NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BOGOČOVEČANSKO PREDANJE
Crkva na svom Bogočovečanskom putu

 

U stvarima vere – nema kompromisa!

 

U Bogočoveku Gospodu Hristu Istina i Život su jednosušni. Življenjem u Istini i življenje Istinom daje nam tačno bogopoznanje = hristopoznanje = crkvopoznanje. Ko se saovaploti Bogočoveku = Crkvi, taj ima Istinu i zna Istinu, jer živi njome i njenim bogočovečanskim silama. Α to saovaploćavanje biva verom i ostalim svetim vrlinama, koje su uvek od vere i uvek bezizlazno u veri, i njenim beskrajnostima. „Jer verom hodimo a ne vidom“.[1] Sa ljudske strane, jedino evanđelska, bogočovečanska vera useljuje Gospoda Hrista u srca naša, i nas u Njega.[2] I onda svaki od nas, po meri vere svoje, doživljuje svetu evanđelsku istinu: „Ja više ne živim, nego živi u meni Hristos“.[3]Sve bogočovečanske beskrajnosti bogolikog bića ljudskog žive Bogočovekom = Crkvom, i obuhvataju vascelog Bogočoveka Gospoda Hrista, te je On za nas hrišćane sve i sva u svima svetovima i u svima večnostima. Zato je od svega u čoveku najvažnija vera u Bogočoveka, jer ona i jeste bogočovečanska sila koja obogočovečuje sve u čoveku: i um, i srce, i volju, i savest, pa i samo telo pripremajući ga za vaskrsenje iz mrtvih i za život večni u Hristovoj Večnosti = Bogočovečnosti. Otuda i blagovest u svetom Evanđelju Bogočovekovom: „Sve što nije od vere greh je“.[4]

Sa svih tih bogočovečanskih razloga, u stvarima vere nema kompromisa. To je osnovni dogmat apostolsko — svetootačke pravoslavne hristologije = soteriologije — eklisiologije = alitiologije. Nema nikakve gnoseološke, ni nikakve ontološke veze između Istine i laži. Znamo, od ovaploćenog Boga znamo: Istina je Bog. Α laž? Laž je đavo.

Sledeći svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom svetim Apostolima i svetim Ocima i svetim Vaseljenskim saborima, bogonosni Otac naš Sveti Marko Efeski, Ispovednik, ne dopušta nikakav kompromis u stvarima vere, nikakvo odstupanje i ustupanje. Kada su na Florentinskom saboru pravoslavne pristalice Unije s latinima vikali k njemu, apostolski bogomudrom i odlučnom protivniku Unije: „Nađi nam izlaz, ikonomiju“, on je odgovarao: „Stvari vere ne dopuštaju ikonomiju. To je isto kao i reći: odrubi sebi glavu, pa idi kuda hoćeš. — Između istine i laži nema ničeg srednjeg. Ono što se odnosi na Crkvu (τά εκκλησιάστηκα) nikada se ne rešava putem kompromisa. Neka niko ne gospodari u našoj veri: ni car, ni arhijerej, ni psevdo-Sabor, niti iko drugi, nego sam jedini Bog, koji nam je predao nju i Sam i preko Svojih Učenika“.[5]

Sveti Marko blagovesti: Svi Učitelji Crkve, svi Sabori i svo Božansko Sveto Pismo savetuju nam da bežimo od onih koji nepravoslavno misle i odstupaju od opštenja s nama. Kanon Drugog Antiohijskog sabora naređuje: „Koji opšti sa odlučenima od opštenja, Neka i sam bude odlučen od opštenja“. Sv. Vasilije Veliki veli: Ako neki uobražavaju da ispovedaju zdravu veru, no pritom opšte sa nepravoslavnima, ako i posle saveta ne prestanu tako postupati, onda treba i njih same ne samo smatrati za odlučene, nego ih ni braćom ne nazivati.[6]

Sveti Ispovednik Efeski piše: „Mi u svemu sledujemo sveštenim Učiteljima i drevnim Apostolskim predanjima“. Α patrijarhu Carigradskom, koji takođe učestvuje na Florentiskom saboru, Sveti Marko piše: treba da se borimo ne plašeći se ničega i ne stideći se ničega: ni spoljnjih neprijatelja, niti među nama pravoslavnima nalazećih se psevdohrišćana, niti neprijatelja Duha; i da sa velikom smelošću ispovedamo do poslednjeg daha dragoceni zalog svetih Otaca: Ispovedanje Βere, poznato nam iz detinjstva, i sa kojim ćemo, na kraju, i otići odavde, odnoseći ako ništa drugo onda — Pravoslavlje, Pravoslavnu Veru, koja ni u čemu nema ni najmanjeg nedostatka.[7]

Sveti Ispovednik Marko blagovesti: Molim, da sačuvamo istinitu i od Otaca predanu nam Veru našu kao dobar zalog, ništa ne dodajući i ništa ne oduzimajući; jer do sada mi smo imali Veru bez ikakvih nedostataka, i ne osećamo potrebu za Saborom ili Aktom Unije, da bismo se naučili čemu novijem, mi koji smo sinovi i učenici Vaseljenskih sabora i Otaca koji su zablistali na njima i posle njih. Hvala naša je Vera naša, dobro nasleđe Otaca naših. Sa njom mi se nadamo predstati Bogu i dobiti oproštaj grehova; a bez nje ne znam kakva će nas pravednost osloboditi večnih muka. Onaj pak koji radi na tome da mi odbacimo našu Veru i zavedemo drugu, noviju veru, makar on bio i Anđeo s neba, proklet da bude,[8] i neka nestane i svaki spomen ο njemu i pred Bogom i pred ljudima. Neka niko ne gospodari u veri našoj: ni car, ni arhijerej, ni psevdo-Sabor, niti iko drugi već samo — jedini Bog, koji nam je predao nju i Sam i preko Svojih Učenika.[9]

Što je Sveti Atanasije Veliki — „Trinaesti Apostol“, „Otac Pravoslavlja“ za Pravoslavnu Crkvu u četvrtom veku, to je Sveti Marko Efeski Ispovednik za nju u petnaestom veku. I kao što je u Svetom Atanasiju bila sva istina Pravoslavlja, a ne u mnogobrojnim arijanstvujućim i poluarijanstvujućim episkopima, tako je i u Svetom Marku Efeskom bila sva istina Pravoslavlja a ne u ostalim latinstvujućim učesnicima psevdo-Sabora Florentiskog. Bogomudri i neustrašivi Ispovednik Efeski i na samrtnom času ostavlja pred svedocima ispovedničko zaveštanje: da mu ni Carigradski patrijarh niti iko od njegovih pristalica, koji je potpisao i primio Uniju sa latinima u Florenciji, ne dolazi na pogreb niti učestvuje u pogrebnim bogosluženjima. On izjavljuje: Ja govorim i svedočim pred mnogima ovde prisutnim i uglednim ljudima: ja nipošto neću i ne primam opštenje s Patrijarhom i onima što su s njim ni u ovom mom životu, ni posle smrti, pošto ne primam ni Uniju sa latinima, ni latinske dogmate, koje je primio on i njegovi jednomišljenici. Ja sam potpuno uveren da što dalje stojim od njega i sličnih njemu, utoliko bivam bliže Bogu i svima Svetima; i ukoliko odvajam sebe od njih, utoliko sam sjedinjeniji sa Istinom i sa Svetim Ocima, Bogoslovima Crkve. Isto tako sam ubeđen da njihove pristalice daleko stoje od Istine i blaženih Učitelja Crkve. Stoga i govorim: kao što sam u toku celog života svog bio odvojen od njih, tako i u vreme odlaska svog, pa i posle moje smrti, ja se odričem opštenja i ujedinjenja s njima i proklinjući zapovedam: da se niko od njih ne približi ni mome pogrebu ni mome grobu.[10]

 


NAPOMENE:

[1] 2 Kor. 5, 7.

[2] sr. Ef. 3, 17. 12; Jevr. 4, 16.

[3] Gal. 2, 20.

[4] Rm. 14, 23.

[5] Arhim. Amvrosij, Svjatij Marko Efeskij i Florentijskaja Unija, str. 226. 227. 340. — Holu Trinitu Monasteru, Jordanville, N. Y. 1963. g.

[6] tamo, str. 282.

[7] tamo, str. 347. 352. 353.

[8] Sr. Gal. 1, 9

[9] tamo, str. 354.

[10] tamo, str. 369.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *