NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BOGOČOVEČANSKO PREDANJE
Crkva na svom Bogočovečanskom putu

 

Čovek – Božansko veličanstvo

 

U Crkvi, jedino u Crkvi, čovek je vistinu Božansko veličanstvo. Jer se udostojio, čega? Da mu čudesni, i svedivni, i svemoćni, i svemilostivi Bog i Gospod Isus Hristos bude večna Glava i upravlja njime kroz sav život na zemlji i kroza svu večnost na nebu. Ta misao blista u duši Svetog Grigorija Bogoslova, i on blagovesti: Kao što u telu jedno starešinuje i kao predsedava, a drugo stoji pod starešinstvom i upravom; tako i u Crkvi Bog je ustanovio kako je za koga korisnije: da jedni budu pastva i podčinjeni, a drugi, prema svojim vrlinama i blizosti k Bogu, da budu Pastiri i Učitelji na sazidanje Crkve. Pastiri i Učitelji imaju se odnositi prema pastvi kao duša prema telu i um prema duši, i da sjedinjeni Duhom Svetim sačinjavaju jedno telo, savršeno i istinski dostojno samoga Hrista — Glave naše.[1]

Sveti Grigorije, Bogoslov Istine, kazuje nam istinu ο poretku u Crkvi: Od samog Gospoda Hrista poredak je u Crkvi ovakav: jedni su pastva, a drugi su pastiri; jedni upravljaju, a druga su pod upravom; neko sačinjava kao glavu, neko — noge, neko ruke, neko oči, neko — neki drugi od delova tela — radi ustrojstva i koristi celine. I u telu delovi nisu odvojeni jedan od drugoga, nego celo telo je jedno, složeno iz raznih delova; i u svih delova nije jedan način delanja, iako su svi podjednako potrebni jedan drugome radi složenog i uzajamnog delanja. Tako, oko ne hodi nego ukazuje put; noga ne gleda nego korača i prenosi s jednoga mesta na drugo; jezik ne prima zvuke, jer je to posao sluha; uvo ne govori, jer je to posao jezika; nos oceća mirise; ruka je organ koji daje i prima; a um je vođ svega: od njega je sposobnost osećanja, i k njemu se vraća svako osećanje. To isto je i u nas — u zajedničkom telu Hristovom, Crkvi. Jer svi smo jedno telo u Hristu, a po sebi smo udi Hristu i jedan drugome.[2] Jedan starešinuje i predsedava, a drugi se vodi i upravlja; oba delaju ne podjednako, nego oba postaju jedno u jednom Hristu, sastavljani i slagani istim Duhom Svetim. Iako je Duh jedan, darovi nisu podjednaki, jer nisu podjednaki primaoci darova.[3] Darovi su različni, razdeljuju se po meri vere. — Ovaj se poredak ima poštovati i držati. Neka jedan bude sluh, drugi — jezik, neko — ruka ili što drugo; neka jedan uči, druga neka se uči; neka neko radi svojim rukama, da bi mogao dati potrebitome i nevoljnome.[4]

Svaka pomesna Crkva ima svog posebnog Anđela Čuvara, kao što ο tome svedoči sveti tajnovidac Jovan Bogoslov (sr. Otkr. 2, 1.8. 12. 19; 3, 1. 7. 14).[5] Prirodno da telo Boga Logosa — Crkvu, napada svako zlo, svaki greh, svaki đavo. Nju brani sam Gospod Hristos, i tu preko Svojih nebeskih i zemaljskih vernika: Anđela i ljudi. — Neustrašivi borac i branitelj Crkve, Sv. Grigorije Bogoslov izjavljuje: Ne bojim se ja nikakvih napada na Crkvu, makar pretili ognjem, mačem, zverinjem, urvinama, provalijama, i svim drugim najstrašnijim mučiteljskim oružjima i kaznama.

Za sve to ja imam jedan lek, jedan put u pobedu: smrt za Hrista.[6] Ništa strašnije nego bojati se ma čega više negoli Boga, i iz tog straha postati izdajica vere i istine.[7]

 


NAPOMENE:

[1] Orat. Apulog. P. gr. t. 35, col. 409 B.

[2] Rm. 12, 5.

[3] 1 Kor. 12, 8—12. 28.

[4] Orat. XXXII, 11. 12; Ρ. gr. t. 36, col 185 D — 188 B.

[5] On, Orat. XLII, 9, P. gr. t. 36, col. 469 A.

[6] ] On, Orat. II, 87; Ρ. gr. t. 35, col. 492 Α.

[7] On, Orat. VI, 20; Ρ. gr. 1. 35, col. 748 Β.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *