NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BLAGODATNA ZAJEDNICA

Bogosluženja i Praznici

 

Sav život Crkve jeste neprekidni služenje Bogu, neprekidno bogosluženje, i zato je svaki dan u Crkvi praznik. Očigledna je činjenica: u Crkvi se svakoga dana služi Bogu i praznuje jedan ili više Svetitelja. Otuda je život u Crkvi neprekidno bogosluženje, neprekidno življenje „sa svima svetima“.[1] Današnji Svetitelji nas predaju sutrašnjima, a sutrašnji prekosutrašnjima, i tako redom: krug godine nema kraja. Praznujući Praznike i Svetitelje. mi molitveno i stvarno doživljujemo njihovu blagodat i njihove svete vrline, po meri vere naše. Jer Svetitelji nisu drugo do oličenje i ovaploćenje svetih vrlina evanđelskih, tih besmrtnih dogmi vere naše, spasenja našeg.

Večne istine svetih vrlina pretvaraju se u život naš najppe i najviše molitvom, bogosluženjem. Molitva je najbolja klima za uspevanje svake vrline evanđelske. „Reči moje duh su i život su“.[2] Bogosluženje nizvodi blagodat u našu slobodu, te blagodat Božja i naša sloboda udružene pretvaraju u život dogmatske i etičke istine evanđelske. Crkva kao „telo Hristovo“ sva učestvuje u Hristu kroz Evharistično telo koje je vrhunska bogočovečanska „Svetinja nad svetinjama“ u našem zemaljskom svetu i u svima čovečanskim svetovima. Sve u svetom telu Crkve sudeluje, sarađuje uvek „sa svima svetima“, i mi preko Presvete Bogorodice i svih svetih predajemo sebe i jedan drugog i sav život svoj Hristu Bogu. Sve je tu nebozemno, bogočovečno: sve to ujedinjuje Boga sa čovekom, nebo sa zemljom, večnost sa vremenom; sve zemno živi nebom, sve vremensko hrani se večnim, sav čovek živi Bogom. Tako se odvija neprekidan blagodatno-vrlinski bogočovečanski podvig spasenja, oboženja, obogočovečenja, otrojičenja. Jer Crkva je nebo na zemlji, Bog u čoveku i čovek u Bogu.

Svedoci toga? Svi Svetitelji Crkve Hristove, od prvog do poslednjeg. Svete bogoslužbene knjige to nam najrečitije pokazuju i nepobitno dokazuju: svaki Svetitelj je satkan od svetih vrlina; svaki je gradio i izgradio sebe pomoću svetih vrlina; svaki je preradio i preobrazio sebe svetim vrlinama. To važi i za svete Apostole, i za svete Mučenike, i za svete Ispovednike, i za svete Proroke, i za svete Prepodobnike, i za svete Bezsrebrenike, i za sve Svetitelje uopšte. U svakome od njih prisutne su, i svedelatne su svete vrline, na čelu sa verom. u stvari, svaka sveta vrlina je dobrovoljni podvig naše bogolike slobodne volje. I naša lična saradnja Spasitelju u našem spasenju i sastoji se prvenstveno u našim svetim vrlinama. Sve vrline sačinjavaju jednu organsku celinu, jedan organizam; i to bogočovečanski organizam. One rastu jedna iz druge, i žive jedna u drugoj, i jačaju jedna u drugoj, i besmrtuju jedna u drugoj. Svaka je vrlina, u neku ruku, svevrlina. Tako, vera je svevrlina: jer da bi bila živa, ona mora hraniti sebe ljubavlju, nadom, molitvom, postom, milostivošću, pokajanjem, i ostalim svetim vrlinama. Tako isto: i molitva, i ljubav, i nada, i post, i sve druge vrline, — sve se jedna drugom hrane, i oživotvoravaju, i usavršavaju, i besmrtuju.

Svi Svetitelji Božji: svešteni jerarsi, božanstveni proroci, horovi prepodobnih, svete žene, i ostali — proslaviše se ugodivši Bogu vrlinskim delima — εvapετπις πράξεσιν.[3] Jerarsi Hristovi, i zbor prepodobnih, proroka i svih pravednika skupa, blistajući krasotama vrlina stigoše u nebeska naselja.[4]

U Crkvi Pravoslavnoj Bogočovek je Alfa i Omega, Početak i Svršetak, Prvi i Poslednji.[5] u njoj vladaju Bogočovečanski zakoni. Sve što je čovek, u njoj se normira i upravlja Bogom; sve što je čovečije i čovečansko, normira se i upravlja Božjim i Božanskim. u njoj čovek je uvek u molitvenom stavu prema Bogu. Kao Bogočovečanski organizam Crkva je dom molitve. I kao hram ona je dom molitve.

Svaki član Crkve je bogolika ćelijica u Bogočovečanskom telu Crkve. Spasenje je u stvari neprekidno preživljavanje celokupnog molitvenog života Crkve. To je podvig ucrkovljenja i ocrkovljenja. Svaki član Crkve živi celokupnim Bogočovečanskim životom Crkve, po meri svoje vere i njenih svetih tajni i svetih vrlina. Svaki je vernik Crkva u malome.

Sav bogočovečanski život Crkve i sve bogočovečanske istine Crkve kazuju sebe najsavršenije i najvernije u bogosluženjima. Zbiva se molitveno doživljavanje svega bogočovečanskog, i na taj način vaja molitveno bogoslovlje. U vascelosti svojoj bogoslužbeni život Crkve je najvernije Predanje Crkve, živo i besmrtno Sveto Predanje. I u njemu sav čudesni Bogočovek Gospod Isus Hristos, i sa Njime i Njime i za Njim sveti Apostoli, sveti Oci, i svi Svetitelji, od prvog do poslednjeg.

Pravoslavno bogosluženje je živi život Crkve, u ko me učestvuje svaki član Crkve kroz doživljavanje svega Bogočovečanskog, svega apostolskog, svega svetootačkog. Rečju: svega pravoslavnog. u tom doživljavanju sva je bogočovečanska prošlost Crkve uvek prisutna kao današnja stvarnost i savremena sadašnjost. u Crkvi: sva je prošlost sadašnjost, i sva sadašnjost prošlost. u samoj stvari: u Crkvi i postoji jedino — bezobalna sadašnjost. Ove je tu besmrtno i sveto, sve apostolski saborno i bogočovečanski katolično, vaseljensko, saborno. Svaki pripada svima, i svi svakome, po blagodatnoj sili svete bogočovečanske ljubavi, koja sva izvire iz bogočovečanske vere, i besmrtuje kroz ostale svete bogočovečanske vrline; na prvom mestu molitve.

Ovo bogoslužbeno, molitveno Predanje Crkve čuva nam sa pobožnim strahom i trepetom najveću dragocenost svih čovečanskih svetova — Bogočoveka Hrista Gospoda i sve što je Njegovo. Tako čuvan, On u vasceloj punoći Svoje Bogočovečanske Ličnosti i jeste večnoživo svesavršeno Sveto Predanje Crkve. I u Njemu i sa Njim: svo Njegovo Evanđelje spasenja i oboženja, i sve Njegove istine spasenja i obogočovečenja. u svima bogosluženjima stalno se vrši sveta bogočovečanska tajna bogočovečanskog domostroja spasenja. Naročito u svetoj Liturgiji. u završnim molitvama svete Liturgije Svetog Vasilija Velikog veli se: „ispuni se i izvrši se…“ tajna domostroja spasenja

Naše živo molitveno učešće u tome i sačinjava naše spasenje, naše ohristovljenje, naše oboženje, naše svestrano obogočovečenje kroz Crkvu; rečju: naše svestrano ocrkovljenje. Dobrovoljni blagodatno-vrlinski podvig ohristovljenja, obogočovečenja, uvek je samo podvig ocrkovljenje.

U samoj stvari, spasenje čovekovo se sastoji u čovekovom bogočovečanski sabornom življenju „sa svima svetima“[6]u Bogočovečanskom telu Crkve. To življenje je neprekidno, i svakodnevno. Jer svakog dana praznuje se po jedan ili više Svetitelja, koji rade i sarađuju na našem spasenju. Naše molitveno opštenje sa Svetima osigurava nam spasenje. Zato je neophodno praznovanje svih praznika, od prvog do poslednjeg: praznika Gospodnjih, Bogorodičnih, Anđelskih, Apostolskih, Mučeničkih i ostalih. Isto tako sva dnevna i noćna bogosluženja, od prvog do poslednjeg, izgrađuju naše spasenje. Α kroz sve to i u svemu tome: sav Bogočovek Hristos kao Crkva, kao Glava Crkve, i telo Njegovo sa svima svetim i neprolaznim istinama, i vasceli bogočovečanski život u svima beskrajnostima.

U neizmerno tajanstveni Bogočovečanski organizam Crkve urasta se najviše molitvom, i uvek živi u njemu molitvom. Molitvenim učešćem u bogosluženjima svaki od nas obavlja svoj podvig ohristovljenja, preobraženja, oboženja, otrojičenja. I to nikad sam već uvek „sa svima svetima“. To življenje je uvek svestrano lično i svestrano saborno. U društvu Svetih živi se najvećma molitvom, i opšti molitvom. Zato je molitva najneophodnija sveta vrlina za svakog hrišćanina. Molitva je horovođa u horu vrlina. Ona svakoj vrlini određuje mesto i daje svoga duha I daha. Njome svaka vrlina raste, i razvija se, i drži svoje mesto među ostalim svetim vrlinama, bogočovečanski usklađujući rad svetih vrlina u podvigu spasenja.

Pravoslavno bogosluženje, to je Sveto Evanđelje i Sveto Predanje prevedeno u molitve, prepevano u čudesne i životvorne stihire, tropare, kondake, kanone, stihove, pesme, uzdahe, vapaje, suze. Sva Bogočovečanska Istina, Bogočovečanska Pravda, i Ljubav, i Mudrost, i Život, i Besmrtnost, i Večnost pruža nam se kao molitva, kao sveto Pričešće, kao svete zapovesti, kao svete tajne, kao svete vrline. Gde god se kosneš, dodirneš živo Sveto Predanje: njegov krvotok, njegove nerve, njegove kosti, njegovo srce, njegove oči, savet, um, razum. I kada se duša molitveno razliva po tim bogočovečanskim istinama i po tom bogočovečanskom životu, sve vrline rastu „rastom Božjim“.[7]I sva duša raste ka blagodatnom bogočoveku — pravom hrišćaninu.

Preživljavanjem bogoslužbenog života Crkve izgrađuje se hrišćanska ličnost: bogočovek po blagodati, čovek savršen — „u meru rasta visine Hristove“.[8] To najsigurniji put, i najspasonosniji podvig. Zbiva se neprekidno blagodatno-bogočovečansko uzrastanje kroz ovaku molitvu, i prozbu, i suzu, i vapaj, i krik, i ridanje, i ispovest. Pri tame svi Sveti su nam vođi i učitelji. Oni — „oči Crkve Hristove“[9] — vode nas i rukovode ka bogočovečanskom cilju našeg ljudskog bića.

U pravoslavnog hrišćanina: svaka se misao izvije u molitvu, i završi molitvom. Tako i svako osećanje. u stvari, molitveni stav prema sebi, i svetu oko sebe, a pre svega i iznad svega — prema Gospodu i Bogu našem Isusu Hristu. Pri tome sve se obogočovečuje, sve završava Bogom: misao se preobražava u bogomisao, jer je to božanski i besmrtni smisao misli; osećanje izrasta u bogoosećanje, jer je to božanski i besmrtni smisao osećanja; savest se izvija u bogosavest, i um — u bogoum, i volja — u bogovolju, jer je to božanski i besmrtni smisao njihov; rečju: čovek se izrađuje u bogočoveka, jer je to božanski i besmrtni smisao čoveka.

Opet i opet: u Bogočovečanskom telu Crkve svaki član tog tela, kao živa bogolika ćelijica njegova, živi vascelim bogočovečanskim životom Crkve, po meri vere i ostalih podviga u vrlinama. Svaki dan, svaki trenutak „sa svima svetima“. Mnogobrojne vrste i sile bogočovečanskog življenja stalno su prisutne i neprekidno delatne kroz svakodnevne razne svetitelje: Apostole,. Mučenike, Ispovednike, Isposnike, Bezsrebrnike, Prepodobnike. Sve u svemu Hristos: kroz dnevne Svetitelje. On kroz njih, kao Glava Crkve, vlada i upravlja u Bogočovečanskom svetu Crkve.

Svaki sveti dogmat naše bogočovečanske vere ima svoj praznik: Bogovaploćenje — Božić, Vaskrsenje —Uskrs, vera — praznovanje svetih Mučenika; i sve ostale svete vrline — razne Svetitelje. Istine svetih dogmata doživljuju se od svakog vernika u „telu Hristovom“ — Crkvi. Svaka dogmatska istina doživljuje se kao život, kao večni život, kao organski deo Večne Ipostasi Bogočovekove: „Ja sam Istina i Život“.[10] Sveta bogosluženja i nisu drugo do doživljavanje i preživljavanje svetih večnih istina dogmatskih. Dogmat ο Bogočoveštvu Gospoda Isusa? Snažno se doživljuje ο svetim Praznicima Gospodnjim: Božiću, Bogojavljenju, Preobraženju, Uskrsu, i ostalima. Ta večna istina neprestano se doživljuje od vrha do dna i ο ostalim Praznicima, velikim i malim, u toku cele kalendarske godine, i tako postaje naš svakodnevni, naš svakosekundni život. Otuda i sveradosna besmrtna blagovest: „Naše je življenje na nebesima, sakriveno s Hristom u Bogu“.[11]

Blagodat svetih Praznika i svetih bogosluženja i jeste bezgranična božanska sila koja u duši hrišćanina raspaljuje svete vrline u neugasiv požar. I duša se sva neizmerno ohristočežnjuje, obogočežnjuje, te nigde granice njenom ohristovljenju, i kroz to njenom obogočovečenju, i opet kroz to njenom otrojičenju, njenom oboženju. Revnosno, i mučenički, i radosno obavlja se podvig bogočovečanske svevrline: ohristovljenja, ovaploćenja u duši Gospoda Hrista, življenja u Gospodu Hristu i Gospodom Hristom. I kroz to obavlja se i druga bogočovečanska svevrlina: otrojičenje = oboženje. u duši hrišćanina sve biva, i sve se zbiva: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Tako, jedino tako postiže svoj vrhovni, svoj Bogom postavljeni cilj bogoliko, trojiceliko biće čovekovo: sjedinjenje sa Trojičnim Bogom u Hristu Isusu Gospodu našem pomoću svetih tajni i svetih vrlina.

Radi postignuća toga cilja i dato nam je Bogosluženje nad bogosluženjima, Svetinja nad svetinjama — sveta Liturgija, sveto Pričešće živim Bogom i Gospodom Hristom i kroza NJ Trosunčanim Božanstvom. u Bogočovečanskim nebozemnim stvarnostima sveta Liturgija je vrh iznad svih vrhova, bogatstvo iznad svih bogatstava, cilj i svecilj svih Praznika, svih bogosluženja, ovih svetih tajni, svih svetih vrlina: svesavršeno ohristovljenje, svesvetlo otrojičenje. Α u tome, i kroza sve to — ucrkovljenje i ocrkovljenje, sav čudesni i čudotvorni Gospod Hristos, i u Njemu i Njime: sva Bogočovečanska tvorevina Njegova, sveto Telo Njegovo — Crkva Pravoslavna… Da, da, da! Ona je sve i sva u svima Bogom Logosom stvorenim svetovima…

 


NAPOMENE:

[1] Ef. 3. 18.

[2] Jn. 6, 6,

[3] Β subbotu, na liturgiji, Blaženi. (Glas 4, Oktoih).

[4] Subota jutro, Kanon, Pesma 6. (Glas 6, Oktoih),

[5] Otkr. 1, 8. 10. 17; 21, 6,

[6] Ef. 3, 18.

[7] Kol. 2, 19.

[8] Ef. 4, 13.

[9] Tropar svetih Mučenika Sergija i Vakha; Minej, 7 oktobar. — Svetog sveštenomučenika Jevsevija Crkva naziva „crkveno oko“ (na Gosp. vozvah stihire; Minej, 22, juni). — Sv. Evanđelist Jovan Bogoslov je „najdragocenije oko Crkve“ (na jutrenju, stihire hvalitne; Minej, 8 maj). — Sv. prorok Osija je „najbogovidovitije oko Crkve“ (na jutrenju, Kanon proroku, pesma 4). — Sveti Grigorije Bogoslov u Pohvalnoj reči Sv. Atanasiju Velikom veli za njega da je on „najsvetije oko vaseljene“. (Beseda 21. R. gr. t. 35, 1081).

[10] Jn. 14, 6.

[11] Flb. 3, 20; Kol. 3, 3.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *