NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BLAGODATNA ZAJEDNICA

Svete Tajne

 

Sveta Tajna Evharistije – Liturgija

 

Sveti program i sveti podvig svete tajne krštenja ostvaruje se najsavršenije u svetoj tajni Evharistije: potpuno ohristovljenje, obogočovečenje. Tu se blagodatno doživljuje sav Bogočovečanski domostroj spasenja: od ovaploćenja do Vaznesenja, kao život života našeg i kao duša duše naše. Sveta Liturgija je, po bogomudroj reči Svetog Teodora Studita: ponavljanje celokupnog Bogočovečanskog domostroja spasenja.[1] To se naročito naglašava na kraju Liturgije Svetog Vasilija Velikog, gde se veli: Ispuni se i izvrši se, Hriste Bože naš, tajna Tvoga domostroja spasenja.[2] Srž je svete Evharistije, svetootački rečeno: „Bog postaje čovek, da bi čovek postao bog“. I smerni pričasnik pred sveto Pričešće ispoveda: „Božansko telo i obožuje me i hrani; obožuje duh, a um hrani na neobičan način“. Posredi je strašna, izuzetno prevelika tajna; pričasnik sav trepti od užasa, i govori sebi, i svakom pričasniku: „Gledajući bogotvoreću krv, čoveče, neka te spopadne užas“. I pričasnik doživljuje jedinstvenu blagovest svih čovečanskih svetova: ispunjuje se svakom punoćom Božjom.[3]

Sveta Liturgija je vrhunac bogočovečanskog realizma. Od ovaploćenja Boga Logosa Bogočovek Gospod Hristos je postao najočiglednija i najbesmrtnija i največnija stvarnost svih svetova. Pogotovu naših čovečanskih svetova. S nama Hristos: „s nama Bog = Emanuil“, večito „s nama Bog“.[4] Tome najubedljiviji svedok Crkva, Bogočovečansko telo Hristovo. Crkva — telo Hristovo; Evharistija — telo Hristovo. Suštinska istovetnost: Crkva u Evharistiji, Evharistija u Crkvi. Gde nema Bogočoveka — nema Crkve; a gde nema Crkve — nema Evharistije. Sve van toga je — jeres, necrkva, anticrkva, psevdocrkva. Kao telo Hristovo, Crkva je saborno jedinstvo, ali isto tako i jedinstvo sabornosti. To važi i za Evharistiju kao telo Hristovo: jedno smo telo mnogi, jer je jedan hleb; jer svi u jednome hlebu imamo zajednicu.[5] Da, jedno smo telo mnogi, i to pod jednom glavom: Bogočovekom Hristom. Zato je i u Evharistiji i u Crkvi Bogočovek Hristos sve i sva: „I On je pre svega, i sve je u Njemu“.[6]

Jedinstvena je blagovest rodu ljudskom: Pričešće je sveta tajna u kojoj hrišćanin, pod oblikom hleba i vina. prima samo telo i krv Gospoda Hrista, sjedinjuje se s Njim, dobija oproštaj grehova i zalog večnoga života.

Ovu svetu tajnu ustanovio je sam Spasitelj na Tajnoj večeri. Uzeo je hleb, blagoslovio ga, prelomio i dao svojim učenicima, rekavši: Uzmite, jedite — ovo je telo moje, koje se za vas lomi. Zatim je uzeo čašu, zahvalio Bogu, i dao im govoreći: Pijte iz nje svi, jer je ovo krv moja novoga zaveta, koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova.[7] Ovo činite u moj spomen.[8]

Ova sveta tajna, zbog svoje neizmerne važnosti, sačinjava suštinu najglavnijeg hrišćanskog bogosluženja, svete Liturgije. Na njoj se prineseni hleb i vino prizivom (epiklezom) i dejstvom Svetoga Duha osvećuju i pretvaraju u telo i krv Gospoda Hrista.

Svetoj tajni pričešća može pristupiti svaki član Crkve Hristove Pravoslavne, svaki pravoslavni hrišćanin: od odojčeta do starca. Jer se u njoj ljudsko biće sjedinjuje sa samim Spasiteljem. Sjedinjen s Njim, čovek živi Njime i Njegovim večnim životom. Po reči samoga Spasitelja: Koji jede moje telo i pije moju krv, ima život večni. Koji jede mene, živeće mnome.[9] Imajući u vidu sveto Pričešće, Spasitelj naziva sebe: hlebom Božjim koji silazi s neba i daje život svetu,[10] hlebom života od koga se nikad ne gladni,[11] hlebom nebeskim koji pričasniku daje besmrtnost i život večni.[12]

Pošto u svetoj tajni Pričešća pričasnik prima samo presveto Telo i samu prečasnu Krv Gospoda Hrista, neophodno je potrebno da se pričasnik pripremi za ovu svetu tajnu. Priprema se vrši postom i molitvom, jer post i molitva očišćuju dušu od svakog greha i nečistote. Pri tome je čovek dužan da ispituje sebe i da savest svoju očisti od grehova pokajanjem. Samo tako pripremljen, čovek se može dostojno pričestiti. Pristupi li svetom Pričešću nepripremljen, čovek navlači na sebe strahovitu osudu. Ο tome govori sveti apostol Pavle: Čovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i iz čaše da pije; jer koji nedostojno jede i pije— sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega.[13]

Božanska krv Gospoda Hrista je bogočovečanska sila koja osvećuje, koja očišćava, koja preobražava, koja ohristovljuje, koja ocrkvenjuje, koja obogočovečuje, koja otrojičuje, koja spasava. Zato je Novi Zavet — Zavet u krvi Bogočoveka Hrista. I taj se Zavet Evharistički produžuje u Bogočovečanskom telu Crkve, sjedinjujući Bogočovečanskom krvlju nas ljude sa Bogom i među sobom. Jer ujedinjujući čoveka sa Bogočovekom, ta presveta krv nas preko Njega ujedinjuje i sa ovima ljudima. Očigledna je istorijska činjenica: pravo, istinsko, besmrtno jedinstvo čoveka sa ljudima biva preko Bogočoveka: Bog je bliži svakome čoveku no što je sam čovek sebi, bliži i svima ljudima po što su oni sami sebi. Zato nema čoveku jedinstva sa samim sobom i sa ljudima oko njega bez Boga, bez Bogočoveka, bez krvnog orođenja i sjedinjenja s Njim. A to se krvno orođenje i sjedinjenje čoveka sa ljudima, obavlja u Bogočovečanskom telu Hristovom — Crkvi. I to stvarno i doživljajno: u svetoj Evharistiji, svetom Pričešću tela i krvi Hristove.

Krv Bogočoveka sjedinjuje čoveka sa Bogom, kako na Golgotskom krstu, tako i u Bogočovečanskom telu Crkve kroz životvornu i bogotvornu krv svete tajne Pričešća na svetoj Liturgiji. I još pošto je to krv Bogočoveka Hrista, a Crkva je telo Njegovo, to ona i jeste sjedinilačka sila koja sve članove Crkve sjedinjuje u jedno telo, u jedan život, u jednu dušu, u jedno srce, u jednu bogočovečansku zajednicu, i jedno bogočovečansko društvo —κοινωνίαν. „Čašu blagoslova koju blagosiljamo, nije li zajednica — κοινωνία — krvi Hristove? Hleb koji lomimo, nije li zajednica — κοινωνία — tela Hristovog? Jer je jedan hleb, jedno smo telo mnogi; jer svi u jednome hlebu imamo zajednicu.[14] — Ove bogočovečanske reči hristonosnog apostola kazuju nam samu tajnu Crkve, njenu evharistijsku tajnu i evharistijsku prirodu. Sveta Evharistija, sveto Pričešće nas ne samo sjedinjuje sa njim, Nezamenljivim, nego i nas među sobom. Jedući njegovo sveto Telo, mi svi postajemo „jedno telo mnogi“. Sjedinjujući se sa njim, mi se svetim jedinstvom sjedinjujemo i odeću sobom. To je sveto jedinstvo ljudi u Hristu, bogočovečansko jedinstvo. Jedino istinsko i jedino večito jedinstvo ljudi. Jer u Bogočoveku Gospodu Hristu mi smo ne samo večito živi, nego i večito jedno: i to jedno kao što je telo jedno. Savršeni izraz te bogočovečanske stvarnosti i jeste sveta Evharistija, sveta Liturgija, sveto Pričešće. Α čudotvorni, i uvek istorični Bogočovek je najpre ovaploćenjem svojim ujedinio u Sebi Boga i čoveka večnim jedinstvom. I to sve preneo, i neprekidno prenosi, na nas ljude. Preneo, i prenosi, na bogočovečanski način. Jer je Crkvu osnovao na Bogočovečanskom telu svom, na zemaljskoj stvarnosti bogočovečanskog života i prisustva svog u našem svetu. Ovaplotio se Sveblagi, da bi nas Sebi saovaplotio,[15] i tako obožio, ohristovio, obogočovečio, i tako nam sve svoje darovao. Α On to čini prvenstveno svetim Pričešćem u svetoj Evharistiji Crkve. „Jedno smo telo mnogi“, jer niko od nas ne sačinjava celo telo, nego je svaki samo delić tela, da bismo uvek osećali i znali koliko zavisimo jedan od drugoga: svi od svakoga, i svaki od sviju. I koliko smo neophodni jedan drugome: svi svakome i svaki svima; i još: svaki svakome. Naša sila, i moć, i život, i besmrtnost, i blaženstvo, i večnost, samo su u tome jedinstvu koje nam daje telo Hristovo, telo Božije. Čudesni Gospod Hristos je naše istinito jelo, naše istinito piće.[16] On je taj „jedan hleb“ kojim se hranimo, i Njime „svi u jednome hlebu imamo zajednicu“. On je i sama zajednica, i sila te svete zajednice, svete sabornosti Crkve. Pričešćujući se svetim hlebom i svetom krvlju Gospoda Hrista, mi se pričešćujemo njegovim svetim Telom, koje je uvek jedno, i svuda jedno. „Tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a po sebi smo udi jedan drugome“.[17]

To je blagovest svetog Apostola. Nju bogomudro produžuje peti Evanđelist — Sveti Zlatoust: Nazvavši sveto Pričešće „zajednicom tela Hristova“, Apostol je hteo reći još bliskije, pa je zato dodao: „Jer je jedan hleb, jedno smo telo mnogi“. Ta šta ja govorim: „zajednica“? Mi smo samo to telo. Jer šta je hleb? Telo Hristovo. Α šta postaju oni koji se pričešćuju? Telo Hristovo; ne mnoga tela, nego jedno telo. Kao što hleb, načinjen od mnogih zrna postaje jedan, te se zrnevlje ne vidi zbog njihovog sjedinjenja, tako se i mi sjedinjujemo i sa Hristom i među sobom.[18]

Ο toj bogočovečanskoj stvarnosti bogomudri Kavasila blagovesti: Crkva pokazuje sebe u svetim tajnama (tela i krvi Hristove), ne kao u simvolima, nego kao udovi u srcu, i kao grane u korenu drveta, i, po reči Gospodnjoj, kao loze u čokotu.[19] Jer ovde nije samo opštost — κοινώνία — imena ili analogija po sličnosti, nego istovetnost — ταντότης. Jer su sve tajne — telo i krv Hristova, a to i jeste istinita hrana i piće Crkvi Hristovoj; i ona, pričešćujući se Njima, ne pretvara ih u ljudsko telo, kao što biva sa ljudskom hranom, nego se ona sama (tojest Crkva) pretvara u to telo i krv Hristovu… I ako bi neko mogao da vidi Crkvu po tome koliko se ona sjedinila s njim pričešćujući se njegovim telom, on ne bi ništa drugo video nego samo Gospodnje telo. Sa tog razloga i piše Pavle: Vi ste telo Hristovo, i udi među sobom.[20] Ako je Hristos jedan, veli Sveti Grigorije Bogoslov, onda je jedna glava Crkve, i jedno telo.[21] Na taj način mi smo Hristom i u Hristu „jedno telo i među sobom udovi“ sa svima svetim apostolima, i prorocima, i mučenicima, i ispovednicima, i svima svetima. Α od ove u Hristu zajednice „sa svima svetima[22]nema za ljudsko biće, ništa svetlije, ništa blaženije, ništa večnije, ništa milije u svima svetovima poznatim i zamislivim. Radost je nad radostima: biti „sa svima svetima“ — „jedno telo“, i to — „telo Hristovo“.

Ako bi se sve tajne Novog Zaveta, Zaveta Bogočovekovog, i sve tajne Crkve Hristove, Crkve Bogočovekove, mogle svesti na jednu tajnu, onda je ta tajna — sveta tajna Pričešća, sveta tajna Evharistije. Ona nam i pokazuje i daje vascelog Gospoda Hrista u ovom čudesnom raskošju Njegove Bogočovečanske Ličnosti i Njegovog Bogočovečanskog tela, koje je Crkva. Jer sveto Pričešće, sveta Evharistija, to je samo Božansko telo Njegovo, to sama Božanska krv Njegova, to — sav On sa Crkvom Njegovom u neiskazanoj punoći svoga Božanstva i svoga Čovečanstva — svoga Bogočovečanstva. Novi Zavet je zaista na jedinstven i izuzetan način nov: Zavet u Božjoj krvi, Zavet u Božjem telu. I takav Bogočovečanski savez Boga i čoveka ostvaren je na svu večnost čudesnim Bogočovekom i Gospodom Hristom i Njegovom Bogočovečanskom Crkvom.

 


NAPOMENE:

[1] Po svetom Teodoru Studitu: Sveta Evharistija je — „centar celokupnog domostroja spasenja“. Str. 126, Tvorenija prep. Teodora Studita, tom 1; S. Peterburg, 1907.

[2] Na posredniji način to je izraženo i na kraju Liturgije Sv. J Zlatousta.

[3] Ef. 3, 19; Sr. Kol. 2, 10.

[4] Mt. 1, 23.

[5] 1 Kor. 1, 17.

[6] Kol. 1, 17; Sr. Otkr. 1, 8. 10. 17; 21, 6.

[7] Mt. 26, 26—28.

[8] Lk. 22, 19; sr. 1 Kor. 11, 24—25.

[9] Jn. 6, 55. 54. 57

[10] Jn. 6, 33.

[11] Jn. 6, 35.

[12] Jn. 6, 50-51.

[13] 1 Kor. 11, 28—29.

[14] 1 Kor. 10, 16—17.

[15] Ef. 3, 6.

[16] sr. Jn. 6, 55—56. 48.

[17] Rm. 12, 5; sr. 1 Kor. 12, 27.

[18] In Epist. 1 ad Corint. Homil. 24, 2; Ρ. gr. t. 61, col. 200.

[19] Jn. 15, 1—5.

[20] Tumačenje Liturgije, sar. 38; Ρ. gr. t. 150, col. 452 C — 453 A.

[21] Orat. 37, 8; P. gr. t. 36, col. 292 B.

[22] Sr. Ef. 3, 18; 4, 11—16.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *