NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BOGOČOVEČANSKO PREDANJE
Crkva na svom Bogočovečanskom putu

 

Crkva Svete Trojice. Jedna i nedeljiva vera

 

Crkva kao telo Hristovo, prvenstveno je Crkva ovaploćenog Boga Logosa. Ali, samim tim ona je i Crkva Svete Trojice, pošto je Bog Logos večito i neizmenljivo Jedan od Svete Trojice, uvek jednosuštan sa Bogom Ocem i Bogom Duhom Svetim, i uvek svesavršena, večna Druga Ipostas Presvete Trojice. Na kraju svih krajeva, sva delatnost Boga Logosa kao Crkve svodi se na Svetu Trojicu: sve i sva u Crkvi biva, i zbiva se, od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. To je jednoglasno svedočanstvo svetih Apostola i svetih Otaca. Tu istinu bogonadahnuto blagovesti „Otac Pravoslavlja“, sveti Atanasije Veliki:

Svrh svega, mi smo dužni držati prvobitno Predanje, učenje i veru Vaseljenske Crkve, veru kakvu nam je predao Gospod, propovedali Apostoli, sačuvali Oci. Jer na toj veri je osnovana Crkva — ή Εκκληόία, τεθεμελίαιται, i ko otpadne od nje, taj ne može biti i zvati se hrišćanin. Dakle, postoji Sveta i savršena Trojica, koja se poznaje u Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Ona je uvek ravna Sebi, nedeljiva po prirodi, i jedno je njeno dejstvo —ή ενέρuεια. Jer Otac radi sve Logosom u Duhu Svetom. I tako se održava jedinstvo Svete Trojice; i tako se propoveda u Crkvi: „Jedan Bog, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima“:[1] „nad svima“ kao Otac, početak i izvor, „kroza sve“ Logosom, a „u svima“ u Duhu Svetom. I Vaseljenska Crkva ništa ne oduzima ovome učenju. Α da je takva vera Crkve, evo dokaza: šaljući Apostole, Gospod upravo to postavlja kao temelj Crkvi — Οεμέλιον τή Εκκλησία, jer im naređuje: Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.[2] Apostoli su tako i postupili; i takva je njihova propoved u svoj Crkvi pod nebom. Ova preda na nam vera u Svetu Trojicu jeste jedna i nedeljiva. Kao što je nedeljivo jedinstvo Svete Trojice, tako je i vera u Nju jedna i nedeljiva. Blagodat i darovi koji nam se u Crkvi daruju od Svete Trojice, daruju nam se od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Jer ništa ne biva, i ništa se ne zbiva, drugačije nego od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. u stvari, učenje Svetih svodi se na učenje ο Svetoj nerazdeljivoj Trojici. I to je jedna i jedina vera Vaseljenske Crkve. — Α ja sam, dodaje Sveti Atanasije, izložio ovo saglasno sa predanom nam od Otaca Apostolskom verom, ništa ne izmislivši sa svoje strane, nego čemu sam se naučio to sam i stavio na hartiju.[3] Takva je vera Vaseljenske Crkve. Gospod ju je osnovao i ukorenio u Svetoj Trojici.[4]

Po svetom osećanju i svetom saznanju svetih Otaca Crkva je, kao telo Boga Logosa, za rod ljudski sve i sva u svima svetovima. Otuda izjava Svetog Vasilija Velikog: Preda mnom je jedan cilj: Sve i sva ustremljivati na sazidanje Crkve.[5] Čovekov um, obesvećen i sastaren grehom, osvećuje se i podmlađuje se u Crkvi Duhom Svetim, i to u svakome koji je član tela Crkve Hristove.[6] I svaki član Crkve ispunjuje se bogočovečanskim silama, jer ma šta zamislio umom, ma kuda krenuo duhom, nalazi da je sve ispunjeno Bogom, nalazi da je svuda rasprostrta Ipostas Sina, Ipostas Boga Logosa.[7] I u bogočovečanskom telu Crkve Svoje sveblagi Gospod svakome dodeljuje mesto prema njegovoj zasluzi.[8]

Heruvimski zadubljen u bezdanu tajnu Crkve Spasove, učitelj vaseljene, Sveti Vasilije Veliki blagovesti: Rečeno je Crkvi Božijoj: „Vi ste telo Hristovo, i udi među sobom[9]. Zašto? Zato što u Crkvi drži i sjedinjuje svaki član u jednodušnosti sa drugima jedna i vaistinu jedinstvena Glava Crkve — Gospod Hristos. Ako pak među članovima Crkve nema jednodušnosti, nema mira, ne caruje krotost u duhu, nego vlada podvojenost, nesloga i zavist, onda bi bila velika drskost takve članove nazivati Hristovima i reći da su oni pod Hristovom upravom. u takvom slučaju može se smelo tvrditi da tu gospodari i caruje telesno mudričenje. Jer, po reči Apostola, kada su među vama zavisti i svađe i nesloge, niste li telesni, i ne živite li po čoveku?.[10] Nema sumnje, telesno mudričenje je neprijateljstvo Bogu.[11] Stoga je sasvim neophodno da vascela Crkva Božija revnosno čuva jedinstvo duha u svezi mira, da bi se ispunilo rečeno u knjizi Dela Apostolskih: a u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša.[12] A to znači: neka se niko ne drži svoje volje, nego neka svi zajednički u jednome Duhu Svetom ištemo volju Gospoda Isusa Hrista koji je rekao: Siđoh s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca koji me posla.[13] Jasno je iz toga, da je za celokupnu Crkvu Božiju neophodna jednodušnost po volji Hristovoj u Duhu Svetom. Kada se toga budemo držali u našem duhovnom društvu, onda smo uistini „telo Hristovo, i udi među sobom“,[14] i među nama je divna sloga i spokojno duhovno ujedinjenje među sobom.[15]

U Bogočovečanskom telu Crkve svima nam je vera jedna, život jedan, srce jedno, duša jedna, te stoga svaki živi u svima i kroza sve, ali i svi žive u svakome i kroza svakog. Tu svetu tajnu sabornosti bogočovečanskog života u Crkvi Hristovoj duboko oceća Sveti Vasilije, i vodi nas kroz nju sa pobožnim strahom: Gospod naš Isus Hristos blagovoleo je svu Crkvu Božiju nazvati telom Svojim, i sve nas, svakog posebno, načiniti članovima međusobnim, i svima nam darovao da budemo sa svima u savezu, slično članovima saglasnim među sobom. Stoga smo mi, iako po mestu življenja udaljeni jedan od drugoga, po sili ovog saveza bliski jedan drugome. Jer kao što glava ne može reći nogama: ne trebate mi, tako i vi nećete nas odbaciti, nego ćete pokazati sastradalnu ljubav prema nama koji smo u nevoljama i stradamo što se držimo Otačkih predanja.[16]

 


NAPOMENE:

[1] Ef. 4, 6.

[2] Mt. 28, 19.

[3] Ad Serap. Ι, 28. 30. 32. 33; Ρ. gr. t. 26, col. 593, 596, 597, 605.

[4] Ad Serap. III, 6; P. gr. t. 26, col. 633 C.

[5] Na Šestod. Bes. 7, str. 116; Tvor. Sv. Vasilija Vel., I; 1900 god.

[6] On, Na Psalm. Bes. 9; tamo, str. 216.

[7] On, Beseda na reči: „u početku beše Logos“; čast 6; str. 271; 1846 g.

[8] On, Tumač, na Proroka Isaiju, gl. 13; Čast 2; str. 368; — Moskva 1853.

[9] 1 Kor. 12, 27.

[10] 1 Kor. 3, 3.

[11] Rm. 8, 7.

[12] D. A. 4, 8.

[13] Jn. 6, 38.

[14] 1 Kor. 12, 27.

[15] On, Ο podvižništvu, str. 12. 13; — Moskva 1858. — tamo, Podvižnički Ustali, str. 462.

[16] On, Pisma, Pismo 235 (243); Čast 7, str. 189. — Moskva 1848.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *