Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БЛАГОДАТНА ЗАЈЕДНИЦА

Свете Тајне

 

Света Тајна Покајања

 

Света тајна покајања је свемоћни васкрситељ и свемоћни победитељ: васкрсава душу из смрти побеђујући грехе који и производе смрт душе одвајајући је од Бога. Покајање је лек за сваки грех; а тиме и лек од сваке духовне смрти. Нема греха којега се не може ослободити човек покајањем и покајничком исповешћу. Покајање ослобађа и од највећег, и од најсвеобухватнијег греха, па и од самог свегреха: блудни син. И сви покајници: и они највећи, и они најмањи.

Својом светом силом покајање руши пакао у човековој души и преводи је у рај. Сведок: покајани на крсту разбојник. Богочовечанском силом Господа Христа света тајна покајања осигурава покајнику победу над свима гресима, и над свима смртима, и над свима ђаволима: руши пакао, узноси у небо, Царство небеско. Нема сумње, човек је свемоћни господар себе и свега свога: јер од њега самог зависни његов рај и његов пакао, и његова смрт и његово васкрсење.

Покајање је света тајна у којој хришћанин исповеда своје грехе пред свештеником, и преко њега добија невидљиви опроштај грехова од самога Господа Христа, од саме Цркве, јер је сваки грех — грех против Бога, против Цркве, против људи.

Ову свету тајну установио је сам Спаситељ ради опроштаја грехова, учињених после крштења. Установио ју је после свог васкрсења, када је рекао својим ученицима: Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; и којима задржите, задржаће се.[1] Власт отпуштати грехе има само Бог.[2] Ту власт Спаситељ је дао својим ученицима дајући им Духа Светога. Α ту власт Он им је био обећао пре свога васкрсења када им је рекао: Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу.[3]

Да би стварно добио опроштај грехова кроз ову свету тајну, хришћанин је дужан да се искрено и скрушено каје за грехе своје, да их смирено исповеди свештенику, да има одлучну намеру да се поправи и да буде уверен у безмерно милосрђе Спаситељево. Пост и молитва су одлична средства еванђелска која помажу и утврђују човека у покајничком расположењу. Притом ваља имати на уму светоотачку благовест и заповест: „Самоосуда је почетак спасења”.

Покајничко се расположење нарочито изражава у искреном исповедању својих грехова свештенику, у мржњи према гресима, у одрицању од њих и у чињењу еванђелских дела. Исповедање грехова својих свештенику неопходно је, да би свештеник знао какве грехе има да опрости и какве лекове има да препоручи за излечење од њих. Ако је покајник учинио неке тешке грехе, онда се на њега налаже епитимија. Епитимија је грчка речи значи: лек, подвиг. Епитимија се налаже, да би грешник искоренио свој тешки грех и исправио свој живот. Отуда врста овог духовног лека зависи од врсте греха. На пример, ако човек пати од среброљубља, на њега се налаже чињење милостиње; ако је учинио неки тежак грех, одлучује се од светог Причешћа на извесно време, итд.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Јн. 20, 22—23.

[2] Мк. 2, 7. 10.

[3] Мт. 18, 18.

 

Comments are closed.