ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу
Сваки човек – потенцијални Христос. Сваки верник – сав Христос
Христоликом природом бића свог, сваки је човек потенцијални Христос, и то благодатно-врлински Христос. У тοме је бесмртно божанско величанство сваког човека. Бог Логос је зато и сишао у овај свет и постао Богочовек, постао Црква, да би сав био у сваком човеку помоћу светих тајни и светих врлина. Св. Симеон Нови Богослов апостолски благовести: Ми смо хришћани дужни гледати на све хришћане као на једног, и сматрати да је у свакоме од њих Христос, и имати такву љубав к њему да смо готови положити за њега живот свој. Стога не треба уопште говорити или мислити да је неко рђав, него гледати на ове као на добре. Приметиш ли да некога узнемиравају страсти, ти мрзи, не брата него страсти које га узнемиравају. Α када видиш човека кога раздире похота и рђава навика, сажали се што више на њега, да не би и ти сам био искушан слично њему, пошто си биће подложно променама.[1]
Спасење је у Спаситељу: у Богочовеку Господу Христу — у Богочовечанском телу Његовом = у Цркви. У ствари, спасење није друго до оцрквењење. Спасти се и није друго до: постати сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве. То је једини пут спасења бићу људском у земаљском свету, и у свету који иде. Зато је немогуће спасење непокајаним грешницима, који кроз веру и покајање не оцрквене себе у овоме свету. Без тога онај свет им не може донети спасење. Свети Симеон Нови Богослов благовести:
Бог постаде човек, уједини се с људима, узе удела у човечанству, даде Себе свима који верују у Њега и показују веру из дела заједничарењем у Божанству Његовом — Θεότητος αύτοϋ της μετούσίας. Према томе, спашће се само они који узимају удела у Његовом Божанству, као што Он, Творац свеколике твари, узе удела у нашој природи. Апостол Павле сведочи да је Црква Христова — тело Господње и Божје без мане и недостатка, и без икакве мрље, какви треба да буду верни; а глава је тела Христос…[2] Господ Христос се зато и назива Спаситељ што даје спасење овима са којима се сједини. Спасење пак јесте избављење од свих зала и вечно обретење у Спаситељу свих блага. То спасење дарује место смрти живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима — савршену слободу. Дарује све то свима који су се сјединили са Христом — Спаситељем свих. И они тада стичу сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање.[3]
За Светог Симеона Новог Богослова благодатно — органско охристовљење, обогочовечење је најнепосреднија и најочигледнија стварност и најличнији доживљај. Хришћани помоћу светих тајни и светих врлина доживљавају Господа Христа у свима Његовим богочовечанским стварностима и размерама. Хришћани постају по благодати оно што је Богочовек Христос по природи. Сваки хришћанин, по мери творења светих врлина, доживљује апостолско-еванђелску истину: „Ја више не живим, него живи у мени Христос”.[4] Свети Симеон Нови Богослов благовести:
Ми постајемо органски делови Христа — μέλη Χρίστού, а Христос — органски делови наши: μέλη ημών. И рука мене свекукавног Христос, и нога Христос; а ја кукавац — и рука Христова и нога Христова. Покрећем руку, и рука је моја сав Христос — Χρίστος όλος, јер Божанствено Божанство је недељиво; покрећем ногу, и гле, она блиста као и Он. Не реци да ја богохулствујем, него прими ову стварност, и поклони се Христу који те чини таквим. Јер и ти, ако усхтеднеш, постаћеш органски део Његов — μέλος αύτοϋ. И на тај начин, сви органски делови свакога од нас постаће органски делови Христови, и Христос — органски делови наши; и све неприличне делове Он ће начинити приличнима, украшавајући их лепотом и славом Свога Божанства; и ми, живећи заједно са Богом, постаћемо богови, не примећујући уопште неприличност у телу нашем, него васцелим телом нашим поставши слични Христу, сваки део тела нашег биће васцели Христос — όλος Χριστός. Јер постајући многи делови, Он остаје један и недељив; а сваки део посебно јесте сам васцели Христос… Он. ваистину васцели Бог, постаде васцели човек; Он један, нераздељив, ваистину савршен човек. но и Он исти јесте Бог, сав у свима деловима
Тако је било и сада у последња времена бива. Ето, Свети Симеон Побожни, Студит,[5] имађаше васцелог Христа, и сам сав беше Христос, и све своје органске делове и делове сваког другог посебно и свих скупа, он свагда посматраше као Христа, и остајаше чврст, неповредив и бестрастан; и пошто сам беше васцели Христос, то он гледаше као Христа ове крштене и у васцелог Христа обучене.[6]
Спасење се састоји у органском благодатно-врлинском сједињењу човековом са Спаситељем, Богочовеком Господом Христом. Α преко Њега са васцелом Светом Тројицом. Тиме пак дарује се човеку све најбоље и најсавршеније што постоји у свима световима Божјим, а најпре у самом Тросунчаном Божанству. Свети Симеон Нови Богослов благовести:
Господ се неизменљиво и неисказано оваплотио и произашао од Свете Дјеве ради спасења свих нас. Α спасење се наше састоји у овоме: Јавила се Велика Светлост, на земљу је сишло Царство Небеско; или боље рећи: дошао је Цар свих, јер је пожелео усличити се нама, да бисмо ми, ујединивши се с Њим као са Светлошћу, јавили се као друге светлости, сличне Првој Светлости, и поставши заједничари Царства Небеског, били заједничари славе Његове и уједно наследници вечних блага, која нико никада видео није. Α та блага, уверен сам, верујем, и говорим јесу: Отац, Син и Дух Свети — Тројица Света. То је извор блага; то живот свега постојећег; то утеха и спокојство; то одећа и слава; то радост неизразива и спасење свих који су постали заједничари Његовог сјаја и осећају да имају општење с Њим. Не ма сумње, Он се зато и назива Спаситељ што даје спасење свима са којима се сједини. Спасење пак јесте избављење од свих зала и вечни проналазак у Њему свих блага; оно нам место смрти дарује живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима савршену слободу; и то дарује свима који су се сјединили са Христом — Спаситељем свих, који стичу тада сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање.[7]
У Богочовечанском телу Цркве Свети Симеон Нови Богослов доживљује себе као богочовечанско биће кроз богочовечанске свете тајне и богочовечанске свете врлине. Све човечанско прожето је божанским; све човечанско налази своје савршенство у божанском. Α збивањем свега тога увек је у категорији богочовечанског, стога увек надумно и надизразиво. Ту човеку преостаје једино муцање. И кроз такво свето муцање Свети Симеон благовести:
О, како је неизмерно милосрђе Твоје, Спаситељу! Како си Ти удостојио мене да постанем члан Твој, органски део Твој — мене нечистог, пропалог и блудног? и какосиобукаоменеупресветуодећукојаблистаблескомбесмртностиипретвара усветлост све моје органе? Јер пречисто и Божанствено тело Твоје сво блиста огњем Божанства Твога, растворивши се у Њему и неизрециво помешавши се с Њим. И тако, Ти си и мени даровао њега, Боже мој, јер ово трулежно обиталиште моје, тело моје, сјединио си са пречистим телом Твојим, и крв моја помешала се с крвљу Твојом; знам да сам се ја сјединио и са Божанством Твојим, и постао тело Твоје свечисто, члан Твој свеблистав, члан ваистину свет, члан светао, прозрачан и светозаран. Ја видим красоту Твоју, видим блистање као у огледалу, видим светлост благодати Твоје, и дивим се неисказаној светлости, и запрепашћен сам видећи себе од каквог сам постао овакав.[8] Који Тебе има, Господе, ваистину има у Теби све и сва.[9] Сав Богочовечански домострој спасења има за циљ: начинити човека Богом.[10]
НАПОМЕНЕ:
[1] тамо, Κεφάλαια прак. θεολογικά, 61; стр. 535.
[2] Еф, 5, 27.
[3] Еф, 5, 27.
[4] Гал. 2, 20.
[5] Духовни отац Св. Симеона Новог Богослова.
[6] Химне, Химна 15, стр. 288. 290. 294; Sources Chretien., 156; Paris 1969.
[7] Химне, Химна 14, стр. 24; μέρος II.
[8] Химне, Химна 18; стр. 123—124; Сергiевь Посад, 1917
[9] тамо, Химна 45; стр. 210.
[10] тамо, Химна 59; стр. 266.
