NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BOGOČOVEČANSKO PREDANJE
Crkva na svom Bogočovečanskom putu

 

Čovek – bog po blagodati. Beskrajno usavršavanje čoveka kroza svu večnost

 

Čovek je sazdan od Boga bogolikim bićem. Sa jednim božanskim ciljem: da se u vascelom životu svom upodobljava Bogu, živeći Bogom, misleći Bogom, hoteći Bogom, radeći Bogom. Α to znači: da se neprekidno i beskrajno usavršava Bogom.

Zato je Bog i Gospod postao čovek, i javio se i ostao Crkvom u svetu kao Bogočovek. Sa ciljem? Da oboži čoveka, da ga načini bogom po blagodati, bogočovekom po blagodati. Kako? Učinivši čoveka sutelesnikom Svojim u Svome Bogočovečanskom telu — Crkvi: i na taj način ispunjujući ga svim Svojim bogočovečanskim silama, oživljujući ga, obesmrćujući ga, obogočovečujući ga, dajući mu vascelog Sebe kroz svete tajne i svete vrline. I time osposobljujući čoveka: da u Bogočovečanskom telu Crkve neprekidno raste rastom Božjim „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“.[1]I to neprekidno rašćenje, to hristoliko usavršavanje počinje na zemlji, ali se produžuje u onom svetu beskrajno, kroz svu večnost koja nije drugo do Hristova Bogočovečnost. Da, bogočovečansko usavršavanje čoveka Hristom Bogom nema kraja. Bog je sav beskrajan na svima tačkama Svoga bića. I čovek je bogolikošću svojom beskrajan u hristolikom usavršavanju svom. U Hristu Bogu čovek se uvek, i u ovom i u onom svetu, u vascelom biću svom oseća bogoliko beskrajnim. Nema sumnje, u Bogočoveku Hristu, u Bogočovečanskom telu Crkve Hristove čovek uvek doživljuje sve nova i nova blaženstva, sve nove i nove blagovesti, jer doživljuje Boga i Gospoda Hrista, čije su božanske beskrajnosti neizmerno beskrajnije od naših bogolikih beskrajnosti. I zato nikada i nigde kraja Božjim beskrajnostima, pa stoga nikada i nigde kraja čovekovom hristolikom usavršavanju. To je životno iskustvo i opitna blagovest svih svetitelja Božjih. Naročito Svetog Simeona Novog Bogoslova. njime je sveubedljivo posvedočena evanđelska istina: čovekovom usavršavanju Hristom Bogom nema kraja u večnosti. On bogomudro blagovesti:

Ο čudesnoga dela! ο divnog dara dobrote! — ljudi bivaju u obličju Boga, i u njima se uobličuje Onaj koji je za sve nesmestiv: Bog po prirodi neizmenljiv i nepromenljiv, koji blagovoli obitavati u svima dostojnima, da bi svaki imao unutra u sebi Cara svega, i samo Carstvo, i sve što se odnosi na Carstvo, i blistao jače od svetlosti vidljivoga sunca, kao što je zablistao vaskrsli Bog naš. I stojeći pred Onim koji ih je tako proslavio, oni će boraviti u divljenju od preizobilne slave i neprekidnog uzrastanja u njima Božanske svetlosti. Jer napredovanju vavek neće biti kraja — ουδε γar τελος εδεται προκοπής είς αιώνας, pošto će zaustavljanje u uzrastanju učiniti kraj Beskrajnome, potpuno Neshvatljivog učiniti shvatljivim, i Nesmestivog svima učiniti predmetom zasićenosti. No punoća i slava svetlosti Njegove biće bezdan usavršavanja i početak bez kraja Kao što svetitelji, imajući Boga unutar sebe uobličena, stoje pred samim Njim koji blista nepristupnom svetlošću; tako u njih kraj označava početak slave, ili jasnije: u kraju oni će imati početak i u početku kraj. Savršeno Puni nema potrebe za dopunom, i oni koji idu za Beskrajnim ne dostižu kraja — τό τέλος μή φθάνειν. Jer ako čovek pređe ovo vidljivo nebo i zemlju i sve što je na zemlji, može li pronaći mesto gde bi našao kraj veštastvenom svetu ili bar umom obuhvatiti neveštastveni svet? No sve je to beskrajni bezdan, sa svih strana podjednako beskrajan; i sve je to ispunjeno Božanstvenim Božanstvom. Prema tome, oni koji postaju zajedničari Njegovi i u Njemu obitavaju, kako mogu Njega vascelog obuhvatiti, da bi se čak zasitili Njime? Ili, kako oni mogu dostići kraj Beskrajnoga? — To je nemoguće i potpuno neostvarivo. Takva misao apsolutno ne može ni na um pasti svetima, bilo onima što su na zemlji u telu ili onima što su se preselili ka Gospodu. Jer poplavljeni svetlošću Božanske slave, sijajući i blistajući, i naslađujući se njome, oni sa potpunom i savršenom ubeđenošću vaistinu znaju, da će usavršavanje njihovo biti beskrajno i napredovanje njihovo u slavi večno —άτέλεστος ή τούτων τελειότης και ή της δόξης προκοπή άένναος. Ηο nastaje pitanje: gde će stajati oni što su otpali od Boga i daleko se nalaze od Onoga koji se nalazi svuda? — Nema sumnje, i oni će se nalaziti unutar „svega“, ali svakako izvan Božanske svetlosti i van Boga. Jer kao što slepci, iako sa svih strana obasjavani suncem, u stvari su izvan svetlosti, pošto su od nje udaljeni čuvstvom i vidom, — tako i božanska svetlost Svete Trojice jeste u „svemu“, ali grešnici, zaključani u tami, i usred svetlosti ne vide svetlost i uopšte nemaju božanskog poznanja i čuvstva; i oni, paljeni i osuđivani svojom savešću, imaće neiskazano mučenje i neizrazivu tugu vavek.[2]

Budući uzrok svemu, veli Sveti Simeon Novi Bogoslov, Gospod je svuda u svemu, i sav ispunjuje ove po suštini i po prirodi; isto tako i po Ipostasi Bog je svuda, kao život i davalac života. Nema sumnje, On je i usred svega i izvan svega; nema sumnje, pošto je Sam svetlost, kuda bi se On sakrio ispunjavajući sve? Α ako Ga ti ne vidiš, po tome poznaj da si ti slep i usred svetlosti sav ispunjen tamom. Jer On biva vidljiv za dostojne, a vidi se ne potpuno, nego se vidi nevidljivo, kao jedan zrak sunca; zrak vidljiv, Sunce nevidljivo.[3]

Život u Crkvi je uvek život u Bogočoveku Hristu, život u Bogočovečanskom telu Njegovom, telu kome je On Glava. Sve Njegovo postaje naše kroz svete tajne i svete vrline, jer se saovaploćujemo Njemu, postajemo Njegovi „sutelesnici[4] Time učestvujemo u Njegovom ovaploćenju, u presvetoj i prevelikoj tajni Njegovog Bogoovaploćenja. Α ovaploćenje Boga je najvažniji događaj za ljudska bića u svima svetovima i u svima vremenima, kao i u svima besmrtnostima i u svima večnostima. Saovaploćavanjem ovaploćenom Bogu mi stičemo bogočovečanske svetinje i sile: bogočovečanski život i bogočovečansko bogopoznanje. Po Svetom Grigoriju Palami, nema drugog sredstva da se pozna sveistiniti Bog nego: nakalemiti sebe novim rođenjem — krštenjem na Telu ovaploćenog Boga Logosa, u stvari, sveti su „oni koji su rođeni od Boga Logosom po blagodati u Duhu i koji čuvaju bogolikost i sličnost Bogu, čuvaju pomoću bogotvorećih sila što su u telu Crkve“.[5]To naročito biva kroz svetu Evharistiju. Prizivajući svetom Pričešću svoju pastvu, sveti Arhiepiskop Solunski podseća ih da su oni dužni biti sa Hristom ne samo Jedan Duh nego isto tako i jedno Telo. Pritom ih upozorava da su oni „telo od tela Njegova i kost od kostiju Njegovih“, i da je takvo sjedinjenje koje nam Gospod Hristos nudi preko Evharistijskog Hleba. Uzevši na Sebe naše telo i našu krv On se izjednačio s nama. On nas je vezao za Sebe i prilagodio Sebi postajući jedno telo s nama, kroz pričešće Evharistijskom Krvlju. Hodite, veli Gospod Hristos, jedite Telo moje, pijte Krv moju, da biste ne samo bili slika Božija, nego da biste postali bogovi i carevi, večiti i nebeski, oblačeći se u mene, Cara i Boga.[6]

Po svetom Grigoriju Palami: Crkva je zajednica stvarna i vidljiva. Krštenje nas obavezuje ne samo da vidimo Hrista u nama samima, nego isto tako i u našoj braći. Noseći Hrista u sebi, svaki hrišćanin nosi u sebi svu svoju braću: kada se čini dobro jednom hrišćaninu, čini se Hristu i vasceloj Crkvi; jer ko će razdvojiti one koji su jedno, — saglasno molitvi Spasiteljevoj,[7] sjedinjeni sa Bogom jedinim pomoću Logosa jedinog u Duhu jedinom. Crkva = zajednica je čuvar otkrivene Istine: Bog želi da mi koji smo rođeni od Njega blagodaću ostanemo nerazdvojno s Njim i jedni sa drugima. Svaki od nas koji se nazivamo hrišćani jeste član cele Crkve, neka kazuje ono što je stvarnost i što je istina, inače on nije drugo do varalica i neprijatelj, i nije član Crkve.[8]

 


NAPOMENE:

[1] Ef. 4, 13; Kol. 2, 19; sr. Mt. 5, 48.

[2] tamo, λόγος 27, str. 40. 41; μέρος II, sr. tamo, λόγ. 41, str. 63.

[3] tamo, λόγος 41, str. 62; μέρος II.

[4] Εφ. 3, 6.

[5] Jovan Majendorf. Introd, a l’etude de Greg. Palamas, str. 244; Editions du Seuil, Paris 1959.

[6] tamo str. 247—248.

[7] Jn. 17, 21.

[8] tamo, str. 249. 250.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *