer sam ja svet.[8] Sam Spasitelj naređuje Svojim sledbenicima: Budite savršeni, kao što je cavršen Otac vaš nebeski.[9] Sav u srcu bogočovečanskih blagovesti Spasovih sveti apostol Pavle blagovesti hrišćanima: Sam Bog mira neka vas potpuno osveti.[10] Jer šta Bog hoće od vas? — Svetost. Volja Božja je svetost vaša.[11]

Svetitelj je u stvari jedini pravi čovek. Gospod Hristos je zato i postao čovek, da kao Bogočovek razvije čoveka u blagodatnog bogočoveka. Bogočovečansko telo Hristovo, Crkva i jeste božanska radionica koja pomoću svetih tajni i svetih vrlina preobražava ljude u svete ljude, u blagodatne bogoljude. U njoj se svaki osvećuje po meri svoga življenja u svetim tajnama i svetim vrlinama. U tome su najrevnosniji Svetitelji, koji podvizima svojim postaju čudotvorni hristonosci, bogonosci. I mi, pobožno poštujući njih, i ugledajući se na njih, veličamo u njima jedinog istinitog Boga i Gospoda roda ljudskog Isusa Hrista, koji je jedini izvor božanske svetosti za beskrajno zagonetno biće što se čovek zove.

Koliko je svetost Svetitelja dragocena i važna u očima samoga Boga, pokazuje to što sam Bog veliča i slavi pravednike koji su svojim bogougodnim životom postigli svetost.[12] Njih božansko Otkrivenje naziva prijateljima Božjim, jer su svevrlinskom verom postali bliski i domaći Bogu.[13] Sam Bog toliko voli pravednike, toliko ih ceni, da zbog njih spasava čitave bezakone gradove i snishodi njihovim molitvama.[14] Kada svesavršeni i svemoćni Gospod tako uvažava pravednike, onda je prirodno što im Crkva ukazuje pobožno i molitveno poštovanje. Jer poštujući Svetitelje, mi u stvari poštujemo Onoga u njima koji je jedini svet, i koji jedini ima ljubavi i moći da Svetitelje čini svetima. Sledeći zapovestima Božjim, pobožni ljudi Staroga Zaveta pobožno su poštovali pravednike ne samo za njihova života za zemlji,[15] već i posle njihove smrti. Večna je starozavetna blagovest: Pravednik će se spominjati večno.[16] Pod ukor i osudu padali su oni koji nisu odavali dužno poštovanje pravednicima i posle njihove smrti.[17] Sećanje na njih treba da je besmrtno, jer je vrlina besmrtna, i nju priznaju i Bog i ljudi.[18]

U Novom Zavetu sam Tvorac Bogočovečanskog domostroja spasenja daje novu zapovest ο pobožnom poštovanju Hristonosnih Apostola i Podvižnika vere. On govori Svojim Učenicima: Vi ste prijatelji moji… Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego vas nazvah prijateljima, jer vam sve kazah što čuh od Oca svoga.[19] Koji vas prima, mene prima, a koji prima mene, prima onoga koji je mene poslao.[20] Ko se vas odriče, mene se odriče; a ko se mene odriče, odriče se Onoga koji je mene poslao.[21]

Nema sumnje, ove božanske reči Spasove traže ukazivanje pobožnog poštovanja Hristonoscima i Bogonoscima. Ukazivano njima, ono se ukazuje Njemu u njima, a preko Njega — Njegovom Nebeskom Ocu. Takav smisao imaju i druge Spasove reči, upućene Apostolima: Vi ste svetlost sveta; ne može se grad sakriti kad na gori stoji. Niti se užiže sveća i meće pod sud nego na svetnjak, te svetli svima koji su u kući. Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca vašega koji je na nebesima.[22] — Ove Spasove reči znače: Apostoli Svetitelji nisu po sebi svetlost već prenositelji istinite Svetlosti — Hrista, koji veli za sebe: Ja sam svetlost sveta.[23] — Međutim, Apostoli su pomoću vere i ljubavi upalili duše svoje tom Svetlošću, i oni svetle njome. Otuda se proslavljanjem njih, slavi Gospod Hristos u njima, jer je On njihova slava i svetlost. Takav smisao imaju i Spasiteljeve reči ο poštovanju koje ljudi ukazuju prorocima i pravednicima: Koji prima proroka u ime proročko, nagradu proročku primiće; i koji prima pravednike u ime pravedničko, nagradu pravedničku primiće.[24]

Hristoumni apostol Pavle, koji je rekao: „jedinome Bogu čast i slava kroza sve vekove“,[25] postavlja kao pravilo vere: „slava, čast i mir svakome koji čini dobro“,[26] tojest svakome vernome sluzi Božjem koji veru svoju projavljuje u bogougodnim delima svetih bogočovečanskih vrlina, i time proslavlja Boga u sebi i u onima oko sebe. Hristonosni apostol ne kori Galaćane već im odobrava što su njega, propovednika Evanđelja, primili „kao angela Božja, kao Hrista Isusa.“[27] Isto tako on bogonadahnuto veliča, poštuje i slavi sve svete podvižnike vere, stavljajući njih iznad svega i ceneći njih više nego sav svet, njih — „kojih ne beše dostojan sav svet.“[28] Goreći pobožnim poštovanjem prema svetim podvižnicima vere, on daje jasnu zapovest kako se hrišćani imaju odnositi prema njima: Sećajte se nastavnika vaših koji vam kazivaše reč Božju; gledajte na svršetak njihova života, i ugledajte se na veru njihovu.[29] Sveti apostol Jakov blagovesti: Molitva pravednoga može mnogo pomoći.[30]

U Bogočovečanskom telu Crkve svaki živi u svima i i svi u svakome. Sve im je saborno, bogočovečanski saborno: svi su sutelesnici jedan drugome, pod jednom Glavom — Gospodom Hristom, Bogočovekom.[31] Svaki saoseća svima, i svi svakome, i to po meri blagodatno-vrlinske razvijenosti svoje duše. Svetitelji saosećaju neiskazano šire i dublje i osetljivije nego obični članovi. Oni daleko saosećajnije osećaju muku grešnika od njihove grešnosti nego sami grešnici. Zato je prirodna i spasonosna nada i uzdanje grešnika u spasonosnu silu molitava Božjih Svetitelja. I neprekidna u Crkvi Spasovoj. Očigledna je činjenica: sva bogosluželja u Crkvi prepuna su molitava, upućenih Svetiteljima: da se mole za spasenje naše, za oboženje naše, za ohristovljenje naše, za otrojičenje naše. Το nepobitno svedoče: i Oktoih, i Mineji, sa svakodnevnim službama raznim Svetiteljima. No najrečitije i najubedljivije to svedoči sveta Liturgija. Razume se, to svedoče sve molitve, i one lične i one saborne, danonoćno upućivane od strane Crkve svetim Ugodnicima Božjim.

Iz tog bezobalnog mora crkvene molitvenosti da navedemo samo jednu, sa Litijskog večernja, molitvu: Spasi Bože ljude Svoje i blagoslovi nasleđe Svoje, poseti svet Tvoj milošću i dobrotom, proslavi pravoslavne hrišćane, i nispošlji nam milost Svoju obilatu: molitvama sveprečiste Vladarke naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije; silom časnog i životvornog Krsta; molitvenim posredovanjem česnih Nebeskih Sila Bestelesnih; česnog slavnog proroka, preteče i krstitelja Jovana; svetih slavnih i svehvalnih Apostola; svetih Otaca naših i velikih vaseljenskih učitelja i svetitelja: Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Jovana Zlatousta; svetog oca našeg Nikolaja, arhiepiskopa Mirlikiskog, Čudotvorca; svetih ravnoapostolnih Kirila i Metodija, učitelja slovenskih; svetog ravnoapostolnog velikog knjaza Vladimira; svetih Otaca naših cele Rusije čudotvoraca: Mihaila, Petra, Aleksija, Jone i Filipa; svetih srpskih prosvetitelja i učitelja: Simeona Mirotočivog, svetitelja Save, Arsenija, Maksima, Vasilija i Petra; svetih slavnih i dobropobednih Mučenika; prepodobnih i bogonosnih Otaca naših; svetih i pravednih bogoroditelja Joakima i Ane (i ime svetoga čiji je hram, i ime svetoga čiji je dan), i svih Svetih, — molimo Te, mnogomilostivi Gospode, usliši nas grešne koji Ti se molimo, i pomiluj nas.

Da, čudesna bogočovečanska sveta sabornost, uvek: svi Sveti; uvek: na čelu svih Svetih Presveta Bogomajka; uvek: sav život i svaka molitva u Crkvi „sa svima Svetima“.[32] To svedoči i Evanđelje Spasovo prevedeno u život ljudski: „Žitija Svetih“. Ta sabornost i drži i podržava kod hrišćana svete vrline, naročito hrabru vrlinu nadu: „jer se nadom spasosmo“.[33] Zbog grešnosti naše spasavamo se nadom, u kojoj je naša molitva, maša ljubav, naša milostivost, i svaka naša bogočovečanska vrlina. Kada u pas grešnih malaksava u nama nada ili zbog slabe vere naše, ili zbog grehova naših, onda nas od davljenja u moru greholjubive nemoći naše spasava jedino nada u svete molitve samilostivih i žalostivih Svetitelja Božjih kojih je puna i prepuna Crkva Božija. Svakoga dana imamo bezbroj pomoćnika naših u Svetiteljima Božjim koje praznujemo.

Pri tome je potrebno: da vera naša, i svaka vrlina naša raste njihovom verom, njihovom vrlinom. Spasenje vernih, naročito onih grešnih, u mnogome se sastoji u molitvenom prizivanju Svetitelja Božjih, uvek neizmereno samilostivih i besmrtno čovekoljubivih samilošću i čovekoljubljem Jedinoga Čovekoljubca. Α kroz sve to, i u svemu tome, naše revnosno blagodatno-vrlinsko življenje „sa svima svetima“. To je nada naša, to ljubav naša, to spasenje naše, to ohristovljenje naše, to oboženje naše, to otrojičenje naše, to sve naše u svima svetovima Božjim. Pod molitvenim uslovom Pominjući Presvetu, Prečistu, Preblagoslovenu, slavnu Vladarku našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju sa svima Svetima, sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajemo.

 


NAPOMENE:

[1] Ef. 1, 10. 22

[2] Ef. 3, 6.

[3] Ef. 2, 19.

[4] sr. Jevr. 12, 22—23.

[5] Gal. 4, 26.

[6] Ps. 67, 36.

[7] Sr. Gal. 2, 20; Jn. 14, 23; 1 Kor. 11, 1; 4, 16.

[8] 1 Petr. 1, 15—16; sr. 3. Mojs. 11, 45; 19, 2.

[9] Mt. 5, 48.

[10] 1 Sol. 5, 22.

[11] 1 Sol. 3, 3.

[12] Prič. Sol. 11, 20; Ps. 5, 12—13; Jov. 1, 8; 2, 3; 42, 7—8.

[13] Sr. 2 Dnev. 20, 7; Is. 41, 8; Jak. 2, 23; Jn. 15, 15; Lk. 12, 4.

[14] 1 Mojs. 18, 23—32; Ps. 145, 8; 6, 9—11; 138, 17; 33, 16, 18—19.

[15] Car. 1, 23; 2 Car. 24, 30; 3 Car. 18, 7; 4 Car. 1, 13.

[16] Ps. 111, 6; sr. Prič. Sol. 10, 7; Prem. Sir. 44, 1—50.

[17] Prem. Sol. 2, 16. 21. 22.

[18] Prem. Sol. 4, 1.

[19] Jn. 15, 14—15.

[20] Mt. 10, 40.

[21] Lk. 10, 16.

[22] Mt. 5, 14—16.

[23] Jn. 8, 12; sr. 1, 9; 9, 5; 12, 35.

[24] Mt. 10, 41.

[25] 1 Tm. 1, 17.

[26] Rm. 2, 10.

[27] Gal. 4, 13—14.

[28] Jevr. 11, 4—12, 1.

[29] Jevr. 13, 7; sr. 1 Sol. 5, 12—13.

[30] Jak. 5, 16.

[31] Sr. Ef. 3, 6. 17—19.

[32] Ef. 3, 18.

[33] Rm. 8, 24

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *