Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БЛАГОДАТНА ЗАЈЕДНИЦА

Богослужења и Празници

 

Сав живот Цркве јесте непрекидни служење Богу, непрекидно богослужење, и зато је сваки дан у Цркви празник. Очигледна је чињеница: у Цркви се свакога дана служи Богу и празнује један или више Светитеља. Отуда је живот у Цркви непрекидно богослужење, непрекидно живљење “са свима светима”.[1] Данашњи Светитељи нас предају сутрашњима, а сутрашњи прекосутрашњима, и тако редом: круг године нема краја. Празнујући Празнике и Светитеље. ми молитвено и стварно доживљујемо њихову благодат и њихове свете врлине, по мери вере наше. Јер Светитељи нису друго до оличење и оваплоћење светих врлина еванђелских, тих бесмртних догми вере наше, спасења нашег.

Вечне истине светих врлина претварају се у живот наш најпpe и највише молитвом, богослужењем. Молитва је најбоља клима за успевање сваке врлине еванђелске. „Речи моје дух су и живот су”.[2] Богослужење низводи благодат у нашу слободу, те благодат Божја и наша слобода удружене претварају у живот догматске и етичке истине еванђелске. Црква као „тело Христово” сва учествује у Христу кроз Евхаристично тело које је врхунска богочовечанска „Светиња над светињама” у нашем земаљском свету и у свима човечанским световима. Све у светом телу Цркве суделује, сарађује увек „са свима светима”, и ми преко Пресвете Богородице и свих светих предајемо себе и један другог и сав живот свој Христу Богу. Свe је ту небоземно, богочовечно: све то уједињује Бога са човеком, небо са земљом, вечност са временом; све земно живи небом, све временско храни се вечним, сав човек живи Богом. Тако се одвија непрекидан благодатно-врлински богочовечански подвиг спасења, обожења, обогочовечења, отројичења. Јер Црква је небо на земљи, Бог у човеку и човек у Богу.

Сведоци тога? Сви Светитељи Цркве Христове, од првог до последњег. Свете богослужбене књиге то нам најречитије показују и непобитно доказују: сваки Светитељ је саткан од светих врлина; сваки је градио и изградио себе помоћу светих врлина; сваки је прерадио и преобразио себе светим врлинама. То важи и за свете Апостоле, и за свете Мученике, и за свете Исповеднике, и за свете Пророке, и за свете Преподобнике, и за свете Безсребренике, и за све Светитеље уопште. У свакоме од њих присутне су, и сведелатне су свете врлине, на челу са вером. у ствари, свака света врлина је добровољни подвиг наше боголике слободне воље. И наша лична сарадња Спаситељу у нашем спасењу и састоји се првенствено у нашим светим врлинама. Све врлине сачињавају једну органску целину, један организам; и то богочовечански организам. Оне расту једна из друге, и живе једна у другој, и јачају једна у другој, и бесмртују једна у другој. Свака је врлина, у неку руку, свеврлина. Тако, вера је свеврлина: јер да би била жива, она мора хранити себе љубављу, надом, молитвом, постом, милостивошћу, покајањем, и осталим светим врлинама. Тако исто: и молитва, и љубав, и нада, и пост, и све друге врлине, — све се једна другом хране, и оживотворавају, и усавршавају, и бесмртују.

Сви Светитељи Божји: свештени јерарси, божанствени пророци, хорови преподобних, свете жене, и остали — прославише се угодивши Богу врлинским делима — εvapετπις πράξεσιν.[3] Јерарси Христови, и збор преподобних, пророка и свих праведника скупа, блистајући красотама врлина стигоше у небеска насеља.[4]

У Цркви Православној Богочовек је Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, Први и Последњи.[5] у њој владају Богочовечански закони. Све што је човек, у њој се нормира и управља Богом; све што је човечије и човечанско, нормира се и управља Божјим и Божанским. у њој човек је увек у молитвеном ставу према Богу. Као Богочовечански организам Црква је дом молитве. И као храм она је дом молитве.

Сваки члан Цркве је боголика ћелијица у Богочовечанском телу Цркве. Спасење је у ствари непрекидно преживљавање целокупног молитвеног живота Цркве. То је подвиг уцрковљења и оцрковљења. Сваки члан Цркве живи целокупним Богочовечанским животом Цркве, по мери своје вере и њених светих тајни и светих врлина. Сваки је верник Црква у маломе.

Сав богочовечански живот Цркве и све богочовечанске истине Цркве казују себе најсавршеније и најверније у богослужењима. Збива се молитвено доживљавање свега богочовечанског, и на тај начин ваја молитвено богословље. У васцелости својој богослужбени живот Цркве је најверније Предање Цркве, живо и бесмртно Свето Предање. И у њему сав чудесни Богочовек Господ Исус Христос, и са Њиме и Њиме и за Њим свети Апостоли, свети Оци, и сви Светитељи, од првог до последњег.

Православно богослужење је живи живот Цркве, у ко ме учествује сваки члан Цркве кроз доживљавање свега Богочовечанског, свега апостолског, свега светоотачког. Речjу: свега православног. у том доживљавању сва је богочовечанска прошлост Цркве увек присутна као данашња стварност и савремена садашњост. у Цркви: сва је прошлост садашњост, и сва садашњост прошлост. у самој ствари: у Цркви и постоји једино — безобална садашњост. Ове је ту бесмртно и свето, све апостолски саборно и богочовечански католично, васељенско, саборно. Сваки припада свима, и сви свакоме, по благодатној сили свете богочовечанске љубави, која сва извире из богочовечанске вере, и бесмртује кроз остале свете богочовечанске врлине; на првом месту молитве.

Ово богослужбено, молитвено Предање Цркве чува нам са побожним страхом и трепетом највећу драгоценост свих човечанских светова — Богочовека Христа Господа и све што је Његово. Тако чуван, Он у васцелој пуноћи Своје Богочовечанске Личности и јесте вечноживо свесавршено Свето Предање Цркве. И у Њему и са Њим: сво Његово Еванђеље спасења и обожења, и све Његове истине спасења и обогочовечења. у свима богослужењима стално се врши света богочовечанска тајна богочовечанског домостроја спасења. Нарочито у светој Литургији. у завршним молитвама свете Литургије Светог Василија Великог вели се: „испуни се и изврши се…“ тајна домостроја спасења

Наше живо молитвено учешће у томе и сачињава наше спасење, наше охристовљење, наше обожење, наше свестрано обогочовечење кроз Цркву; речју: наше свестрано оцрковљење. Добровољни благодатно-врлински подвиг охристовљења, обогочовечења, увек је само подвиг оцрковљење.

У самој ствари, спасење човеково се састоји у човековом богочовечански саборном живљењу „са свима светима”[6]у Богочовечанском телу Цркве. То живљење је непрекидно, и свакодневно. Јер сваког дана празнује се по један или више Светитеља, који раде и сарађују на нашем спасењу. Наше молитвено општење са Светима осигурава нам спасење. Зато је неопходно празновање свих празника, од првог до последњег: празника Господњих, Богородичних, Анђелских, Апостолских, Мученичких и осталих. Исто тако сва дневна и ноћна богослужења, од првог до последњег, изграђују наше спасење. Α кроз све то и у свему томе: сав Богочовек Христос као Црква, као Глава Цркве, и тело Његово са свима светим и непролазним истинама, и васцели богочовечански живот у свима бескрајностима.

У неизмерно тајанствени Богочовечански организам Цркве ураста се највише молитвом, и увек живи у њему молитвом. Молитвеним учешћем у богослужењима сваки од нас обавља свој подвиг охристовљења, преображења, обожења, отројичења. И то никад сам већ увек „са свима светима”. То живљење је увек свестрано лично и свестрано саборно. У друштву Светих живи се највећма молитвом, и општи молитвом. Зато је молитва најнеопходнија света врлина за сваког хришћанина. Молитва је хоровођа у хору врлина. Она свакој врлини одређује место и даје свога духа И даха. Њоме свака врлина расте, и развија се, и држи своје место међу осталим светим врлинама, богочовечански усклађујући рад светих врлина у подвигу спасења.

Православно богослужење, то је Свето Еванђеље и Свето Предање преведено у молитве, препевано у чудесне и животворне стихире, тропаре, кондаке, каноне, стихове, песме, уздахе, вапаје, сузе. Сва Богочовечанска Истина, Богочовечанска Правда, и Љубав, и Мудрост, и Живот, и Бесмртност, и Вечност пружа нам се као молитва, као свето Причешће, као свете заповести, као свете тајне, као свете врлине. Где год се коснеш, додирнеш живо Свето Предање: његов крвоток, његове нерве, његове кости, његово срце, његове очи, савет, ум, разум. И када се душа молитвено разлива по тим богочовечанским истинама и по том богочовечанском животу, све врлине расту „растом Божјим”.[7]И сва душа расте ка благодатном богочовеку — правом хришћанину.

Преживљавањем богослужбеног живота Цркве изграђује се хришћанска личност: богочовек по благодати, човек савршен — „у меру раста висине Христове”.[8] То најсигурнији пут, и најспасоноснији подвиг. Збива се непрекидно благодатно-богочовечанско узрастање кроз оваку молитву, и прозбу, и сузу, и вапај, и крик, и ридање, и исповест. При таме сви Свети су нам вођи и учитељи. Они — „очи Цркве Христове”[9] — воде нас и руководе ка богочовечанском циљу нашег људског бића.

У православног хришћанина: свака се мисао извије у молитву, и заврши молитвом. Тако и свако осећање. у ствари, молитвени став према себи, и свету око себе, а пре свега и изнад свега — према Господу и Богу нашем Исусу Христу. При томе све се обогочовечује, све завршава Богом: мисао се преображава у богомисао, јер је то божански и бесмртни смисао мисли; осећање израста у богоосећање, јер је то божански и бесмртни смисао осећања; савест се извија у богосавест, и ум — у богоум, и воља — у боговољу, јер је то божански и бесмртни смисао њихов; речју: човек се израђује у богочовека, јер је то божански и бесмртни смисао човека.

Опет и опет: у Богочовечанском телу Цркве сваки члан тог тела, као жива боголика ћелијица његова, живи васцелим богочовечанским животом Цркве, по мери вере и осталих подвига у врлинама. Сваки дан, сваки тренутак “са свимa светима”. Многобројне врсте и силе богочовечанског живљења стално су присутне и непрекидно делатне кроз свакодневне разне светитеље: Апостоле,. Мученике, Исповеднике, Испоснике, Безсребрнике, Преподобнике. Све у свему Христос: кроз дневне Светитеље. Он кроз њих, као Глава Цркве, влада и управља у Богочовечанском свету Цркве.

Сваки свети догмат наше богочовечанске вере има свој празник: Боговаплоћење — Божић, Васкрсење —Ускрс, вера — празновање светих Мученика; и све остале свете врлине — разне Светитеље. Истине светих догмата доживљују се од сваког верника у „телу Христовом” — Цркви. Свака догматска истина доживљује се као живот, као вечни живот, као органски део Вечне Ипостаси Богочовекове: „Ја сам Истина и Живот”.[10] Света богослужења и нису друго до доживљавање и преживљавање светих вечних истина догматских. Догмат ο Богочовештву Господа Исуса? Снажно се доживљује ο светим Празницима Господњим: Божићу, Богојављењу, Преображењу, Ускрсу, и осталима. Та вечна истина непрестано се доживљује од врха до дна и ο осталим Празницима, великим и малим, у току целе календарске године, и тако постаје наш свакодневни, наш свакосекундни живот. Отуда и сверадосна бесмртна благовест: „Наше је живљење на небесима, сакривено с Христом у Богу”.[11]

Благодат светих Празника и светих богослужења и јесте безгранична божанска сила која у души хришћанина распаљује свете врлине у неугасив пожар. И душа се сва неизмерно охристочежњује, обогочежњује, те нигде границе њеном охристовљењу, и кроз то њеном обогочовечењу, и опет кроз то њеном отројичењу, њеном обожењу. Ревносно, и мученички, и радосно обавља се подвиг богочовечанске свеврлине: охристовљења, оваплоћења у души Господа Христа, живљења у Господу Христу и Господом Христом. И кроз то обавља се и друга богочовечанска свеврлина: отројичење = обожење. у души хришћанина све бива, и све се збива: од Оца кроз Сина у Духу Светом. Тако, једино тако постиже свој врховни, свој Богом постављени циљ боголико, тројицелико биће човеково: сједињење са Тројичним Богом у Христу Исусу Господу нашем помоћу светих тајни и светих врлина.

Ради постигнућа тога циља и дато нам је Богослужење над богослужењима, Светиња над светињама — света Литургија, свето Причешће живим Богом и Господом Христом и кроза Њ Тросунчаним Божанством. у Богочовечанским небоземним стварностима света Литургија је врх изнад свих врхова, богатство изнад свих богатстава, циљ и свециљ свих Празника, свих богослужења, ових светих тајни, свих светих врлина: свесавршено охристовљење, свесветло отројичење. Α у томе, и кроза све то — уцрковљење и оцрковљење, сав чудесни и чудотворни Господ Христос, и у Њему и Њиме: сва Богочовечанска творевина Његова, свето Тело Његово — Црква Православна… Да, да, да! Она је све и сва у свима Богом Логосом створеним световима…

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 3. 18.

[2] Јн. 6, 6,

[3] Β субботу, на литургији, Блажени. (Глас 4, Октоих).

[4] Субота јутро, Канон, Песма 6. (Глас 6, Октоих),

[5] Откр. 1, 8. 10. 17; 21, 6,

[6] Еф. 3, 18.

[7] Кол. 2, 19.

[8] Еф. 4, 13.

[9] Тропар светих Мученика Сергија и Вакха; Минеј, 7 октобар. — Светог свештеномученика Јевсевија Црква назива „црквено око” (на Госп. возвах стихире; Минеј, 22, јуни). — Св. Еванђелист Јован Богослов је „најдрагоценије око Цркве” (на јутрењу, стихире хвалитне; Минеј, 8 мај). — Св. пророк Осија је „најбоговидовитије око Цркве” (на јутрењу, Канон пророку, песма 4). — Свети Григорије Богослов у Похвалној речи Св. Атанасију Великом вели за њега да је он „најсветије око васељене”. (Беседа 21. Р. gr. t. 35, 1081).

[10] Јн. 14, 6.

[11] Флб. 3, 20; Кол. 3, 3.

 

Comments are closed.